Grobnica Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, od početka 1990-tih predstavlja svojevrsnu političku metu sa kojom se obračunavaju njegovi ideološki protivnici i neistomišljenici.
Jedni bi je selili, drugi uništili, a ima i teoretičara zavere koji bi da ekshumiraju Tita ne bi li proverili da li je uopšte tu sahranjen.
Tito je umro 4. maja 1980. godine u bolnici u Ljubljani, a četiri dana kasnije je u prisustvu velikog broja ljudi sahranjen u bašti njegove rezidencije na Dedinju, koja je potom nazvana „Kuća cveća“.
Prošle nedelje se ispred Muzeja Jugoslavije, u čijem kompleksu se nalazi Titov grob, okupila nekolicina pripadnika ekstremno desničarskog kluba Carostavnik noseći transparent sa natpisom „Srpstvo se pita, ekshumacija Tita“.
Oni zahtevaju da se posmrtni ostaci Josipa Broza Tita „ekshumiraju i unište“, da se Muzej Jugoslavije „zbriše sa lica zemlje“ i da se tom mestu podigne „memorijal u spomen žrtvama titoizma“.
Selidba i trampa
Carostavnici nisu prvi koji bi se sa likom i delom Josipa Broza Tita obračunavali posthumno, preko njegove grobnice.
Na jedanaestu godišnjicu Titove smrti, 4. maja 1991. godine Vojislav Šešelj i pristalice Srpske radikalne stranke, donele su pred Kuću cveća glogov kolac, ne bi li onemogućili Titu da se „povampiri“.
Tada je Vojislav Šešelj zahtevao da se Titovi posmrtni ostaci izmeste iz Beograda u njegov rodni Kumrovec u Hrvatskoj.
Nekoliko decenija kasnije od ideje nije odustao, ali je promenio lokaciju i poručio da „kada radikali dođu na vlast, proteraće Tita sa Dedinja u Zagreb, da počiva pored Stepinca“.
Pokret obnove Kraljevine Srbije nudi drugačije rešenje – trampu.
Oni su crnogorskim vlastima, posle otkrivanja spomenika Titu u Podgorici krajem 2018, ponudili razmenu „Titovog spomen kompleksa na Dedinju“ za „staru srušenu Njegoševu kapelu“ na Lovćenu.
Šta je Carostavnik?
Ova organizacija je javnosti postala poznata kada je sa ideološki bliskom Srbskom akcijom organizovala skup podrške rehabilitaciji Milana Nedića, predsednika vlade u Srbiji tokom nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu.
Tada je Osnovno javno tužilaštvo u Beogradu podnelo krivične prijave protiv nekoliko osoba jer su „pretnjama, uvredama, gestikuliranjem i isticanjem nacističkih i fašističkih izvršili krivično delo“. Nije poznat ishod pravosudnog procesa.
Na njihovoj internet stranici piše da su „nacional-monarhisti“, pripadnici „antidemokratske monarhističke alijanse“ i da ne „sarađuju sa medijima“.
Portreti krajnje desnih ideologa i jurišnika, četnička i zastava Ruske Imperije i Srpskog dobrovoljačkog korpusa – stranačke vojske Ljotićevog profašističkog i kolaboracionističkog ZBOR-a iz Drugog svetskog rata okačeni su na zidovima u njihovidž prostorijama od „70 kvadrata na Paliluli gde se nije desila republika“.
Restitucija
Titov grob se našao i na udaru procesa restitucije 2006. godine kada je Vladimir Lešić, unuk Miloša Savčića – ministra u vladi Kraljevine Jugoslavije i gradonačelnika Beograda – podneo zahtev nadležnima za povraćaj imovine oduzete posle Drugog svetskog rata.
Po njegovim tvrdnjama, imanje na kojem se nalazi Muzej Jugoslavije „oduzeto je njegovoj porodici od komunističke vlasti“.
U početku je Lešić planirao da „digne zid između groba i zemljišta“ i da naplaćuje korišćenje, da bi ubrzo saopštio da je „porodična odluka, ako im se vrati zemlja, da se Tito iseli na groblje, gde mu je i mesto ili da se plac zalije armiranim betonom“.
Proces restitucije još uvek nije okončan, ali je Lešić vremenom odustao od „Titovog groba“.
Teorija zavere
Oni skloni teorijama zavere veruju da Tito uopšte nije sahranjen u Kući cveća.
Ta teorija se pojavljuje još od 1980-tih, a oživela je i pre deset godina, u vreme prvih zahteva za ekshumaciju Titovih posmrtnih ostataka.
Zato je njegov unuk Josip Joška Broz, danas narodni poslanik u skupštini Srbije i predsednik Komunističke partije, morao javno da potvrdi da je njegov deda zaista sahranjen u „Kući cveća“.
Broz je tada izjavio da je „od Ljubljane do završetka sahrane“ bio uz dedu i da je prostor u Kući cveća napustio u dva ujutru „kada je postavljen veliki kamen koji pokriva grobnicu“.
Ekshumacije u svetu
Ideja o ekshumaciji Tita u 21. veku je, verovatno, bila podstaknuta događajima iz Rumunije, gde su iskopani posmrtni ostaci bivšeg dugogodišnjeg komunističkog predsednika Nikolaja Čaušeskua i njegove supruge Elene, streljanih 25. decembra 1989. godine.
Njihova tela su krajem 2010. godine ekshumirana radi utvrđivanja identiteta, na zahtev sina i zeta.
Ispostavilo se da tela pripadaju bračnom paru Čaušesku.
Jaser Arafat, vođa Palestinske oslobodilačke organizacije i političke stranke Fatah, ekshumiran je osam godina posle smrti – 2012, zbog sumnje da je mogao biti otrovan.
Radioaktivni polonijum pronađen na njegovoj odeći bio je povod za ekshumaciju, ali je naposletku utvrđeno da trovanje nije bilo uzrok smrti.
U oktobru prošle godine, posmrtni ostaci desničarskog diktatora Franciska Franka, šefa španske države od 1939. do smrti 1975, prebačeni su iz mauzoleja u predgrađu Madrida u porodičnu grobnicu na severu Španije.
„Operacija zatvorena za javnost, koju je naredila socijalistička vlada Španije, zadovoljila je staru želju mnogih koji su smatrali neprimerenim da fašistički diktator počiva u grandioznom mauzoleju, naspram desetine hiljada ljudi koji su poginuli u španskom građanskom ratu“, pisao je list Danas.
Izuzev političara, poznat je slučaj ekshumacije poznatog katalonskog nadrealiste Salvadora Dalija.
Umetnika su u leto 2017. godine, 28 godina od smrti, ekshumirali radi utvrđivanja očinstva.
Pronađeni su netaknuti i čuveni Dalijevi brkovi, ali ne i rodbinska veza sa ženom koja je uputila zahtev.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected].
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
