RMS Titanik proveo je više od 112 godina u zagušujućem, totalnom mraku dubokog okeana.

Kad je potonuo jedne hladne noći bez mesečine u aprilu 1912. godine, brod dug 269 metara se prepolovio, poslavši kišu krša da lagano tone skoro 3,8 kilometara do muljevitog okeanskog dna.

Brod je poveo više od 1.500 putnika i članova posade sa sobom u smrt.

Pored povremenih poseta podvodnih vozila za velike morske dubine i misija spasavanja koje su iznosile male artefakte na površinu, olupina je ostala netaknuta dok je prolazila kroz spori, postojani proces raspadanja.

Slike sa skorašnje ekspedicije do olupine Titanika skoro 640 kilometara jugoistočno od obale Njufaundlenda pokazale su razmere njegovog propadanja.

Prizor Titanikovog pramca, sa njegovom prepoznatljivom ogradom koja viri iz mraka, postao je legendaran od otkrića olupine 1985. godine.

Ali 2022. godine, skenovi olupine pokazali su da je ograda počela da se uvija, a najskorija poseta olupini 2024. godine da je njen značajni deo sada otpao.

To je veoma vizuelni nagoveštaj koliko ekstremno okruženje u dubinama okeana razlaže ono što je preostalo od najslavnijeg broda na svetu.

Pritisak okeana iznad njega, vodene struje na morskom dnu i bakterije koje izjedaju gvožđe dovode do raspadanja čitave njegove strukture.

A dok se on raspada, brod vrši iznenađujući uticaj na okeansko stanište oko njega.

Pod pritiskom

Dok je tonuo, Titanik se prelomio na dva glavna dela – pramčani i krmeni, koji su na kraju ostali da počivaju na morskom dnu skoro 600 metara jedan od drugog.

Krmeni deo je potonuo direktno na dno, dok je pramčani tonuo postepenije.

Protežući se na površini od više od dva kilometra od zadnjeg dela krme do prednjeg dela pramca razbacane su stvari, instalacije, ugradna oprema, ugalj i delovi broda koji su otpadali dok je Titanik tonuo.

Većina krša može da se nađe na okupu oko krme, koja je izuvijano klupko železa, dok je pramac ostao uglavnom netaknut.

To je zato što kad je brod udario u santu leda, udarac je napravio rupu u zakovanom delu trupa, omogućivši da oko 43.000 tona vode nahrupi u unutrašnjost pramca.

Kad se krmeni deo odvojio, on je još uvek u sebi imao odeljke pune vazduha.

Dok se obrtao ka morskom dnu, rapidno povećanje vodenog pritiska dovelo je do implozije strukture oko ovih džepova vazduha, razbacavši unaokolo metal, statue, flaše šampanjca i prtljag putnika dok se to dešavalo.

Na morskom dnu, Titanik trpi pritisak od oko 40MPa, koji je 390 puta jači od onoga na površini.

Ali budući da nije ostalo vazdušnih džepova u brodu, nove katastrofalne implozije su malo verovatne.

Umesto toga, težina samog ogromnog broda igra veliku ulogu u njegovom nestajanju.

Dok se 52.000 tona čelika sleže na okeansko dno, on stvara obrtnu silu širom čeličnog trupa koja rastavlja brod.

Velike naprsline i pukotine primećene su u nekoliko podvodnih misija kako se pojavljuju na čeličnim pločama, a delovi palube počeli su da se urušavaju prema unutra.

Snimci olupine Titanika u visokoj rezoluciji izazivaju kritike

„Legendarna silueta olupine će se postepeno menjati iz godine u godinu – i ne u njenu korist“, kaže Gerhard Sajfert, arheolog morskih dubina koji je 2022. godine predvodio ekspediciju za skeniranje olupine Titanika u visokoj rezoluciji uz pomoć kompanije za mapiranje dubokih mora Magelan.

„Otpadanje segmenta ograde, koja je još uvek bila na svom mestu 2022. godine kad sam bio na olupini sa Magelanom, ili propadanje tavanice u kapetanovom kupatilu godinama ranije, mogu da posluže kao najbolji primeri za to“, kaže on.

Korozija, kaže Sajfert, postepeno slabi sastav broda dok se čelične ploče, stubovi i drugi elementi za podupiranje tereta sve više istanjuju.

Proždrljive bakterije

Kao i svaku gvozdenu ili čeličnu strukturu, i Titanik izjeda rđa.

Ali ispod 3,8 kilometara morske vode, procesi koji učestvuju u tome su drugačiji od onih na zemlji gde kiseonik i voda pokreću hemijsku reakciju koja dovodi do nastanka gvožđe oksida.

Na Titaniku, veći deo korozije umesto toga izazivaju bakterije.

Olupina je prekrivena biofilmom – živim pokrivačem od bakterija, morskih gljiva i drugih mikroba – koji se hrani samom olupinom.

Isprva su organski materijali kao što su presvlake, jastuci, peškiri i nameštaj pružali dovoljno bogatu ponudu hranljivih materija mikrobima koji su prolazili okeanskim dubinama, nateravši ih da se tu skrase.

Vremenom su se zapatili i drugi ekstremniji mikrobi, koji su tu možda bili iskopani iz morskog dna kad se olupina zarila u njega ili su doplovili iz dalekih hidrotermalnih izvora sa Srednjeatlantskog grebena.

Razne bakterije koje oksidišu gvožđe u samom brodu, zajedno sa drugima koje proizvode kiselinu, izjedaju sve metalne površine.

Drugi mikrobi koji jedu rđu koju ovi drugi proizvode takođe su zatečeni kako se množe na olupini.

Posetioci olupine primetili su da je ona postala prekrivena „rđenicama“ – formacijama nalik ledenicama koje vise sa strukture i nastale su od oksidisanog metala.

Među ovim formacijama živi čitava zbirka mikro-organizama koji međusobno sarađuju i nadmeću se.

Kad su naučnici odlomili jednu od rđenica 1991. godine tokom ekspedicije Akademika Mstislava Keldiša do olupine, uspeli su da je vrate na površinu u zapečaćenoj posudi.

„Rđenice“ su složeni ekosistemi gvožđe oksida i mikroba koji zajednički korodiraju gvožđe ali proždiru i samu rđu

Istraživači su među mikrobima otkrili vrstu bakterija koja je bila potpuno nova za nauku kad je prvi put pronađena na olupini.

Halmonas titanike, kako je bakterija kasnije nazvana, sadrži gene koji joj omogućuju da razlaže gvožđe.

Bakterije koje razlažu sumpor takođe su se infiltrirale u oblastima lišenim kiseonika, kao što su mikroskopske pukotine nastale uvijanjem strukture.

One proizvode sumpor, koji se pretvara u sumpornu kiselinu u morskoj vodi a potom korodira metal broda, navodeći ga da ispušta vlastito gvožđe kao hranu drugih mikroba.

Naučnici veruju da je krmeni deo broda stekao veći nivo oštećenja dok je brod tonuo, zbog čega propada 40 godina brže od pramčanog dela.

„Zato se pramčani deo Titanika raspada više od kraja krme, gde se brod prepolovio, i zato trulež napreduje ka vrhu pramca ili prednjem delu, koji je relativno više netaknut“, objašnjava Entoni El Kuri, mikrobiolog sa Državnog koledža Istočne Floride, koji je sarađivao sa kanadskim filmskim režiserom i istraživačem dubokih mora Džejmsom Kameronom da bi bolje razumeo kako mikrobi doprinose raspadanju Titanika.

„Krmeni deo deluje kao da se utapa u morsko dno budući da je on masovno oštećen, sem klipnog motora, repa u obliku ventilatora, kormila i propelera, koji su više netaknuti i otporni, stoga ostavši donekle prepoznatljivi“, kaže El Kuri.

Jedna čudna pojava koju je Kameron otkrio unutar turskog kupatila Titanika tokom njegove ekspedicije do olupine 2005. godine jeste formiranje detaljnih ali delikatnih vitica od rđe koje je režiser nazvao „cvetovima rđe“.

Koristeći daljinski upravljano podvodno vozilo, on je otkrio da je drvenarija od tikovine i mahagonija u kupatilu bila neobično očuvana zato što su kupatila bila duboko u brodu i lišena kiseonika.

Ovo anoksično okruženje sprečilo je bakterije i druge mikrobe koji su mogli da razgrade drvo da žive tamo.

Umesto toga, kupatila su bila prekrivena neobičnim, razgranatim izdancima rđe koji su se izdizali i do metar i po iznad poda kupatila.

Neobično, ali ovi „cvetovi rđe“ delovali su kao da su svi okrenuti u istom pravcu – sledeći geomagnetske linije.

El Kuri, Kameron i druge kolege otkrili su tragove koji sugerišu da su ih formirale kolonije bakterija koje proizvode rđu i „magnetotaktičke“ bakterije koje žive na olupini.

Ovi neobični mikrobi sadrže nanokristale gvožđa koji im omogućuju da se usklađuju sa magnetskim poljima.

I dok ove kolonije bakterija proždiru čelik Titanika, za sobom ostavljaju tragove rđe koji „cvetaju“ vertikalno duž linija Zemljinih magnetnih polja, kaže El Kuri.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Ogromni obrok od gvožđa

Ogromne količine metala bogatog gvožđem koje je Titanik doneo na morsko dno stvorile su neobičan ekosistem oko njega.

Dok on korodira, čestice gvožđa razlažu se u okolnoj vodi, obogaćujući je oskudnim ali vitalnim hranljivim sastojkom u dubokom okeanu.

„Iako je gvožđe sveukupno najrasprostranjeniji element na Zemlji, rastvorljivo gvožđe je najređa hranljiva materija u okeanu, što ograničava uspeh bilo kog morskog ekosistema“, kaže El Kuri.

Vulkanski hidrotermalni izvori često su ključni izvor gvožđa u okeanskim dubinama i mogu da pomognu u održavanju raznolikih životinjskih vrsta, gde bakterije igraju važnu ulogu u obezbeđivanju gvožđa za druga obližnja stvorenja.

„Ova oaza obezbeđuje traženu hranljivu materiju, stvorivši živahan koralni greben iz okeanskih dubina nastanjen morskim zvezdama, morskim sasama, staklastim sunđerima, bentoskim koralima i morskim krastavcima. I, naravno, kolonijama bakterija koje jedu gvožđe“, kaže on.

El Kuri i njegove kolege su otkrile da ove bakterije vezane za gvožđe ne samo da jedu gvožđe na Titaniku, već su „sposobne i da ga udišu“ umesto kiseonika.

„To je neverovatan ekosistem daleko udaljen od Sunca, sa implikacijama po onu vrstu ekstremofila koje bismo jednog dana mogli da nađemo unutar Evrope i drugih kosmičkih okeana daleko od Zemlje“, kaže on.

Gvožđe sa Titanika takođe vrši uticaj i na samo morsko dno.

Tokovi rđe šire se od olupine brzinom od oko 10 centimetara godišnje i spuštaju se i do 15 centimetara duboko u talog.

Ovi tokovi gvožđa posebno su se skoncentrisali oko trupa krme.

Sveukupno gledano, naučnici procenjuju da Titanik gubi oko 0,13 do 0,2 tone gvožđa iz formacija rđe svaki dan.

To je dovelo do toga da neki procene da bi gvožđe u pramcu broda moglo potpuno da se rastvori za 280-420 godina.

Struje na morskom dnu

Ali bi drugi faktori mogli da ubrzaju uništenje olupine.

Baš kao što jake površinske struje mogu da skrenu brodove i plivače sa njihove putanje, okeanske dubine se takođe ispiraju podvodnim strujama.

Iako nisu jednako snažne kao one na površini, struje u dubinama okeana sadrže velike količine vode.

Njih mogu da pokreću površinski vetrovi koji utiču na vodeni stub ispod, dubinske plime ili razlike u gustini vode koje izazivaju temperatura i salinitet, poznate kao termohalinske struje.

Retki događaji poznati kao bentičke oluje – koje su obično povezane sa vrtlozima na površini – takođe mogu da izazovu moćne, sporadične struje koje nose materijale sa morskog dna.

Istraživanja obrazaca taloga na morskom dnu oko Titanika, kao i kretanja lignji oko olupine, pružila su uvid u to kako brod pomeraju podvodne struje.

Zna se da deo olupine Titanika leži blizu dela morskog dna na koji utiče struja hladne vode koja je kreće na jug poznata kao Zapadna granična podvodna struja.

Kretanje ove „struje sa dna“ stvara migrirajuće dine, vrtloge i obrasce u obliku tračica u talogu i mulju.

Većina formacija primećenih na morskom dnu povezana je sa relativno slabim do umerenim strujama.

Zemunski Titanik koji je potonuo u zaborav

Mreškanja peska duž istočne ivice polja krša sa Titanika takođe ukazuju na to da postoji struja na dnu koja se kreće na zapad, dok u okviru glavne lokacije olupine naučnici kažu da je trend kretanja sa severozapada na jugozapad, verovatno zato što veći komadi olupine menjaju pravac struja.

Južno od pramčanog dela, struje deluju posebno promenljivo, varirajući od severoistočne preko severozapadne do jugozapadne.

Iako se nijedna od ovih struja ne smatra posebno jakima, i dalje mogu da stvore pometnju koja će dovesti do toga da se olupina raspadne kako bude slabila.

„Čak i struje koje stvaraju mala podvodna vozila mogu da izazovu propadanje slabijih struktura“, kaže Sajfert.

„Mada bi one mogle da otkinu i neke od rđenica, što će odložiti koroziju u takvim oblastima“, kaže on.

Postoji i mogućnost da će kretanje ovih struja na kraju ukopati olupinu Titanika u talog pre nego što ona bude dobila priliku da se potpuno raspadne.

Ali pre toga bi mogli da nestanu neki od legendarnijih delova olupine, baš kao što je skorašnje rušenje momentalno prepoznatljive pramčane ograde, iza koje su Kameronovi likovi Džek i Rouz stajali u slavnoj sceni iz njegovog filma iz 1997. godine o Titaniku.

„Procenjujemo da će legendarniji delovi olupine, kao što je njegova nadgradnja – foaje Velikog stepeništa, Markonijeva soba, Oficirske odaje – nestati negde oko 2100. godine, što će dodatno otežati pristajanja podvodnih vozila na Titanik“, kaže El Kuri.

„Tanji čelik nestaje ranije, kao što su ograda i građevine na palubi broda. Ali čak i ovom stopom propadanja, olupini će biti potrebno nekoliko vekova da potpuno nestane.“

Veliki komadi čelika zakopani u talogu, i tako zaštićeni od najgorih haranja mikroba što proždiru metal mogli bi da opstanu duže – možda nekoliko stotina godina, procenjuje El Kuri.

Ali konačna sudbina koja iščekuje najslavniju brodsku olupinu na svetu?

Mrlja gvožđe oksida na morskom dnu, prošarana pločicama, toaletima i mesinganim instalacijama.

„Porculanski predmeti, kao što su živopisne pločice u turskom kupatilu, sačinjene od silicijum-dioksida, istrajaće maltene doveka“, kaže El Kuri.

Biće to prilično ponizni spomenik jednom od najtragičnijih primera oholosti i ljudske pogrešivosti.

Ali, s druge strane, možda će to biti i dirljivo spokojan kraj za brod ukaljan sa toliko mnogo dušobolje.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Titanik: Olupina se postepeno raspada posle 112 godina na morskom dnu 1