Tenis i istorija: Šta je nekada značilo biti sakupljač loptica na Vimbldonu

Vinston Norton nema ništa od uspomena iz godina kada je bio sakupljač loptica na Vimbldonu – trake za znoj i programi su se pokazali kao vredna valuta prilikom razmene cigareta u dečjem domu.

Nerazblažena limunada, ukradena sa terena na kraju dana i popijena na povratku sa putovanja autobusom, nikada nije stigla tako daleko.

Davno je nestala i neobična amaterska frizura. Prijatelj ga je ošišao u dečjem domu, a Norton je nevoljno platio lokalnom berberu da to ispravi i osigura da je dovoljno elegantan za Sveengleski klub.

Ali uspomene su ostale i zabeležio ih je Muzej u Londonu, zajedno sa uspomenama njegovog prijatelja i kolege iz šezdesetih, Sema Hila.

Njih dvojica se prisećaju šta im se sve dešavalo svake godine kada je lista od 60 imena bila postavljena na zidu u njihovom Barnardovom domu.

• Kako je finalista Vimbldona postao ubica
• Vimbldonska priča o Goranu Ivaniševiću – teniskom heroju koji nije odustao
• Vimbldon: Da li nove loptice pomažu pri servisu i ostali teniski „mitovi“
• Vimbldon 2022: Menstruacija, tenis i tradicija nošenja belog

Posle tri iscrpljujuća meseca treninga, gomila dečaka bi se okupila, naprežući se da vide da li su odabrani.

Za neke je to bilo razočaranje.

Ali za druge je to bilo ushićenje i iskustvo koje će im proširiti vidike onako kako uopšte nisu mogli da očekuju.

„Život bi ti se promenio“, seća se Hil.

Goldings u Hertfordširu – ili, zvanično, tehnička škola Vilijam Bejker – bio je dom za 240 dečaka.

Svi su izučili zanat – stolarski, farbarski i dekoraterski, limarski, obućarski, štamparski i vrtlarski – da bi potom postali šegrti.

Norton, koji se odlučio za štampanje, opisao ga je kao „lonac za topljenje“ dece iz svih društvenih slojeva, sa mnogo svađa i ružnih reči, ali izuzetno srećnim okruženjem.

Poslat je u prihvatilište sa tri godine kada njegova majka – koja je imala 14 godina kad je zatrudnela – „nije mogla da se nosi sa količinom porodičnog zlostavljanja, ali i drugih“ jer je imala bebu mešovite rase.

Njegov otac je bio Afroamerički vojnik koji se vratio u Sjedinjene Države posle Drugog svetskog rata.

Dečaci su se prepoznavali po brojevima.

Norton je imao broj 217.

Jedina šansa koju su on i njegovi drugovi iz razreda imali da vide spoljni svet – osim putovanja dva puta godišnje da vide roditelje – bila je odlazak u kupovinu ili bioskop u obližnji Hertford na nekoliko sati subotom popodne.

Svi su znali za povezanost škole sa Vimbldonom i mnogi su bili željni da budu izabrani za sakupljače loptica, pa su se bacili na trening.

„Barnardo je imao veoma strog režim održavanja dečaka zdravim i u formi. Imali su sopstveni bazen, teren za kriket i teniske terene“, kaže sedamdesetšestogodišnji Hil.

„Očigledno, što ste bili u boljoj formi, imali ste veće šanse da vas izaberu za Vimbldon.

„Trening za Vimbldon je bio prilično intenzivan. Morali ste da budete vrhunski spremni, posebno ako ste malo nervozni oko toga na kom ste terenu.“

Obuka, koju je vodio školski vikar, počinjala je u aprilu na školskim terenima, i na travnatim i na tvrdoj podlozi, a dečaci su naučili da precizno dodaju lopticu i brzo je hvataju na treninzima koji su mogli da traju dva do tri sata.

Konačno, došao je jun i lista je porasla, najavljujući ko se smatrao dovoljno sposobnim i pametnim da ode u London da se dve nedelje druži sa vrhunskim teniserima, članovima kraljevske porodice i publikom.

„Svi su gledali u oglasnu tablu da vide da li su izabrani – i to je izazvalo suze kod nekih, a oduševljenje kod drugih“, kaže Hil za BBC Sport.

„Ako te izaberu, možeš da hodaš podignute glave i govoriš: ‘Biću sakupljač loptica’.“

Danas, dečaci i devojčice na Vimbldonu dolaze iz lokalnih srednjih škola.

Međutim, od 1946. do 1966. svi sakupljači loptica dolazili su iz domova za decu doktora Barnarda.

To je dodalo dodatnu dimenziju želji da budete izabrani.

„Za to ste zaista bili plaćeni“, kaže Hil, dodajući da su plate bile i do 14 funti na dve nedelje dok je dobijao 50 penija nedeljno za džeparac jer je bio prefekt.

„Moja braća i ja smo morali da idemo kući odmah posle Vimbldona (na jednu od naših poseta dvaput godišnje), ali smo zapravo imali novca u džepovima, što je bila pomalo novina.“

Kuća je bila u Saut Šildsu u okrugu Daram, odakle su on i trojica njegove braće bili poslati na staranje jer dvosobna kuća njegovih roditelja – bez kuhinje, kupatila i toaleta u dvorištu – nije bila dovoljno velika za šestoro dece.

„Novac smo dali našim roditeljima, što je bila lepa stvar i imati priliku da to uradimo bila je velika privilegija“, rekao je on.

Pogledajte video:

Bilo je šanse da zaradite dodatni novac – i to mnogo – ako prekršite pravila.

„Ljudi koji su odlazili stavljali su iskorišćene karte u kutije, a jedan od naših zadataka je bio da odemo da ispraznimo ove kutije ključem i vratimo ih nazad jer su bili redovi ljudi koji su pokušavali da uđu poslednjih nekoliko sati“, kaže sedamdesetšestogodišnji Norton.

„Neki od manje uglednih sakupljača loptica su tako za kratko vreme zaradili mnogo novca prodavali bi ih ljudima u redu radije nego što bi ih vratili. Nisam imao ni pameti, a ni hrabrosti da to pokušam.“

Hil kaže da bi ga mnogi pitali ‘postoji li bilo šansa da mi nabavite tenisku lopticu?’ – što je takođe bilo protivno pravilima.

„Ponudili bi ogromne sume novca – znate, mogli smo da budemo bogati! Ali ako vas ikada uhvate, to bi bilo to, bili biste prognani sa Vimbldona.

„Siguran sam da su jedan ili dvojica bili uhvaćeni, ali ja sam bio prefekt i školski kapiten, tako da sam morao da služim kao primer.“

Novac, međutim, nije bio jedini podsticaj za sakupljače loptica.

Boravak na Vimbldonu bio je prilika za Hilovu porodicu da ga kratko vide na televiziji – dodatni razlog da pokuša da uđe na glavne terene, Centralni teren ili Teren broj jedan, gde je bila glavna pažnja kamera.

Norton kaže da su „najlepši i iste visine“ dečaci stigli na te terene.

Hil, koji je do sada bio samo na tim terenima, se, naravno, ne slaže sa tom ocenom.

„Onda dođete do terena 15 i imate dva sakupljača loptica (umesto šest) – jednog na servisnoj strani i jednog na mreži, a takođe smo menjali i rezultat na semaforu“, kaže Norton.

„Tako da su ti jadni mali termiti morali mnogo da se trude da bi jedva bili u centru pažnje, dok su slavni momci bili na Centralnom terenu… ne izgleda pošteno, zar ne?“.

Ponekad su igrači pomagali da sakupljači loptica uđu u kadar, a Hil je rekao da mu je jedan američki igrač namerno prišao sa polomljenim reketom i pitao ga: „Da li misliš da je u redu da igram sa njim?“.

Hil je odgovorio: „Znao je da ga televizijske kamere prate i da ću ja zaista biti prikazan na televiziji. I, naravno, dajem sve od sebe: ‘Da, da, to će biti u redu, to će biti sjajno, ali je na vama da li ćete rizikovati sa pokidanom žicom.'“

Hil je bio oduševljen kada je njegova mama u jednom od dvonedeljnih pisama napisala: „Sve komšije su došle da te gledaju, ne mogu da verujem da smo te videli na televiziji na Centralnom terenu pored mreže“.

Iako Norton nikada nije postao sakupljač loptica na Centralnom terenu, on je stigao na Teren broj jedan – i možda još bolje, igrao je na njemu.

Muški dubl Boro Jovanović i Nikola Pilić čekali su dolazak protivnika i odlučili da je vreme za zagrevanje.

„Dali su meni i još jednom sakupljaču loptica reket i pustili su nas da se sa njima zagrevamo, što je bilo nezaboravno iskustvo“, kaže on.

Ali nisu svi igrači bili tako prijateljski raspoloženi – i Norton i njegovi prijatelji su imali način da se nose sa njima.

Norton je opisao situaciju da određeni igrač nije voleo da mu loptice dobacuju crni ili dečaci mešovite rase.

„Izbegavao ih je, nije ih ni gledao, pa smo shvatili da je rasista“, kaže on.

„Voleli smo da im bacimo lopticu sa efeom tako da bi ona pošla prema njihovoj ruci, a onda i krenula u drugom pravcu, čineći da izgledaju glupo. Bila je to naša osveta, jer su bili užasni prema nama.“

Ali ako je reč o igraču koji vam se dopada, bilo bi drugačije.

Za Nortona je bio vrhunac na Vimbldonu kada su Rafael Osuna i Denis Ralston pobedili u muškom dublu 1960. godine.

„Ta dvojica su bili moji heroji u to vreme, briljantni. Imao sam osećaj da želim da dam sve od sebe kao sakupljač loptica da im pomognu da pobede, znam da ne možete da uradite mnogo, ali…“.

Ponekad je trebalo brinuti o samom sebi – u slučaju Hila, kada se suočio sa snažnim servisima britanskog igrača Majka Sangstera.

Hvatačima loptica je bilo strogo naređeno da se ne pomeraju tokom meča, ali šta treba da uradite ako se loptica kreće brzinom od 200 kilometara na čas?

„Išla je pravo ka meni, u glavu. Bukvalno sam se sagnuo par centimetara i čuo kako udara u platno iza glave i svi su se smejali, a ja sam pomislio da se nisam sagnuo onda bih verovatno bio nokautiran“, kaže on.

„Uvek kažem da je to razlog zašto imam tako širok razdeljak.“

Norton opisuje iskustvo sa Vimbldona – od trenutka kada su on i njegovi prijatelji izašli iz autobusa posle dvosatnog putovanja svakog jutra -„kao da ste na drugoj planeti“.

„Bio je to potpuno drugačiji svet, drugačija klasa, drugačija odeća – mislim da smo mi imali školsku uniformu i to je bilo to“, kaže on.

„To mi je pokazalo da postoji još jedan svet osim Goldingsa. Dok sam bio u Goldingsu, zavisio sam od milostinje – ispraćajući sve te ljude u njihovoj lepoj odeći dok jedu jagode – video sam da postoji nešto više od Goldingsa.“

„Naučilo me je da pokušam da budem skroman, ali da gledam ljude u oči i razgovaram sa njima ravnopravno, a ne da budem stidljiv, postiđen kao nekada.“

Kada je Norton napustio Goldings, počeo je da radi kao štampar u lokalnom listu u Hertfordširu, pre nego što je odlučio da želi više.

Počeo je da vodi omladinske klubove i na kraju je radio, a zatim vodio tim za negu u školi za dečake sa emocionalnim poteškoćama i poteškoćama u ponašanju.

Hil, koji se školovao za tesara i stolara u Goldingsu pre nego što je na kraju vodio pet preduzeća, takođe kaže da ga je rad na Vimbldonu naučio nekim vrednim društvenim veštinama.

„Kada prvi put upoznajete ljude, ugledne, poznate ličnosti, reagujete na njih onako kako su vas naučili“, kaže on.

„Ne pokazujete nepoštovanje, ne kradete.“

Obojica uživaju u gledanju Vimbldona – Hil čak ima dve teniske loptice na komodi kod kuće koje su korišćene u finalnoj pobedi Endija Mareja na Vimbldonu 2016. na kojoj je bio pozvan da prisustvuje kao gost Sveengleskog kluba.

„Sjajno je gledati kako se igra promenila i koliko su ovi igrači moćniji“, kaže Hil.

Da li biste voleli da budete sakupljač loptica uprkos tome?

„Ne, ne mogu ni da otrčim odavde do vrata!“.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]