Obožavaoci Crne guje (Blackadder) obeležavaju 38. godišnjicu otkako je premijerno emitovana ova komična serija, njene zvezde Toni Robinson i Rouan Etkinson pomenute su u Kraljičinim rođendanskim počastima.
Njen neozbiljan i neobavezan stav prema stvarnim događajima i likovima sastavni je deo njenog šarma, ali koliko je zapravo bilo šta od toga blizu prave istorije?
Pomislite samo na princa regenta, kasnije Džordža Četvrtog, i koje slike vam prvo prođu kroz glavu.
Za svakoga ko je ikada gledao Crnu guju, teško je ne pomisliti na Hjua Lorija sa perikom koji viče: „Juriš!“.
A general iz Prvog svetskog rata?
Da li vam na pamet pada general Melčet kako nariče nad smrću Pegavog Džima?
- Porodica Soprano: Revolucionarna serija o kojoj ćemo pričati doveka
- Deset najboljih momenata sa okupljanja Prijatelja
- O ljudskosti u dubokom, mračnom svemiru: Zašto su Zvezdane staze i dalje tako popularne
Četiri sezone Crne guje prepune su istorije.
„Istorija je bila moj omiljeni predmet u školi“, kaže producent Džon Lojd.
„Scenarista Ričard Kertis i ja smo, neobično, obojica čitali istu knjigu Proučavanje istorije R.Dž Ansteda.
U njoj pišu stvari kao što su: ‘U srednjem veku žene su nosile velove’.“
Ben Elton [scenarista od druge sezone nadalje], kao nećak eminentnog stručnjaka za Tjudorove Dž.R. Eltona, takođe je u projekat uneo zdravu dozu entuzijazma prema istoriji.
Pilot epizoda, koja nikad nije emitovana, bila je veoma drugačija u odnosu na Crnu guju kakvu ljudi znaju danas.
„Imao sam osećaj Igre prestola, sa radnjom smeštenom u neodređeni period istorije, neutemeljenom u stvarnim događajima“, kaže Lojd.
„Rekao sam svima da moramo da saopštimo ljudima kad se ovo dešava.“
Stoga je Crna guja smeštena u 1485. godinu.
U ovom svetu, Ričarda Trećeg je nasledio (fiktivni) Ričard Četvrti, kog je kasnije iz istorije izbrisao (pravi) Henri Sedmi.
Ali kasnije sezone sve se više i više približavaju pravoj istoriji.
Crna guja Dva se vrti oko detinjaste i izuzetno ćudljive Elizebete Prve (Miranda Ričardson).
Crna guja Tri bavi se Regentskim periodom sa baksuznim princem Džordžem.
Crna guja Četiri smeštena je uglavnom u rovove Prvog svetskog rata.
„U četvrtoj sezoni Crne guje nisu imali izbora“, kaže Džem Roberts, autor Prave istorije Crne guje.
„Izgubili su dozvolu da budu potpuno anarhični.
„Bilo je vrlo malo toga sa čim su mogli da prođu nekažnjeno 1989. godine.
Mnogi ljudi koji su se borili u rovovima još su bili živi.“
Krajnji rezultat četiri sezone može se posmatrati kao neka vrsta satire na školsku istoriju i neobična mešavina činjenica i preterivanja koje se zadržavaju u glavama ljudi i nekoliko decenija posle njihovog poslednjeg časa istorije.
Kostimi su oduvek bili autentično istraženi, kaže Lojd, i iako je dijalog morao da bude anahron da bi bio smešan, povremeno bih ih obuzimali napadi proveravanja činjenica.
Jedna replika iz prve sezone trebalo je da glasi: „Proklinjem te i nadam se da će ti se desiti nešto neprijatno, kao što je da ti na glavu padne krompir.“
Pošto je Volter Rali tek trebalo da donese krompir u Englesku, to je u finalnoj verziji promenjeno u „luk“, kaže Lojd.
A veliko je zadovoljstvo što više od dve decenije pošto se okončala poslednja sezona, serija i dalje služi za to da zainteresuje decu za istoriju, kaže on.
- Posle Igre prestola – Kuća zmaja
- Serija Frejžer na ekranima posle 20 godina
- Birmingemska banda osvaja i bioskope – poslednji obračun će biti na filmskom platnu
Ovo su tri istorijska detalja iz serije stavljena pod mikroskop:
Princ Regent
Prikaz u Crnoj guji: Pijani ženskaroš i idiot spektakularno ograničenog duha i inteligencije
Stvarnost: Neveran i pijanica, ali istaknuti pokrovitelj umetnika bez reputacije da je bio glup
Princ regent iz Crne guje Tri ima samo tri životna prioriteta – spavanje, bančenje i uživanje u društvu što više dama.
Njegov ograničeni intelekt najbolje je ilustrovan u Crnoj guji u sledećem dijalogu:
Princ Džordž: Neko je rekao da posedujem duh i intelekt jednog magarca.
Crni guja: Oh, to je apsurdno poređenje, gospodine, sem ukoliko to nije neki posebno glup magarac.
Čovek može da se pouzda u to da će regent s kojim Crni guja mora da ima posla svaki put uraditi nešto glupo – bilo da načini Boldrika plemićem ili da pomisli da je pozorišna predstava pravi život.
Pravi princ – koji je služio kao regent umesto svog mentalno obolelog oca Džordža Trećeg, a kasnije je bio krunisan kao Džordž Četvrti – svakako je bio ženskaroš, i pre i posle nesrećnog braka sa Karolinom od Brunzvika.
„Imao je nesrećno detinjstvo lišeno ljubavi“, kaže Tom Embrouz, autor knjige Prini i njegovi drugari.
„Njegovo bludničenje obično je bilo sa veoma naočitim damama – majčinskim figurama. Tražio je ljubav i sigurnost.“
Džordžov apetit prema piću i sklonost da troši takođe su bili veoma dobro poznati u ono vreme.
Dan posle njegove sahrane, u julu 1830. godine, Tajms ga je rado okarakterisao kao „okorelog pohotljivca“.
Napisao je: „Ne preostaje da se kaže ili uradi ništa više u vezi sa Džordžem Četvrtim samo da se plati – a platiti moramo – za njegovo rasipništvo; i da pretvorimo njegov loš primer u nešto korisno, tako što ćemo vezati ruke onima koji ga nasleđuju, kad su u pitanju javna sredstva.“
Ali bez obzira na njegovu sklonost ka trošenju, nije bio idiot, kaže lord Bejker, obožavalac Crne guje i autor knjige Džordž Četvrti: Karikaturalni život.
„Kad je u pitanju princ regent, on je predstavljen kao kicoš i klipan – najčešće pijan i glup.
„To baš i nije fer prema starom sirotom Džordžu Četvrtom.“
Umesto toga, mogli bismo da mu odamo priznanje za pokroviteljstvo prema arhitekti Džonu Nešu, njegovoj ulozi u rekonstrukciji Londona i veliki doprinos kraljevskoj slikarskoj kolekciji.
„Bio je najveći urbani planer – sve od Ridžents Parka do Nešovih terasa, Oksford cirkusa, Pikadili cirkusa, Mola.
„Potpuno je preuredio Vindzorski zamak“, kaže lord Bejker.
„Bio je ogroman pokrovitelj umetnosti. Bio je i debeo, dendi i puno je pio.“
A najmanje jedna epizoda Crne guje apsolutna verno odražava stvarnost, kaže Džem Roberts.
„Kad je princ regent postao Džordž Četvrti, bio je slavan po tome da je znao da se obuče kao batler kad bi mu dolazili gosti, baš kao u Crnoj guji.“
- Bojsi drugi put među Srbima: O Srbiji, Balkanu i pekamskim dogodovštinama
- Kako je izgledala sovjetska verzija „Gospodara prstenova“
General Hejg
Prikaz u Crnoj guji: Hejg je bezosećajan, a fiktivni general Melčet je nepromišljeni, nadobudni pajac.
Stvarnost: Posle mnogo godina žučne akademske rasprave, mnogi danas prihvataju revizionističku verziju Hejga.
U Crnoj guji Četiri, kapetan pešadije najbolje sumira strateški plan svog feldmaršala replikom:
„Hejg se sprema da uloži još jedan ogroman napor da preseli svoj ormarić sa pićem šest inča bliže Berlinu.“
U poslednjoj epizodi, na telefonu sa Crnom gujom, Hejg je prikazan kako nehajno obara figurice vojnika na maketi bojnog polja i čisti ih metlicom i ćubrovnikom.
Vizuelna aluzija na njegovu bezosećajnost je očigledna.
To je u tradiciji knjige Alana Klarka Magarci, koja se nadovezuje na kritičare kao što su strateg i vojni istoričar Bejzil Lidel Hart i bivši premijer Dejvid Lord Džordž.
U dnevniku, Hart je napisao da je Hejg bio „čovek vrhunskog egoizma i potpunog nedostatka skrupula – koji je, u svojoj ogromnoj ambiciji, žrtvovao stotine hiljada ljudi.“
Kritičari su tvrdili da se Hejgova taktika oslanjala na masovno bombardovanje i frontalne napade sa malo obzira prema žrtvama koje su usledile, kao što je bilo prvog dana Bitke na Somi.
Ali poslednjih godina došlo je do talasa revizionističke istorije u vezi sa Hejgom.
„Pravi feldmaršal Hejg svakako nije bio bezosećajan čovek“, kaže Geri Šefild, autor knjige Šef: Daglas Hejg i Britanska vojska.
„Komandovao je najvećom britanskom vojskom svih vremena.
„Šta god da je uradio, završilo bi se sa mnogo žrtava.“
„Na kraju je bio uspešan general. Njegov učinak nije lošiji od većine drugih komandanata, a bolji je od mnogih.“
Drugi general u Crnoj guji Četiri prikazan je kao još veća karikatura.
Poznat po uzrečici: „Baaaaaah!“, general Melčet sa preteranim etosom privatne škole i oskudnom inteligencijom predstavlja drugu stranu posleratne kritike.
„Što se tiče tumačenja Hejga, njega igra Džefri Palmer, ali Melčet je zapravo amalgam Hejga, Džona Frenča i drugih generala, tako da se Hejg tu pojavljuje dvaput“, kaže Šefild.
Ali Hejg i njegove kolege generali iz Prvog svetskog rata delali su u periodu koji je bio jedinstven u vojnoj istoriji, tvrdi on.
Vojske su toliko narasle da generali više nisu mogli da ih pokrivaju lično, dok je radio tehnologija koja je olakšavala upravljanje velikim vojskama u Drugom svetskom ratu tek trebalo da bude izumljena.
Hejg i drugi generali usput su učili lekcije koje su dovele do masovnih trijumfa 1918. godine.
Šefild je i dalje obožavatelj Crne guje, održavši čak predavanja zajedno sa Džonom Lojdom, i uživa da koristi seriju kao polaznu tačnu kad govori o predrasudama o Hejgu i drugim generalima.
„To je jedna veoma dobra i pametna satira, ne samo Prvog svetskog rata, već i percepcije naroda o Prvom svetskom ratu.“
„Problem je što ne pokriva 1918. godinu.
„Poslednja scena je iz 1917. Ne bavi se pobedom.“
Naravno, rasprava oko Hejga i dalje je veoma živa i biće još mnogo onih koji će ostrašćeno osporavati revizionistički stav.
Ali on svakako nije bio melčetovski tupan.
„Šta god da je drugo bio, svakako nije bio glup“, kaže Šefild.
„O Hejgu ne sme da se sudi samo kao o komandantu na bojištu.
„On je reorganizovao Vojsku i obučio Vojsku.
„Da bismo stekli pravu sliku o njemu moramo da ga sagledamo celog.“
- Zašto i posle 30 godina volimo Nindža kornjače
- Simpsonovi slave rođendan – decenije nezaustavljivog smeha
Ričard Treći
Prikaz u Crnoj guji: Veseo i prijatan, u tumačenju Pitera Kuka.
Stvarnost: Skorašnje iskopavanje dovelo je do obnovljenog interesovanja za Ričardovu reputaciju i kako su je ukaljali Tjudorovi. I dalje nije oslobođen optužbe da je ubio prinčeve u Taueru.
„Na samom početku sage o Crnoj guji, Piter Kuk igra Ričarda Trećeg kao veselog kralja, koji voli svoje nećake“, kaže Roberts, koji veruje da je često manje cenjena prva sezona ipak klasik.
Kad ljudi pomisle na Ričarda Trećeg, i dalje je najtrajnija Šekspirova verzija pogrbljenog makijaveliste.
Svi znaju da je prinčeve u londonskom Taueru ubio Ričard Treći.
Ali, kao što bi mogao da se zapita bilo ko iz Društva Ričarda Trećeg, koji su konkretni dokazi protiv njega?
Istorijska revizija njegove vladavine trajala je najvećim delom Dvadesetog veka i dostigla vrhunac u skorašnjoj prepirci oko prava da se sahrani njegovo telo.
Mnogo je više ljudi sada upoznato sa pokušajem Tjudorovih da ukaljaju njegovo ime.
„Ko je mogao da pretpostavi 2013. godine da će Henri Sedmi biti doživljen kao lažov i propagandista?“, kaže Roberts.
A ima nečeg fundamentalno komičnog u činjenici da je Ričardovo telo moralo da bude iskopano sa parkinga u Lesteru.
„To je savršeno u duhu Crne guje“, ističe Lojd.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
