U nekom trenutku u jesen 1911. godine, ogroman komad leda odvojio se od glečera na jugozapadu ledenog pokrivača Grenlanda.

U narednih nekoliko meseci, polako je plutao na jug, postepeno se topeći nošen morskim strujama i vetrom.

A onda, jedne hladne noći bez mesečine, 14. aprila 1912. godine, 125 metara duga santa leda – sve što je ostalo od 500 metara dugog komada koji je napustio fjord na Grenlandu prethodne godine – sudario se sa putničkim brodom Titanik na njegovom prvom putovanju iz Sautemptona u Velikoj Britaniji do Njujorka.

Brod je potonuo za manje od tri sata, odnevši u smrt više od 1.500 putnika i članova posade.

Olupina sada leži skoro 3,8 kilometara ispod površine na lokaciji oko 400 kilometara jugoistočno od obale Njufaundlenda.

Sante leda i dalje predstavljaju opasnost po brodsku plovidbu – 2019. godine, 1.515 santi leda stiglo je dovoljno daleko na jug da zađu u transatlantske plovne puteve tokom meseci od marta do avgusta.

Ali mesto na kom počiva Titanik donosi posebne opasnosti, što znači da posete najslavnijoj brodskoj olupini na svetu predstavljaju pozamašan izazov.

Posle nestanka podmornice sa petočlanom posadom koja je nosila putnike sa plaćenom kartom na putovanje do olupine Titanika, BBC se bliže pozabavio izgledom okeanskog dna na tom mestu.

Upravljanje u dubinama

U dubinama okeana vlada mrkli mrak.

Voda vrlo brzo upije sunčevu svetlost i ova ne može da se probije mnogo dublje od 1.000 metara od površine.

Nakon te tačke, okean je u večitom mraku.

Titanik upravo iz tog razloga leži u oblasti koja se naziva „ponoćnom zonom“.

Prethodne ekspedicije do olupine opisale su poniranje duže od dva sata kroz potpuni mrak pre nego što se odjednom pojavi okeansko dno pod svetlima podmornice.

Sa ograničenim vidokrugom posle svega nekoliko metara koje osvetljavaju svetla podmornice veličine kamionskih farova, upravljanje na ovoj dubini zadatak je prepuno izazova.

Dezorijentaciju na morskom dnu je velika opasnost.

Spasioci imaju malo vremena da spasu posadu i goste iz podmornice.

Međutim, detaljne mape lokacije na kojoj se nalazi olupina Titanika, sastavljene posle višedecenijskih skeniranja u visokoj rezoluciji, mogu da pruže neke repere kada objekti postanu vidljivi.

Sonar takođe omogućuje posadi da otkrije obličja i objekte van uskog snopa svetla koji emituje podmornica.

Piloti podmornica oslanjaju se i na tehniku poznatu kao inercijalna navigacija, koristeći sistem akcelerometara i žiroskopa da bi otkrili svoj položaj i orijentisali se u odnosu na poznatu polaznu tačku i brzinu kretanja.

Ošngejtov Titan sadrži najsavremeniji samostalni inercijalni navigacioni sistem koji kombinuje rad sa akustičnim senzorom poznatim kao Dopler Velositi Log da bi procenio dubinu i brzinu plovila u odnosu na morsko dno.

Uprkos tome, putnici koji su se nalazili u podmornici na prethodnim putovanjima do Titanika sa Ošngejtom opisali su koliko je teško snaći se u prostoru po stizanju do morskog dna.

„Kad stignete do dna, ne znate gde ste“, rekao je za BBC Majk Rajs, scenarista televizijskih humorističkih emisija koji je radio i na Simpsonovima i učestvovao u putovanju sa Ošngejtom do Titanika prošle godine.

„Morali smo da tumaramo naslepo po morskom dnu znajući da je Titanik tu negde, ali je bio toliki mrkli mrak da je najveća stvar pod vodom bila samo petstotinak metara od nas, a mi smo proveli 90 minuta tražeći je.“

Snažni pritisak dubina

Što dublje neki objekat putuje u okean, veći je vodeni pritisak oko njega.

Na morskom dnu na 3.800 metara dubine, Titanik i sve oko njega trpi pritisak od oko 40 MPa, što je 390 puta više od pritiska koji postoji na površini.

„Da bih vam to ilustrovao, samo ću reći da je to oko 200 puta jači pritisak od onog u automobilskoj gumi“, kaže za BBC Robert Blazijak, morski istraživač iz Stokholmskog centra za otpornost sa Univerziteta u Stokholmu.

„Zato vam je potrebna podmornica sa stvarno debelim zidovima.“

Zidovi podmornice Titan od karbonskih vlakana i titanijuma pravljeni su tako da joj omoguće maksimalno dostižnu dubinu od 4.000 metara.

Snimci olupine Titanika u visokoj rezoluciji izazivaju kritike

Struje na morskom dnu

Snažne površinske struje koje mogu da skrenu brodove i plivače sa kursa su nam verovatno poznatije, ali duboki okean je takođe pun podvodnih struja.

Iako obično nisu toliko jake kao one koje se mogu naći na površini, one i dalje mogu da sadrže kretanja velikih količina vode.

Njih mogu da pokreću vetrovi na površini koji utiču na vodene stubove ispod, plime iz dubina ili razlike u gustini vode koje izazivaju temperatura i salinitet, poznate kao termohalinske struje.

Retki događaji poznati kao bentičke oluje – koje su obično povezane sa vrtlozima na površini – takođe mogu da izazovu snažne, sporadične struje koje odnose materijale na morskom dnu.

Ono što se zna o podvodnim strujama oko Titanika, koji je podeljen u dva glavna dela nakon što su se pramac i krma odvojili dok je tonuo, potiče iz istraživanja koja su proučavala obrasce na morskom dnu i kretanja hobotnica oko olupine.

Zna se da jedan deo olupine Titanika leži blizu dela morskog dna pod uticajem struje hladne vode koja se kreće na jug poznate kao Zapadna granična podvodna struja.

Protok ove „struje sa morskog dna“ stvara migrirajuće dine, virove i trakaste obrasce u talozima i mulju duž morskog dna koji su naučnicima pružili uvid u njenu snagu.

Većina formacija koje su posmatrali na morskom dnu vezuju se za relativno slabe do umerene struje.

Peščani talasi duž istočnog oboda polja olupine Titanika – gomila stvari, opreme, nameštaja, uglja i delova samog broda koji su se raspršili kako je brod tonuo – ukazuju da na dnu postoji struja koja sa kreće sa istoka na zapad.

Na lokaciji glavne olupine naučnici tvrde da se trend struja kreće sa severozapada na jugozapad, možda zbog većih komada olupine koji menjaju njen pravac.

Južno od pramčanog dela, struje deluju posebno promenljivo, varirajući od severoistoka do severozapada do jugozapada.

Mnogi stručnjaci očekuju da će delovanje ovih struja na kraju zakopati olupinu Titanika talogom.

Gerhard Sajfert, morski arheolog velikih dubina, koji je nedavno predvodio ekspediciju za skeniranje olupine Titanika u visokoj rezoluciji, rekao je za BBC da ne veruje da su struje u toj oblasti dovoljno snažne da predstavljaju rizik po podmornicu – pod uslovom da ima pogon.

„Ne znam za to da struje predstavljaju pretnju po bilo koje funkcionalno dubokomorsko plovilo na lokaciji olupine Titanika“, kaže on.

„Struje, u kontekstu našeg projekta mapiranja, predstavljale su izazov za precizno mapiranje, ali ne i rizik po bezbednost.“

Sama olupina

Posle više od 100 godina provedenih na morskom dnu, Titanik postepeno propada.

Prvobitni sudar kad su dva glavna dela broda udarila u morsko dno, iskrivio je i izobličio krupne delove olupine.

Vremenom su mikrobi koji se hrane gvožđem broda formirali „rđenice“ u obliku ledenica i oni ubrzavaju propadanje olupine.

Štaviše, naučnici procenjuju da veća bakterijska aktivnost na krmi broda – uglavnom zbog veće štete koju je ova pretrpela – dovodi do toga da propada 40 godina brže nego pramčani deo.

„Olupina se neprestano urušava, uglavnom zbog korozije“, kaže Sajfert.

„Svake godine po malo. Ali dok god držite bezbednu udaljenost – bez direktnog kontakta, bez ulaska kroz otvore – ne bi trebalo da vam se desi ništa loše.“

Tokovi taloga

Iako je to izuzetno malo verovatno, zna se da su u prošlosti iznenadni naleti taloga znali da oštete ili čak poguraju objekte koje je napravio čovek na morskom dnu.

Najveći od ovih događaja – kao što je onaj koji je presekao transatlantske kablove uz obalu Njufaundlenda 1929. godine – izazvani su seizmičkim događajima kao što su zemljotresi.

Sve je veća svest o rizicima koje ti događaji predstavljaju, mada nema nagoveštaja da je tako nešto učestvovalo u nestanku podmornice Titan.

Tokom godina, istraživači su prepoznali znake da je morsko dno oko olupine Titanika u dalekoj prošlosti bilo pogođeno podvodnim klizištima.

Čini se da su se ogromne količine taloga skotrljale niz kontinentalne padine Njufaundlenda, stvorivši ono što naučnici nazivaju „koridorom nestabilnosti“.

Oni procenjuju da se poslednji od ovih „destruktivnih“ događaja desio pre više desetina hiljada godina, stvorivši slojeve taloga debelih i do 100 metara.

Ali to se dešava izuzetno retko, kaže Dejvid Pajper, naučnik za pomorsku geologiju pri Kanadskom geološkom institutu, koji je proveo mnogo godina proučavajući morsko dno oko Titanika.

On po tome koliko se često dešavaju ove događaje poredi sa erupcijom Vezuva ili planine Fidži – reda veličina jednom svakih desetina hiljada do stotina hiljada godina.

Drugi događaji, poznati kao struje zamućenja – kada se voda napuni talogom i teče niz kontinentalne padine – češći su i mogu da ih pokrenu oluje.

„Vidimo interval ponavljanja od oko 500 godina“, kaže Pajper.

Ali topografija morskog dna u ovoj oblasti najverovatnije bi preusmerila bilo kakve tokove taloga niz obeležje poznato kao „Dolina Titanika“, što znači da ne bi ni stigla do olupine.

I Sajfert i Pajper kažu da je malo verovatno da bi takav jedan događaj mogao da odigra važnu ulogu u nestanku podmornice Titan.

Postoje i druga geološka obeležja oko lokacije olupine koja tek treba da se istraže.

U prethodnoj ekspediciji do Titanika sa Ošngejtom, Pol-Henri Nargole – bivši ronilac za francusku mornaricu i pilot podmornice – posetio je misteriozni trag koji je registrovao na sonaru 1996. godine.

Ispostavilo se da je to stenoviti greben, prekriven morskim životom.

On se nadao da će posetiti još jedan trag na radaru koji je otkrio blizu olupine Titanika u najskorijim ekspedicijama.

I dok se potraga za nestalim plovilom nastavlja, vrlo je malo naznaka šta je zapravo moglo da se desi Titanu i njegovoj posadi.

Ali u tako surovom i negostoljubivom okruženju, rizici posete Titaniku jednako su veliki danas kao što su bili 1986. godine kada su se u dubine uputili prvi ljudi koji su golim okom ugledali potonuli brod.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.