Tragedije u Srbiji, godinu dana kasnije: Kako sistem podržava preživele

Odjeci majskih tragedija potresli su škole širom Srbije.

Kada je Snežana Maletin, nastavnica likovnog i dizajna u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, trećeg maja ušla u učionicu, pogled joj se susreo sa zbunjenim i uplašenim pogledima đaka.

Bila je mukla tišina, „kao da se vazduh promenio“, opisuje.

„Pomislila sam da je najbolje da pitam učenike da li žele da razgovaraju o onome što se dogodilo.

„Pojedina deca su pričala o sopstvenim osećanjima, a neki su samo želeli da nastavi da se radi, smatrajući da će tako biti lakše i ja sam poštovala njihov odluku“, kaže Maletin za BBC na srpskom.

• Sećanje na žrtve iz beogradske škole „Vladislav Ribnikar“
• Tragedija u Beogradu, dan kasnije: Suze, igračke, poruka „Razgovarajte s decom“ i tišina ispred škole
• Nastradala deca iz Ribnikara i Dragan, čuvar „koji je đake znao po imenu“

Trećeg maja 2023. godine u masovnoj pucnjavi u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ učenik je, prema istrazi, ubio devetoro đaka i čuvara škole.

Samo dan kasnije, u selima u okolini Mladenovca 21-godišnjak ubio je osmoro i ranio 12 uglavnom mladih ljudi.

„Samim tim što je prvi tragični događaj direktno vezan za školu, izazvao je osećaj nesigurnosti u svim ostalim školama.

„I roditelji i nastavnici su se tom trenutku osetili nedovoljno spremnim da reaguju, jer ova obrazovna ustanova više nije bezbedno mesto“, objašnjava psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović.

‘Zbunjeni pogledi đaka i mnogo formalnosti’

Pre nego što je iz zbornice ušla u učionicu, Snežana Maletin dobila je i dvonedeljna uputstva Ministarstva prosvete o tome kako bi trebalo da se ponaša na času, kao i svi nastavnici u školama.

„Uputstva su bila poprilično formalna, usmerena na to šta je u kom trenutku potrebno reći na času.

„Jednostavno, ne može jedan nastavnik u svakom odeljenju da ponavlja istu priču“, smatra Maletin.

Tog dana joj se, kako kaže „nije radilo“, ali je „osećala da je bitno da provede te trenutke sa đacima“.

• Sećanje na žrtve iz beogradske škole „Vladislav Ribnikar“
• Tragedija u Beogradu: U kojem uzrastu deca mogu da budu krivično odgovorna

„Najveći potres osetili su ljudi povezani sa tragedijom, zatim škola, a odjeke smo osetili i svi mi ostali, međutim ništa se suštinski nije promenilo u školskom sistemu.

„I dalje mislim da je svim školama u Srbiji potrebno više psihologa, jer ne može jedna osoba da sarađuje i izađe u susret svim đacima i profesorima“, kaže Maletin.

Promene u sistemu su se događale u dva pravca: jedan deo te promene bio je usmeren na unapređenje znanja o mentalnom zdravlju dece svih zaposlenih, objašnjava psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović.

„Ministarstvo prosvete izdalo je nekoliko priručnika poslatih školama i distribuiranih preko sajta.

„Ideja je bila da se osposobe zaposleni da bi mogli da procene probleme koje neki učenik ima i da reaguju na adekvatan način“, dodaje ona.

Drugi deo izmena odnosio se na Pravilnik o postupanju u slučaju nasilja „kojim bi se postigla nulta tolerancija na agresiju“.

„Međutim, ta znanja je potrebno primeniti, a u institucijama koje su poljuljane, to postaje jako teško“, zaključuje Džamonja Ignjatović.

Institut za mentalno zdravlje objavio je i Psihološku prvu pomoć za škole, priručnik namenjen učenicima, školskom osoblju i njihovim porodicama koji su bili izloženi katastrofi ili drugim vanrednim situacijama.

Kako je izgledala psihološka podrška za decu i mlade?

Prvih dana posle tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, psiholozi su u dve smene dežurali i unutar ustanove pružali podršku roditeljima i deci, kaže Džamonja Ignjatović.

U prvim trenucima rađeno je sa odeljenjem čiji su drugovi i drugarice ubijeni, a potom i sa ostalim učenicima šestog, sedmog i osmog razreda.

„Mi smo od 10. maja prisutni u školi, radimo sa decom, roditeljima i nastavnicima“, kaže doktorka Tija Despotović, jedna od supervizorki čiji je zadatak rad sa roditeljima dece, za BBC na srpskom.

Cilj je bio da se „spreči retraumatizacija i razvijanje posttraumatskog stresnog poremećaja“, koji se može pojaviti usled izloženosti potresnom događaju.

„Uskoro je bilo jasno da su mnogi mladi previše traumatizovani da bi se vratili u školu, pa čak i da bi na tom mestu dobili pomoć“, kaže Džamonja Ignjatović.

Tada je omladinsko pozorište „Dadov“ postalo mesto okupljanja za roditelje i decu.

Potom se prešlo u Dečiji kulturni centar, koji je radio do marta ove godine.

„U školi i dalje postoje grupne radionice usredsređene na proces tugovanja i prevazilaženje traume“, kaže Tija Despotović.

U selima Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca, psiholozi su dolazili u osnovnu školu, u čijem su se dvorištu dogodila ubistva.

„Bile si bitne i srednje škole u Mladenovcu i Smederevu, jer su njih pohađali mladi čiji su prijatelji nastradali, pa su u tim gradovima formirani centri za psihološku podršku.

„Deca koja su direktno traumatizovana tek naknadno su dobila specijalizovanu pomoć, a moralo je odmah da se reaguje“, smatra Džamonja Ignjatović.

Krajem aprila otvoren je i Centar za mlade CEZAM, pod pokroviteljstvom Instituta za mentalno zdravlje, u kom će se raditi sa decom i mladima od 10 do 30 godina.

Aktivnosti su preventivnog tipa, usmerene na jačanje sposobnosti mladih da se uspešno nose sa životnim stresom i usamljenošću, prilagode se životnim promenama i učestvuju u životu zajednice, objašnjava Zoja Milovančević iz CEZAM-a.

Termin za razgovor sa psihologom zakazuje se popunjavanjem kratkog onlajn upitnika, pozivom na broj telefona ili posetom Centru u Resavskoj ulici 22 u Beogradu.

„Ova podrška nije namenjena samo deci iz škole ‘Vladislav Ribnikar’, već svim mladima, ali je u vezi sa tragedijama koje su se dogodile.

„Mi smo mnogo ranije tražili da se formiraju centri za mlade koji su potrebni celoj zemlji, kao i da postoji besplatna pomoć u zajednici, jer je bitno iskoristiti sve resurse“, kaže psihološkinja Džamonja Ignjatović.

Dodaje i da se o „mentalnom zdravlju priča kao o nečemu jako važnom“, ali da je „poslednje na listi prioriteta kada treba izdvojiti sredstva“.

‘Nesigurnost i strah’

Tog trećeg maja, Gordana Jočić iz Kraljeva je decu grlila „duže nego obično“.

„Iako smo fizički bili daleko od svega što se događalo, osećala sam se izgubljeno“, kaže za BBC na srpskom.

Njene ćerke su od dece iz odeljenja čule šta se dogodilo, ali „o tome nisu govorile“.

Ipak, narednog dana nisu želele da idu u školu.

„Zvala sam neku od telefonskih linija za psihološku podršku da me posavetuju kako da reagujem“, kaže Gordana.

Veruje da je „svaki roditelj želeo neku vrstu potvrde da su deca u školi bezbedna“, ali su se suočavali „sa nizom formalnosti“.

„Kad bi me neko pitao šta bi želela da se promeni, ja ne bih znala da odgovorim, sem da poželim osećaj sigurnosti i zajedništva“, dodaje Jočić.

Džamonja Ignjatović smatra da je „škola često izvor negativnosti i stresa“.

„Ta ustanova je deo šireg sistema koji ne funkcioniše najbolje, ali se ipak može dosta promeniti i u samim školama.“

Prvo bi, kako kaže, trebalo napraviti kolektiv „u kojem bi vladalo zajedništvo i poverenje“, a „zaposleni unapređivali sopstvenu stručnost“.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Šta je urađeno?

Prvog dana posle tragedije u školi „Vladislav Ribnikar“, uvedeni su obavezni testovi na narkotike, a formiran je i Saveta za sprečavanje vršnjačkog nasilja, kao i radna grupa za bezbednost na internetu.

Obrazovan je i tim za psihološke krizne intervencije koji čine psiholozi, psihoterapeuti i psihijatri Instituta za mentalno zdravlje, Klinike za neurologiju i psihijatriju dece i omladine Kliničkog centra Srbije, Društva psihologa, Filozofskog fakulteta i stručnjaka drugih relevantnih institucija.

Nekoliko dana kasnije, 7. maja, prisustvo policije u školama je postalo obavezno.

Krajem februara 2024. godine, došlo je do izmena u Pravilniku o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje u kojem se navodi da će škole dobiti i timove za krizne situacije.

Objavljen je i Priručnik postupanje ustanova obrazovanja i vaspitanja u kriznim događajima.

Osim toga, tim za zaštitu od nasilja imaće zadatak da proceni da li učenika treba udaljiti iz škole tokom trajanja vaspitnog postupka.

Trećeg maja, UNICEF je izdao saopštenje i profesionalne smernice u komunikaciji sa mladima/vršnjacima čije je mentalno zdravlje ugroženo.

Institut za mentalno zdravlje u Beogradu otvorio je telefonsku liniju u cilju pružanja stručne podrške porodicama stradalih, nastavnicima, učenicima i svim drugima kojima je potrebna.

Hemofarm Fondacija je omogućila da SOS liniju pozivaju svi kojima je bila potrebna podrška i razgovor sa stručnjacima, a ne samo osobe koje se bore protiv depresije i stigme, naveli su u pisanom odgovoru.

‘Potrebno je bolje promisliti o školskom sistemu’

Iako je došlo do pooštravanja disciplinskih mera, poput pojačanog vaspitnog rada i ocenjivanja vladanja, ovo su samo procedure koje ne mogu suštinski da promene školski sistem, objašnjava Aleksandar Tadić, pedagog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

„Neke od izmena jesu bili značajne, ali ako želimo da postignemo dugoročnije efekte, prvi korak bi bila detaljna analiza postojećeg stanja u školama“, dodaje Tadić.

To bi podrazumevalo promišljanje o „načinima na koji se školskim sistemom upravlja“, i o „kompetenciji, statusu i obrazovanju onih koji u tom sistemu rade“, kao i o „samom gradivu namenjenom deci“.

Objašnjava i da su potrebna i dodatna finansijska ulaganja.

„Ne samo kroz povećanja nastavničkih plata, već i kroz prioritete koje bi oformila radna grupa.“

Kaže da bi bila bitna i „demokratizacije upravljanja u školskom sistemu“.

„To bi značilo da čujemo mišljenje roditelja i dece kroz savete roditelja i učeničke parlamente, pa tek onda da se posvetimo izmenama“, zaključuje Tadić.

Škola kao (ne)sigurno mesto

Nastavnica Snežana Maletić oseća da su škole „mesto prepuno napetosti“.

„Kao kolege, često ne delimo neprijatne situacije koje nam se dogode na času, želeći tako da prekrijemo sopstvene nedostatke u predavanjima.“

Dodaje da je „svest o samoći u patnji unutar sistema ono što pogodi svakoga“.

Pozitivna atmosfera u školi je „ključna i potrebne su nam veštine da bismo je sagradili“, kaže psihološkinja Džamonja Ignjatović.

„Moraće da se radi mnogo, da se učenici osete da je škola njihovo bezbedno mesto“, zaključuje ona.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]