Emocije i racionalno zakonodavstvo teško mogu zajedno.

Vlada Srbije usvojila je početkom maja Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji podrazumeva uvođenje kazne doživotnog zatvora.

Ministarstvo pravde usvojilo je predlog fondacije Tijane Jurić, koja nosi ime po petanestogodišnjoj devojčici koja je silovana i ubijena, da se u krivična dela sa najstrožim zaprećenim kaznama ubroje teško ubistvo, silovanje, obljubu nad maloletnom osobom, trudnicom i nemoćnim licem sa smrtnih ishodom.

Dok se deo struke protivi predlogu da se uvede doživotni zatvor bez uslovnog otpusta, jer ga smatra nehumanim i protivnom međunarodnim konvencijama koje je Srbija kao članica Sveta Evrope potpisala, ministarka pravde Nela Kuburović kaže da kazna doživotnog zatvora ima simbolički značaj.

Bivša Jugoslavija ni Srbija nisu imale doživotnu kaznu zatvora, postojala je smrtna kazna, ali je retko izricana – mediji prenose da su od 1991. do 2002. srpski sudovi izrekli 19 smrtnih kazni, a da nijedna od njih nije izvršena.

Godine 2002. umesto nje uvedena je kazna zatvora do 40 godina.

Novi Krivični zakon predviđa dve novine – prvo uvođenje kazne doživotnog zatvora sa mogućnošću uslovnog otpusta nakon 27 godina izdržane kazne, a zatim i doživotnog zatvora bez uslovnog otpusta za „najsvirepija krivična dela“.

Kako je sve počelo?

Predstavnici Fondacije Tijana Jurić, podneli su u novembru 2017. godine Narodnoj skupštini inicijativu da se promeni Krivični zakonik i uvede strože kažnjavanje silovatelja i pedofila.

Godinu dana kasnije, krajem decembra 2018. Ministarstvo pravde je oformilo radnu grupu koja je radila na izmenama i dopunama Krivičnog zakona.

Konačno, na sajtu Ministarstva se 22. aprila 2019. objavljen je predlog da se kazna doživotnog zatvora uvede kao zamena za sva dosad najstrože kažnjavana krivična dela – i do maksimalnih 40 godina.

Predlog su osporili pojedini profesori univerziteta, sudije, tužioci i deo predstavnika međunarodnih organizacija, koji su na sajtu nevladine organizacije Beogradski centar za ljudska prava potpisali peticiju kojom se traži brisanje odredbi o doživotnoj kazni bez mogućnosti uslovnog otpusta.

Nevena Vučković Šahović, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union i nekadašnja članica Komiteta za prava deteta, jedna je od potpisnica te peticije, jer je „narušen princip“.

„Osnovni princip međunarodnog prava je da se dostignuti standard ne snižava. Niko nas nije terao kad smo ulazili u Savet Evrope i ratifikovali Evropsku konvenciju o ljudskim pravima da ukidanjem smrtne kazne, ukinemo i doživotni zatvor, mnogli smo da ostavimo to.

„Drugo, mi kao društvo moramo da čuvamo princip da svako ljudsko biće ima pravo na određenu zaštitu što uključuje i počinioce i žrtve“, objašnjava Šahović.

Šta je problem?

Republika Srbija je članica Saveta Evrope od 3. aprila 2003. godine.

Evropski sud za ljudska prava je međunarodni sud Saveta Evrope koji primenjuje Evropsku konvenciju o ljudskim pravima rešavajući individualne ili predstavke država o povredama prava iz Konvencije i presude ovog suda su obavezujuće za države članice Saveta Evrope.

Ovaj sud je doneo više odluka koje kao „nečovečno i ponižavajuće“ kažnjavanje podrazumevaju ukoliko osoba bude osuđena na doživotnu robiju, a nema mogućnost da joj se u nekom trenutku razmatra uslovni otpust.

Komesarka Saveta Evrope za ljudska prava Dunja Mijatović je pozvala srpske vlasti da preispitaju nacrt zakona koji uvodi kaznu doživotnog zatvora bez prava na uslovnu slobodu za najteža postojeća krivična dela.

„Kazna doživotnog zatvora da bi bila u skladu sa članom tri Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja je obavezujuća za Srbiju, mora da ima mogućnost smanjivanja, drugim rečima mora da postoje izgledi za oslobađanje zatvorenika i mogućnost preispitivanja kazne“, navodi Mijatović u pismu upućenom srpskoj ministarki pravde.

Evropski komitet za sprečavanje mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja smatra da se ni za jedno lice ne može razumno tvrditi da će zauvek ostati opasno za društvo, kaže njihov član Đorđe Alempijević, profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Potencijalno svaka osoba koja bude osuđena na kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta, ako se taj zakon usvoji, u jednom trenutku bi mogla da tuži Srbiju Evropskom sudu za ljudska prava i lako će dobiti slučaj, ukazuje on.

„Tada će svi građani Srbije plaćati obeštećenje, a ta osoba će svakako ostati u zatvoru“, navodi Alempijević.

Tijanin zakon

Slučaj Tijane Jurić u avgustu 2014. bio je jedan od strašnijih u novijoj istoriji Srbije i već je imao uticaja na promene domaćih zakona.

Godinu dana posle zločina usvojen je predlog izmena Zakona o policiji, a izmenjeni član simbolično je nazvan „Tijanin zakon“.

Prema toj izmeni, policija u potragu za nestalim detetom kreće odmah nakon prijave nestanka, dok je ranije policija čekala da prođe između 24 i 48 sati.

„Istraživanja u svetu su pokazala da nikakvo pooštravanje sankcija ne rešava problem“, ocenjuje Šahović.

Time se skreće pažnje sa odsustva raznih drugih mera koje država treba da preduzme da zaštiti decu od svih oblika seksulanog nasilja, smatra ona.

„Najveći broj seksualnih delikata počine maloletnici. Ako se ne bavimo tim problemom na vreme, oni će postati odrasli učinioci. Zato je ovo jedno gubljenje vremena“, dodaje Šahović.

U Srbiji se prijavljuje oko sedam odsto slučajeva zlostavljanja i silovanja, što govori o nepoverenju dece i roditelja u pravni sistem i društvo u celini, kaže profesorka.

„Kad dođe do ubistva, to se proširi kao vest i nije više privatna stvar, tada nastaje strah kod ljudi. Sav bes koji čujemo sa svih strana je strah i zato je pogrešno ne slušati struku oko ovakvih stvari, već ljude koji su lično pogođeni“.

Kad bi društvo bilo sigurno da će te kazne stvoriti takav strah da se krivična dela nikad neće ponoviti nijednom detetu, to bi bilo u redu, ali jasno je da se to neće dogoditi, ističe ona.

„Tek od prošlog veka prelazi se na humaniji model rada sa osuđenicima, prethodno smo non-stop vešali i skidali glave kroz istoriju, pa kriminal nije nestao“, zaključuje Šahović.

Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena 1992. godine– za ubistvo i silovanje devojčice

Poslednja smrtna kazna u Srbiji, izvršena je 14. februara 1992. u Somboru, kada je streljan Johan Drozdek, osuđenik na smrt, koji je 1988. osuđen zbog silovanja i ubistva šestogodišnje Ivane Salijević iz Karavukova.

Ipak, peticija nije usporila proceduru, jer poslanici Skupštine Srbije već raspravljaju o ovom zakonu.

Obrazlažući izmene zakona u parlamentu, ministarka Kuburović je rekla da se i kazna od 40 godina može smatrati nehumanom – ukoliko osuđeni izađe iz zatvora pred kraj života postavlja se pitanje šta time dobija, jer je bez sredstava za život, u dubokoj starosti i sa prekinutim vezama s porodicom i prijateljima.

„Kazna doživotnog zatvora može adekvatnije da izrazi težinu nekih krivičnih dela, stepen krivice učinioca, iako se praktično izvršenje može svesti na istu dužinu kao i kazna zatvora od 30 do 40 godina“, rekla je ministarka.

Dirk Van Zil Smit, profesor međunarodnog kaznenog prava sa Univerziteta u Notingemu kaže za BBC da većina zemalja na svetu ima kaznu doživotnog zatvora.

„U ovom trenutku samo 31 država to nema i Srbija je među njima“.

Smit je specijalista za ovu oblast autor knjige „Doživotna kazna – analiza ljudskih prava na globalnom nivou“ (Life Imprisonment: A Global Human Rights Analysis).

Štap i šargarepa, bez šargarepe

Doživotni zatvor bez mogućnosti uslovnog otpusta minira suštinu kazne – a to je da neko shvari da je pogrešio i da se vrati u društvo, ukoliko nadležni procene da je to moguće, smatra Alempijević.

„Tretman u zavodu se zasniva na principu štapa i šargarepe, a ako neko zna da ne postoji mogućnost da izađe napolje – vi tu osobu nemate čime da motivišete da se popravi“, kaže on, koji je takođe potpisnik peticije protiv ovakvih izmena Krivičnog zakona.

Ministarstvo pravde u pisanom odgovoru za BBC podseća da je inicijativu Fondacije Tijana Jurić podržalo više od 158.000 građana Srbije, dok je peticiju Beogradskog centra za ljudska prava potpisalo 375 osoba.

Sa predlogom uvođenja doživotnog zatvora na javnu raspravu izašlo se, kažu, 2015. godine i od tada traje neprekinuta javna rasprava.

„Kazna doživotnog zatvora jeste jedan od načina da se zameni smrtna kazna koja nije opcija za naš pravni sistem. Oročena kazna zatvora, kao zamena za smrtnu kaznu je loše rešenje, koje postoji u nekoliko balkanskih država, dok u gotovo svim zemljama EU jeste rešenje doživotni zatvor“, navodi se u njihovom dopisu.

„Zatvori nisu vrtići“

Najava izmena Krivičnog zakona otvorile su i pitanja kako će sistem sprečiti nekog ko je osuđen na doživotnu robiju bez uslovnog otpusta da ubije čuvara ili nekog drugog.

Alempijević odgovara da je i to deo problema, jer nema kazne kojom će mu država zapretiti da to ne čini.

„Šira javnost to ne vidi, kao što ne vidi generalno probleme sa kojima se součavaju ljudi na odsluženju kazne“. kaže on.

Ministarka je na te primedbe odgovorila „da zatvori nisu vrtići“, tako da nema bojazni kako će se u njima ponašati kažnjeni na doživotnu zatvorsku kaznu.

„Zatvorenici su pod posebnim režimom, u skladu sa kaznom i procenom psihologa i drugih stručnjaka“, rekla je Kuburović.

Šta je svirepije – genocid ili ubistvo deteta?

Pooštravanje kazni koje se nalaze u izmenama Krivičnog zakona vidi kao populističke Goran Ilić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i bivši sudija Ustavnog suda.

Doživotna kazna je predviđena je i za dela ubistva predstavnika najviših državnih organa, teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, udruživanja radi vršenja krivičnih dela, genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika, terorizma i druga.

Ilić ukazuje na kontradiktornost da za ta dela, ipak postoji mogućnost uslovnog otpusta.

„Naravno da ubistvo deteta kod svih nas budi stravične emocije. Ali ovim izmenama dolazi se do nečeg što nije zdravorazumski.

„Ako za ubistvo trudnice koncipiram odbranu na genocidnoj nameri i dokažem da sam to uradio jer sam želeo da iskorenim njen narod, ima šanse da za 27 godina tražim uslovni otpust.

A ako mi to ne dokažu onda sam svaku nadu ugasio. Nema logike“, opisuje Ilić.

U Srbiji se ponekad dešava da nadležni ne otkriju počinioca, a onda, kaže, zakoni i zaprećene kazne ne znače ništa.

„Izvesnost kazne, a ne strogost je ključna. Da budem siguran da ako prekršim zakon da ću snositi kaznu.

„Moje kolege kažu da su najopasniji zakoni oko kojih se vlast i opozicija slože, a ovde je to bio slučaj – svi se slažu što strože kazne“, napominje Ilić.

„Velika Britanija nije dobar primer“

Prilikom izrade teksta Nacrta izmena i dopuna Krivičnog zakonika Ministarstvo pravde je, tvrde, pratilo praksu i standarde država Saveta Evrope.

„Velika Britanija je jedan od primera zemalja koje nemaju mogućnost uslovnog otpusta, a imaju kaznu doživotnog zatvora, tako da to predstavlja jedan od dobrih primera evropske prakse“, kažu iz Ministarstva.

Smit smatra da je moguće urediti pravni sistem i bez ove vrtse kažnjavanja, ali ukazuje da je, bez sumnje, u evropskoj praksi to prihvatljiva kazna za odrasle, pod uslovom da imaju adekvatan tretman u zatvoru i mogućnost uslovnog otpusta.

„Uvođenje obe te stvari u krivični zakon – kazne doživotnog zatvora i zabrane uslovnog otpusta za pojedina krivična dela jeste problem“, napominje Smit.

„Da sam na mestu Vlade Srbije, koja je na putu ka EU, to bi me zabrinulo sa pozicije kršenja ljudskih prava“.

Na pitanje da li je Velika Britanija dobar primer za Srbiju, profesor odgovara kratko: „Ne“.

„Pravni sistem Velike Britanije je vrlo komplikovan i zasniva se na anglosaksonskom pravu, a ne na kodifikovanim zakonima kao u kontinentalnom delu Evrope“.

„Preporučio bih vam modele koji već postoje u zemljama u regionu. Evropski sud za ljudska prava je nedavno i Litvaniji i Ukrajini, koje su želele da uvedu upravo ovo što sada radi Srbija, rekao da to ne može“, kaže Smit.

Oni su, podseća, stava da svaki osuđenik „ima pravo na nadu“.

„Ako neko nema nadu da će izađi napolje, mnogo je manje verovatno da će imati želju da se popravi.

„Ako su osuđenici vrlo opasni po društvo naravno da ih nećete pustiti napolje, ali oni imaju pravo na mogućnost da se njihov slučaj razmatra u nekom trenutku, ukoliko se budu ponašali kako treba, makar za 15 ili 20 godina“, dodaje on.

To bi, kaže. trebalo da radi sudija ili neka nezavisna institucija, jer nije dovoljno da postoji mogućnost pomilovanja predsednika.

Zatvor žica — Šta kad zatvor postane životno odredište?

Ko je sve bio u Radnoj grupi Ministarstva pravde?

Radomir Ilić državni sekretar Ministarstva pravde
Dijana Hrkalović državni sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova
Dejan Carević direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija
Milica Ćatić pomoćnik ministra pravde
Jovan Ćosić, sekretar MUP-a
Radoslav Petrović sudija Vrhovnog kasacionog suda,
Miljko Radisavljević zamenik Republičkog javnog tužioca,
Mirjana Jakovljević zamenik Višeg javnog tužioca u Beogradu
Aleksandar Perišić sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu
Ivana Milovanović sudija Osnovnog suda u Nišu
Ivana Stevanović direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja
Stanko Bejatović predsednik Srpskog udruženja za krivičnopravnu teoriju i praksu
Gordana Milanović glavni koordinator biroa Direkcija policije
Goran Marković koordinator za unapređenje poslova i pravna pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova
Aleksandra Stepanović načelnik Odeljenja za ostvarivanje i zaštitu prava lica lišenih slobode Uprave za izvršenje krivičnih sankcija
Zlatko Petrović rukovodilac Grupe za nadzor nad tajnošću podataka Ministarstva pravde
Jelena Janković samostalni savetnik u Ministarstvu zdravlja
Jelica Radulović samostalni savetnik u Ministarstvu zdravlja
Maja Atanasković advokat Fonadacije Tijana Jurić
Vanja Macanović advokat iz Autonomnog ženskog centra

Kod silovatelja povrat 100 odsto

Kriminolog Dobrivoje Radovanović kaže da je bio za doživotnu robiju kada je ukidana smrtna kazna.

„Mi smo bili pametni pa smo umesto toga uveli 40 godina.

„U međuvremenu se pokazalo da to nije adekvatno, jer uz neko skraćenje ili uslovni otpust čovek izađe za 20 ili 25 godina, iako je jako težak zločin uradio“, kaže Radovanović.

Zato predlaže da se uvede samo ukidanje uslovnog otpusta, bez doživotne robije – da se ne remeti sistem.

Naučna istraživanja pokazuju da je kod silovanja, pedofilije, seksualnog opštenja i ubistava starih osoba povrat je stoprocentan – ko god ima priliku, ponovi to delo, napominje profesor.

„Tu ima opravdanja za teške dugogodišnje sankcije, ako su krivična dela sa smrtnih ishodom. Za takve slučajeve je dovoljno da dobije 40 godina i da ga vi izolujete iz društva“.

Suština tih dugačkih kazni, kaže profesor, nije prevaspitanje, već da se smanji povrat.

„Inače koncept resocijalizacije je propao u celom svetu, pa i kod nas, nema tog termina u Krivičnom zakonu.“

AŽC: Izmene zakona će doprineti blažem kažnjavanju ubica žena u Srbiji

Autonomni ženski centar (AŽC) apelovao je na narodne poslanike da ne usvoje predložene izmene Krivičnog zakonika kojima će kazna zatvora od 30 do 40 godina biti zamenjena kaznom doživotnog zatvora.

„Ukoliko predlog izmena Krivičnog zakonika bude usvojen, učiniocima krivičnog dela teško ubistvo će biti moguće izreći ili kaznu zatvora do 20 godina ili kaznu doživotnog zatvora.

„To znači da između 20 godina i kazne doživotnog zatvora ne bi postojala ni jedna druga sankcija“, navodi se u saopštenju AŽC-a.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku za 2017. pokazuju da od 51 pravnosnažne presude za krivično delo teško ubistvo, samo u trećini slučajeva su bile izrečene kazne zatvora od 30 do 40 godina.

I podaci Mreže Žene protiv nasilja pokazuju da su se samo tri slučaja ubistava žena koji su vođeni pred sudovima u Srbiji u prethodne dve godine, od ukupno osam, okončala pravnosnažnim presudama na kazne zatvora između 30 i 40 godina.

Ima li Srbija sredstva za doživotne robije?

Dok Alempijević kaže da je u poslednje vreme Srbija napravila pomak u ulaganjima u zatvore, Radovanović ističe da su i dalje pojedini „zatvori u kriminalno lošim uslovima i prenatrpani“.

„Mi ne ulažemo pare u to. Pravimo nove zatvore za organizovani kriminal, a ne za normalne kriminalce koji odlsuže kaznu, izađu i žive normalno“, kaže Radovanović.

U posebno lošem stanju su, dodaje, zavodi u kojima su maloletnici.

„Deo Centralnog zatvora je kazamat iz srednjeg veka. Zlobnici bi rekli da političari, pošto su ugavnom uključeni u organizovni kriminal, te nove zatvore grade za sebe“, napominje Radovanović.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.