„Te noći, ovde je vreme stalo.“
Ovako Ljubiša Dragutinović opisuje život u rodnom Malom Orašju, gde je početkom maja 2023. godine ubijeno šestoro mladih.
Najmlađa žrtva bio je petnaestogodišnjak.
„Tragedija je velika, pobio ih je u najboljim godinama, deca mlada k’o zumbuli, ne zna se ko je od koga bio lepši.
„Kad je meni teško što mi nisu ništa, zamisli kako je tim porodicama“, govori ovaj 74-godišnjak očiju punih suza, za BBC na srpskom.
Časovnici su se zaustavili i u šest kilometara udaljenoj Duboni, gde je ubijeno troje.
Glavnom seoskom cestom, već 366 dana gospodari muk.
Prošlo je godinu dana od kada je ubijeno devetoro, a ranjeno 12 mladih u Duboni i Malom Orašju, selima u beogradskoj opštini Mladenovac i kod Smedereva, u noći između 4. i 5. maja 2023. godine.
- Pola godine tišine, nedostajanja i tuge u Duboni i Malom Orašju
- Dubona i Malo Orašje: Ćutanje i utisak meštana da se „cela situacija stavlja u zapećak“
- Dubona i Malo Orašje, sedam dana posle tragedije: „Sve i dalje stoji“
Više javno tužilaštvo u Smederevu podiglo je 18. oktobra optužnicu protiv 21-godišnjeg U.B, osumnjičenog da je ubio devet, a ranio 12 ljudi.
Terete se i njegov otac, ujak i brat od ujaka iz Kragujevca.
Tužilaštvo traži maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora za napadača i njegovog oca, dok se za ujaka i brata od ujaka predlaže kazna od po šest godina zatvora.
Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je optužnicu, a u Višem sudu u Smederevu zakazano je pripremno ročište pred početak suđenja 23. maja.
Prema Krivičnom zakonu, okrivljeni nije imao punu 21 godinu, zbog čega mu se ne može izreći kazna doživotnog zatvora.
‘Zaista ne mogu’
Na putu do Malog Orašja smenjuju se poorane njive.
Zelene površine naziru se u daljini.
To je jedino što se promenilo u odnosu na moju poslednju posetu, kada je ogolelo drveće bilo jedino što se moglo videti.
Jedna krivina, druga krivina, ponavljam u sebi.
Sad će tabla sa nazivom sela, uzvišenje, sledeća krivina, preslišavam se.
Nižu se napuštene kuće.
Crkvena porta ovog puta nije prazna.
Nekoliko radnika u prašnjavo-plavoj uniformi čavrlja u maloj prostoriji nadomak mesta gde se pale sveće.
„Sve je tužno“, maltene govore u glas, odmahujući rukom.
Na košarkaškom terenu nema nikog.
Preko puta crkve je prodavnica, smeštena u staroj kući, ali ni tamo nisu raspoloženi za razgovor.
„Zaista ne mogu“, kaže prodavačica, ne skidajući pogled sa telefona.
Nekoliko metara dalje je trošna zgrada mesne zajednice.
Mural posvećen žrtvama: Petar Mitrović, Nikola Minić, Marko Mitrović, Aleksandar Milovanović, Lazar Milovanović, Nemanja Stevanović. Živite.na bočnom zidu, jedina je svetla strana ovog sivog, propalog objekta.
Kod autobuskog stajališta nekoliko je novih zalepljenih umrlica i izbledeli politički plakati.
Tišinu ovog aprilskog dana razbija škripa guma starih prašnjavih automobila i tandrkanje traktorskog motora.
Uočavam dvospratnu nedovršenu građevinu i praznu mešalicu za beton.
Nije je bilo pre nekoliko meseci.
Pred prodavnicom prepoznajem okupljene – ista četvorica muškaraca.
Isti im je i odgovor kao i pre šest meseci: odbijaju da razgovaraju sa novinarima.
Strmom ulicom, koračaju majka i ćerka.
Devojčica veselim glasom pokušava nešto da joj pojasni, ali žena kao da je ne čuje.
To je prvi put da u ovom mestu vidim neko nasmejano lice.
Ljubiša Dragutinović živi sam, nekoliko sokaka dalje.
Naboranih ruku, pridržava se za grabulju.
„Strašno je bilo. Čitavo selo se okupilo te noći.
„’Ubili nam decu’, samo si to mogao da čuješ“, priseća se ovaj penzioner.
Život se u selu, kaže, koliko-toliko nastavio.
„Ali i dalje se samo o tome priča“, dodaje, ne završavajući rečenicu.
Miris pokošene trave ispunjava vazduh.
Svaki kutak je pust
Ravni gaj, mesto zločina, danas spomen park, na pola puta je između Dubone i Malog Orašja.
Panjeve i vence zamenio je spomenik sa fotografijama žrtava, a miris tamjana potisnula aroma velikih borova.
Neotvorene limenke piva i koka-kole i dalje su tu.
Na mestu gde se pale sveće, ćiriličnim slovima boje neba ugravirana su imena ubijenih.
Na deset minuta vožnje je Dubona.
U ovom selu beogradske opštine Mladenovac ubijeni su Dalibor Todorović i brat i sestra, Milan i Kristina Panić.
Dok hodam sada već poznatom cestom, na trenutak mi se čini da nisam ni napuštala ovo mesto – prizor je nepromenjen.
Nailazim na istu oronulu kuću, prazno školsko dvorište i sablasnu tišinu.
Na prednjem zidu zgrade škole je mural sa likovima Kristine, Milana i Dalibora.
Klupe na kojima su žrtve pronađene i dalje su sklopljene i postavljene uz samu ogradu.
Oko spomen-ploče, postavljene uoči šestomesečnog pomena, nekoliko saksija sa cvećem, po koji slatkiš i tri žute ruže.
U dnu starog stabla buket uvelog cveća i tri neupaljene sveće.
Zaposleni u prodavnici preko puta me prepoznaju i ljubazno pozdravljaju, ali ni posle pola godine ne žele da govore za medije.
„I dalje ne pričam. Nikada nisam od kada se desila tragedija.
„Izvinite, ništa lično“, kaže jedna od prodavačica u crvenom prsluku.
Sličan odgovor upućuje mi i njena koleginica koja slaže pristiglu robu.
Natpis škola na asfaltiranom praznom putu u međuvremenu je dodatno izbledeo.
Svaki kutak ovog mesta je pust.
Na groblju sveže cveće i upaljeno kandilo.
Tišina ne jenjava.
Pogledajte video iz Dubone i Malog Orašja, dan posle masovnog ubistva
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
