Teletabisi ove godine slave 26. rođendan, a na putu je i nova Netfliksova verzija.
U martu 1998. godine, više od 1.500 televizijskih glavešina iz 82 zemlje stuštilo se u Konferencijski centar kraljica Elizabeta Druga u Londonu.
Sakupili su se za drugi ikada Svetski samit o dečjoj televiziji.
Raspravljalo se o raznim temama – finansiranju, regulativi, novim medijima – ali jedna reč bila je na svačijim usnama: Teletabisi.
- Šta se krije iza priča iz Diznijevih crtanih filmova
- Tom i Džeri: Večita borba mačke i miša
- Upoznajte tajanstvenog autora kultnih sovjetskih crtanih filmova
Ova serija za predškolsku decu, u produkciji Regdola za BBC, počela je da se emituje u Velikoj Britaniji godinu dana ranije – 31. marta 1997. – dokumentujući vragolije četiri džinovske bebe nalik vanzemaljcima sa antenama na glavama i televizorima na stomacima.
Bio je to neočekivani hit i kod dece i kod odraslih.
Priča o lelujavim zadnjicama i Tabi tostu osvojila je zemlju.
Ali Tinki Vinki, La La, Dipsi i Po, sa svojim proto brbljanjem i naklonošću ka ponavljanju stvari, zabrinuli su eksperte.
„Teletabisi: Da li opamećuju ili zaglupljuju?“, zapitao se moderator prve sesije na dotičnom samitu.
Usledila je žučna rasprava.
„Regresivni“ i „neodređeno zli“ bili su samo neki od ispaljenih verbalnih hitaca.
Ada Haug, šefica za predškolske programe norveškog NRK-a optužila je Teletabise da su „najtržišnije orijentisan koncept za dečju emisiju koji sam ikada videla“.
Ostrašćeno stavši u njihovu odbranu, Elis Kan, direktorka američke mreže PBS (koja je upravo kupila Teletabise), odbacila je te kritike kao „smešne“.
Potom je šokirala publiku uvredom preuzetom iz poznatog skeča iz Subotom uveče uživo, mada ostaje nejasno da li je Haug razumela u čemu je vic.
Dijalog je brže-bolje citiran u novinama od Pariza preko Njujorka do Hongkonga, i debata je postala globalna.
Pogledajte video: „Mesto koje nauku pretvara u zabavu“
Iako su potekli iz tradicije blago nadrealističkih britanskih dečjih serija, počev od Gledaj sa majkom iz 1952. godine, Teletabisi nisu bili toliko didaktički kao njihovi neposredni prethodnici sa BBC Dva, Škola za igranje ili Dani igre.
Bila je namenjena mlađoj demografskoj grupi i, poput Regdolovih drugih serija, od Rozi i Džim do TV za mališane, primenila je pristup izričito orijentisan ka deci – nastao na osnovu višegodišnjeg posmatranja i sakupljanja reakcija.
„Mnogim delima za decu pristupa se iz perspektive odraslih“, kaže za BBC Kulturu osnivačica Regdola En Vud.
„Škola za igranje, po samom naslovu, sugeriše da vam tvorci ‘drže nastavu’.
„Pokušali smo da predstavimo život na kakav bi malo dete moglo da reaguje. Prethodne serije Regdola nisu odlazile toliko daleko kao ono što smo uspeli sa Teletabisima zato što je to predstavljalo stalni proces učenja.“
Ovaj etos rukovodio je svim aspektima Teletabisa, od osnovnih zapleta i rudimentarnog govora („eh-oh!“) do rituala i sleptstik komedije – čak i kikotave Sunčeve bebe.
Sve je to bilo izuzetno privlačno za mališane – i vrlo zbunjujuće za odrasle.
Ali tvrditi da serija nije obrazovna, kao što su mnogi činili, nije sasvim tačno.
„Okruženje za učenje u ranim godinama nema toliko strukturu odeljenja i pravolinijskog učenja“, kaže za BBC Tim Smit, psiholog razvoja iz londonske Laboratorije za bebe Birkbek.
„Suština je više u susretanju sa temama i idejama – brojevima, imenovanjem i jezikom – načinima na koje se posmatra svet.
„A upravo se to dešavalo u Teletabisima: nije bilo edukativno u strogom smislu, ali postoje edukativne komponente u njihovoj zabavi.“
Ova sinteza najbolje je demonstrirana u prihvatanju tehnologije u Teletabisima.
Tinki Vinki i družina bili su „tehnološke bebe na ivici tehnološke promene“, kaže Vud.
Živeli su u Tabitroničkoj superkupoli sa inteligentnim usisivačem po imenu Nu Nu.
I imali su televizore na stomacima, kroz koje su gledali decu u stvarnom svetu. To je izazvalo reakciju kod milenijalskih mališana.
A to je, ističe Smit, „bio i pametan način da se utkaju priče iz stvarnog života u fantastični, crtanofilmski svet… da se edukativni sadržaj uvije u zabavu.“
Ponavljanje („ponovo, ponovo!“) davalo je deci drugu priliku da „stvarno učvrste naučeno, da razumeju šta im je predstavljeno kako bi mogla o tome da razmišljaju u stvarnom svetu“.
Bili su to argumenti koje su uporno iznosili Vud i scenarista serije Endrju Devenport, licencirani logoped.
Ali mnogi i dalje nisu bili razuvereni.
„Naglasak na učenju kroz igru je lep i krasan, ali za mene je serija zbunjujuća“, napisao je jedan kolumnista Telegrafa.
„Prestanimo, za ime sveta, da se ponašamo prema predškolskoj deci kao da nemaju mozga“, zavapio je drugi u Australijenu.
Njihova zabrinutost kao da je odražavala širi kulturni rat koji se vodio između tradicionalista, za koje je razlika između edukacije i zabave predstavljala imperativ, i naprednih, za koje je ta razlika bila lažna.
To je posebno moglo da se oseti u Velikoj Britaniji, gde je laburistička vlada Tonija Blera bila nedavno izabrana uz slogan „Edukacija, edukacija, edukacija“ i čije su inicijative za reformu uključivale programe osmišljene da se bave doživljenim padom pismenosti, kao što je Nacionalna kampanja za čitanje ministra obrazovanja Dejvida Blanketa.
To što su Teletabisi izazvali manje pometnje u severnoj Evropi- ako ne računamo Adu Haug – mogao je da bude simptom činjenice da je u tim zemljama veći naglasak na učenju zasnovanom na igri.
Na kraju krajeva, danska serija Bamses Billedbog („Tedijeva slikovnica“), koja se emituje od 1983. godine, imala je sadržaj veoma nalik Teletabisima: džinovske kostime, pesme i jezik nonsensa.
Pogledajte video: Zašto se Kina uvredila zbog crtanog filma
Slava i kontroverza
Rasprava je bila najžešća u SAD, gde je Ulica Sezam bila zlatni standard za predškolsku televiziju još otkako je počela da se emituje 1969. godine, angažujući stručnjake za edukaciju od samog starta.
Ulica Sezam bila je očigledno didaktička: svaka epizoda bila je – i još uvek je – planirana sa konkretnim ciljevima na umu.
I njen uspeh u tom pogledu, posebno među decom iz siromašnog okruženja, dobro je dokumentovan.
Dakle, kad su Teletabisi počeli da se glupiraju na američkim ekranima u aprilu 1998. godine, popunivši termin na PBS-u koji je pre toga držao Spremni za učenje, to je izazvalo nezadovoljstvo među tvrdokornim poklonicima Sezama koji su tu videli vrlo malo edukacije.
„Nema nikakvih dokumentovanih dokaza da Teletabisi poseduju bilo kakvu edukativnu vrednost“, izjavila je harvardska psihološkinja Suzan Lin.
Štaviše, SAD su bile dom ogromne kohorte onoga što stručnjak za medije i obrazovanje Dejvid Bakingem naziva „antitelevizijskom divizijom“, za koju je bilo kakva emisija – uključujući i Ulicu Sezam – štetna.
Uska ciljna grupa Teletabisa pokazaće se kao ogroman uzrok za zabrinutost: „Pravljenje emisije za veoma malu decu protivno je svemu u šta verujem“, rekla je Doroti Singer iz Centra za istraživanje i konsultacije porodične televizije sa Jejla.
Čak i danas, Američko udruženje pedijatara preporučuje da deca ne provode nimalo vremena ispred ekrana do 18. meseca, sem kad razgovaraju preko video poziva.
Međutim, kontroverza nije doživela vrhunac u akademskim, već u hrišćanskim krugovima.
U promotivnoj publikaciji za njegov evangelistički Univerzitet Liberti, televangelista Džeri Folvel uputio je „upozorenje roditeljima“ cenzurišući Tinki Vinkija i njegovu veličanstvenu crvenu torbicu: „On je ljubičast, boje gej ponosa, a njegova antena je u obliku trougla: simbola gej ponosa.“
Nakon što su njegove opaske objavljene u regularnoj štampi, Folvel je pojačao kampanju, tvrdeći da da su takvi „uzori štetni po moralne živote dece“.
Liberalne frakcije skočile su u odbranu Tinki Vinkija.
Gradska vlada Berklija, sedišta napredne politike, sastavila je rezolucije podrške: „Živeo Tinki Vinki i živela sloboda od moralizatorstva!“
Ipak, seriju su bojkotovali mnogi konzervativni roditelji u SAD.
Konteksta radi, proći će još četiri godine pre nego što Vrhovni sud zemlje proglasi zakone protiv sodomije neustavnim, a 16 godina dok ne ukine sve državne zabrane istopolnih brakova.
„Smejali smo se kad smo prvi put čuli za Folvela“ kasnije je Vud rekla za Rojters.
„Ali u SAD su neke zajednice to shvatile veoma ozbiljno, na naš veliki užas, i to je nanelo poprilično štetu brendu.“
Ista drama odvijala se i u Poljskoj osam godina kasnije, kad je Eva Sovinska, tadašnja komesarka za decu, naredila da psiholozi istraže da li serija promoviše homoseksualni način života.
- Zašto i posle 30 godina volimo Nindža kornjače
- Dan Moćnih rendžera: Uvek novi, sa istim moćima
- Sunđer Bob: Podjednako pametan i zabavan za decu i odrasle
Teletabise je na kraju oslobodila svih optužbi sama branša, kad su osvojili dve Bafte za dečju emisiju i dve nominacije Emi za dnevni program.
Pohvale su stigle i od raznih tela iz Japana, Gane i Nemačke.
Njihov uspeh doveo je do lavine serija pravljenih za vrlo malu decu.
A od njih, vrlo je malo serija danas koje ne sadrže bar malo DNK Teletabisa, bilo u njihovom prihvatanju tehnologije (Napred Džetersi, Oktonauti i Tinpo su prepuni raznih uređaja) ili u naglašenom pristupu orijentisanom ka deci.
Od U noćnom vrtu do Mesec i ja, vedro, zabavno i vrtoglavo iščašeno postalo je status kvo.
Uz naknadnu pamet, jasno je da je halabuka bila samo još jedan primer moralne panike koja često prati dečju popularnu kulturu.
Ton filmovi, stripovi i video igre: svaki od njih smatrao se štetnim kad se prvi put pojavio.
Ono što je Teletabise činilo fenomenalno neobičnim, međutim, bilo je njihovo rapidno širenje na kulturu odraslih.
U julu 1997, britanski časopis Fejs objavio je članak na pet strana o „Teleklaberima“, novoj podvrsti rejvera koji se okreću Teletabisima da bi se „spustili posle klupskog izlaska“.
Na internetu su počele da niču stranice za obožavaoce.
Na londonskom Imperijalnog koledžu, kalendar za aktivnosti na kampusu uključivao je vremena emitovanja i sižee epizoda.
Kad je serija prvi put stigla u Hong Kong u junu 1998. godine, producenti, u nadi da će unovčiti sve veći kultni status serije, zakazali su emitovanje Teletabisa za 21:30 petkom uveče.
Nijedni dečji likovi nisu stekli takvu svetsku slavu među odraslima još od hita iz šezdesetih Magična vrteška.
Komentatori su ukazivali na njihove ekvivalentne psihodelične kvalitete: Magična vrteška je imala raznovrsnu bandu jarko obojenih raspričanih stvorenja – Pas Dugal, Lutka iz kutije Zebedi, Zec Dilan – koji svi žive u Magičnom vrtu.
Za Dejvida Bakingema, odrasli klub obožavalaca Teletabisa odražavao je i širi smisao za ironiju koja je vladala pop kulturom u to vreme, što možda može da objasni večito prisustvo Gospodina Blobija na britanskoj televiziji ili plišane mede Aphex Twin.
Sva ova pažnja odraslih učinila je čuda za gledanost.
Sa dva miliona gledalaca u Velikoj Britaniji, Teletabisi su bili najgledaniji program u terminu subotom ujutro, premašivši jutarnji program na Kanalu 4.
Što ih je učinilo metom tabloida.
Juan Streč je u to vreme bio zamenik urednika za vesti u Miroru i on se seća kako su devedesete bile decenija u kojoj je britanska štampa prigrlila i čak pomogla nastanak kulture slavnih koja je održala Teletabise u žiži javnosti.
„Prvi put su masovno zapošljavali urednike i novinare za oblast zabave“, kaže on za BBC.
„Ljudi su želeli da čitaju o slavnima, a novine su reagovale na to i nudile im članke… Tiraži su bili visoki, zarada je bila visoka, a konkurencija je bila žestoka.“
Zemlja Teletabisa svakako je to osetila na vlastitoj koži.
U svojim memoarima Preko brda i daleko odavde, Niki Smedli, poznatija kao La La, opisuje kako je glumačkoj postavi bilo zabranjeno da vozi vlastita kola kući da ih ne bi pratili.
Paparaci bi visili sa helikoptera u nadi da će uslikati nekog Teletabisa bez maske.
Nije pomoglo ni to što su svi bili primorani da potpišu sporazum o čuvanju poslovnih tajni, zbog čega je svaki delić informacije bio utoliko dragoceniji.
„Da li znate nekog Teletabisa? Pozovite ovaj broj i platićemo za vašu priču“, glasilo je dnevno zaglavlje u Sanu.
Oluja je dostigla vrhunac kad je Dejvid Tompson, poznatiji kao Tinki Vinki, dobio otkaz, putem pisma, neposredno pred proslavu okončanja snimanja prve sezone.
Zabrinutost zbog njegovih veština u kostimu dostigla je tačku ključanja; Regdol je još od pre morao da nadsinhronizuje njegov glas.
Neimpresioniran svim tim, Tompson je prodao lažnu priču Njuz ov d vorldu preko publiciste za slavne Maksa Kliforda.
Pod naslovom „Kinki Vinki“, priča je govorila o njegovim opscenim ludorijama sa devojkom na snimanju.
- Američka televizija zabranila crtać o gej venčanju
- Kako je Miki Maus pekao rakiju i slušao Radio Beograd
Oboje su se našli golišavi na duplerici.
Pridodat je i siroti Nu Nu.
Pakao ne poznaje bes kao prezreni Teletabis.
Za Vud, prljanje Teletabisa u svetu odraslih bio je uzrok velike tuge, koje je ona izjednačavala sa nepoštovanjem prema ciljnoj grupi serije.
Ali na mnoge načine BBC je potpirivao tu pažnju i izvlačio korist od nje.
„Potencijali ovoga su neiscrpni“, izjavo je šef za investicija na BBC-ju za Independent 1997. godine.
Prodavale su se igračkice u restoranima brze hrane, a dvostruki platinasti singl završio je u vrhu top lista.
(U jednoj od neobičnijih epizoda u pop istoriji, hit singl „Teletabisi kažu Eh-oh“ završio je u užem izboru za nagradu Ajvor Novelo.)
Beri Eldridž, tadašnji menadžer za komunikacije u prodavnici igračaka Entertejner, priseća se maničnog raspoloženja pred Božić 1997. godine dok su britanski potrošači stajali u redu noću da bi došli do plišanih lutaka.
„Igračka koju svi moraju imati“ je božićni ritual još od kraja osamdesetih, a zato što igračke moraju da se naruče mesecima unapred od maloprodajnih lanaca, potražnja je često veća od ponude.
To je dovodilo do „skalpiranja“ (preprodaje po višoj ceni) i jeftinih imitacija (Volmartovi Babli Čabis su završili neslavno posle tužbe Regdola).
„Bes oko igračaka“ bio je česta pojava.
Osoblje Entertejnera moralo je da prođe obuku kako izaći na kraj sa ratobornim mušterijama.
„Sećam se nekih bliskih susreta koji su se zamalo ružno završili“, uzdiše Eldridž.
Saga se ponavljala širom sveta.
Jedan list je izveštavao o deci koja su bila „preturena iz kolica“ u Hamiltonu, na Novom Zelandu, dok su kupci navaljivali u prodavnice.
Prema BBC-jevim godišnjim izveštajima, u prve dve godine Teletabisa zarađeno je 330 miliona funti, od čega je veći deo došao od prodaje prava inostranim emiterima.
I zaista, optužba Ade Huag za „tržišnu orijentisanost“ nije bila daleko od istine: Teletabisi su mogli biti nadsinhronizovani, a njihove igrane sekvence zamenjene kulturološki prikladnijim sadržajem.
Doduše, i najmanju promenu morala je da odobri Vud.
A imitatorske emisije, kao što je bila meksička prilično otvoreno bezobrazna krađa Tele Čobis, brzo je gasio pravnički tim Regdola.
Do današnjeg dana, Teletabisi su se emitovali u više od 120 zemalja i prevedeni su na 45 jezika.
Serija je stigla do više od milijardu dece, mnoge od njih u Kini, gde je 2002. serija postala prva inostrana televizijska produkcija emitovana u udarnom terminu na televiziji.
Čak je i iranski nacionalni emiter kupio 65 epizoda, sinhronizujući ih na persijski.
„Potrebno je mnogo vremena da se prevede, kao što možete da zamislite“, rekao je portparol za San.
Pogledajte video: Saveti Ljubivoja Ršumovića mladim roditeljima
Neki novi Teletabisi?
Dvadeset pet godina kasnije, brend Teletabisa nastavlja da se razvija i prilagođava.
Posle pet sezona, spinof serije i filma, prava na intelektualnu svojinu kupila je kanadska DHX Medija (danas VajldBrejn).
Kompanija je iznova pokrenula seriju 2015. godine, zamenivši televizore na stomacima tačskrinovima.
U međuvremenu su usledila dva animirana spinofa na Jutjubu, ključnoj odskočnoj dasci za dečje serije.
A napravljen je i drugi „ribut“ na Netfliksu, sa brodvejskom zvezdom Titusom Bardžisom kao naratorom.
To je samo jedna u nizu predškolskih serija koje je kupila ova platforma za striming, čija dečja zona postaje sve važnija u borbi za pretplatnike.
Deo ove strategije čine pouzdani brendovi.
„Netfliks, za razliku od Paramaunt plusa i Dizni plusa, na primer, nema Nikolodeonovu biblioteku na koju može da se osloni, tako da mora da naručuje vlastiti dečji sadržaj.
„Teletabisi pružaju momentalnu prepoznatljivost brenda“, kaže za BBC Ričard Mildton, urednik Televižn biznis internešenela.
Ovaj potez odražava širi trend u poslu: Veliki brat, Gladijatori i Frejžer samo su neke od drugih serija iz devedesetih koje se vraćaju na velika vrata.
„Širenje strimera i rast srodnih programa znači da je publika zatrpana mnoštvom opcija“, objašnjava Midlton.
„Jedan od načina da se probijete kroz sav taj haos je da osvežite stare serije.“
Stvarno je teško smisliti hit.
Niko ne zna šta je taj magični sastojak i zato se ljudi trude da ga ponove.
Ipak, tzv. „ributovanje“ nije ništa novo.
Dženet Stimers, profesorka kulture, medija i kreativnih industrija sa Kraljevskog koledža u Londonu, ističe razne klasične dečje serije ponovo rađene tokom godina, kao što su Tomas i prijatelji i Graditelj Bob.
Neke predstavljaju priliku da se iznova izmaštaju likovi koji nisu izdržali test vremena kad je u pitanju zastupljenost, rasa ili invaliditet, kao što je na primer Diznijev Dambo, čiji original koristi otvorene afričko-američke stereotipe.
Na sličan način, VajldBrejn koristi multi-rasnu glumačku postavu Sunčevih beba u novim Teletabisima u pokušaju da „odražava diverzitet publike“.
Često, međutim, „ributovi“ iskazuju slabu spremnost da rizikuju u sektoru sve više lišenom novca:
„Stvarno je teško smisliti hit“, kaže Strimers za BBC.
„Niko ne zna šta je taj magični sastojak i zato se ljudi trude da ga ponove. Problem je što osvežena serija često nije jednako dobra kao original.“
Balerina Anđelina je dobar primer za to.
Originalna serija, sa 2D animacijom zasnovanom na predivno ilustrovanim knjigama Katerine Holaberd, kasnije je ponovo oživljena uz pomoć kompjuterske grafike sa prilično nezadovoljavajućim rezultatom.
To ima smisla za Vud, za koju Netfliksovi Teletabisi predstavljaju veliko obezvređivanje brenda.
Ona osuđuje upotrebu tehnike digitalne produkcije, mada je najviše zabrinuta da pažljiva priprema rađena pre snimanja originala – usavršavanje tehnike dečje prizme – ovde nije ponovljena.
Kad je na ovo skrenuta pažnja VajldBrejnu, kompanija je odlučila da ne komentariše.
U detaljnom izlaganju na koji način su Teletabisi osavremenjeni, međutim, kompanija je istakla da su „duh i koncept Teletabisa ostali nepromenjeni u odnosu na originalnu seriju“ a „priče i teme i dalje se vrte oko čudesnog, otkrivanja radosti i šašavosti“.
Ostaje da se vidi da li će osvežena verzija doživeti sličnu reakciju.
Netfliks ima veliku moć, ali ne posluje u Kini, gde se nalazi veći deo obožavalaca Teletabisa.
Niti će nova serija biti dostupna u Velikoj Britaniji, gde BBC drži ekskluzivna prava.
I iako su Teletabisi naučili da igraju igru društvenih mreža, tvitujući javnim ličnostima i nervirajući političare, kontroverze i rasprave u duhu vremena koje su proganjale seriju i izdigle je u sam vrh vesti odavno su prevaziđene.
Ali možda akutnije pitanje je ono koje postavlja Vud: „Odakle će poteći sledeći Teletabisi?“.
Bilo bi veoma teško finansirati jedan tako ekstravagantan projekat danas.
U Velikoj Britaniji više ne postoje kvote za dečje emisije na komercijalnim kanalima.
Vud se takođe brine da udovoljavanje nostalgiji ograničava kreativnost koja je bila omogućena njoj i Devenportu devedesetih.
„Postoje drugi ljudi koji obavljaju dobar posao ili bi bar mogli samo kad bi dobili priliku.“
Ona kao primer navodi projekat koji je trenutno u pripremi kod Regdola.
„On je, nadam se, u duhu današnjeg vremena, u meri u kojoj uopšte možete da ga osetite. Hoće li biti primećen u masi stvari koja se štanca danas?
„Ko zna, ali morate da nastavite da pokušavate.“
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
