Teorije zavere: Kako je mit o Iluminatima slučajno izmišljen

To je teorija zavere koja je nadmašila sve druge teorije.

Mešavina svih drugih intriga pod kapom nebeskom, Iluminati su navodno gospodari koji kontrolišu sve svetske događaje, delajući u tajnosti u želji da uspostave Novi svetski poredak.

Ali ova preuveličana paranoja započela je kao vragolasto prozno delo iz šezdesetih.

Šta to govori o našoj spremnosti da verujemo u ono što pročitamo i čujemo i šta mit o Iluminatima može da otkrije o lažnim vestima i pričama koje uporno utiču na nas danas?

• Jovan Bajford: Zašto u krizama mnogi veruju u teorije zavere
• Iluminati, masoni i ljudi-reptili: Kako da primetite teoriju zavere
• Ko su masoni u Srbiji i šta rade

Kad većina ljudi pokuša da istraži istorijat ovog tajnog društva, završi u Nemačkoj sa Redom Iluminata iz vremena Prosvetiteljstva.

Bilo je to bavarsko tajno društvo, osnovano 1776. godine, da bi se intelektualci privatno okupljali i suprotstavljali uticaju religije i elite na svakodnevni život.

U njih je spadalo nekoliko poznatih naprednih ljudi onog vremena, ali, zajedno sa Slobodnim zidarima, postepeno su ih zabranjivali kako konzervativci, tako i hrišćanski kritičari i grupa je polako prestala da postoji.

Tačnije, sve do šezdesetih godina prošlog veka.

Iluminati o kojima slušamo danas jedva da su imalo inspirisani Bavarcima, kao što sam saznao od pisca i voditelja Dejvida Bremvela, čoveka koji je život posvetio dokumentovanju porekla ovog mita.

Umesto toga, za savremenu (potpuno nepotkrepljenu) inkarnaciju ove grupe uglavnom je kriva era kontrakulturne manije, LSD-a i interesovanja za istočnjačku filozofiju.

Sve je počelo negde u vreme Leta ljubavi i fenomena hipika, kada se pojavio mali štampani tekst: Principia Diskordia.

Knjiga je u suštini bila parodijski tekst za parodijsku veru – Diskordijanizam – koju su osmislili entuzijastični anarhisti i mislioci da bi naveli čitaoce da veruju u Eris, boginju haosa.

Diskordijski pokret je, kad se sve sabere i oduzme, bio skup koji je želeo da izaziva građansku neposlušnost, neslane šale i podvale.

Sam tekst se nikada nije sveo ni na šta više od kontrakulturnog kurioziteta, ali jedan od načela vere – da takve bezbožničke aktivnosti mogu da dovedu do društvene promene i navedu pojedince da dovedu u pitanje parametre stvarnosti – ovekovečio je jedan pisac, Robert Anton Vilson.

• Legende, mitovi i teorije zavere o Titu
• Đorđe Šagić: Od masona do revolucionara i počasnog konzula
• Sletanje na Mesec – teorije zavere i istina

Prema Bremvelu, Vilson i jedan od autora Principije Diskordije, Keri Tornli „procenili su da svet postaje suviše autoritaran, strog, zatvoren, kontrolisan“.

Oni su želeli da vrate haos u društvo kako bi prodrmali stvari, a „način da se to postigne bio je širenje dezinformacija preko svih mogućih portala: od kontrakulture do glavnotokovskih medija.

„I odlučili su da će to prvobitno raditi širenjem priče o Iluminatima“, kaže on.

U ono vreme, Vilson je radio za muški časopis Plejboj.

On i Tornli počeli su da šalju lažna pisma čitalaca koji su govorili o tajnoj, elitnoj organizaciji zvanoj Iluminati.

Potom bi slali još pisama – ovaj put ona koja su kontrirala prethodno poslatim.

„Dakle, koncept iza ovoga bio je da ako date dovoljno kontrateza nekoj priči, u teoriji – u idealnom slučaju – najšira javnost će početi da obraća pažnju na te stvari i da pomisli, ‘čekajte malo'“, kaže Bremvel.

„Ona će se onda zapitati: ‘Mogu li da verujem u način na koji mi se serviraju informacije?’ To je idealistički način da se ljudi nateraju da se probude na sugerisanu realnost koju nastanjuju – što se naravno nije desilo baš onako kako su oni zamislili.“

Haos mita o Iluminatima zaista je stigao daleko.

Vilson i još jedan pisac za Plejboj napisali su Triologiju Iluminatus koja je Iluminatima pripisala razna „zataškavanja“ našeg vremena poput stvarnog ubice Džona F. Kenedija.

Knjige su postigle toliko iznenađujući kultni uspeh da su pretvorene u pozorišnu predstavu u Liverpulu, lansiravši karijere britanskih glumaca Bila Naja i Džima Broudbenta.

Britanski elektronski bend KLF nazivao je sebe i „The Justified Ancients of Mu Mu“, po grupi Diskordijanaca koji se infiltriraju među Iluminate u Vilsonovoj trilogiji jer su bili inspirisani anarhističkom ideologijom religije.

Onda se pojavila kartaroška društvena igra 1975. godine koja je mistični svet tajnih društava prenela na čitavu jednu generaciju.

Danas je to jedna od najspekulisanijih teorija zavere.

Čak su i slavne ličnosti kao što su i Džej Zi i Bijonse same preuzele simbolizam grupe, podižući ruke u trougao Iluminata na koncertima.

To teško da je dovelo do eksplozivnog otkrovenja, da je sve prevara, kao što su pristalice Diskordijanizma prvobitno nameravali.

Kultura šezdesetih sa mini-izdavačima i fanzinima deluje strašno daleko iz vizure današnjeg globalizovanog, hiper-povezanog interneta i nesumnjivo je sposobnost interneta da deli i propagira glasine o Iluminatima na stranicama kao što su 4chan i Reddit donela ideji slavu koju ima danas.

Ali mi živimo u svetu koji je prepun teorija zavere i, još važnije, njihovih pristalica.

Godine 2015. politički naučnici otkrili su da oko polovine opšte populacije SAD veruje u najmanje jednu teoriju zavere.

U njih spada sve, od Iluminata do teorije zavere o rođenju Obame, ili naširoko prihvaćeno uverenje da je napad od 11. septembra bio „insajderska“ akcija američkih obaveštajnih službi.

„Ne postoji jedan jedinstveni profil teoretičara zavere.

„Postoje različite perspektive zašto ljudi veruju u ove teorije i one se nužno međusobno ne isključuju – tako da je najprostiji oblik objašnjenja da ljudi koji veruju u teorije zavere pate od neke vrste psihopatologije“, kaže Viren Svami, profesor socijalne psihologije na Univerzitetu Anglija Raskin.

Drugi zaključak do kog su istraživači došli je da ove teorije mogu da pruže racionalne načine za razumevanje događaja koji su zbunjujući ili preteći po lično samopouzdanje ljudi.

„One vam nude veoma jednostavno objašnjenje“, dodaje Svami, koji je objavio istraživanje 2016. godine u kom je izveden zaključak da su vernici u teorije zavere skloniji da pate od stresnih iskustava od nevernika.

Drugi psiholozi su prošle godine otkrili i da su ljudi sa višim stepenom obrazovanja manje skloni da veruju u teorije zavere.

Pogledajte kako treba da se razgovara sa ljudima koji veruju u teorije zavere

Predstava koju ovo slika o savremenoj Americi je mračna, naročito za Svamija koji je primetio promenu u tome ko normalno promoviše materijal o zaverama.

„Naročito u Južnoj Aziji, teorije zavere su postale mehanizam preko kog vlade kontrolišu ljude.“

Na Zapadu je obično suprotno – oni su subjekt ljudi koji nemaju načina da delaju, koji nemaju moć i to odsustvo moći budi teorije zavere koje osporavaju legitimitet vlade – kao u slučaju 9/11.

Ako ljudi nemaju moć, teorije zavere mogu da poseju seme socijalnog protesta i omoguće ljudima da preispitaju stvari.

„Velika promena sada je da političari, pogotovo Donald Tramp, počinju da koriste zavere da bi mobilisali podršku“, dodaje Svami.

Četrdeset peti predsednik Sjedinjenih Američkih Država bio je „ozloglašeni pobornik „teorije o rođenju“, redovno govoreći medijima kako njegov prethodnik Barak Obama nije zapravo rođen na Havajima.

On je i optuživao razne američke savezne države za krađu glasova posle predsedničkih izbora 2016. godine, a njegov tim za predizbornu kampanju bio je odgovoran za širenje sada osporenih fabrikovanih priča kao što su Picagejt i Masakr u kuglani Grin.

Pitao sam Svamija da li misli da ova promena u korišćenju teorija zavere može da utiče na politiku na duže staze.

„Ljudi mogu potpuno da se odvoje od glavnotokovske politike ako veruju u teorije zavere.

„Oni su tada mnogo skloniji da počnu da se bave marginalnom politikom i da počnu da zastupaju rasističke, ksenofobične i ekstremističke stavove“, kaže mi.

Ideja o nedodirljivoj, tajnovitoj eliti sigurno ima odjeka među ljudima koji se osećaju zapostavljeno i nemoćno.

Tramp je rekao da želi da zastupa ove ljude, naročito u nekada moćnom industrijskom krajoliku američkog „Pojasa rđe“.

A opet umesto da se osećaju bolje zastupljeno u koridorima moći od nepolitičara kao što su i sami – a teoretski bi trebalo da se osećaju manje nemoćno i podložno zaverama – čini se da su neki ljudi u Americi još skloniji da veruju u priče kao što su Iluminati nego ikada pre.

„Da je Vilson danas živ, bio bi delom oduševljen, delom šokiran.

„Oni su šezdesetih mislili da je kultura suviše kontrolisana. U sadašnjem trenutku izgleda da su stvari suviše haotične. Počinju da se raspadaju“, kaže Dejvid Bremvel.

„Možda će više stabilnosti doći kako se ljudi budu više borili protiv ‘lažnih vesti’ i propagande. Počinjemo više da razumemo kako nam društvene mreže serviraju ideje u koje želimo da verujemo. Sobe odjeka“, dodaje.

Uz pomoć internet foruma, citata u popularnoj kulturi i generalno neograničenog kapaciteta čovečije mašte, današnji tragaoci za istinom i fektčekeri bi mogli da sruše mit o Iluminatima jednom za svagda.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]