Porodica Miroslava Kostića je do pre pola veka na beogradskoj opštini Voždovac imala veliko imanje od 17,5 ari placa pod voćem i cvećem, sve dok 1968. nije odlučeno da se tu gradi ulica.
„Drug Tito i Komunistička partija odlučili su da prave Kumodrašku ulicu koja se sad zove Bulevar Peka Dapčevića, u blizini naselja Braće Jerković gde su tad bili kukuruzi.
„Uzeli su nam manje-više sve što smo imali, ostao nam je mali plac pored puta, oko kog se i dalje sudimo“, kaže za BBC unuk vlasnika Dejan Kostić.
Umesto imanja i kuće i koja je imala stari i novi deo, ukupne površine od oko 400 kvadrata dobili su nešto nadoknade i stan od 56 kvadrata – na korišćenje.
Praksa zajedničkog stanovanja i stanova na korišćenje – što znači da nisu u vlasništvu onog ko u njemu živi, a nisu ni uzeti pod zakup – i imovina kojom raspolaže država bili su karakteristični za komunističkih država posle Drugog svetskog rata.
- Peko Dapčević – legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama
- Fridrih Engels – od bogataškog sina do oca komunizma
- Upoznajte Lenjina: Kako je oblikovao Tita i Jugoslaviju
Rat protiv privatne svojine
I za posleratnu jugoslovensku vlast državno vlasništvo bilo je put u modernizaciju društva, ocenjuje istoričarka Nataša Milićević.
„Ta svojina je, po njima, onemogućavala eksploataciju, vodila oslobađanju potlačenih radničkih i seljačkih masa, pružala priliku za uređenje društva na načelima socijalne pravde.
„Stoga su rat protiv privatne imovine i nacionalizacija logičan potez“, kaže Milićević, naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije.
Nacionalizacija imovine je dugo pripremana i izvođena je u talasima.
Prvi je počeo donošenjem Zakona o nacionalizaciji 7. decembra 1946, kojim su nacionalizovana – to jest, preneta u vlasništvo države – pre svega krupna privredna preduzeća, kasnije se išlo ka manjim.
Duboke društvene i ekonomske promene u Jugoslaviji posle rata imale su dve faze, ističe istoričar Slobodan Selinić.
„U prvoj je preovladala konfiskacija kao mera oduzimanja bez naknade imovine osuđenih, a u drugoj, od decembra 1946. godine, nacionalizacija“, kaže on.
Za preduzeća nacionalizovana u prvom talasu bila je predviđena i simbolična naknada vlasniku.
„Za državu je bilo važno, pre svega, `da neko ne ostane na ulici i bez sredstava`, jer bi to moglo da izazove ne samo nezadovoljstvo, već i niz socijalnih problema“, navodi istoričarka Milićević.
- Odlazak Tita: Sahrana koja je zaustavila svet
- Šta je sve posedovao Tito: „Sve je bilo Brozovo i ništa nije bilo njegovo”
Od imovnog stanja vlasnika zavisilo je kada će mu naknada biti isplaćena.
Nacionalizovane su i prodavnice, neke zanatske radnje, ali i privatne kuće i stanovi u koje su useljeni borci Drugog svetskog rata, njihove porodice i članovi partije.
Slučaj Ruski car
Takva sudbina zadesila je i Antonijeviće, čuvenu predratnu beogradsku porodicu, o čemu je pisalo Vreme.
Maksim Antonijević bio je ugledni zlatar i jedan od najbogatijih Srba prve polovine 20. veka.
Kupio je plac u Knez Mihailovoj ulici, gde je bila kafana Ruski car, i izgradio četvorospratnicu koja je i danas jedan od simbola Beograda.
U međuvremenu je postala i simbol restitucije, procesa za povraćaj oduzete privante imovine.
Odmah posle rata, juvelirnica je oduzeta, a u zgradu su uselili oficire Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), svedočio je naslednik Zoran Antonijević za Vreme, „a u stanu iznad mog bilo je smešteno šest-sedam porodica, to je bilo sačuvaj me Bože“.
Sličan scenario zadesio je gotovo sve imućne porodice tog doba.
Mnogi od vlasnika su se žalili na postupak nacionalizacije, posebno u slučajevima kada su u popis imovine ušle i privatne stvari iz domaćinstva, koje nisu imale veze sa preduzećima.
Nacionalizacijom je vlast oduzimala ne samo imovinu, već i sva prava koja su pripadala preduzeću, kao što su patenti, licence, rudarska prava.
Drugim talasom nacionalizacije obuhvaćena je imovina predratne srednje klase kojoj su pripadale stotine porodica u Srbiji.
Među oduzetom imovinom bilo je 310 mlinova, 126 crepana i ciglana, 157 hotela, magacina i podruma, ali i bioskopa, sanatorijuma, i štamparija, navodi istoričarka Milićević, kojoj je ovo bilo tema magistarske teze na Filozofskom fakultetu.
„Izvori beleže da je naveći broj vlasnika prihvatio mirno nacionalizaciju kao neminovnost vremena.
„Manji broj njih je iskazao nezadovoljstvo. Drastičan slučaj nezadovoljstva pokazao je vlasnik vile iz Vrnjačke banje koji je ‘fizički izbacio delegata iz vile’, doduše, za kratko, dok mu nije stigla pomoć“, navodi Milićević.
„Zanimljivo je da je vlast predlagala da se vlasnici radnji zaposle, ali ne kao rukovodioci, već kao obični prodavci“, dodaje Milićević.
Posle novog talasa oduzimanja preduzeća i radnji, povećao se i broj onih koji su ostali gotovo bez prihoda.
- „Sve je počelo u Beogradu“. Šta je danas sa Pokretom nesvrstanih
- Tito i njegova grobnica: Stalni okršaji sa Kućom cveća
Bili ih je u dubokoj starosti, bolesnih i nesposobnih za rad u drugim preduzećima.
„Vlast je shvatala da to mora da reši, pa je od maja 1948. isplaćivala privremenu pomoć bivšim vlasnicima“, navodi Milićević.
Kasnije je nacionalizacije bilo u pojedinim granama privrede.
Tako su, na primer, 1949. oduzete apoteke, a skoro deceniju kasnije 1958, Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, one su prešle u državnu, odnosno, društvenu svojinu.
Kako je bilo obogatiti se u vreme Tita?
Miroslav Kostić se borio sa partizanima u Drugom svetskom ratu i ostao je bez kuka.
Za ratne zasluge u miru dobio je brojna odlikovanja, direktorsku poziciju i pristojnu plat.
Međutim, smatrao je da se ne posluje u skladu sa propisima, te je1958 godine odlučio da otvori zanatsku galvanizersku radnju u Beogradu.
„Sve što vidite žuto u Sabornoj crkvi, to je pozlata koju je radio moj deda i kasnije otac.
„Bavio se obradom plemenitih metala, radio kandila, tacne, sve što su te stare porodice koristile za slavu“, opisuje njegov unuk Dejan Kostić.
Za pomoć Srpskoj pravoslavnoj crkvi dobio je priznanje patrijarha Germana, a jedne godine bio je gost i kod predsednika Tita na rođendanu, o čemu svedoče i fotografije u porodičnom albumu.
„Deda je dobro stajao s novcem. Moji su imali televizor u to vreme, koji su iznosili na prozor dai komšije gledaju“, opisuje Kostić.
Pošto je zanatska radnja njegovog dede bila u centru grada, u iznajmljenom lokalu, nije oduzeta.
- Oktobarska revolucija – pucanj sa Aurore koji je promenio svet
- Bela ćao – priča o pesmi čiji (samo) refren svi znamo
Kome je nacionalizacija dugoročno značila?
„Verovatno nikom“, odgovara istoričarka.
„Pokazalo se da je u jednom periodu privrednog razvoja koncept državnog, odnosno društvenog vlasništva, u kojem je imovina bila svačija i ničija u stvari propao.
„Koncept u kojem postoji državni monopol nad privredom i državna intervencija se pokazao neefikasnim“, navodi Milićević.
Na udaru i saveznici
Kada je 7. decembra 1946. Skupština Jugoslavije donela je zakon o nacionalizaciji kojim su obuhvaćena sva veća privatna preduzeća, odredbe su se odnosile i na strani kapital, koji je u industriji i rudarstvu predratne Jugoslavije učestvovao sa oko 50 odsto.
Istoričar Slobodan Selinić navodi da je strana imovina oduzimana i pre zakona iz decembra 1946, ali se iz spoljnopolitičkih obzira, postupalo taktičnije, pa je imovina oduzimana primenom mera uperenih protiv okupatora i saradnika okupatora.
„Paradoksalno, time se na udaru našla i imovina savezničkih država.
„Čehoslovačka je odličan primer. Pošto je okupirana 1939, Nemci su preuzeli mnoga čehoslovačka preduzeća koja su imala filijale u Jugoslaviji, a jugoslovenskim propisima posle rata, ta imovina je oduzimana kao nemačka“, navodi Selinić.
Strane države su se protivile jugoslovenskim merama – na primer prvi čehoslovački ambasador u Beogradu bio je opozvan jer je uporno protestovao zbog oduzimanja imovine čehoslovačkih vlasnika 1944. i 1945. godine.
U slučajevima drugih zemalja primenjen je princip „globalne nadoknade“, što je podrazumevalo da se Jugoslavija obaveže da im u više rata isplati odštetnu sumu za nacionalizovanu imovinu.
„Sa Čehoslovačkom to nije bio slučaj, već se sporilo oko svakog preduzeća ili pojedinca poimenično, što je znatno komplikovalo pregovore i odnose među državama.
„Sa Amerikom je sporazum o globalnoj nadoknadi sklopljen 19. jula 1948. a odšteta je iznosila 17 miliona dolara.
„Ugovor sa Britanijom predviđao je sumu od 4,5 miliona funti koju je trebalo platiti u 15 rata narednih sedam godina“, navodi Selinić.
Značajni su bili iznosi i sa drugim velikim silama.
Jugoslavija se obavezala da plati Francuskoj 15 miliona dolara, a Švajcarskoj 75 miliona švajcarskih franaka u roku od deset godina.
- Aleksandar Ranković – od drugog čoveka države do državnog neprijatelja broj jedan
- Če Gevara u Jugoslaviji: Kako je izgledao susret sa Titom na Brionima
S druge strane, i zapadne zemlje su u nekim segmentima primenjivale nacionalizaciju, iako nisu ugrožavale pravo privatne svojine.
„U Velikoj Britaniji se posle nacionalizacija raznih grana privrede u državnom vlasništvu našlo oko 20 odsto ukupne ekonomije.
„U Italiji je se u državnim rukama našla proizvodnja električne energije, delimično vazdušni i železnički saobraćaj, čak 80 odsto železara i čeličana“, podseća Nataša Milićević.
Kako ide vraćanje domaćim vlasnicima?
Oni koji čekaju rekli bi, sporo.
Miodrag Erac je jedan od naslednika vlasnika hotela „Splendid“ u centru Beograda, naspram Skupštine grada i sedišta gradonačelnika.
„Samo preuzimanje je izgledalo tako što je nekolicina ljudi u crnim kožnim mantilima ušla u hotel i rekla da je to sada narodna imovina.
„Pitali su da li u hotelu radi neko ko je član Komunističke partije Jugoslavije i kelner koji je jedini bio član je od tog trenutka postao direktor hotela…“, pisao je nedavno Blic.
Dve decenije traje pravna bitka Miodraga Erca za povratak nelegalno uzete imovine.
- Branko Pešić – gradonačelnik koji je dao dušu Beogradu
- „Čovek koji se bunio kad se niko nije bunio“: Milovan Đilas – priča o prvom, a zaboravljenom disidentu
Dosad je u Srbiji bivšim vlasnicima i zakonskim naslednicima vraćeno 7.180 objekata – 4.891 poslovni prostor, 1.098 stanova i 1.191 zgrada, podaci su Agencije za restituciju.
„Uzevši u obzir složenost postupka, obimnost dokumentacije neophodne za potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja u predmetima vraćanja imovine, a koju je u bezmalom broju slučajeva teško pribaviti, pre svega imajući u vidu protok vremena, i više smo nego zadovoljni dosadašnjim rezultatima“, kaže za BBC direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić.
Delimični proces denacionalizacije u Srbiji je počeo još 1990-tih godina, usvajanjem nekoliko zakona koji su otvorili pravnu mogućnost da se manjem broju bivših vlasnika vrati imovina.
Iako se smatralo da su se 2000, godine padom režima Slobodana Miloševića stekli uslovi da u Srbiji počne masovniji proces vraćanja imovine oduzete „u ime naroda“, to se nije desilo.
Umesto toga, imovina je privatizovana i prodavana novim vlasnicima, što je sve dodatno zakomplikovalo.
Posle brojnih poziva domaće javnosti, ali i Evropske unije, 2011. godine donet je Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, na osnovu čega je pre osam godina i osnovana je Agencija kojom rukovodi Sekulić.
„Rezultati rada su zapaženi i pohvaljeni, kako u stranoj i domaćoj javnosti, tako i od relevantnih međunarodnih institucija, poput Stejt dipartmenta, Evropskog parlamenta i Evropske komisije“, navodi Sekulić u pisanom odgovoru.
Šta je sve vraćeno?
Za sada je vraćeno više od 98 odsto objekata- (poslovnih prostora, zgrada i stanova – od ukupnog broja objekata za koje je moguća restitucija u takozvanoj naturi.
U poslednje vreme više se vraća poljoprivredno zemljište.
Pravo na povraćaj imovine i obeštećenje ostvarilo je 27.656 ljudi.
Kostići nisu među njima.
Njihov slučaj, kako su objasnili u Agenciji za restituciju, spada u eksproprijaciju – zemljište je formalno otkupljeno za izgradnju ulice, što znači da nemaju pravo na obeštećenje.
„Država je pokušala da bude fer, pa su nam dali stan i platili su neke orahe, a zemljište nisu platili.
„Više je vredeo orah nego ar zemlje, tako je ispalo“, opisuje Dejan.
Na odluke se nisu žalili.
„Sada bi to bilo dve ili tri zgrade, nek su i po četiri sprata, to bi bilo više miliona“, pravi hipotetičku računicu Kostić.
Stan koji su dobili na korišćenje su tokom devedesetih otkupili po ceni nižoj od tržišne.
„Šest puta manje si dobio stambenog prostora i još si to morao da platiš, to je ta vrsta otimačine“, navodi Dejan Kostić.
Hiljade hektara ponovo crkveno
Na udaru posleratnih vlasti našle su se i crkve i verske zajednice, koje su raspolagale značajnim imanjima.
Agencija za restituciju dosad im je vratila oko 58.000 hektara zemljišta – više od 26.000 hektara poljoprivrednog, 32.000 hektara šuma i oko 92 hektara građevinskog zemljišta.
Vraćeno je i najmanje 91.000 kvadratnih metara objekata, kako stambenih, tako i poslovnih prostora.
U skladu sa najsvežijim Zakonom o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, Jevrejskoj opštini Beograd vraćeno je 111 objekata u Beogradu, kao i desetine poslovnih prostora i placeva u Vojvodini.
Kakva je situacija u regionu?
U državama regiona su u različito vreme doneti zakoni o restituciji- u Sloveniji 1991, u Hrvatskoj 1996, u Severnoj Makedoniji 2000, a u Crnoj Gori 2004. godine.
Restitucija je jedan od zahteva i na putu ka Evropskoj uniji.
Slovenija, koja je članica EU od 2004. godine, skoro da je završila proces vraćanja imovine.
U ostalim državama proces teče vrlo sporo i praćen je sudskim sporovima.
Strahinja Sekulić uspeh srpske Agencije za restituciju sagledava i kroz prizmu ostalih država.
„U drugim republikama bivše SFRJ, koje su proces restitucije imovine započele mnogo ranije, neke čak i pre 20 godina, taj posao još uvek nije doveden do kraja, iako su sve te države manje kako po površini, tako i po broju stanovnika, pa je tim manji i broj zahteva za vraćanje oduzete imovine“, kaže Sekulić.
On ocenjuje da su zemlje, „posebno one koje su već postale članovi EU, opredeljene za glavne evropske vrednosti, kao što su čuvanje prava na privatnu svojinu i ljudska prava.“
„Međutim, pomenute zemlje se i dalje suočavaju sa brojnim izazovima u pogledu poštovanja tuđe privatne svojine, posebno kada je reč o imovini koja je pripadala građanima ili preduzećima drugih država nastalih posle sloma jugoslovenske države“, navodi Milićević.
Porodici Dejana Kostića, sa majčine strane, država je pre više decenija oduzela i zemljište u blizini Knina u Hrvatskoj.
„Tu tek ne možemo da povratimo, ne možemo ni dokumentaciju da dobijemo, ista priča samo druga republika.
„Zato meni kad kažu `Tito je bio super` i to vreme u Jugoslaviji, meni dođe da nekog gađam“, zaključuje Kostić.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
