Trideset godina od rata u Bosni i Hercegovini: Kad su Grbavicom umesto lopti leteli meci

„Samo nemoj na travu ići“, muškarac u plavom dresu kaže sinu od oko desetak godina, koji nonšalantno, držeći ruke u džepovima, razgleda oko sebe.

Dečakova kosa je plava i sveže podšišana, sa razdeljkom na desnoj strani, a oko vrata mu je plavi šal sa izvezenom velikom belom lokomotivom.

Tata ga sve vreme ozarenog lica snima dok verovatno prvi put ulazi na Grbavicu, čuveni sarajevski stadion, dom fudbalera Željezničara, gde su se toliko puta radovali i tugovali zbog pobeda i poraza.

Međutim, pre 30 godina nad Grbavicom su umesto lopte počeli da lete meci.

„U šumi iza je bila Armija BiH i ona je kontrolisala ovaj deo, a onaj Vojska Republike Srpske (VRS)“, pokazuje ka prostoru iza dve suprotne tribine Elmir Čajo, jedan od zvaničnika FK Željezničar.

„A ovaj deo stadiona ovde, negde otprilike od semafora, to je bila ničija zemlja… Linija (fronta) je bukvalno išla po sredini terena.“

• „Željo ti je, ba, institucija“: Vek fudbala sarajevskog Željezničara – priča o ljubavi, gradu i ratu
• Dan kada je Sarajevo na nogama: Ćevapi, fudbal, plava i bordo boja – priča o derbiju
• Kako je sviran kraj za Velež na Stadionu pod Bijelim brijegom u Mostaru

Te 1992. šavovi na plavo-belo-crvenoj trobojki su popucali, a širom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) – koja je na današnji dan obeležavala Dan republike, jedan od najvećih državnih praznika – buktao je rat.

Najstrašnije zamahe rat je dobio u Bosni i Hercegovini (BiH), čiji je glavni grad tri i po godine bio pod opsadom. Grbavica, gde su pre rata svake sezone gostovali Crvena zvezda, Partizan, Hajduk, Dinamo, Vojvodina i drugi, potpuno je uništena.

Iako utakmica za to vreme nije bilo, lopta u Sarajevu nije prestala da se kotrlja, a da bi uopšte došli u priliku da jure za njom, fudbaleri su morali da izbegavaju snajpere.

„Postojale su dobro poznate rute kuda se smelo i moglo kretati i nije nam bilo teško da idemo na treninge“, kaže za BBC na srpskom Dželaludin Muharemović, bivši igrač Želje.

„To nam je bio beg od svakodnevnice i ružnih stvari koje su se oko nas dešavale“, dodaje.

Rat u BiH završen je 1995. Dejtonskim sporazumom, a godinu dana kasnije na Grbavici je odigrana i prva posleratna utakmica – i to derbi između Željezničara i Sarajeva.

„Dobro se sećam trenutka kada smo se prvi put vratili na Grbavicu“, priseća se Bulend Biščević, bivši kapiten Željezničara, koji je igrao na tom meču.

„Samo si po golovima mogao da prepoznaš da je reč o terenu za fudbal, sve ostalo je bila šikara, rovovi… Prava borbena zona.“

Kad voljeni stadion gori

Čajo je rođen 1965. i to, ističe, na samo 200 metara od Grbavice.

I to, ponovo će ponosno reći, u istom naselju gde i Edin Ćurić, Vlado Čapljić, Mehmed Baždarević i još nekoliko bivših fudbalera Željezničara.

„Jedan kvart je izbacio četiri ili pet legendi kluba… Tu ne računam sebe“, kaže uz osmeh.

Odrastao je u podmlatku i na tribinama Grbavice i sa setom priča o bivšim vremenima.

„Sećam se kad je Zvezda došla ovde sa Belodedićem, Piksijem, Savićevićem, Najdoskim, molili smo boga da ne izgubimo sa više od dva ili tri razlike“, kaže u dahu, dok mu u uglu usana već nastaje kez.

„I tup – trica, dobijete 3:0 takvu Zvezdu, tako neverovatan tim… To je neverovatan osećaj.“

Muharemović je na tom meču kao dečak skupljao lopte.

„Pamtim i dan danas jedan korner koji je Piksi izvodio, ja sam mu dodao loptu“, navodi.

„Gledaš svetskog fudbalera, njegove noge, ogromne, jake, baš pravi igrač i tu je, pred tobom, a pre toga možeš da ga gledaš samo na televiziji kako sa Zvezdom osvaja titule.“

Željezničar je klub sa jednom od najdužih tradicija na prostoru bivše Jugoslavije – prošle godine obeležio je vek postojanja, a 1985. je igrao i polufinale nekadašnjeg evropskog Kupa Uefa.

Jedan od najvećih uspeha ostvario je 1972, kada osvaja jedinu titulu u ligi SFRJ, kojom je dominirala Velika četvorka – Zvezda, Partizan, Dinamo i Hajduk.

„Sa Partizanom je uvek bila patnja, teške utakmice i rovovska borba, ali smo ih dobili u Beogradu 0:4 kad je bilo za šampionsku titulu“, nastavlja Čajo.

„A sa Zvezdom se znalo, rasture ili oni nas ili mi njih.“

Međutim, početkom devedesetih sve se menja.

Utakmica između Željezničara i Rada, zakazana za 5. april 1992. u Sarajevu, otkazana je 35 minuta pred početak meča, zato što su se pucnji čuli u blizini stadiona.

Samo mesec dana kasnije, 4. maja, zapadna tribina stadiona Grbavica je gorela.

„Ta tribina je zapaljena sa svim tim peharima i stvarima iz kluba“, kaže Biščević.

„Kompletna istorija je izgorela u tom trenutku i prostor koji treba da bude simbol sportskih igara i nadmetanja postao je ratna zona i borbena linija.“

Čajo se tog 4. maja živo seća – stajao je prekoputa stadiona i gledao kako gori.

„Mislim da mi je to jedan od najtežih dana u životu“, kaže, uz očiglednu promenu u glasu.

„Kada vidite taj ogroman plamen, koji je išao 30 ili 40 metara uvis, to je tako strahovito izgledalo… Nije čovek mogao da pusti suzu, ali iznutra je duša plakala.“

U naredne tri i po godine rata Grbavica će biti gotovo potpuno uništena.

„Uništena je ta stara drvena tribina, ogroman broj granata je pao na teren, semafor je bio uništen, objekti gde je bila administracija, sve je bilo uništeno“, kaže Čajo.

Zbog svega toga jedan od najstarijih klubova na Balkanu danas nema veliku arhivu – veliki deo svega što su čuvali uništen je u ratu.

„I tada sam znao da se neće završiti na tome, da ćemo se ponovo vratiti na Grbavicu, ali to je tako strahovito izgledalo“, dodaje Čajo.

Pročitajte i ove priče o 30 godina rata u Bosni i Hercegovini:

• Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini
• Koncerti za mir u Sarajevu, Kragujevcu i Beogradu koji nisu zaustavili rat u Jugoslaviji
• Praznik i(li) kamen spoticanja: 30 godina referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine
• Kako su izbeglice iz Bosne i Hercegovine pronašle utočište u dalekom Pakistanu
• Kako je razum pobedio oružje u bosanskom selu Baljvine: „Pusti rat, nemamo vodu u 21. veku“
• Ima li života posle rata: Kako sukob u Ukrajini veteranima rata u Jugoslaviji vraća užase pred oči
• „Ja nisam bila žena, već figura za mučenje“: Sudbine žena iz Bosne i Hercegovine koje su promenile međunarodno pravo
• Nevidljiva deca rođena iz silovanja tokom rata u Bosni
• Selo u okolini Zvornika koje su obnovile žene: „Bila sam u klinču, sva povijena, ali više nisam, sad sam neka druga ja“
• „Most na suhom“: Kako je OKC „Abrašević“ postao mesto susreta mladih u podeljenom Mostaru
• Kako je nastala bosanska marka, jedina marka koja i danas živi
• Hotel u Sarajevu: Grad u gradu i utočište na prvoj liniji fronta
• Kako je sniman jedini igrani film u opkoljenom Sarajevu
• „Ne pucaj, ne pucaj“: Reči koje nisu sprečile Dobrovoljačku, krvavu epizodu rata u Sarajevu
• „Bilo nas je pet u vozilu – samo sam ja preživeo“: Tuzlanska kolona, 30 godina kasnije

O fudbalu pod snajperima

Međutim, na povratak se dugo čekalo.

Biščević je u trenutku kada je zapadna tribina Grbavice gorela, izjavio je ranije, bio zarobljen u sarajevskom naselju Grbavica, po kom je stadion dobio ime.

To naselje je tada bilo pod kontrolom Vojske Republike Srpske.

U zarobljeništvu je, navodi, bio od 2. maja do 22. avgusta, kada je sa ocem razmenjen na mostu Bristol, ali o stvarima iz tog perioda nikada nije želeo opširnije da priča.

„Ostaju neke bolne stvari“, izjavio je nedavno.

„Spasili su me dobri ljudi, komšije, koji su tu, na moju sreću ostali – Cicko Prović, Nevenka Radović, od pokojnog trenera Jovice Radovića žena.

„To su ljudi koji su kuća do kuće i to je onaj deo pored Željinog stadiona.“

Tokom opsade Sarajeva, više od 250.000 ljudi duže od tri i po godine živelo je uz svakodnevno granatiranje sa položaja pod kontrolom Vojske Republike Srpske.

pPoginulo je više od 10.000 ljudi, među kojima i 1.601 dete.

Bivši politički lider Republike Srpske Radovan Karadžić i vojni komandant Ratko Mladić osuđeni su, između ostalog i za opsadu Sarajeva, pred Međunarodnim mehanizmom za krivične sudove UN u Hagu.

Međutim, iako je stadion bio u ruševinama, fudbaleri Željezničara su nekako trenirali, kažu u klubu.

„Nekoliko igrača je mobilisano i kad su na liniji, onda su na liniji, a kada nisu, onda dođu i treniraju i to u jednoj školi“, priseća se Čajo.

„Put do nje je bio na liniji snajpera, zbog čega do tamo nisi mogao najkraćim putem, već si je morao obići za kilometar i po kako bi došao sa gornje strane.

„Zato je uvek bilo pitanje da li ćeš doći na trening, iako si na njega krenuo, a posle i kako ćeš otići i da li ćeš se vratiti kući.“

Jedan od njih je Muharemović, koji će tokom devedesetih i dvehiljaditih prikupiti 200 mečeva za sarajevske plave.

„Stanovao sam skroz na drugom kraju grada u odnosu na dvoranu i trebalo mi je oko sat i po pešice do tamo, ali ideš sa saigračima, pa ti u priči prođe vreme“, priseća se on.

I kada se završi trening onda lagano nazad.

Ali u toj hali postojao je samo fudbal i ništa više.

„Kada dođete u dvoranu i uzmete loptu, koja vam je u tom trenutku najvažnija stvar na svetu, potpuno zaboravite na sve što se dešava napolju i igrate“, navodi Muharemović.

Najveći problem, dodaje, bila im je hrana.

„Ne mogu da kažem da smo bili gladni, ali to nije bila hrana za nekoga ko se bavi fudbalom… To su stvari koje iole normalan i prosečan fudbaler izbegava.

„Ali nije nam to smetalo, jer nam je sve to bio izduvni ventil.“

„Radna akcija“ i treninzi

Po završetku rata, fudbaleri i igrači Želje vratili su se na Grbavicu – ili barem ono što je ostalo od nje.

„Koliko sam bio radostan što sam ponovo tu, bio sam i prestravljen količinom razaranja stadiona – i onda shvatiš da to gotovo više i ne postoji i da sve mora da krene iz početka.

„Ali čovek onda u sebi podvuče crtu i kaže ‘ok, idemo iz početka'“, navodi Čajo.

Teren, za koji kaže da je „izgledao kao da je na Marsu“, prvo je pregledan da li ima mina.

Nije ih bilo.

A onda je krenulo čišćenje koje naziva „radnom akcijom“ i u kojoj su učestvovali svi od pionira do prvotimaca.

„Jedan od dečaka je na stadionu našao redenik od mitraljeza, ali čitav grad je bio pod takvim stvarima, pa se nije moglo čekati da neko dođe i to sredi.

„Najlakše je bilo da očiste deca… ‘Ajde, deset minuta, pa ćemo igrati lopte’.“

Biščević i Muharemović su takođe učestvovali u akciji.

„Svako je poneo neki alat, ko je šta imao, donosili smo i kanistere za vodu i gledali da koliko-toliko uljudimo taj prostor da možemo da se presvlačimo“, kaže Biščević.

Teren je, dodaje, izgledao kao „ćilim kad ga moljci izujedaju“, dok Muharemović navodi da je stadion bio „rupa, ruševina, zgarište“.

„Na terenu je bila trava od pola metra, metar, kao neka livada“, kaže kratko.

„I bile su radne akcije po čitav dan – ‘ajmo srediti ovo, ajmo srediti ono’, čisto da se naprave neki uslovi da tu može da se igra normalan fudbal.“

Dok se to nije desilo, trenirali su na – Vembliju.

Reč je o pomoćnom terenu za omladinski pogon, od šljake, a koji je ime dobio po čuvenom engleskom stadionu.

„Tokom zime, kada padne sneg, tamo je bilo nemoguće trenirati, a leti je bilo toliko prašine da se skroz nagutamo, ali tokom proleće i jeseni, kada bi bilo malo kiše, pa ga malo povaljaju i poravnaju, stvarno je bio Vembli“, kaže Muharemović.

Prvi trening na glavnom terenu održali su dva dana pre tog derbija protiv Sarajeva, koji je održan 2. maja 1996, što je bio prvi posleratni meč na Grbavici.

Biščević kaže da je taj trenutak bio veoma emotivan.

„Odrastao sam tik uz stadion i mi smo za njega bili vezani, sve što sam mogao je da volim fudbal i taj klub, zbog čega nam je jedina želja bila da zaigramo u plavom dresu na njemu.

„On je simbol našeg odrastanja, cilj i ideal svakog dečaka koji je odrastao uz njega.

„I onda se vraćaš na Grbavicu posle četiri godine, uništenu i nikakvu… To ostavlja veliki trag.“

Grbavica posle rata – derbi

„Sve je spremno za veliki fudbalski spektakl“, kaže neimenovani novinar, dok kamera prikazuje atmosferu oko Grbavice pred utakmicu.

Čuvena sportska floskula bi rekla – reka ljudi se sliva ka stadionu.

„Sarajevo, Sarajevo“, skandira kolona ljudi u bordo boji njihovog kluba.

„Pa za Sarajevo, za koga ću navijati“, kaže crnokosi muškarac u anketi.

„Stanujem tu na 100 metara i nakon četiri godine dolazim na stadion – divan je osećaj, kakav će biti“, dodaje.

Isto navodi i stariji muškarac koji za sebe kaže da je „Željovac“, ali koji se i brine da li će zbog gužve uspeti da dođe do karte.

U pozadini se vide ruševine.

„To što je srušeno, to ćemo mi obnoviti sve, kao novo će biti sve“, dodaje poletno jedan mladić, ubeđen da će pobediti Sarajevo.

I stadion je zaista bio ispunjen do poslednjeg mesta – novinar procenjuje da je bilo 20.000 ljudi.

„Ovo je kao u staro, dobro vreme“, kaže jedan muškarac u odelu, kada je kamera već bila na tribinama.

Meču je prisustvovao i tadašnji predsednik Predsedništva BiH Alija Izetbegović, ratni lider Bošnjaka i jedan od potpisnika Dejtonskog sporazuma .

Na kraju je bilo 1:1 – gol za Želju postigao je Biščević, dok je Muharemoviću to bio debi na omiljenom stadionu u seniorskoj konkurenciji.

„Javljaju vam se slike iz detinjstva, kada smo gledali prvotimce kako treniraju, silni derbiji, pa i taj famozni Kup Uefa protiv Videotona 1985. godine“, navodi Muharemović.

„I taj san da igrate na Grbavici za seniore pred publikom vam se ostvari, ali je na neki način to bilo i ružno, zato što se to dogodilo u takvom ambijentu i tim okolnostima.“

Pošto je sklopljen mir, kaže da je pokušao da ne razmišlja o ratu, što se trudi i danas, trideset godina kasnije.

„Nekih detalja se ponekad setimo, pa se smejemo kako je to sve bilo i kako smo jedni drugima pozajmljivali patike“, navodi kratko.

Čajo kaže da mu je kao navijaču bilo lepo na derbiju, ali i čudno, jer je stadion i dalje u velikoj meri bio razrušen.

Osećaj je, dodaje, bio „kao da ste dobili na lotou, ali ne veliki dobitak, već samo da vas malo obraduje“.

„I stvarno je čoveku bilo puno srce da se posle četiri godine ponovo igra fudbal, da lopta ponovo ide po terenu i da je podela na bordo i plave jedina podela u gradu“, kaže Čajo.

Biščević tu ističe koliko je ljudi zapravo prisustvovalo utakmici.

„To je da ih želja mine… Tog 2. maja 1996. život se ponovo vratio u Sarajevo.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]