Miroslav Kosijer iz Beograda ima dvoje dece koja će se 1. septembra naći u klupama Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“.

Sin kreće u četvrti razred, ćerka u drugi, i Kosijer kaže da u njihovoj kući „nema razlike u odnosu na prethodni 1. septembar“.

„Imaju komentare kao pred svaku školsku godinu… Školi se niko ne raduje zbog knjiga i učenja, već zbog druženja i drugara iz odeljenja“, navodi Kosijer.

Međutim, od 3. maja 2023, kada je 13-godišnji učenik pucao u školskom hodniku i učionici, ubivši devetoro dece i školskog čuvara, ništa više nije isto.

Nastava je prekinuta, počeli su protesti protiv nasilja, ali je došlo vreme za povratak u školske klupe – u Ribnikaru ili negde drugde.

„To veliko stradanje je nešto na šta ne možemo da ostanemo nemi kao društvo“, smatra Vojin Šaljić, koji je ćerku iz Ribnikara prebacio u drugu školu.

„Ne možemo da se pravimo kao da ništa nije bilo, da nakon nekoliko dana nastavimo i kažemo ‘dobro, neko je tu stradao, obrisaćemo malo, okrečiti i idemo dalje’.“

Kako će nastava u Ribnikaru izgledati i dalje nije sasvim jasno.

V.D. direktorka Anđela Petrović „nema vremena da daje izjave“ o pripremama za novu školsku godinu, rečeno je iz škole za BBC na srpskom.

„Situacija sa Ribnikarom je takva da će škola početi sa radom“, rekla je ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović.

„Prostor u kom se dogodila tragedija će imati memorijalno obeležje – kakvo i koje, biće rešeno u budućnosti.“

Ministarstvo prosvete je u međuvremenu objavilo Smernice za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada u školskoj 2023/2024 godini u kojima se, „uzimajući u obzir majske tragedije“, posebno naglašava „unapređivanje vaspitnog rada sa učenicima“.

„Niko sa strane ne može reći šta je najbolji recept“ za Ribnikar, i svima koji su povezani sa tom školom biće „potrebna stalna podrška“, smatra Aleksandar Baucal sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji se posebno bavi psihologijom obrazovanja.

„Ono što se bude dešavalo sa Ribnikarom će biti ogledalo našeg društva“, kaže Baucal za BBC na srpskom.

Bivši ministar prosvete Srđan Verbić očekuje „školsku godinu kao prethodnu“, i pored svega što se dogodilo, jer „ne postoje ni naznake nekih drastičnih promena“.

„Ne bih imao nikakvih predloga i sugestija za ljude (zaposlene) u Ribnikaru… Jedino na šta želim da ukažem je da svi gledamo u njih kao u primer“, kaže Verbić za BBC.

„Očekujemo od njih da nam pokažu da su rešenja ipak moguća i da dijalogom može nešto da se uradi, koliko god on bio težak i bez obzira na izuzetno tešku situaciju.“

Promene

Miris sveže farbe širi se delom Ulice Svetozara Markovića u Beogradu, gde će ubuduće biti jedini ulaz u Ribnikar.

Deo zida oko ulaza u školu je prekrečen, kapija prefarbana, a samo nekoliko dana pred povratak dece kroz prozore se u hodnicima mogu videti majstori na merdevinama.

U ulici je mirno i tiho.

Garež duž obližnjeg zida, od stotina upaljenih sveća, jedini su podsetnik prolaznicima šta se u školi dogodilo pre nešto manje od četiri meseca.

Na drugoj strani škole, u Ulici Kralja Milutina, gde je pucnjava počela, stoji nekoliko saksija sa osušenim cvećem, plišane igračke i umrlice.

Fotografije nastradalih, uz veliko belo srce na crnom platnu, kao i natpis „3. maj“ zalepljeni su tik uz vrata.

„Škola je tako adaptirana da učenici imaju zaseban prostor, posebno će se raditi sa decom 8/2 i odeljenjima koji su imali neposredan kontakt sa njima“, rekla je ranije Đukić Dejanović.

„Ta deca su već sada na druženju kako zapravo počinje predškolska godina za njih i njihove izabrane nastavnike.“

Reč je o odeljenju u kojem je bio trinaestogodišnjak koji je počinio zločin, kao i većina ubijenih đaka.

Tokom leta je deo škole rekonstruisan, ali šta je zapravo sve obnovljeno nije poznato, kao ni koliki deo škole će đaci koristiti.

Ranije je najavljeno da će biti obavljeno krečenje, obnova dela toaleta, zamena osvetljenja i stolarije, kao i da je vrednost radova 18 miliona dinara.

Podele

Miroslav Kosijer kaže da sa decom, po preporuci psihologa i pedagoga, nije počinjao razgovore o tragediji, već im je porodica dala „prostora da pričaju kad i koliko žele“.

„U porodici imamo brata koji je ranjen tog dana, išao je u to 7/2, živimo prekoputa škole i moja deca su vrlo svesna šta se dogodilo, ali ne bih rekao da su istraumatizovana.

„Želim da moja deca krenu u tu školu i deca žele da krenu u tu školu“, izričit je.

Međutim, kaže da je „nedopustivo da tri dana pre početka školske godine nije jasno i svima decidno objašnjeno kako će sve izgledati“.

Đukić Dejanović je izjavila je da se roditelji i učenici i dalje vraćaju sa letnjih odmora, zbog čega su roditeljski sastanci u svim školama mogući tek posle 1. septembra.

Kosijer kaže da samo želi da se stvari „vrate u normalu“.

„To znači da deca idu u školu i to u školu koju doživljavaju kao svoju – u ta odeljenja, te učionice i sa tim drugarima.“

Baucal smatra da je najbolje da sva pitanja oko Ribnikara budu rešavana „unutar zajednice“.

„Jedino što društvo i država mogu da urade je da im pruže veću podršku i u psihološkom i u pedagoškom smislu, da nekako sami dođu do dogovora.“

On ocenjuje da društvo u Srbiji često nema kapacitet da se dogovara i „čim oko nekoj maloj stvari ne postoje ista mišljenja, vrlo brzo dolazi do svađe“.

„Ako je tako u normalnim okolnostima, možete misliti koliko je roditeljima, nastavnicima i učenicima koji su doživeli sve što su doživeli teško da se dogovore.

„Bilo bi dobro ako bi roditelji razumeli jedni druge, da to što neko misli drugačije ne znači da je zlikovac i moralna ništarija, već neko ko drugačije doživljava stvari.

„Za to su potrebni podrška i vođenje, medijacija“, kaže Baucal.

Tokom leta je bilo i razmirica između porodica žrtava i Saveta roditelja, pre svega oko toga koliki deo škole treba da postane najavljeno memorijalno obeležje.

„Potpuno nam je neprihvatljivo da više od polovine školskog prostora bude odstranjeno i pripojeno tom centru“, naveo je Savet roditelja u pismu predsedniku i premijerki Srbije.

Na to su reagovale porodice žrtava masakra, ocenjujući da je dopis „uvredljiv i bolan„.

„Blago onom kome je najveći problem što je ostao bez pola škole“.

„Smatramo da te rečenice oslikavaju ceo svemir odsustva empatije i moralno posrnuće onih koji su ih ispisali“, dodali su.

Igor Đorđević iz Saveta roditelja kaže za BBC na srpskom kaže da je „potrebno da prođe malo vremena“.

„U toku su neki razgovori i optimista sam da će to sve biti kako treba, ali ne mogu da vam kažem ništa ni pozitivno, ni negativno po tom pitanju.“

Savet roditelja u Ribnikaru Vojin Šaljić naziva „organom propagandnog tipa“.

„Rade protiv svih koji žele da to mesto bude mesto sećanja na tragediju i opomena društvu da nam se nikada više tako nešto ne ponovi“, tvrdi on.

„Tome su izloženi svi koji su stali uz porodice žrtava, podržavali njihove stavove po pitanju škole i ideje o memorijalnom centru.“

On ističe da nije cilj da se „škola ukine, nastavnici dobiju otkaz, a đaci izmeste, već da se nađe alternativno rešenje“, ali da se u Ribnikaru mnogi i tome protive.

Zbog toga će, kako kaže, tamo ostati samo oni „žele da očuvaju duh elitne škole“.

„Nema elementarnog pijeteta prema porodicama stradalih i shvatio sam da nemam šta da tražim u takvom kolektivu“, kaže Šaljić.

Nastava

Kako će nastava u praksi izgledati i u Ribnikaru i u drugim školama širom Srbije takođe nije sasvim jasno, iako ministarka Đukić Dejanović kaže da je osmišljena „čitava godina, a detaljno čitavo prvo polugodište.“

Čitava školska godina biće godina „edukacije i psihološke podrške svima kojima je to potrebno“, rekla je ona.

„Roditelji, deca i stručni timovi će biti vrlo upućeni jedni na druge, a posebno kada je u pitanju Ribnikar.“

Baucal kaže da je dobro što smernice ministarstva „ohrabruju škole i nastavnike da se bave nečim što su zanemarene teme“, što je školama data autonomija i naglasak stavljen na pozitivne vrednosti.

„Škole bi bile bolje ako bi ove smernice tek tako, čarobnim štapićem, od 1. septembra zaživele u školama“, navodi.

Međutim, pitanje je koliko će nastavnici. koji „zbog velike količine nastavnog sadržaja ionako trče kroz program“, imati vremena i kapaciteta da ih sprovedu, te će im biti potrebna velika podrška.

„Tragedija koja se dogodila je bila šamar društvu, a ako ova školska godina bude identična kao prethodna, biće to šamar koji udaramo sami sebi.

„Time smo rekli da nas čak ni tragedije nisu trgle da uradimo nešto sa školama“, ocenjuje Baucal.