„Moj sin je mnogo bolje nego pre.“

Mesec dana posle tragedije u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, Aleksandra Bulatović zabrinuto i u dahu govori o sinu, učenik sedmog razreda, iz čije su generacije nastradali đaci.

„Prvih dana je bilo jako teško, nije progovarao – jedna od ubijenih devojčica je bila njegova najbolja prijateljica, bili su kao brat i sestra“, navodi majka u priči za BBC na srpskom.

Spajala ih je muzika, kaže – oboje su slušali hevimetal i pank.

„U selu ima električne gitare od tate koji je preminuo kada je polazio u školu, ali sam odbijala da ih donese u Beograd zbog škole, obaveza.

„I tako mu je ona zadavala ‘domaći’ da skine neke pesme, pa on čeka dve nedelje da odemo na selo, tamo drnda, drnda, drnda, pa sve snimi i pošalje joj video.

„Sada uvežbava repertoar da bi svirao na grobu.“

U pucnjavi kakva se prvi put dogodila u istoriji Srbije, 13-godišnjak je ubio devetoro đaka i školskog čuvara.

Bulatović, viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, do sada je u životu imala značajne gubitke i izazove, ali prvi put oseća da joj je mentalno zdravlje ugroženo.

„Prvi put se osećam da ne znam kako ću se oporaviti.

„Danima sam išla samo na sahrane i na proteste… I dalje ne funkcionišem, ni mesec dana kasnije“.

Za oporavak je svima potrebno vreme, ističe.

„Ali to vreme nam još nije dato – ni nama, ni deci, ni nastavnicima, pa ni institucijama.“

Na ulaznim vratima škole stoje umrlice, a nedeljama su bile cveće i venci

Deca: Zajedništvo i košmari

Sredu, 3. maj, Aleksandra Bulatović opisuje kao „stravičan dan“, tokom kog njen sin „nije bio u stanju da uzme gutljaj vode i neprekidno je plakao“, a četvrtak kao „lekovit, zbog susreta sa drugima“.

„Sedam sati smo bili na ulicama oko škole i to je samo potvrda koliko je zajednica naša neophodnost.

„Bez toga nema života, pojedinac ne može sam – ko je sam ili je zver ili je bog, govorio je Aristotel.“

Tog dana mu je, da bi se iole obradovao, kupila akustičnu gitaru koju je dve godine tražio.

„Otišla sam u minus da bih je kupila, svirao je nekoliko dana, crtao i vrlo malo pričao.

„Imao je potrebu da odlazi do škole i da se tamo sreće sa decom.“

I Aleksandar Fatić, otac devojčice koja osmi razred završava u „Ribnikaru“, svedočio je na sličan način tragičnim danima prethodnih četiri nedelje.

Treći maj, ovaj psihoterapeut sa Instituta za praktičnu humanistiku opisuje kao dan kada su svi bili u neverici.

Bio je na putu kada mu je od supruge stigla poruka „Dobro je, izašla je iz škole“.

„Moj odgovor je bio, kako to misliš, verovatno nije dobro, pa je zato izašla iz škole, zašto bi izašla, i ona mi kaže da je bila pucnjava.

„Tad sam sve saznao i čuo da je dete u tom trenutku bila dobro“, započinje razgovor Fatić.

Ćerka je istrčala iz škole, a bila je na 15 metara od mesta zločina, ali je ona zajedno sa društvom sa sprata iznad uspela da pobegne, tiho, na drugi izlaz, uz pomoć nastavnice.

Čula je pucnje.

„Na spisku koji je objavljen bilo je dece iz njenog razreda, to je moglo da bude i mnogo gore“, dodaje otac.

Odmah posle tragedije, na konferenciji za novinare, šef beogradske policije Veselin Milić pokazao je spisak za koji je rekao da je pronađen kod osumnjičenog na kojima su bila imena dece koje je navodno želeo da likvidira.

Narednih dana deca su odavala utisak da su „robusna i izdržljiva“, opisuje otac, držali su se jedno uz drugo i svaki dan provodili vreme zajedno, van kuće.

„Moja ćerka je bila u panici za svoju najbolju drugaricu koja je sedmi razred i zvala je – srećom, ona je bila u Beču.

„Moja ćerka je poznavala gotovo svu poginulu i svu ranjenu decu“, kaže Fatić.

Solidarnost dece se, dodaje, jasno videla, posebno prve dve nedelje kad su zajedno bili oko škole, u parkovima.

„To je bilo za njih isceljujuće. Posle toga, počeli su da imaju košmarne snove.

„Počelo je da im se pojavljuje ono što su preživeli, sanjali su da se oni nalaze na mestima poginule dece, odigravali su im se u glavi filmovi koji podsećaju na ono što se dešavalo“, opisuje otac.

Poslednjih nedelja mnoga deca imaju problema sa spavanjem, usled potištenosti i nemira.

„Moje dete je sve vreme sa drugovima od kad se to desilo i njoj to pomaže, ali postepeno oseća kako se taloži taj događaj u njoj.

„Celokupna generacija će ostati obeležena tim događajem, on će ostati celog života u njihovoj svesti“, kaže Fatić.

Škola im je saopštila da neće organizovati matursko veče, ali je ostavila mogućnost roditeljima da je sami organizuju.

Završne ispite, koji služe kao prijemni za srednje škole, ipak će morati da polažu i za njih se pripremaju kako i koliko mogu.

„Umesto da je država za učenike Ribnikara ukinula završne ispite, jer oni ne mogu da uče pošto su pod traumom, oni imaju najnormalnije prijemne.

„Najavili su, a to nije zvanično doneta odluka, da će im dati ekstra tri poena, na konto tragedije. Zamislite tu prljavu, odvratnu pijačnu trgovinu: tri dodatna poena na račun mrtvih drugova“, kaže Fatić.

Ministarstvo prosvete, prema poslednjim najavama, ostavilo je mogućnost da bude drugačijih uslova za decu iz OŠ „Vladislav Ribnikar“ tokom polaganja završnih ispita.

Odrasli: Podele i svađe

Nasuprot deci, roditelji su bili „izrazito nesolidarni, odmah su se podelili u dve grupe i počeli su da zaboravljaju tragediju“, kaže Fatić.

Jedni su želeli da škola postane spomenik, drugi su želeli da se sve nastavi kao i pre, da ne bi menjali rutinu.

„Neki su imali one socijalne iluzije da je to elitna škola, da su deca i Ribnikarci, njihovi roditelji su išli u tu školu.

„Onda se desio sastanak, dva sprata direktno iznad stratišta, koji ja mogu da opišem kao jednu moralnu katastrofu: razgovor je bio takav da je morala da interveniše policija, to nije bio razgovor već kakofonija sukoba, urlanja i vikanja“, opisuje otac.

Aleksandar Fatić otac je učesnice osmog razreda. — Aleksandar Fatić otac je učesnice osmog razreda

Kada govori o trenutnoj situaciji u školi, i majka deteta govori u dahu, strastveno i bez pauze.

Opisuje je kao „užasnu“, sa podelama među roditeljima po svim pitanjima – da li treba u školu ići ili ne, na toj ili nekoj drugoj lokaciji, kao i kako ta škola treba da izgleda.

„Imamo Ribnikarce Spartance, roditelje čijoj deci nisu potrebne olakšice za maturu, niti bilo kakva pomoć države – razbiće oni to sve sami, uz šarm i savršeni stajling.

„U drugoj grupi smo mi i naša deca, mi smo zlice“, kaže Bulatović.

Trenutno, navodi, u školu dolazi oko 600 dece, a 400 ne dolazi.

„Neka deca su bukvalno išla pet, sedam ili deset dana, dve nedelje, i sada ne idu u školu.

„Roditelji su pokušavali da ih zaštite osluškivanjem njihovih želja, ali kada su i oni došli sebi, shvatili su da je nemoguće da ideš u školu i da ti nijednom ne padne na pamet ono što se desilo, čak i ako nisi imao neposredne bliske kontakte sa stradalom decom.“

Sve bi, ističe, bilo drugačije da postoje „zajednica, vrednosti, dijalog i emocije“.

„Tada se nađe rešenje, ali toga u Ribnikaru više nema… Imamo izdajice i ribnikarce, roditelje koji žele da nastave život i roditelje koji žele oporavak – to su u vrednosnom smislu dve potpuno različite stvari.

„Sve to nije dobro za decu – njima su potrebni plan, rešenje, redovnost, prizor zajedništva, ne razdor i podela i agresija.“

Posle svega je donela odluku da sina prebaci u drugu školu, kako bi tamo završio osmi razred, što planiraju mnogi roditelji, kaže.

„Neka deca su već ispisana, a druga, kao i moj sin, čekaju kraj školske godine da u novu krenu od početka sledeće, da ne komplikujemo situaciju.“

O Ribnikaru se, tvrdi, decenijama „pravila fama“, pa je deo roditelja tamo upisivao decu, iako tu ne žive.

Mesec dana posle tragedije, Bulatović kaže da i dalje „ne može da pređe prag škole“.

„Bilo je moguće da se neki koji nisu deo Saveta roditelja priključe sastanku i jednostavno nisam mogla da uđem unutra.

„Psihološki je preteško, sedela sam u kafiću prekoputa.“

‘On je živeo za tu decu’

Bulatović ističe i da treba više pričati o Draganu Vlahoviću, školskom čuvaru koji je ubijen tog 3. maja na ulazu škole.

Crtež Dragana Vlahovića sa plaštom superheroja

Opisuje ga kao čoveka zbog kog je bila „mnogo mirnija“ kad joj dete ide u školu.

„Znala sam da je Dragan tu i da je će sve rešiti, šta god da se desi.“

Tu je zaćutala trenutak.

„Pričala sam sa njegovom majkom na sahrani.

„Starica, u kolicima, gleda tako u grob i kaže ‘pa dobro, on je živeo za tu decu, red je i da umre za njih’… To je zaista tako.“

Škola Ribnikar i ‘izuzetna deca’

Dan posle tragedije je sve bilo očišćeno, opisuje Fatić, iako je očekivao da se na mestu zločina bar nekoliko dana radi uviđaj i rekonstrukcija događaja.

„Pijanino koji je pogođen mecima, pored koga je poginula devojčica, samo je pomeren i prekriven nekom krpom, prozor koji je polomljen je zamenjen.

„Nekoliko dana kasnije, prošao sam tim hodnikom i mogao sam da vidim tragove metaka u plafonu i podu“, opisuje otac učenice.

Deca su pokazala koliko su bolja od odraslih, smatra on.

„Deca su se instiktivno držala zajedno, ali smo mi odrasli pokazali da mi nismo zajednica, da nemamo solidarnost i empatiju, to se najbolje vidi u školi Ribnikar.

„Tu se odvija borba za grupne interese i pokazali smo da nemamo državu, jer je odlučivala po principu `kom će se privoleti carstvu` i pravila trule kompromise“, kaže Fatić.

U čitavom kvartu oko škole su ljudi ostavljali bukete i palili sveće za stradale

Kao primer trulih kompromisa koji su naneli štetu svim đacima u Srbiji navodi skraćenje školske godine, a da nije odata pošta poginulim na pravi način.

„Najlošije od svega je što će posle odluka da se nastavi neizvesnost, jer su tako formulisane da mogu da se primene na razne načine, a nastaviće se i toksična atmosfera.

„Atmosfera u školi će nastaviti da bude katastrofalna, ne samo zbog zločina, već i zbog načina na koji se postupalo posle“, kaže Fatić, dodajući da je to „verovatno sada najgore mesto u Srbiji“.

Kada su došli terapeuti i psiholozi u školu, učenici su mogli slobodno da razgovaraju sa nekim od njih, po sistemu, „ko koga uhvati“, a da roditelji nisu davali saglasnost, dodaje.

„Odgovor države i odgovor struke je bio katastrofalan, tako da su deca prepuštena sama sebi, da leče sama sebe.

„Ide se, koliko vidim, na zaborav, ide leto da se svi resetuju i da od septembra bude bledo sećanje na sve“, ocenjuje Fatić.

Kod njih u kući se nije mnogo toga promenilo.

Odnos sa ćerkom je i ranije bio zasnovan na ljubavi i podršci.

Sve što se desilo samo mu je dalo potvrdu da je to bilo ispravno, iako je bilo u suprotnosti sa onim što je škola isticala kao najvažnije.

„U prioritetima škole Ribnikar su ocene, uspeh i takmičenje, nikad nisu bili solidarnost, empatija, osećanja, ranjivost.“

Kada je njegova ćerka bila u nižim razredima, jednom je zatekao sa učiteljicom na hodniku kako plače zbog toga što je dobila četvorku.

Otac se zabrinuo što je dete tužno, uveravajući je da u tome nema ništa loše, a ona mu je kroz suze rekla da ne želi da „bude prosečna“.

Okrenuo se ka učiteljici, očekujući intervenciju, a ona je prišla devojčici i počela da je teši „ne, dušo, ti nikada nećeš biti prosečna, ti si izuzetna u svakom pogledu“, što je njega zapanjilo.

Kupovao je ćerki poklone kad dobije četvorku ili trojku, jer je smatrao da je normalno da sebi dozvoli da ima ocene koje nisu petice.

„Objasnio sam joj da smo mi svi prosečni, ako budemo izuzetni svi, to postane novi prosek i opet smo svi prosečni, prosečnost je normalnost i zdravlje, a ideja da neko nije prosečan je patološka ideja.

„To je bila ideja u toj školi, gde ni rezultati, ni znanje, a pogotovo ne vaspitni rad nisu bili ni u kom pogledu izuzetni“, opisuje otac.

„Duh te škole je, po mom dubokom uverenju, doveo do ove tragedije.

„Primarna odgovornost je na školi, ne na roditeljima deteta, ne na streljani, ne na svim onim stvarima koje se potenciraju“, kaže Fatić.

Tragedija u Beogradu: Dan kada je glavni grad Srbije zanemeo

Srbija: Protesti i reakcija sistema

Na pitanje koliko su se društvo i čitava država promenili od tog 3. maja, Aleksandra Bulatović smatra da su ljudi samo shvatili „da je ovo crvena linija koja se ne prelazi“.

„Atmosfera je u celom gradu specifična… Nešto se promenilo i ne može više da se nastavi po starom, što mislim da je i vlastima jasno.

„Smrt devetoro dece je i simbolički i na svaki drugi način dovoljno jak okidač.“

Govoreći o čitavom slučaju, više puta ponavlja da je „država totalno zakazala“, kao i da je došlo do „propusta na institucionalnom planu“.

„Nisu to hiljadugodišnja poplava ili zemljotres – sedam godina institucije nisu detektovale problem kod deteta koje nas je sve unesrećilo.

„Ovo je bio sociološki, ne psihološki problem.“

Država se za to vreme, ističe, bavi „isključivo kriznim menadžmentom, sa ciljem da kupi sebi vreme“, kako vidi i odluku o prevremenom kraju školske godine.

„Vodili su se logikom ‘imamo problem u prosveti, ne znamo kako da ga rešavamo – raspustićemo školsku godinu’.“

Kako dalje?

„Ako ne budemo u stanju da povučemo ručnu, napravimo diskontinuitet u svakom smislu i ponovo definišemo ono čini jednu zajednicu, a to su vrednosti i emocije, mi prosto nećemo moći da opstanemo.“

Aleksandar Fatić, pak, misli da tragedije nisu promenile Srbiju, već da su se desile baš zato što je „Srbija takva kakva jeste“.

Trenutna odluka da škola ostane u istoj nameni mu je dokaz za to.

Jedine promene u društvu vidi kroz proteste protiv nasilja, za koje su tragedije bile okidač.

Ipak, i oni su samo jasnije pokazali „sebičnost na individualnom nivou“, dodaje.

„Čini mi se da ljudi shvataju da je ovo moralno dno koje smo dotakli i da nema dalje.

„Istovremeno, kad dođe do njihove dece, škole, dnevne rutine, da sad treba da hodaju malo dalje ili da ih odvezu, to je nešto na šta nisu spremni, a ta neiskrenost kod velikog broja ljudi pokazuje zašto je ovakva vlast i stanje u društvu“, ocenjuje Fatić.

Na protestima „Srbija protiv nasilja“ traži se odgovornost vlasti zbog, kako navode, dugogodišnjeg stvaranja ambijenta koji je doveo do porasta nasilja u zemlji.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i vlast odgovaraju da je Srbija „jedinstvo potrebnije nego bilo kada“, kao i da opozicija „politički zloupotrebljava tragediju“ i da su upravo oni ti koji propagiraju nasilje prema političkim neistomišljenicima.

Srbija i protesti: Cveće, kišobrani i pištaljke – „Srbija protiv nasilja“

Masovno ubistvo u Mladenovcu, kada je dan kasnije ubijeno osmoro mladih, Fatić ne poredi sa slučajem „Ribnikar“, jer je i ranije bilo takvih primera.

Za njega je pucnjava u školi „kristalizovano društveno zlo“, koje se ispoljilo kroz jednog dečaka.

Zato mu nije važno ko je izvršilac, jer je mogao da bude „bilo koji drugi dečak ili tetkica“.

„Nisam siguran da roditelji ovog deteta nisu voleli dete, nisam siguran da, kad su čuli šta se desilo, nisu poželeli da nisu živi, nisam siguran da ih treba razapeti i nisam siguran da su krivi, ali sam siguran da škola jeste kriva“, kaže on.

Republička prosvetna inspekcija posle sprovedenog nadzora u Oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ predložila je da se razreši direktorka Snežana Knežević, a da se imenuje privremeni organ upravljanja i postavi vršilac dužnosti direktora.

Naložen je disciplinski postupak prema pedagogu, psihologu i sekretaru škole, koji će biti suspendovani do okončanja postupka.

Savet roditelja ove škole traži hitnu rekonstrukciju škole bez promene namene objekta, uz apsolutnu podršku inicijativi da se obeleži sećanje na žrtve.

Fatić je saglasan sa uvođenjem prinudne uprave zbog krize, a dodaje da bi iz pijeteta prema poginuloj deci trebalo da se ne upisuju prvaci, kako bi se škola postepeno zatvorila.

Smatra da ta zgrada ne treba više da bude škola, već memorijalni centar u kome bi bio i institut za istraživanje ili borbu protiv nasilja.

„Osmaci odlaze iz škole, pa ako ne prime prvake, ostaje znatno manji broj đaka,. Nastava bi mogla da se izmesti u zgradu obližnje Pravosudne akademije, na 50 metara od škole.

„Mlađi razredi mogu da se smeste u školu Sveti Sava, koja je ogromna i ima samo jednu smenu, da se postepeno završi“, kaže Fatić i dodaje:

„Nemojte zalivati biljku ljudožderku.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.