suđenje za dubonu i malo orašje, uroš blažić, masakr kod mladenovca, zločin kod mladenovca — Roditelji stradalih u Duboni i Malom Orašju svedočili su drugog dana suđenja u Specijalnom sudu u Beogradu

Suze, uzdasi, jecaji, ljutnja, bes i neizmerna tuga u očima prisutnih, obeležili su drugi dan suđenja okrivljenom Urošu Blažiću za masovno ubistvo u selima Duboni i Malom Orašju nadomak Beograda pre 15 meseci.

Dvadesetdvogodišnji Blažić, koji se tereti da je u noći 4. maja 2023. ubio devetoro, a ranio 12 mladih ljudi u selima između beogradske opštine Mladenovac i Smedereva, priznao je krivicu prvog dana suđenja, 21. avgusta.

„Kriv sam i spreman sam da snosim kaznu koju god odredite, ali moj otac nije kriv“, rekao je Blažić, opisujući detaljno kako je nabavljao oružje i na kraju stekao „vojni arsenal“.

Roditelji ubijenih i ranjenih, obučeni u crne majice sa slikama žrtava, smenjivali su se u obraćanju pred sudom, ne prestajući da gledaju u Uroša Blažića i njegovog oca Radišu, optuženom za neovlašćeno posedovanje oružja iz kojeg je i izvršen zločin.

„Zašto ste ubili moju decu?“, upitao je okrivljene Saša Panić, otac ubijenih Milana i Kristine iz Dubone.

„Ispalio je u mog sina sedam metaka, jedan mu je razorio srce“, izgovarala Ivana Milovanović, majka ubijenog Lazara Milovanovića.

Uroš Blažić je povremeno gledao roditelje ubijenih i ranjenih, a njegov otac Radiša je gotovo sve vreme držao pognutu glavu.

Stojeći pred sudom u sivoj majici, Uroš Blažić je prvog dana suđenja najpre izjavio saučešće članovima porodica ubijenih, što je izazvalo njihovo negodovanje iza debelog stakla.

Njegov otac Radiša Blažić se izjasnio da nije kriv po optužbi za neovlašćeno držanje oružja.

Tužilaštvo traži maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora za napadača i njegovog oca.

Prema Krivičnom zakonu, okrivljeni nije imao punu 21 godinu prilikom izvršenja zločina, zbog čega ne može da mu bude izreknuta kazna doživotnog zatvora.

U zločinu koji se dogodio samo dan posle pucnjave u osnovnoj školi u Beogradu kada je ubijeno devetoro dece i školski čuvar, na obodu srpske prestonice stradali su Petar Mitrović, Nemanja Stevanović, Lazar Milovanović, Marko Mitrović, Aleksandar Milovanović, Nikola Milić, Kristina i Milan Panić i Dalibor Todorović.

‘Ubili ste mi sve’

Dejana Vukadinović, BBC novinarka

Čekali su 15 meseci da se suoče sa glavnim optuženim, a u sudnici se osećala teskoba.

Na momente je atmosfera bila srceparajuća da su i sudski stražari zurili u pod i krišom brisali oči.

Pretvarala bi se u izlive besa i očaja, neizgovorenu želju da im neko vrati decu.

Među prvima je govorila Ivana Milovanović iz Malog Orašja, majka ubijenog Lazara.

Njen sin je 4. maja 2023. uveče krenuo sa prijateljima ka Ravnom gaju, koji će kasnije te noći biti jedno od mesta zločina.

Oko pola 11 uveče dobila je njegovu poruku da je tamo čeka.

„Strašan prizor me je sačekao. Šok. On je već bio bez svesti.

„Metak mu je razorio srce“, govorila je kroz jecaje, dok su ostali pritiskali oči, brišući suze.

Gluvu tišinu prekidali su uzdasi.

„Lazar je bio oličenje dobra, takvo je bilo moje dete“, dodala je posle pauze.

Nekoliko policajaca iz sudske straže skretalo je poglede, drugi su snuždeno zurili u pod.

Pogrbljen, sporim korakom, pred sud je potom izašao Miroljub Milovanović iz Malog Orašja, otac ubijenog Aleksandra.

Na licu mu se videla tuga, oči crvene od suza.

„Digni glavu i pogledaj me“, obratio se odsečno optuženom Urošu, okruženog stražom.

„Na doživotnu da ga osudite, na doživotnu“, dodao je, gledajući u suktinju i advokate.

Prostorijom odakle pratim čitav proces odjeknulo je „bravo“, „tako je“.

Roditelji ne prestaju da plaču, kao ni prijatelji nastradalih, ali ne prestaju ni da gledaju u pravcu 22-godišnjeg Blažića.

Goran i Mirjana Stevanović su 4. maja izgubili sina Nemanju.

Dok je on kratko potvrdio ranije dat iskaz, njegova supruga je prvi put govorila o toj noći.

Uzimala je duge pauze, povremeno bi od bola gutala knedle.

Te noći joj zazvonio telefon u 23:06.

„Dođi hitno u Ravni gaj, pobili su nam decu“.

Haos, mnoštvo policije i njen sin kako leži – slike su koje nikada neće da zaboravi.

„’Budi svestan svega, nemoj da zaspiš’, govorila sam mu“, dok izgovara reči, u publici se čuju jecaji, a njoj se gubi glas.

„’Nema ništa više od mene’…. rekao mi je Nemanja“, ali ne stiže da završi rečenicu.

Zavladao je muk.

Na tu noć se osvrnula i majka 14-godišnjeg Nikole Milića, Dragana.

Poput ostale dece i on je otišao da se malo druži, rekla je.

Imao je samo 14 godina.

„Bio je samo dete koje nikom ništa nije uradilo. Pogledaj dobro ovu decu, pogledaj“, okrenula se optuženom.

Dok se za sudskom govornicom smenjuju roditelji, optuženi sede u izdvojenom prostoru.

Zorica Panić, izmorenog lica, ali sa besom u glasu ne prestaje da ponavlja da su joj sve ubili – i ćerku i sina.

Milan i Kristina Panić su zajedno sa Daliborom Todorovićem ubijeni iste noći u školskom dvorištu u Duboni, selu, u opštini Mladenovac.

„Ko je njemu dao za pravo da mi uništi porodicu. Ko? Nemam život. Boriću se za moju decu.

„Ovo je rijaliti, poigravanje sa nama. Dokle više? Dokle? Godinu i po dana ne prestajem da se tresem. Ne mogu da se smirim“, govorila je ova majka.

„Juče ti je bilo smešno, je l’, a danas nije“ i ona se obratila Urošu.

Ništa manje oštar nije bio njen suprug Saša.

„Hoću da znam zašto ste mi ubili decu, zašto. Nema tog novca koji će da ih vrati.

„Glava za glavu, glava za glavu. Imao sam porodicu i vi ste mi je uzeli“, ponovio je nekoliko puta.

Među poslednjima je govorila Danijela Vujić, majka ubijenog Dalibora.

Tog dana su gledali utakmicu, igrao je Partizan.

Otišao sa je prijateljima do školskog dvorišta na 15 minuta.

„Čula sam pucanj i krenula ka školskom – Dačo, sine, sine, dozivala sam ga, ali uzaludno. Našla sam ga ispod klupe.

„Ubili su mi sve – sve“, izgovorila je kroz suze, pridržavajući se za govornicu.

U publici potresno i pomalo burno

Nataša Anđelković, BBC novinarka

Suđenje sam pratila iz publike, zajedno sa porodicama stradalih – iz zadnjeg dela sudnice.

Desetak roditelja i mladih ljudi iz Malog Orašja nosili su crne majice sa fotografijama stradale dece i gledali leđa okrivljenih, a advokate iz profila.

Jedan od roditelja je nosio majicu sa natpisom: „Znaj da nisi ostao sam, jer je deo mene otišao sa tobom onog dana kada te je bog dočekao u svojoj kući. Do nekog drugog života moje jedino„.

Levo od okrivljenih u publici su bili roditelji stradalih u Duboni – na njihovim leđima su bila odštampana srca sa imenima Milana, Kristine i Dalibora.

Početni muk, zamenili su povici i psovke, dok su u odvojeni prostor ispred njih ulazila dvojica okrivljenih Uroš i Radiša, ali se od debelog stakla to nije čulo.

„Nakazo, šta si rodio“, uzviknula je jedna od majki, kada je ispred nje hodao stariji Blažić.

Tokom čitanja optužnice i detaljnog opisa tragične večeri, publikom su se prolomili uzdasi, a nekoliko majki je suze brisalo maramicama.

Dok su nabrajali arsenal oružja pronađen u kući okrivljenih, jedan od prisutnih je rekao da su „imali više oružja, nego stanica policije Mladenovac“.

U više navrata su članovi porodica mahali i pokušavali da privuku pažnju okrivljenih, tražeći da ih nekadašnje komšije pogledaju u oči, ali bezuspešno.

Dvojica očeva su prišla staklu, jedan je i bacio flašicu vode, ali ih je sudska straža ubrzo smirila tonom punim razumevanja.

Nezadovoljni su bili i što postupak dugo traje, 16 meseci je prošlo od tragedije, a nisu dočekali pravdu.

Roditelji su posebno bili iznervirani što se Uroš Blažić smejao tokom postupka, zbog čega ga je i sudija jednom opomenula, na zahtev advokata.

Spremni su da narednih dana svedoče i javno za govornicom kažu sve što imaju, ovaj put u centralnom delu sudnice.

Šta su rekli Uroš i Radiša Blažić?

Čitanje optužnice trajalo je četrdesetak minuta, a potom su saslušani okrivljeni koji su do klupa za sedenje stigli sa lisicama na rukama, jer su od tragičnog događaja u pritvoru.

Opisujući kako je upao u „začarani krug nabavke oružja“, među kojima su puške, pištolji, meci, Uroš Blažić je rekao da je posle punoletstva shvatio da je „skroz bezveze imati legalno oružje“.

Odbio je da odgovara na pitanja u vezi sa zločinom 4. maja, glasno izgovarajući da „vreme ne može da vrati“.

Naveo je da je nedeljama pre zločina koristio steroide.

„Nema opravdanja za moje postupke“, rekao je, ali je dodao da ima uzroka – tvrdio je da se osećao ugroženo i da su ga u selu „maltretirali“ i da je bio „nepoželjan“.

Njegov otac Radiša je negirao krivicu za posedovanje oružja u kući.

„Ne znam odakle potiče oružje, sa koje strane i odakle je stiglo“, izjavio je otac optuženog, istakavši da ima 41 godinu oficirskog staža.

On je rekao i da je kao zaposleni pri vojsci znao da to nije legalno i da može da ima posledice po živote ljudi.

Sedokosi čovek u plavoj košulji rekao je da žali „zbog stravičnog zločina koji je tamna sila navela njegovog sina da počini“.

„Mene je trebalo da ubije“, rekao je kroz jecaj.

„Grobovi ubijenih su mi pred očima“, nastavio je i predložio da ga „javno streljaju“.

Iako je na mnoga pitanja tužilaca i advokata odgovarao sa „ne znam“, a ponekad i kontrapitanjima, Radiša Blažić je rekao da jeste bio upoznat sa ranijim prekršajnim prijavama sa elementima nasilja protiv Uroša, i pre i posle punoletstva.

Negirao je da se sinu za 18. rođendan kupio pištolj, dodajući da je od njega mogao da dobije „đubrivo i sadnicu kalema za voće“, što je izazvalo čak i osmehe među nezadovoljnim roditeljima.

Šta su rekli roditelji o porodici Blažić i oružju?

Milica Ivković, majka ranjenog Ivana, iznela je tvrdnju da je porodica Blažić pre masakra „maltretirala meštane sela“.

Radiša je tokom svadbe starijeg sina pucao iz puške, ubijali bi pse po selu, svake godine su pucali i za slavu, ispričala je Milica Ivković, komšinica Blažića u Duboni.

Njen suprug Milan je rekao da su Blažići „od kad zna za sebe“ imali oružje.

„Da li ti je krivo što su pucao u Ivana koji te je smatrao prijateljem, a koji je sad ostao invalid?“, upitala je Milica Ivković Uroša Blažića.

Blažić je na to potvrdno klimnuo glavom.

„Moj sin sada uči da hoda, dobio je metke u telo, ovo je nepravda, ovo je zaista teško“, izustila je Milica Ivković.

Suđenje je počelo 23. maja pred Višim sudom u Smederevu, teritorijalno nadležnim za ovaj slučaj, ali je odmah prekinuto zbog incidenta, kada su roditelji ubijenih vikali i polomili klupu u sudnici, a nekima je i pozlilo.

Policajci su tada hitro izveli optuženog Blažića iz sudnice.

Pripremno ročište je potom održano tek krajem jula u sudnici Okružnog zatvora u Beogradu, a zbog manjka prostora je samo četvoro oštećenih moglo da prisustvuje ročištu.

Zato je i sada nastavljeno u Beogradu, pred Posebnim odeljenjem Višeg suda za organizovani kriminal.

Blažić je i tada delimično priznao krivicu.

Osim Uroša Blažića i njegovog oca, Više javno tužilaštvo u Smederevu podiglo je 18. oktobra optužnicu i protiv i ujaka i brata od ujaka glavnog okrivljenog.

Tužilaštvo je za rođake Uroša Blažića predložilo kaznu od po šest godina zatvora.