Tragedija u Novom Sadu: I buka i bes i tišina

Buka.

Nesnosna i zapanjujuća, jedna od onih koje te nateraju da se poguriš i zaćutiš.

Buka bušilica koje lome razrušene i nagomilane betonske blokove, buka raznih motora i sirena, povika, naredbi i usmeravanja.

Sve to je u isto vreme odjekivalo Novim Sadom posle urušavanja nadstrešnice Železničke stanice, kada je poginulo najmanje 14, a povređeno više od 30 ljudi, u trenutku kada su spasioci i dalje tražili ljude ispod šuta.

Ali i neverovatna tišina.

Tišina potpune neverice, posle jedne od najvećih tragedija u istoriji vojvođanske prestonice.

„Šokirana sam, potresena i iznenađena”, kratko mi kaže 40-godišnja Marija Bjelica, koja živi nedaleko od stanice, dok sa dvoje male dece sa bezbedne udaljenosti posmatra šta se dešava.

„Muž i ja stalno idemo vozom do Beograda i već godinama gledamo radove na stanici, a sada se ovo desi”, dodala je sležući ramenima.

„Najstrašnije je što je mnogo dece bilo na stanici u to vreme.”

Zgrada novosadske železničke stanice renovirana je 2021, pa je ponovo obnovljena ove godine, da bi 5. jula bila svečano otvorena.

Izvođač radova bio je kineski konzorcijum, ali iz Infrastrukture železnice Srbije tvrde da betonska nadstrešnica koja se urušila nije bila rekonstruisana, prenosi Radio-televizija Srbije.

• Najmanje 14 ljudi nastradalo u padu nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu
• Novi Sad zanemeo posle nesreće na železničkoj stanici

Bes

Sve se dogodilo tako brzo.

A prizora toliko da mozak ne postiže sve da obradi.

Grupica nervoznih policajaca koja preusmeravaju automobile nedaleko od železničke stanice, ali bezuspešno – na ulicama je potpuni kolaps.

Zatim dugačak niz velikih kamiona, parkiranih duž Bulevara Jaše Tomića, koji mirno čekaju red da od bagera i kranova preuzmu šut i otpad.

Ne znam kako kamioni mogu da budu zlokobni, ali su bili, iako nije do njih.

Dok se kroz gužvu približavamo stanici, sve deluje kao na filmu.

Kad kamera posle nekakve nesreće prolazi kroz policajce, vatrogasce i lekare, koji obasjani rotacionim svetlima užurbano nekud idu i nešto rade.

E, baš tako.

Samo se čeka kakav heroj, da se sav izranjavan i izmučen, provlači kroz sirene i uniforme do porodice koju je upravo spasao.

Jedino što u ovom filmu nema srećnog kraja.

Dok mašine rade punom parom, a radnik u beloj majici cirkularom seče armaturu, šireći varnice svuda okolo, jedan od ljudi kao da je rekao da su „našli jednu nogu” – ili mi se to samo učinilo, više ne verujem ni sam sebi.

Ali i šta je mogao drugo da kaže, pa da to pomislim?

Zapravo, dok hodam, kroz buku mašina, od okolnih ljudi razaznajem tek poneku reč.

„Greda”, kaže jedan čovek drugom, u drugom razgovoru zatim čujem kratko „šta se ovo dešava”, pa nekoliko metara dalje i po koju psovku.

Spasioci u crvenim kombinezonima, sa šlemovima na glavama, stoje i gledaju, kao da su uradili šta su mogli, ili barem čekaju njihov red posle mašina.

Jedan prilazi kolegi koji samo što je došao iz pravca šuta, pa je i dalje u punoj opremi, i daje mu griz čokoladice da se osveži.

I to iz njegove ruke, da je ne pipa prljavim rukavicama.

„Došli su spasioci iz Beograda, Zrenjanina, Sremske Mitrovice, Valjeva, Kragujevca, izuzetno je složena akcija spašavanja”, nedaleko odatle jednog od njihovih šefova kako daje izjavu za televiziju.

U blizini se mota i nekoliko ljudi u odelima, sa sve obezbeđenjem, poput ministra policije Ivice Dačića, ali i radnici u fluorescentnim prslucima.

Nedaleko odatle, iza zaštitne ograde i brojnih vozila, za to vreme se okupilo nekoliko prilično besnih ljudi.

„Šta kažu zvaničnici, hoće li neko podneti ostavku”, pita nas jedan muškarac kad je video da smo novinari.

Tišina

A onda potpuna tišina.

U centru grada okupio se veliki broj ljudi da paljenjem sveća i ostavljanjem cveća odaju počast poginulima.

Mirno i pognutih glava, uz suze ili bez njih, kako se ko osećao, stajali su oko spomenika Svetozaru Miletiću na centralnom gradskom trgu.

Na spomenik je zalepljeno nekoliko poruka.

„Ko je kriv”, pisalo je velikim crvenim slovima, ali i „ostavke”, „krov stanice nije kruška da otpadne kad joj je vreme” i „Čuvaj mi se Novi Sade”.

„Gde staje voz za Srbiju bez vas”, glasio je transparent u rukama jednog momka.

Kako je vreme prolazilo, tako je sve više sveća gorelo.

I to sve uz potpuni muk.

„Nije mala stvar, koliko je naroda izginulo… Šta da kažeš, tragedija”, kaže kratko 64-godišnji Dimitrije, jedan od okupljenih, za BBC na srpskom.

„Deca sve izginula, a šta je još sve moglo da bude”.

Sve ga je, dodaje, podsetilo na „snimke katastrofa sa Jutjuba”.

Samo što se ova dogodila u njegovom komšiluku.

A mogla je da se desi svakome od njih.

„Sediš, a ono ti padne na glavu”, nastavlja sa dozom neverice u glasu.

U trenutku pada nadstrešnice, na klupama ispred stanice sedelo je nekoliko ljudi, vidi se na snimku koji je stigao i do brojnih svetskih medija.

Jedan čovek je ustao i otišao tik pred pad krova i time spasao sebi život.

„Tuga, to su nečija deca, nečiji roditelji”, kaže mladić sa devojkom, koji nije želeo da otkriva ime, za BBC na srpskom.

„Sve što osećamo je velika tuga”, dodaje ona odmah.

Radi u Kliničkom centru Vojvodine, zbog čega ne želi da joj se otkriva ime, ali kaže da joj je ovo bio „najstresniji dan u životu ikada”.

„Trebalo je da završim smenu u trenutku kad se sve dogodilo, pa sam ostala duže.

„Očekivali smo baš navalu povređenih”, rekla i na tren zaćutala.

„A zapravo nas je zateklo to da nismo imali skoro nijednog pacijenta.”

Kako su sati prolazili, dodaje, sve je bilo manje i manje nade za povređene.

„Molimo se da preživeli izguraju sve, ali životi su im upropašteni.”

Iz novosadske Hitne pomoći saopštili su da je jednom mladiću posle nesreće amputirana noga, kao i da su još dve devojke teško povređene i životno ugrožene.

Pogledajte snimak iz Novog Sada

‘Temeljna istraga, bar jedared’

Svaki razgovor o tragediji u Novom Sadu završavao se na sličan način.

„Glavno je pitanje ko će da odgovara za sve ovo”, rekla je devojka sa trga.

Kada sam je pitao misli li da će se to zaista dogoditi, odgovorila je: „Pa… Ne verujem”.

O odgovornosti su u međuvremenu pričali brojni državni zvaničnici, tvrdeći da od cele stanice samo nadstrešnica nije renovirana i da je napravljena 1964. godine.

„Narednih dana će se utvrditi odgovornost svakog lica koje je odgovorno zašto nadstrešnica nije rekonstruisana kada železnička stanica jeste”, rekao je Goran Vesić, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

Premijer i bivši gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević dodao je da će Vlada Srbije insistirati da se pronađu odgovorni, koji su morali da vode računa o stanju konstrukcije i da upozore nadležne.

Predsednik Aleksandar Vučić traži „i krivičnu i političku odgovornost”.

„Voleo bih da se jedared napravi temeljna istraga, ona je neophodna ”, kaže mi 64-godišnji Dimitrije tokom paljenja sveća.

Mora se, dodaje, utvrditi ko je za stanicu dao upotrebnu dozvolu.

„E, sad, da li će institucije malo doći sebi… Ja bih voleo, ali čisto sumnjam.

„Ne daj samo bože da udari neki jači zemljotres, bili bismo kao Turska.”

U razornim zemljotresima u Turskoj iz 2023. godine, jačine gotovo osam stepeni Rihtera, poginulo je više od 50.000 ljudi.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]