Tragedija u Beogradu: Kako smo razgovarali sa našom decom

Protekli dani su u redakciji BBC-ja na srpskom bili među najtežima u naših nešto više od pet godina zajedničkog rada.

Ali Jelena, Tijana i Marko su delili brige, razmišljanja i dileme – kako će nezapamćena tragedija koja je potresla Balkan uticati na njihovu decu, dva đaka i dva buduća prvaka.

Ovo su njihove priče.

Jelena Maksimović

Svanulo je sunčano aprilsko jutro, a nas troje smo se umili, skoro svečano obukli i krenuli u školu.

Dok smo mi, roditelji, popunjavali upitnik o uslovima u kojima živi naša kćerka i njenim sklonostima, ona je u drugoj prostoriji slagala kocke, crtala i odgovarala na pitanja pedagoga.

Delovalo je da joj se dopalo, a mi smo osetili olakšanje kada smo čuli kako naš predškolarka, kod kuće često nemirna i nestrpljiva, staloženo odgovara na pitanja, što pokazuje spremna za prvi razred.

Dobili smo šareni papir na kome je pisalo Bonne chance! – naša kćerka će učiti francuski, jer ove jeseni polazi u osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“, u kojoj je ovo praksa od 1966. godine.

Tri nedelje kasnije, 3. maja, jutro je bilo sivo, a mirnoću prvog postprazničnog dana, prekinula je unezverena mlada žena, koja je na autobuskoj stanici pitala čoveka u trenerci da li se čuo sa detetom.

„Čula sam se s njom, njih je nastavnica zaključala u učionici, ovaj je pucao,“ govori, gledajući u telefon. Njegovog sina je učiteljica izvela u park Manjež, koji se nalazi nadomak škole.

Na telefonu ne nalazim vesti o bilo kakvoj pucnjavi, pa pitam šta se dešava.

„Dečak je došao naoružan u Ribnikar i pucao u profesorku istorije.“

Njih dvoje potrčaše Njegoševom ulicom ka školi, a ja ubrzo stižem na posao.

U redakciji pratimo šta nam javlja reporter, objavljujemo fotografije, ubacujemo nove detalje u tekst, sklapamo video od snimaka koji pristižu.

Istovremeno, preko raznih društvenih mreža, stižu informacije od prijatelja, rođaka, poznanika – većina nas zna barem nekog čije dete ide u tu školu.

Izbori, pandemija korona virusa, rat u Ukrajini: novinari su navikli na užurban tempo u trenutku krize, ali mi nikad nije bilo teže održati spoljašnjost profesionalizma – na slike roditelja koji ne znaju gde su im deca, jedva zadržavamo suze.

Iz kratkog roditeljskog staža znam da je veoma teško da se roditelji slože oko bilo čega što ima veze sa odgajanjem i obrazovanjem njihove dece.

Ipak, dok ih gledam, paralisane strahom dok stoje ispred škole, shvatam sve te razlike padaju u vodu, i oni i ja ne možemo da razumemo šta desilo, niti znamo kako da to objasnimo našoj deci.

U redakciji se dogovara pisanje teksta o tome kako razgovarati sa decom o ovom događaju i ja osećam, prvi put, da mi je preko potrebno da saznam šta se u ovoj situaciji radi.

• Psihološkinja iz Velike Britanije: „Kada prođe trauma, ostaje dugačak proces tugovanja“
• Kako razgovarati sa decom posle tragedije u školi
• „U začaranom krugu”: Kako se škole bore protiv vršnjačkog nasilja u Srbiji

‘Mama, šta je to tragedija?’

Mnogo je dece u vrtiću koji moja kćerka pohađa, čija braća i sestre idu u „Vladislav Ribnikar“ i shvatam da je skoro nemoguće da šestogodišnjaci ne saznaju za tragediju.

Posavetovala sam se sa drugaricom psihološkinjom šta i kako da kažem kćerki, ona je samo potvrdila ono što sam predosećala – da ne treba previše ulaziti u detalje sa decom u tom uzrastu.

Roditelji ne smeju da budu preplavljeni strahom, jer će to preneti na dete, njena je glavna poruka.

Neću je ništa ispitivati, niti insistirati na razgovoru, ali neću je ni lagati.

„Da li ste čuli da je neki dečko doneo pištolj u Ribnikar i pucao na drugare“, pita nas kćerka više radoznala, nego uplašena.

„Jesmo, a kako si ti to saznala?“.

„Rekla mi je drugarica, ona plače kad priča o monstrumima, ovo je rekla tek tako i nije plakala“, odgovara.

Ona voli da se pretvara kao da vodi neku emisiju i pre večere, uzima izmišljeni mikrofon i kaže: „Danas se u školi Vladislav Ribnikar desila tragedija“.

Reč je čula od vaspitačice, ali ne zna šta znači.

„To je kad se desi nešto strašno, što nismo očekivali“, pokušavamo da joj objasnimo i ona odlazi da se igra.

Ali pre spavanja pita da li je stvarno dečak ubio nekoga.

„Da li ja moram da idem u Ribnikar?“, pita, sada već vidno uplašena.

Ne znam koliko smo ubedljivi dok pokušavamo da joj objasnimo da je ovo, nažalost, moglo da se desi u bilo kojoj školi, da će u prvi razred ići njeni drugari, da će dobiti dobru učiteljicu, i da će joj sve biti novo i zanimljivo.

Za četiri meseca, mi ćemo se ponovo lepo obući i krenuti u školu.

Ona će, nadam se, biti ustreptala od uzbuđenja.

Mi ćemo verovatno biti zbunjeni, rastrzani između želje da se radujemo i sećanja na učenike ove škole koji to nikada više neće moći.

Tijana Dušej Ristev, BBC novinarka

Kada sam čula za pucnjavu u školi, mozak je odmah počeo da odbacuje mogućnost da se dogodilo najgore.

Jer „to najgore“ se dešava „tamo negde daleko“ u vestima koje prevodim, a ne na tri ulice od mesta gde živim i radim.

Trudila sam se da se koncentrišem na posao, na detalje koji su pristizali svakog trenutka, ali su mi misli bile u vrtiću, u kome je moj šestogodišnji sin.

Želela sam samo da se uverim da je dobro, da je bezbedan.

Želala sam da ga vidim što pre.

I u tom trenutku sam shvatila da ću zauvek brinuti da ovakva tragedija možda može da se dogodi i u školi u koju kreće od septembra.

Nemir se uvukao.

Grlila sam ga duže nego obično kada sam se vratila kući s posla.

Dan kasnije, na televiziji je počeo prenos košarkaške utakmice, a ja nisam uspela dovoljno brzo da promenim kanal kada su pominjani dani žalosti.

Usledilo je pitanje šta je dan žalosti i počela sam da mu objašnjavam, trudeći se da bude što jednostavnije.

Prekinuo me je i rekao: „Mama, ja mislim da je Dan žalosti kada si dobar tokom cele godine, a onda ti Deda Mraz ipak ne donese poklon za Novu godinu“.

Njegov odgovor me je izbavio iz nedoumice – neka ga još uvek u tom njegovom svetu, u kojem je briga da li će Deda Mraz doneti poklone najstrašnija stvar.

Narednog dana su nam iz vrtića javili da vaspitačice nisu primetile neuobičajene reakcije među decom koja su uživala u svakodnevnim aktivnostima.

Pozvali su nas na vanredni roditeljski sastanak i obavestili nas da se organizuju psihološke radionice koje će pomoći u savladavanju tuge i stresa.

Biće nam, čini se, potrebne svima.

Pogledajte kako je Balkan reagovao na tragediju u Beogradu:

Marko Protić, BBC novinar

„Šta se desilo?“, glasilo je naizgled jednostavno pitanje moje desetogodišnje ćerke, kada smo kod kuće počeli da razgovaramo o masovnoj pucnjavi u školi.

Nakratko ćutim dok mi se u glavi mota misao postoji li neki manje strašan način saopštiti ili objasniti detetu razmere tragedije.

„Ušao je dečak u školu i počeo da puca u drugove, drugarice, nastavnicu, verovatno ima i mrtvih“, rekao sam dok su se njene oči širile i postajale sve veće u neverici.

„Zašto, zašto je to uradio“, usledilo je kao iz topa.

„Ne znam, možda ga je neko maltretirao, možda ga je nešto mučilo, ili je bio besan, nije mu bilo dobro“, sve što mi je palo na pamet sam izbacio iz sebe.

Do sada nisam nikada vodio ovakav razgovor sa decom, niti je, pošteno govoreći, bilo povoda za to.

Trebalo je, pritom, sakriti i osećaj panike i straha koji nisam mogao da odagnam.

Ona nije bila uplašena, makar je meni tako delovalo.

„Nikada na časovima nismo pričali o ovakvim stvarima“, rekla nam je.

A onda je došlo vreme da ide u školu, u popodnevnu smenu.

Inače ide sama, ali nije bilo šanse da ovaj put ode bez pratnje.

Ne pamtim da sam imao gori osećaj kako smo se približavali njenoj školi, nešto me je stezalo u želucu.

Nešto kasnije nam je javljeno da ipak neće biti nastave.

Zajedno sa starijom ćerkom, kući se vratila i mlađa koja je ujutru već bila školi kada su se pojavile prve vesti o pucnjavi.

Mlađu, zbog posla, nisam video do sledećeg dana.

„Tata, je l’ si čuo šta se desilo? To je nešto strašno“, bilo je prvo što mi je rekla kada se probudila i počela da se sprema za novi školski dan.

Zagrlio sam je, nisam znao šta pametno da kažem, a novi dan je počeo, težak i tužan…

Kome se obratiti za pomoć?

• Institutu za mentalno zdravlje mogu da se jave svi kojima je potrebna psihološka pomoć, na brojeve telefona 063 8681757 i 063 8682217.
• Klinika za psihijatriju Kliničkog centra Srbije – kontakt telefoni su 011 2685050, 011 3662124 i 063 310723.
• Nacionalna dečija linija (NADEL) pruža telefonsko savetovanje 116111 ili preko četa, savetodavni telefon za roditelje dostupan je svaki dan do 16 do 22 sata na 0800 007 000, za nasilje u porodici 24/7 -0800 222 003
• „Tu smo za sve koji žele da razgovaraju o osećanjima“, poručili su iz Centra Srce. Njihov broj telefona je 0800 300 303, a dostupni su od 14 do 23 sata svakog dana.
• Psihološko Jezgro Centar će organizovati BESPLATNE grupe podrške za roditelje učenika iz OŠ Vladislav Ribnikar. Za grupe podrške javite se na 064 8002005 ili preko Instagrama.
• Besplatne grupe podrške nudi i udruženje Siguran prostor, uz pomoć psihologa i psihoterapeuta.

Društvo psihologa Srbije pozvalo je psihologe da se uključe kao i da proslede poziv za prijavu volontera pružalaca psihološke podrške i pomoći u prevazilaženju traume.

Volonterima mogu da se jave učenici, roditelji, nastavnici i osoblje škola, kao i ostali građani kojima je potrebna ova vrsta pomoći.

Dan kada je Beograd zanemeo

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]