Tragična priča o najslavnijem mrtvom telu na Mont Everestu

Mont Everest je večni dom za više od 200 tela.

Rejčel Nuver istražuje tužnu i malo poznatu priču o njegovom najistaknutijem stanovniku, „Zelenim čizmama“ – i otkriva uznemirujuće posledice koje ova smrtonosna planina može da ima po ljudski um i telo.

Mont Everest je večni dom za više od 200 tela. Rejčel Nuver istražuje tužnu i malo poznatu priču o njegovom najistaknutijem stanovniku, „Zelenim čizmama“ – i otkriva uznemirujuće posledice koje ova smrtonosna planina može da ima po ljudski um i telo.

„Očigledno je ulog koji planinar rizikuje da izgubi za njega velik: to je pitanje života i smrti…. Da bi pobedio u igri, on prvo mora da stigne do vrha planine – ali, nakon toga, on mora i bezbedno da se spusti nazad. Što je teži put i što su brojnije opasnosti, to je njegova pobeda veća.“

• Skrivene „rajske doline” Himalaja
• „Popeli su se kao obična ljudska bića, a spustili se kao svetski heroji“
• Kako su turisti uspeli da isprljaju čak i Mont Everest

– Džordž Malori, 1924

Kao da drema, planinar leži na boku pod zaštitnom senkom nadvijene stene.

Povukao je crvenu jaknu oko lica, sakrivajući ga od pogleda, i obgrlio torzo da bi se zaštitio od oštrog vetra i hladnoće.

Noge mu štrče na stazi, primoravajući prolaznike da oprezno prekorače njegove neonsko zelene planinarske čizme.

Zove se Cevang Paldžor, ali većina koja naiđe na njega zna ga samo kao „Zelene čizme“.

Skoro 30 godina, njegovo telo, koje se nalazi nedaleko od vrha Mont Everesta, služi kao sumorni marker na stazi za one koji žele da pobede najvišu planinu na svetu sa njene severne strane.

Mnogi su izgubili živote na Mont Everestu i, poput Paldžora, ogromna većina njih je ostala na planini.

Ali Paldžorovo telo, zahvaljujući njegovoj upadljivosti, postalo je jedno od najpoznatijih.

Oko 80 odsto ljudi zastane da odmori u skloništu gde se nalaze Zelene čizme i teško je promašiti osobu koja leži tamo

„Rekao bih da baš svi, naročito oni koji se penju na severnoj strani, znaju za Zelene čizme, ili su čitali o Zelenim čizmama, ili su čuli nekoga kako priča o Zelenim čizmama“, kaže Noel Hana, pustolov koji se popeo na Mont Everest sedam puta.

„Oko 80 odsto ljudi zastane da odmori u skloništu gde se nalaze Zelene čizme i teško je promašiti osobu koja leži tamo.“

Sa Paldžorovom smrću stigao je i talas kontroverzi, među kojima i ona da su on i njegova druga dvojica kolega iz tima umrli zato što su drugi planinari, u nezajažljivoj želji da stignu do vrha, bezosećajno ignorisali znake da su u nevolji.

Međutim, informacije o čoveku koji nosi ovaj nadimak su veoma oskudne.

Ukucajte „Zelene čizme“ u pretragu u Guglu i saznaćete da su Paldžor i njegovi planinarski partneri Cevang Smanla i Dordže Morup, iščezli u oluji 1996. godine ovekovečenoj u bestseler knjizi Džona Krakauera Into Thin Air i, skorije, u visokobudžetnom trileru Everest.

Paldžor je, reći će vam Vikipedija, bio član indijsko-tibetanske pogranične policije i kad je izgubio život imao je samo 28 godina.

Priznajem da osećam izvesnu morbidnu znatiželju kad su u pitanju Paldžor i svi drugi pali planinari, nasukani na planini daleko od najmilijih i zamrznuti u vremenu, zauvek prikazujući trenutke vlastite smrti.

Ali više od opsednutošću grozomornim, želela sam da saznam priču o zgodnom mladiću u zelenim čizmama – naročito okolnosti koje su omogućile da ostane na planini toliko godina.

Bila sam takođe zaintrigirana onim što ekstremna nadmorska visina može da učini ljudskom telu i umu, kao i neočekivanim uticajem koji ona može da ima na odluke – pa čak i etiku – neke osobe.

Ali, iznad svega, želela sam odgovore na drugo, važnije pitanje; pitanje postavljeno nebrojeno puta koje uporno uspeva da izbegne objašnjenje: zašto se uopšte penjati na ovu planinu?

Zašto se kockati sa životom na njenim nemilosrdnim padinama?

Prema arhivi Alana Arneta, alpiniste iz Kolorada čiji je blog poverljivi izvor informacija o Everestu, od 1924. do avgusta 2015. godine, na planini je živote izgubilo 283 ljudi – 170 stranaca i 113 Nepalaca – što je dovelo do celokupne razmere između uspešnog uspona i smrti od oko 4 odsto.

Kako je moguće da još uvek toliko mnogo ljudi vidi ovaj poduhvat kao vredan truda?

Moja želja da odgovorim na ova pitanja odvela me je u zečju rupu psihologije, etike i planinarske kulture; podjednako na sam prag planinarskih legendi i roditelja slomljenog srca; sve do izvora koji obuhvataju Fukuoku, Kaliforniju i Katmandu.

Ovo je moj pokušaj da razlučim sve što sam pronašla.

Veselo mesto

Dok avion uzleće i kreće na sever iz Nju Delhija, gradski smog, zakrčenje i urbani krajolici brzo nestaju sa vidika, zamenjeni smeđom, ruralnom ravnicom koja se s vremena na vreme pretvara u zelena brda i stepenasta polja.

Krajolik, međutim, tek počinje da raste u svoj svojoj veličini i blistavosti.

Brda se penju u sve veće visine, oslobađajući se sela, polja i vegetacije – a potom i svih drugih ostataka života.

Krzavi, snegom prekriveni planinski vrhovi protežu se još više, kao da pokušavaju da uberu malu letelicu sa neba.

Tu i tamo, reka u dolini ukrašava monohromatski krajolik zelenim pojasom, slamkom spasa u inače nemoguće negostoljubivom okruženju.

Stižemo nadomak našeg odredišta.

Avion počinje da se spušta, a pilotov glas pucketa preko interkoma: „Nadam se da ste ostavili sve brige za sobom u Delhiju, da biste mogli lepo da se provedete na ovom veselom mestu.“

Nalazimo se u oblasti Ladak, takozvanom „vlasniku prolaza“, koji je najsevernije mesto u Indiji, u senci Velikih Himalaja.

Početak je septembra, kad su dani jarki i topli, ali noću se temperatura već spušta ispod nule.

Upravo je ovde, u ovoj pustinji na velikoj nadmorskoj visini od 3.800 metara, rođen Cevang Paldžor, 10. aprila 1968. godine.

Odrastao je u Saktiju – „zlatnom prestolu“ – idiličnom selu u dolini od belo okrečenih kućica, polja ječma i drveća topole.

Pošli smo za Sakti u sredu rano ujutro, prateći putanju blistavo plave reke Ind, prolazeći pored planinskih manastira, prašnjavih drumskih konoba i nezemaljskih stenovitih ravnica i neplodne zemlje.

Putovala sam sa Cultimom Dordžejem, sociologom i vodičem, koji mi služi kao moja lokalna veza sa svetom.

Nismo unapred kontaktirali Paldžorovu porodicu, verujući da su nam šanse da ih ubedimo da razgovaraju sa nama o jednoj tako osetljivoj temi veće ako opišemo našu misiju uživo.

Sada počinju da me izjedaju sumnje.

Da li će odbiti da razgovaraju sa nama?

Hoće li biti uvređeni?

Hoće li uopšte biti nekoga kod kuće?

Oko sat vremena nakon što smo napustili Leh, počeli smo da se približavamo.

Cultim je iskočio iz kola i prišao starcu koji je pokraj puta prstima vrteo budističke perle za molitvu.

Kad je upitao čoveka gde možemo da pronađemo farmu Fana – Paldžorovo porodično prezime – čovek je počeo naglašeno da pokazuje dalje niz put.

U mestašcu kao što je Sakti, u kom postoji svega oko 300 domaćinstava, svi znaju jedni druge.

„Nije daleko sada“, objavio je Cultin, ušavši nazad u kola.

Nekoliko minuta kasnije, stigli smo do smeđe kapije, ispred atraktivne dvospratne kuće sa velikim prozorima i lepršavim tibetanskim zastavama za molitvu koje ukrašavaju krov.

„Evo nas“, kaže Cultim. „Ajde da držimo fige.“

Stomak mi se stegnuo dok smo prilazili ulaznim vratima, pored vrta prepunog petunija, nevena i belih rada, i jednog žutog psa, koji nas je lenjo gledao sa osunčanog mesta.

Moji strahovi su, međutim, bili otklonjeni istog trenutka kad je Taši Angmo, Paldžorova majka, otvorila vrata.

Sa 73 godine, njene svetlucave oči i nasmejano lice delovalo su najmanje deset godina mlađe.

Isijavajući domaćinsku toplotu, pozdravila nas je energično – „Džulej!“ – i pozvala nas da uđemo, ne pitajući nas čak ni ko smo ili zašto smo došli.

Ušli smo u dnevnu sobu, punu kaučeva, ukrasnih rezbarenih stolova i slika njenih unuka veličine plakata.

Nakon što je donela čajnik sa vrelim čajem i tanjir sa keksima, ona i Culim su nekoliko minuta razmenjivali kurtoazije.

Nisam morala da poznajem jezik Ladakija, međutim, da bih prepoznala trenutak kad je Culim otkrio pravi razlog naše posete.

Lice Taši Angmo, do tada radosno i nasmejano, najednom se uozbiljilo, a njen tup izraz govorio je o godinama nagomilane žalosti i gubitka.

A opet kad ju je Cultim pitao da li možemo da nastavimo sa intervjuom, ona je pristala.

Tiho srednje dete sa petoro braća i sestara, Paldžor je bio poznat u selu po srdačnoj, saosećajnoj naravi.

Posedovao je veliko srce i prirodnu dobrotu.

Iako je bio zgodan, čak ni kao tinejdžer Paldžor nikad nije imao devojku – bio je naprosto suviše stidljiv.

Jednom je rekao bratu da ga više zanima da posveti život nečem većem od sebe nego da se oženi.

Kao najstariji sin, Paldžor je nesumnjivo osećao pritisak da prehranjuje porodicu, koja je jedva sastavljala kraj s krajem na skromnoj farmi.

I zato, kad je završio 10. razred, napustio je školu i okušao se u indijsko-tibetanskoj pograničnoj policiji (ITBP), čiji se prostrani kampus nalazio u obližnjem Lehu, prašnjavoj prestonici Ladaka.

Osnovana 1962. godine kao reakcija na sve veće kinesko neprijateljstvo, muškarci koji služe u tim oružanim snagama specijalizovani su za predele na velikim nadmorskim visinama – što je nužnost, budući da se granica Indije sa njenim najvećim susedom proteže preko Himalaja.

Na Paldžorovo i zadovoljstvo njegove porodice, prošao je selekciju i bio primljen u službu.

Taši Angmo mu je davala veliku podršku za njegovo nameštenje u ITBP-u, ali je on predosetio da njena podrška ima granice – u svakom slučaju, neće se protezati sve do vrha najveće planine na svetu.

I zato, kad je bio izabran da se pridruži elitnoj grupi planinara koji će preduzeti rizičnu ali grandioznu misiju – da budu prvi Indijci koju se ikada popeli na vrh sa severne strane – nije mogao da joj otkrije njihovo pravo odredište.

„Izrekao je sitnu laž, da će se popeti na neku drugu planinu“, kaže njegova majka.

„Ali je takođe ispričao nekim prijateljima šta stvarno radi i to je stiglo do nas.“

Iako je Paldžorova karijera već podrazumevala mnoge uspešne uspone na druge vrhove, a police Taši Angmo su prepune diploma i nagrada, Everest joj je delovao kao izričito opasno mesto.

Preklinjala je sina da ne ide, ali joj je on rekao da mora.

„Sigurno je pomislio, ako se bude popeo na Everest, to će mu doneti povlastice za porodicu“, kaže ona.

Ali mlađi brat Tinli Namgjal nije bio zabrinut.

Njegov brat je bio najsnažnija osoba koju je poznavao.

„Kad bi se vratio kući sa odmora, igrali bismo se i ja bih udarao u njegov stomak, jer je bio tvrd kao kamen“, kaže on.

„Uvek sam ga doživljavao kao nekakvog Supermena.“

Tinli, koji je monah, sreo se sa Paldžorom u Delhiju nekoliko dana pred njegov polazak; dao je bratu blagoslov pre nego što su se oprostili.

„Upravo je prošao zdravstveni pregled i bio je jako uzbuđen što ide na Tibet“, kaže Tinli.

„Nije bio nimalo nervozan. Bio je istinski srećan zbog svega.“

Tinli je bio poslednji član porodice koji je video Paldžora živog.

**

Paldžor je bio mlad, jak i iskusan, ali Mont Everest može na mnoštvo načina da oduzme život čak i dobro pripremljenom planinaru – padovi, lavine, izloženost hladnoći i drugo.

Telo takođe otkazuje zbog pritisaka koje pretrpi na planini.

Iznenadna smrt – od srčanog udara, moždanog udara, nepravilnog srčanog ritma, astme ili pogoršanja drugih hroničnih stanja – nije neuobičajeno, a nedostatak kiseonika može da pokrene akutni plućni ili moždani edem: stanje opasno po život koje se dešava kad krvni sudovi počnu da ispuštaju tečnost u pluća ili mozak.

Ne dele, međutim, svi na planini iste šanse za umiranje pod bilo kakvim okolnostima.

U retrospektivnoj studiji na 212 smrti planinara na Everestu od 1921. do 2006. godine, Pol Firt, anesteziolog iz Masačusetske opšte bolnice u Bostonu, i njegove kolege otkrili su da se većina smrti Šerpasa dešava na nižim nadmorskim visinama, što odražava neizbežni rizik putovanja kroz predeo lednika Kumbu – nestabilnog polja glečera punog blokova leda veličine kuće i zjapećih pukotina.

Smrti na većim visinama, s druge strane, gotovo u potpunosti su pripadale klijentima koji plaćaju i zapadnjačkim vodičima, a više od 50 odsto smrti iznad 8.000 metara desile su se nakon što su planinari stigli na vrh i kretali se nazad nadole.

„Bio sam iznenađen koliko je malo Šerpasa umrlo visoko gore“, kaže Firt.

„Ali brojke su bile ubedljive.“

Ovi nalazi verovatno odražavaju mnoštvo faktora, među kojima su moguće nadmoćnije prilagođavanje Šerpasa na anoksične uslove, njihovo veće iskustvo na Everestu i njihovo odsustvo ranjivosti na planinarsku groznicu – neodoljivu želju da se stigne na vrh planine koja tera planinare da zanemare bezbednost.

„Ljudi donose odluke na osnovu uspeha, a ne na osnovu preživljavanja“, kaže Ed Visturs, prvi Amerikanac koji se popeo na svih 14 svetskih vrhova od 8.000 metara i peta osoba koja je to uradila bez pomoćnog kiseonika.

Kad je Mark Dženkins, novinar, autor i pustolov iz Vajominga bio na Everestu 2012. godine, pet ljudi je umrlo u istom danu.

Šerpas kog je intervjuisao rekao mu je da je većina smrti zadesilo klijente koji su odbili da se okrenu i vrate.

„Vaš Šerpas će vam reći: ‘Prespori ste, morate da se okrenete ili ćete umreti'“, kaže on.

„A neki ljudi to ne učine.“

„Planine ne ubijaju ljude, ljudi ubiju sami sebe“, kaže on.

Visturs, koji je jednom prekinuo uspon na Everest na samo 100 metara od vrha zato što uslovi nisu delovali dobro, za svoje preživljavanje smatra zaslužnim večito osluškivanje planine i svest o tome kad se treba okrenuti i vratiti.

„Moje pravilo je bilo da uspon mora da bude povratno putovanje“, kaže on.

Ali mnoge od žrtava Everesta, tvrdi Firt, verovatno su ljudi koji ne prepoznaju rane znake upozorenja zato što nemaju dovoljno iskustva da znaju šta je normalno ili su iskusni planinari kojima je rasuđivanje bilo zamagljeno posledicama nadmorske visine.

U vreme kad shvate da su u nevolji, već je prekasno.

Dženkins procenjuje da polovini planinara koji se penju na Mont Everest danas nije mesto tamo.

„To nije moje mišljenje, to je naprosto činjenica“, kaže on.

„Najveća visina na kojoj su neki od njih bili je neboder.“

„Bez Šerpasa, 98 odsto ljudi koji se penju na Mont Everest ne bi u tome uspeli“, slaže se Bili Birling, novinarka iz Katmandua, planinarka i lična asistentkinja Elizabet Houli, bivše novinarke, koja sada ima 91 godinu, koja je beležila ekspedicije na Himalaje od šezdesetih.

Na Mont Everestu, sve je išlo po planu za Paldžora i njegove drugove.

Indijska ekspedicija bila je dobro povezana na planini, sa luksuznim zajedničkim šatorom u koji su svi planinari, bez obzira na nacionalnost, bili dobrodošli.

Komandant Mohinder Sing, koji ih je predvodio, ispričao mi je za ekspediciju u njegovom domu nadomak San Franciska, gde sada upravlja kompleksom apartmana: „Bili smo najveća svetska klasa“.

Zbog njegove snage i entuzijazma, Sing je izabrao Paldžora da bude deo prvog udarnog tima za penjanje, zajedno sa njegovim planinarskim partnerima Cevangom Smanlom i Dordžeom Morupom, i zamenikom vođe Harbadžanom Singom.

„Paldžor je želeo da uradi mnoge stvari u životu“, kaže Sing, koji veruje da se mladić ugledao na njega kao neku vrstu očinske figure.

On se priseća da je Paldžor bio veoma raspričan, „kao nekakvo dete“, i da je voleo da se oprobava u teškim usponima na stene.

„Izgledao je kao majmun kada bi se penjao“, kaže Sing.

On se takođe seća koliko je Paldžor voleo pečenu piletinu; njegovog običaja da peva u slobodno vreme; i da se uvek sam prijavljivao da preuzme na sebe najteže poslove.

„Bio je veoma voljan da pomogne“, kaže Sing.

Vrlo brzo, ekspedicija je bila narušena „greškom za greškom“

Sing je imao poverenja u veštine Paldžora, Morupa i Smanle – svi su bili iz Ladaka, i svi su se već dokazali na terenu.

Međutim, vrlo brzo, ekspedicija je bila narušena „greškom za greškom“, jer planinari „nisu slušali jasna uputstva“, naveo je kasnije u izveštaju Sing u zvaničnom svedočanstvu o događajima.

Problemi su započeli ujutro 10. maja, kad je tim bio zadržan jakim vetrovima a potom se uspavao.

Nisu krenuli iz Kampa VI sve do 08:00, umesto u 03:30 kao što su prvobitno planirali.

Imajući u vidu izuzetno okasneli start, odlučili su da se popnu više uz planinu da bi učvrstili konopce umesto da započnu uspon, budući da bi to garantovalo da se vraćaju kroz Zonu smrti po mraku – oblast iznad 8.000 metara visine u kojoj planinari često gube život.

U 14:30, tim je ostvario značajan napredak, ali je vetar ponovo počeo da se pojačava.

Sing je izrekao timu stroga naređenja da se okrenu u 14:30 ili najkasnije u 15:00.

Harbadžan Sing je, međutim, u velikoj meri zaostao za trojicom muškaraca iz Ladaka.

Kad im je signalizirao da se zaustave i vrate u kamp, ili ga nisu videli ili su ga ignorisali.

Gledajući kako napreduju dalje, promrzli Habadžan Sing nije imao drugog izbora nego da se spusti nazad do Kampa VI bez njih.

Dok govori o tom trenutku 19 godina kasnije u njegovoj jarkoj kancelariji u Nju Delhiju, Harbadžan Sing, sada generalni inspektor ITBP-a i dobitnik Padme Šri, četvrte najviše nagrade u Indiji, ostaje zagledan u daljinu.

„Kad smo izgubili to troje ljudi, ja sam bio četvrti, ja sam bio s njima“, kaže on dok gleda negde iza mene.

„Ja sam tu sada sa vama danas, ali da sam pokušao nešto, ne bi me bilo. Samo je Božji dar što sam živ.“

Planinarska groznica, sumnja on, obuzela je njegove ljude.

Konačno, u 15:00 sati tog popodneva, nervozni Sing, koji je iščekivao vesti iz Naprednog baznog kampa, čuo je kako je njegov voki-toki oživeo.

Bio je to Smanla.

„Gospodine, krećemo se ka vrhu“, rekao je Smanla.

Sing je bio zabezeknut.

„Oh, ne. Vreme je veoma varljivo, veoma loše“, rekao je on.

Smanla se, međutim, nije dao razuveriti i istakao je kako se vrh nalazi na manje od sat vremena od njih i da se sva trojica osećaju sposobno.

„Ne budite suviše samouvereni“, insistirao je Sing.

„Saslušajte me. Molim vas, vratite se nazad. Sunce će zaći.“

Smanla se oglušio o sva upozorenja i predao telefon Paldžoru.

„Gospodine, molim vas, dozvolite nam da se popnemo!“, rekao je Paldžor, glasom punim ponosa.

Ali, u tom trenutku, radio veza se prekinula.

Sing se ponovo čuo sa svojim ljudima tek u 17:35.

Obuzeo ga je talas olakšanja i uzbuđenja kad je Smanla saopštio da on, Paldžor i Morup stoje na vrhu.

Iako je Sing istakao koliko je važno da se vrate što je pre moguće, počeo je da se raduje što će poslati trijumfalnu poruku u Nju Delhi objavivši pobedu svog tima.

Brzo je usledilo slavlje, i kod kuće i u kampu.

Oni su upravo postavili rekord za vlastitu zemlju.

Da li su Paldžor i njegove kolege iz tima zapravo stigli do vrha, međutim, kasnije je dovedeno u pitanje.

Krakauer i drugi sumnjaju da su oni nenamerno zastali 150 metara od vrha, verujući – zbog sve goreg vremena i mentalne zbunjenosti usled velike nadmorske visine – da su stigli na vrh.

Uprkos neizvesnosti, međutim, njima je ipak pripisan taj uspon, kao što potvrđuju trofeji koje je Taši Angmo kasnije dobila na ime mrtvog sina.

Kao što Sing kaže: „Uspeli su, ljudi su prihvatili da su oni uspeli, a ja sam to potvrdio.“

Ipak, slavljenička atmosfera je kratko trajala.

Ubrzo nakon Smanlinog poziva, vreme, koje se neprestano pogoršavalo, razularilo se.

Stigla je ozloglašena snežna mećava iz 1996. godine, obavivši planinu kovitlacem snega i leda.

Pokušavajući da drži svoje strahove po strani, Sing je rekao sebi da će oni biti dobro, da su se već suočavali sa gorim vremenom u prošlosti.

Ako se potrude, čak bi mogli da stignu u Kamp VI do ponoći.

„Međutim“, kasnije je ispričao“, to se nije desilo.“

Etika na 8.000 metara

U 20:00 sati u noći spuštanja Smanle, Paldžora i Morupa, Sing više nije mogao da kontroliše vlastitu zabrinutost.

Prema njegovom zvaničnom svedočanstvu, odlučio je da se obrati japanskom komercijalnom planinarskom timu iz Fukuoke za pomoć.

Dvojica planinara iz tima, Hiroši Hanada i Eisuke Šigekava, planirali su da pođu do vrha te noći.

Uz pomoć Šerpasa koji je natucao japanski da bi pomogao da se prevede razgovor, Sing je „pokušao da predoči japanskom lideru ozbiljnost situacije“.

Sing kaže da je, u njegovom prisustvu, japanski lider javio radiom svom timu u Kampu VI da im objasni situaciju, a potom rekao Singu da će japanski planinari uraditi sve što mogu da spasu izgubljene Indijce ako ih sretnu na putu do vrha.

„Šerpas prevodilac nas je uveravao u svoje ime da će se Japanci ponašati prema ovoj krizi kao da je njihova vlastita“, piše Sing.

Ujutro, oluja je popustila i Japanci su mogli da pođu do vrha.

U 09:00, vođa njihovog tima je obavestio Singa da su njegova dva planinara našla Morupa koji je bio promrzao i ležao u snegu.

Pomogli su mu da se poveže sa narednim fiksnim konopcem, ali su potom nastavili da se probijaju do vrha.

„Bili smo zaprepašćeni“, piše Sing. „Crni čaj koji su nam poslužili Japanci zaista je imao crn ukus.“

Dva sata kasnije, „pod čistim i mirnim nebom“, dvojica japanskih planinara i njihova trojica Šerpasa prošli su pored Smanle i Paldžora, ali ponovo nisu zastali niti im ponudili bilo kakvu pomoć.

„Zašto nisu ponudili ni kap vode umirućim ljudima? Šta je sa planinarskom etikom?“, piše Sing.

„Japanci su nam ostavili vrlo malo nade.“

Spasavanje jednog života važnije je od sto uspona na Mont Everest

Japanski tim je, međutim, kasnije osporio tu verziju događaja.

„Neosnovane optužbe“, iznesene protiv njih, istakli su oni, u potpunosti su se oslanjale na nepotpune, jednostrane informacije.

Kad su se vratili u Japan, oni su održali konferenciju za štampu i objavili zvanični izveštaj u kom su tvrdili da Šigekava i Hanada nisu bili informisani da se indijski planinari nalaze u bilo kakvoj nevolji.

Iako su sreli nekoliko planinara na putu do vrha, Hanada je rekao da „nismo videli nikoga ko je izgledao kao da je u nevolji ili umire“.

U izveštaju koji su oni objavili takođe se isticalo da je na visini većoj od 8.000 metara, „razborito“ da se svaki planinar smatra odgovornim za vlastite postupke, „čak i ako je na ivici smrti“.

Planinarski etički kodeks, koji je izdala Međunarodna planinarska i alpinistička federacija, navodi da „pomaganje nekome ima apsolutni prioritet nad postizanjem ciljeva koje smo postavili pred sebe na planini“.

Većina to shvata veoma ozbiljno.

„Spasavanje jednog života važnije je od sto uspona na Mont Everest“, kaže Serap Jangbu Šerpa, prva osoba koja se popela na svih osam vrhova od 8.000 metara u Nepalu, i prva koja se popela na K2 dvaput u istoj godini.

„Uvek možemo da se vratimo i da se ponovo popnemo na vrh, ali izgubljeni život nikad ne može da se vrati.“

„Reći da svako treba da pazi na sebe, da niko ne treba da pomogne drugom timu je koještarija“, dodaje kapetan M. S. Koli, planinar koji je 1965. godine predvodio prvu uspešnu ekspediciju Indije do vrha Mont Everesta.

„To je apsolutno protivno duhu alpinizma.“

Nakon što su platili više hiljada dolara za bezbedan prolaz do vrha, manje je jasno šta je uloga tih alpinista u krizi

To prosto pravilo postaje, međutim, komplikovanije kad su u pitanju komercijalni klijenti.

Nakon što su platili više hiljada dolara za bezbedan prolaz do vrha, manje je jasno šta je uloga tih alpinista u krizi, ako naiđu na nekoga kome je potrebna pomoć i isto tako je nejasno do koje mere može da se očekuje od vodiča da spase život klijenta po moguću cenu vlastitog.

Na to dodajte činjenicu da su, iznad 8.000 metara, donošenje odluka i sposobnost kritičkog mišljenja ozbiljno narušeni.

„Najbliža stvar sa čim to mogu da poredim je kad ste poprilično pijani, ali niste nimalo zabavni“, kaže Firt.

Kako se kiseonik smanjuje, planovi i moral formulisani na nižoj visini često izgube jasnost.

„Ljudi su fascinirani ovim dok sede u dnevnoj sobi i čitaju časopis Autsajd, ali dinamiku onoga tamo gore zaista je teško shvatiti dok ste dole“, kaže alpinistkinja Gulnur Tumbat, vanredna profesorka marketinga na Državnom univerzitetu u San Francisku.

Čak i kad bi planinar pokušao da pomogne nekome kome je pomoć potrebna, ističe ona, on bi verovatno ugrozio i vlastiti život da to učini.

„Iznad 7.000 ili 8.000 metara visine ne možete mnogo toga da učinite“, kaže ona.

Nakon što je i sama iskusila posledice velike nadmorske visine, nije se iznenadila kad je otkrila u svom istraživanju da ljudi na Mont Everestu imaju običaj da se ponašaju individualistički.

„Nema baš mnogo kolegijalnosti visoko na planini“, kaže ona.

„Ne kažem da je to dobro ili loše – gotovo je nužno biti takav, kad se uzmu u obzir okolnosti.“

Na Mont Everestu, ljudi dođu do zaključka da tradicionalna pravila više ne važe

Ne pomaže ni što, mnogi ljudi – u koje nesumnjivo spadaju i Šigekava i Hanada – putovanje ne Everest smatraju mogućnošću koja se stiče jednom u životu.

Količina vremena, novca i energije uloženih u planinu može da podstakne na sebično i nesmotreno donošenje odluka.

„Mont Everest prati mistika u kojoj ljudi zaključuju da tradicionalna pravila više ne važe“, kaže Kristofer Kejs, predsednik i profesor menadžmenta na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu.

„Mislim da što ste bliži cilju, veća je verovatnoća da ćete naći racionalizaciju za zapostavljanje morala i vrednosti.“

U nekim slučajevima, nastavlja on, „to može bukvalno da znači odbacivanje bilo kakvog opreza.“

U drugima, to može da znači ostavljanje palog planira za sobom jer se smatra da mu se više ne može pomoći.

(Birling, međutim, ističe da se spasavanja dešavaju svake godine – ona samo ne završavaju u vestima kao smrti.)

Oblak sumnje

Ni Šikegava ni Hanada nisu odgovorili na zahtev za intervju za ovaj članak, ali Kodži Jada, jedan od planinarskih lidera ove dvojice, prepričao mi je incident kad sam ga srela u Fukuoki.

„Onako kako sam ja razumeo situaciju, indijski planinari su nosili tešku opremu, tako da je bilo teško razlučiti ko su“, kaže on, dodavši da ne zna da li su Šigekava i Hanada osetili da su neidentifikovani planinari u nevolji.

„Ne znam šta bih ja uradio da se nađem u istoj situaciji, ali ne mogu da ne pomislim da ne bih mogao ništa da uradim“, kaže on.

„Neko bi mogao da kaže da je to nečovečno ili sebično, ali ja tu ništa ne mogu.“

„Osam hiljada metara i iznad je potpuno drugi svet“, dodaje on.

„Mi često koristimo izraz ‘odgovornost prema samom sebi’ da bismo opisali tu situaciju.“

Kao i sa većinom stvari koje se dešavaju na Everestu, događaji od tog majskog dana 1996. godine nesumnjivo su obavijeni velom subjektivnosti, samointeresa i efekata velike nadmorske visine koji utiču na rasuđivanje i verovatno nikad nećemo znati šta se tačno dogodilo u poslednjim satima života Paldžora, Smanle i Morupa.

Kad stvari pođu po zlu, usledi medijska halabuka i tipične reakcije su da se analizira gde je došlo do greške i da se destiluju nekoliko naučenih lekcija iz svega.

Nekoliko poslovnih škola čak koristi nesreću na Mont Everestu iz 1996. godine kao primere za učenje.

Ali neki eksperti veruju da prosto ne može da se razluči šta se događa iznad 8.000 metara.

„Teško je znati zasigurno šta se tačno dešava tokom planinarske nesreće među timovima ambicioznih ljudi na 8.000 metara dok vetar zavija oko vas a vi ste u stanju anoksije, dehidracije i iscrpljenosti“, kaže Majkl Elms, profesor organizacionih studija na Politehničkom institutu Vorčester u Masačusetsu.

„Ne mislim da događaji kao što je nesreća iz 1996. godine mogu da se analiziraju ili anticipiraju, ali sumnjam i da postoje načini da se spreče buduće nesreće.“

**

Taši Angmo ne može da se seti šta se dešavalo nekoliko dana posle smrti njenog sina.

Seća se da su joj dvojica ljudi iz indijsko-tibetanske pogranične policije zakucali na vatra i pitali da li je ona Paldžorova majka.

Rekli su joj da je došlo do nesreće na Mont Everestu i da je njen sin nestao.

Pogranična policija poslala je bataljon u potrazi za njim, rekli su joj, a čak su poslali i helikopter.

Ali uprkos svim njihovim naporima, on kao da je iščezao.

Kad se danas osvrne na to, ona se zapravo pita da li su joj ti ljudi govorili istinu.

„Možda su ga tražili, a možda i nisu“, kaže ona.

„Ali da su uložili prave napore, verujem da je definitivno mogao biti pronađen i spasen.“

Nakon što je primila vest, zato što nije bilo tela i zato što su policajci rekli Taši Angmo da je njen sin nestao – a ne da je mrtav – ona je naredna dva dana provela putujući do svih lokalnih manastira, izvodeći timčol, žrtvu za blagostanje.

„Bilo bi bolje da su našli telo“, kaže ona.

„Uporno sam se nadala da će se vratiti, zato što nikad nisu našli telo.“

Na kraju su, međutim, njeni rođaci insistirali da ona prihvati realnost.

Paldžor neće biti spasen i neće se vratiti kući.

„’Nestao’ je izraz koji ITBP koristi da bi ti olakšao“, rekli su joj nežno.

Porodica je na kraju održala sahranu i takođe prisustvovala ceremoniji koju je organizovala pogranična policija u čast trojice ljudi iz Ladaka.

„Bila sam poput mrtvog tela“, kaže Taši Angmo.

Njen proces tugovanja bio je dodatno otežan ogorčenjem koje je ubrzo počela da oseća prema pograničnoj policiji.

Iako su zvaničnici obećali porodici da će biti namireni, dobili su osiguranje u iznosu od svega 3.690 dolara, nakon kojih su usledile isplate penzije svakog meseca u iznosu od oko 36 dolara – suma za koju Taši Angmo kaže da „ne može da pokrije ni tri dana“.

„Sram bilo pograničnu policiju! Nisu dobri!“, rekla mi je ona uplakana.

„Dete je neprocenjivo, novac ne znači ništa. Ali mi smo pogođena porodica. Izgubila sam dete. Trebalo bi da održe obećanja.“

Iako je Paldžor umro kao heroj, njegova porodica je dobila crkavicu dok će njegovo telo ostati na planini, postavši morbidni inventar krajolika.

Kad Mont Everest oduzme život, on ga i zadrži.

Na kraju je Paldžor postao „Zelene čizme“ – bezimeni planinar pored kog ljudi prolaze svake godine na putu do vlastite lične slave.

Pogledajte video – Kako su klimatske promene podelile indijsko selo na Himalajima

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]