Kad je prva epizoda „Odeljenja za ubistva“: Život na ulici emitovana na američkoj televizijskoj mreži NBC 31. januara 1993. godine, ova kriminalistička serija nije ličila ni na jednu drugu iz toga vremena.

Serija je bila zasnovana na knjizi Dejvida Sajmona Odeljenje za ubistva: Godinu dana na ubistvenim ulicama koja je pratila vreme provedeno sa odeljenjem za ubistva baltimorske policije.

Sajmon je kasnije stvorio „Žicu“, koja se i dalje smatra jednom od najboljih televizijskih serija svih vremena, ali budući da je karijeru započeo kao reporter, proslavio se sa ovim živopisno napisanim svedočanstvom o vremenu koje je proveo prateći smenu detektiva 1988. godine dok su istraživali ubistva.

Kao i u njegovoj knjizi, serija je dočaravala svakodnevnu realnost i često crni humor grupe ljudi koje je posao redovno dovodio u blizinu smrti.

„Žica“ se s pravom smatra vrhuncem televizijskog formata, ali njena mešavina saosećajnog pripovedanja i socijalne kritike već je bila očigledna u „Odeljenju za ubistva“, koje je početkom ove godine proslavilo 30. rođendan.

Iako je Sajmonovo kreativno učešće u toj seriji bilo svedeno, njegovo izveštavanje sa ulica poslužilo je kao glavna inspiracija.

Pored baltimorske lokacije, dve serije delile su i deo glumačke i snimateljske ekipe, a čak su i reciklirale neke scene iz Sajmonove knjige – konkretno događaj kad policajci ubede povodljivog osumnjičenog da je fotokopir mašina poligraf.

Scena je ponovljena u obe serije.

Serija je prvobitno snimana na Super šesnaestici sa ručnim kamerama, stvorivši sirovi, ali upečatljivi vizuelni stil, prošaran prepoznatljivim naglim rezovima.

Čak je i zrnasta crno-bela špica razdvajala seriju od ostalih.

Većina serija o policijskoj proceduri iz toga vremena imala je ušminkaniji izgled.

Kad se Beri Levinson, režiser filmova Restoran (1982) i Dobro jutro, Vijetnam (1987) obratio scenaristi i producentu Tomu Fontani, sa velikim iskustvom na televiziji i u pozorištu – da mu pomogne da ekranizuje knjigu, rekao mu je da ne želi policijsku seriju sa jurnjavama automobilima i revolveraškim obračunima.

„Zvučalo je kao toliko suluda ideja, toliko veliki izazov, da sam rado prihvatio“, kaže Fontana.

„Odeljenje za ubistva“ se trudilo da bude autentično.

Snimalo se na lokaciji u Baltimoru, a njegov centar, luka, kuće u nizu i ćoškovi postaće sastavni deo serije.

Detektivi iz Sajmonove knjige bili su prisutni da ponude savete.

„Naučili smo mnogo od tih momaka“, kaže Melisa Lio, koja je glumila detektivku Kej Hauard, a kasnije je dobila Oskara za ulogu u Bokseru Dejvida O’Rasela.

U ranoj fazi, Sajmon je poveo glumačku postavu da poseti razna narkomanska okupljališta po gradu, priseća se Kajl Sekor, koji je igrao detektiva novajliju Tima Bejlisa.

Čak su i arhivski ormani u kancelariji odeljenja bili ispunjeni starim policijskim izveštajima.

Policijska služba je prolazila kroz proces digitalizacije, pa je scenograf uspeo da dođe do njih.

Policajci su u ovoj seriji retko potezali oružje.

Uglavnom su se samo žalili na papirologiju i klima uređaje.

Brinuli su se oko stope uspešnosti i broja nerešenih slučajeva navedenih pod njihovim imenom crvenom bojom na tabli koja je imala zapaženu ulogu u svakoj epizodi.

Dijalog je podrazumevao filozofiranje o životu i smrti, sa digresijama o atentatu na Linkolna i tome koja životinja ima najviše sperme.

Likovi su se u seriji hvalisali da „govore u ime mrtvih“, ali su svi bili složeni i nesavršeni.

„To je grupa ljudi koja, svakog dana svojih života, ima posla sa mrtvim telima. Morate prosto da priznate kakav to uticaj vrši na njih emocionalno, duhovno, mentalno“, kaže Fontana.

Glavna glumačka postava

Raznovrsna glumačka postava obuhvatala je iskusne karakterne glumce poput Jafeta Kotoa, poznatog po filmovima kao što su Osmi putnik i Živi i pusti druge da umru, i Neda Bitija, zvezdu Televizijske mreže i Oslobađanja – zajedno sa komičarem Ričardom Belcerom u ulozi zajedljivog Džona Manča (lika kojeg je kasnije igrao u nekoliko sezona druge NBC-jeve policijske serije „Red i zakon“).

Klark Džonson, koji je igrao simpatičnog Meldrika Luisa, režirao je uvodne epizode i „Značke“ i „Žice“, davši pečat atmosferi policijskih serija u narednoj deceniji.

Sveukupno gledano, ansambl je takođe bio upadljivo raznovrstan za ono vreme.

Buduća dobitnica Oskara Melisa Lio igrala je Kej Hauard, jedinu policajku u jedinici

Retrogradniji element bila je činjenica da je centralna glumačka postava detektiva isprva zamišljena kao isključivo muška, sve dok Fontana i Levinson nisu shvatili da je to pogrešno, objašnjava Lio.

Ona je dobila ulogu Kej Hauard, jedine policajce u „Odeljenju za ubistva“.

Iako su mnogi likovi imali direktne paralele u Sajmonovoj knjizi, to nije bio slučaj i sa Hauard.

Detektivke su tada bile retkost.

Prosto nije postojao presedan za nju, dodaje Lio.

Lik je isprva trebalo da se zove Kej Harvi, kao referenca na Rika Garvija, jednog od detektiva iz stvarnog života, koji je baš kao i Hauard imao savršen procenat rešenih slučajeva, ali su odlučili da to ne rade, jer su smatrali da Garvi neće smeti „da se vrati u kancelariju kad otkrije da ga igra žena“, smeje se Lio.

Lio je čvrsto rešila da izbegne klišee u tumačenju lika.

Hauard je bila marljiva, ambiciozna i izuzetno profesionalna, sposobnija od muškog partnera.

Nije bilo ni pravila za to kakvu odeću nosi jedna detektivka, kaže ona, „pa smo je izmislili“.

Hauard je često nosila košulju i kravatu, dodaje, „što je nešto što mislim da pristaje ženi – a što je konačno počelo i da se uviđa.“

Iako je to bila serija sa ravnopravnim ansamblom, Andre Brauer, koji je igrao detektiva Frenka Pembltona, njujorškog eruditu jezuitskog obrazovanja sa komplikovanim odnosom prema Bogu, brzo se nametnuo kao vodeći lik.

Imao je naelektrisanu auru pred kamerama, zračeći harizmom i energijom.

„Nikad nisam video takvog glumca na televiziji.

„Njegov ritam bio je jedinstven samo za njega“, kaže Fontana.

Sekorov lik Bejlis ubačen je u vatru već na prvom slučaju, ubistvu Adene Votson, 11-godišnje devojčice, zasnovanom na ubistvu iz stvarnog života LaTonje Volas, jednog od najneprijatnijih slučajeva iz Sajmonove knjige.

Detektiv zadužen za ubistvo LaTonje Volas bio je prisutan dok su snimali mnoge od tih scena.

„To je imalo veliki uticaj na njegov život, odnose, i na njegov pristup poslu.

„Bejlis je imao vrlo visoke standarde što se tiče dobra i zla“, kaže Sekor, dodajući da se to odrazilo i na njegov lik Bejlisa.

Bejlisov odnos sa veličanstvenim Pembltonom razvijao se tokom serije.

„Andre je bio najbolji partner na svetu.

„Doživljavali smo sebe kao stari bračni par“, kaže Sekor.

Često snimanje u dva izjutra produbio je njihov odnos, a hemija na ekranu između njih dvojice je opipljiva, naročito kad su u Kutiji, sobi za saslušavanja u kojoj su snimljene neke od najupečatljivijih scena serije.

I zaista, zabrinut da će premašiti budžet prve sezone, Fontana je odlučio da napiše epizodu „Tri muškarca i Adena“ smeštenu gotovo u potpunosti u Kutiji.

Bejlis i Pemblton imaju samo 12 sati da izvuku priznanje iz glavnog osumnjičenog u slučaju ubistva Adene Votson, starijeg prodavca voća, „arabera“ prema baltimorskom rečniku, kog igra legendarni Mozes Gan.

Fontana je čitao transkripte iz slučaja Volas dok se pripremao, a epizoda je klaustrofobična i napeta koliko je to uopšte moguće na televiziji, dok se ravnoteža moći neprestano menja između njih trojice.

Ni u seriji ni u životu ne postoji zadovoljavajuće razrešenje.

Slučaj i dalje nije nerešen.

Fontana snagu ove epizode pripisuje režiseru Martinu Kembelu, koji je kasnije režirao visokobudžetne holivudske filmove kao što su Maska Zoroa (1998) i Kazino Rojal (2006).

„Ono što je uradio bilo je toliko suptilno, ali toliko genijalno. Nikad nije snimao iz istog ugla dvaput, tako da vam nikad ne dosadi što ste u istoj prostoriji sat vremena.“

Epizoda je donela Fontani Emi za „izuzetan scenario u dramskoj seriji“.

Nakon što je emitovana prva sezona, budućnost serije je, neko vreme, ostala neizvesna.

„Postojao je ogroman otpor obnavljanju serije sve dok nisam dobio nagradu Emi a onda su odjednom rekli: ‘Obožavamo je. Oduvek smo je obožavali'“, priseća se Fontana.

NBC je obnovio seriju, ali samo na četiri epizode, umesto na devet kao u prvoj sezoni.

„Broj bi trebalo da raste, a ne da opada.

„Ali oni su rekli, uzmi četiri ili ostavi. Takođe su počeli da insistiraju da imamo gostujuće glumačke zvezde“, dodaje on.

Levinson je pozvao Robina Vilijamsa, sa kojim je već sarađivao, da odigra ožalošćenog supruga ubijene turistkinje u uvodnoj epizodi druge sezone „Bop Gun“.

Vilijamsu je dodeljena uloga potištenog, sumornog čoveka koji pokušava da se izbori sa iznenadnom tugom, šokiranog neobaveznim načinom na koji policajci govore o prekovremenom radu dok njegova supruga leži u mrtvačnici – uloga netipična za njega.

„Činilo mi se da je to pravi način da zadovoljimo zahtev mreže za gostujućim glumcima, a da i dalje ostanemo verni ludilu naše serije“, kaže Fontana.

Epizodu „Bop Gun“ napisali su Dejvid Sajmon i njegov prijatelj Dejvid Mils.

Ona je isticala neusklađenost resursa dodeljenih prioritetnom slučaju – takozvanoj „crvenoj lopti“ – i ubistava u siromašnijim, crnačkim četvrtima, poput oca mladog ubice.

Bio je to prvi televizijski scenario koji je Sajmon ikada napisao i, posle toga je, kako kaže, odbio unosnije ponude da piše za druge serije, kako bi ostao sa „Odeljenjem za ubistva“ i naučio kako funkcioniše televizija, na kraju postavši urednik za scenarija i producent u poslednje dve sezone.

Epizodu je takođe režirao Stiven Džilenhol i u njoj se pojavljuje njegov sin, veoma mladi Džejk Džilenhol, kao sin Robina Vilijamsa.

Legendarne gostujuće uloge Elajdže Vuda, Pitera Galagera, Marše Gej Harden, Stiva Bušemija postaće obeležje serije.

Njen neustrašivi etos

U pisanju scenarija za ovu serija nije se zaziralo od moralne složenosti.

„Pisali smo o ljudskim bićima koje su trenuci krize doveli u Kutiju. Šta ih je tačno tamo dovelo i šta se dešava sa njima posle bile su priče koje su nas privlačile“, kaže Fontana.

Iako ne izrazito politički angažovano kao „Žica“, „Odeljenje za ubistva“ bavilo se korupcijom, nesposobnošću i sistemskim propustima u policiji, kao i uticajem na društvo koje imaju narkomanska zavisnost i siromaštvo u Baltimoru.

Jedna epizoda pokazala je kako se policija udružuje posle pucnjave u kojoj je potencijalno učestvovao drugi policajac.

Obeshrabren od istraživanja vlastitih kolega, ljutiti Pemblton emocionalno uništi osumnjičenog crnca u Kutiji, izvukavši iz njega priznanje, da bi šefovima pružio rezultat koji su želeli.

Slobodni, improvizatorski stil snimanja uzbuđivao je glumce, omogućivši im da isprobavaju nove stvari.

„Dobili smo ogromnu količinu slobode da se igramo i udahnemo život pričama koje je Dejvid pronašao u sopstvenoj knjizi“, kaže Sekor, dok Lio razdragano govori o „svakom danu koji je provela u toj kancelariji sa tom kamerom i tom grupom muškaraca“.

„Naučilo me je gomili stvari“, dodaje.

Fontana je vodio računa da razgovara sa glumcima o tome kako vide razvoj vlastitih likova.

Lio govori o Fontaninoj genijalnosti u tom pogledu, konkretno što se tiče „inventivnosti koju smo mi glumci smeli da unosimo u sve to“.

Sekor opisuje kako ga je Fontana podsticao da dolazi do otkrića u vezi sa vlastitim likom: „Tom mi je dao veliku slobodu što se tiče pravca u kojem je lik išao.“

U kasnijim sezonama, Bejlis otkriva da je bio seksualno zlostavljan kao dete.

I on počinje da istražuje vlastitu seksualnost i, na kraju serije, otvoreno se deklariše kao biseksualac, što je retkost za protagonistu udarne televizijske serije, i tada kao i sada.

„Mreža se malko unervozila oko toga“, kaže Sekor.

Pogledajte i ovu priču

„Isterivač đavola“: Ljubitelji filma na stepenicama iz poslednje scene

Nije sve što je snimljeno završilo u konačnoj verziji.

„Šta se desilo sa onim eksplicitnim poljupcem sa Piterom Galagerom?“, smeje se on, govoreći o epizodi u kojoj njegov lik dobija poziv za izlazak gej vlasnika restorana u tumačenju Pitera Galagera.

Ali primio je i brojna pisma od ljudi koji su se prepoznali u onome kroz šta je prolazio njegov lik, naročito u scenama kada se suočio, a kasnije i starao o ujaku koji ga je zlostavljao.

„Taj odnos ljubavi i mržnje ostavio je veliki utisak na ljude.“

Scenaristi su davali Braueru scene u kojima je zaista mogao da se razmahne.

„Govorili smo: ovo će ga dokusuriti. Neće uspeti da odigra tu scenu“, kaže Fontana.

„I, naravno, uvek bi na kraju uspeo, što nas je samo teralo da pojačamo napore da mu prestavimo novi izazov.“

Pemblton je na kraju tresnuo svom snagom o zemlju kada je doživeo moždani udar na kraju četvrte sezone.

Brauerovo tumačenje krajnje artikulisanog čoveka koji sada mora da se bori za reči tipično je višeslojno i potresno.

„To je bio još jedan zanimljivi obrt koji je ubačen u naš odnos.

„Andreov lik je uvek bio nadmoćan, a sad mu je odjednom bila potrebna pomoć“, kaže Sekor.

Televizijska mreža nije bila tako sigurna u lik Kej Hauard.

Nju unaprede u narednicu, ali ubrzo postaje manje istaknuti lik u seriji.

„Znam da je Tom odlazio u NBC svake godine da bi se borio da Hauard ostane u jedinici“, kaže Lio, ali njen lik se više nije vratio posle pete sezone.

Način na koji su postupili u vezi s tim je za nju očigledno i dalje živa rana.

„Nisu znali šta da rade sa mnom. Ači zahvalna sam Tomu Fontani zato što se borio da zadrži Kej u seriji.“

Serija se razvijala na različite načine.

„Tokom sezona, nastavili smo da se igramo s njom, isprobavajući stvari i menjajući joj izgled“, kaže Fontana.

U kasnijim sezonama bilo je i serijskih ubica i snajpera, pa čak i revolveraških obračuna.

Iako je na prvi pogled počela više da liči na konvencionalniju proceduralnu seriju, sa konvencionalnije zgodnijom glumačkom postavom, „Odeljenje za ubistva“ je nastavilo da nam donosi izvanredne epizode.

U epizodi iz šeste sezone, „Podzemna železnica“, koju je napisao Džejms Jošimura, Vinsent D’Onofrio je igrao čoveka koji je gurnut pod voz u podzemnoj železnici, svestan i lucidan, ali fatalno povređen, sa manje od sat vremena preostalog života, on razgovara sa Pembltonom, dok ovaj pokušava da shvati ko je odgovoran.

„Ta je praktično pozorišni komad sa dva lika“, kaže Fontana.

Brauer je otišao na kraju šeste sezone, konačno osvojivši Emi 1998. godine.

Serija više nikad nije bila ista bez njega, a sedma sezona je bila poslednja, iako su se Brauer i svi drugi članovi originalne postave, čak i oni koji su umrli, vratili u filmu iz 2000. godine koji je povezao sve nedovršene niti i omogućio još jednu poslednju srceparajuću scenu sa Bejlisom i Pembltonom.

Kad je serija prestala da se emituje 1999. godine, način na koji se snimaju i gledaju serije već je počinjao da se menja.

Fontanina sledeća serija, uzbudljiva, eksperimentalna zatvorska drama „Oz“ premijerno je emitovana 1997. godine, pokrenuvši talas originalnih serija na HBO-u.

„Porodica Soprano“ započela je emitovanje 1999. godine, a Sajmonova mini-serija „Ćošak“ usledila je 2000. godine, pre nego što je „Žica“ premijerno prikazana 2002. godine.

U raspravi o istorijatu vrhunskih TV serija, „Odeljenje za ubistva“ ne dobija uvek zasluženo mesto, ali je odigrala ključnu ulogu u toj tranziciji, utrevši put za ono što je usledilo kasnije.

„Imali smo osećaj da je ovo kraj nečega i početak nečeg drugog“, kaže Lio.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.