Tužba protiv Srpske pravoslavne crkve pred britanskim pravosuđem: „Pedofilija je dokazana, traži se odgovornost“

Marija* i njene drugarice pevale su u crkvenom horu i često pomagale seoskom svešteniku oko službe i svakodnevnih obaveza.

Imala je 12 godina kada je primetila da se sveštenik prema njoj ponaša „neprimereno“.

„Sve češće je počeo da me mazi, pokušavao da me zadrži u crkvi, postavljao pitanja koja su neprikladna i za mene i za njega. Da bi na kraju uradio to što je uradio“, priseća se ona.

Zbog krivičnog dela obljube nad detetom pomenuti sveštenik osuđen je na pet godina zatvora pred jednim od sudova u Srbiji.

Marija danas ima 19 godina i jedna je od šest građana Srbije i Bosne i Hercegovine koji tužili Srpsku pravoslavnu crkvu zbog pedofilije pred Visokim sudom u Londonu.

„SPC nije stvorila mehanizam da zaštiti mlade i sve one ljude prema kojima su sveštenici bili nasilni i maltretirali ih“, objašnjava predmet tužbe za BBC na srpskom advokat tužitelja Mladen Kesar.

Dok se čeka odluka suda da li će prihvatiti slučaj, Srpska pravoslavna crkva se za sada ne izjašnjava povodom ove tužbe.

Na pitanja BBC na srpskom za komentar povodom ovog slučaja iz Srpske pravoslavne crkve nisu odgovorili do objavljivanja ovog teksta.

Britanski sudovi mogu da prihvate tužbe iako tužitelji dolaze van bitanskog područja, pod uslovom da se pokaže veza sa Velikom Britanijom – u ovom slučaju to bi bio ogranak SPC u Britaniji kojim, prema ustavu srpske crkve, upravlja Patrijaršija, objašnjava advokat Kesar.

Tužitelji se nadaju da će ovaj postupak ohrabriti crkvene zvaničnike da „očiste redove od takvog ponašanja i kriminaliteta“, poput sistemske borbe protiv pedofilije koja je najavljena sa najviših državnih pozicija u Katoličkoj crkvi.

„Verujem, ali ne idem u crkvu“

Tišinu sunčanog prolećnog dana u malom južnobanatskom selu povremeno prekida zvuk automobila koji prolaze glavnom ulicom.

Deo druma pokriva hladovina koju pravi visoki crkveni toranj bogomolje iz 19. veka.

Ograda crkvenog dvorišta zaključana je katancem, a preko puta su prodavnica i škola.

„Meni je u početku sve to bilo normalno. Pomazi te po kosi, poljubiš mu ruku i pričestiš se“, kaže Marija.

Crkva je za decu u selu bila mesto čestih okupljanja, a roditelji nisu imali razloga za brigu kada su tamo, priseća se Marija.

Posle službe bi obično neko od dece otišao do prodavnice po grickalice i sok i onda bi zajedno, u društvu sveštenika, sedeli i pričali u prostorijama crkve.

Mariju je sveštenik sve češće zadržavao kada svi odu, kako bi „pomogla i počistila“.

Neretko mu je pomagala i dok je svetio vodicu i sekao kolač meštanima u selu. Takva vrsta crkvenih aktivnosti joj je bila zanimljiva tada, priseća se ona.

„Međutim, obrlati te oko malo prsta. Prema mom mišljenju, on je to svesno uradio jer je znao da sam ja bila bez roditelja, živela sa bakom i dekom i imala probleme sa drugom decom.

Znate, deca se manje druže sa vama ako odrastate bez roditelja“, kaže Marija.

Nakon traumatičnog događaja problemi su tek počeli, kaže ona.

„Opale su mi ocene, počela sam da pušim i bežim od kuće. Gledala sam samo da mislim na nešto drugo, jer to je bio veliki teret za mene“, priča Marija.

Iz straha nikome ništa nije govorila. Bojala se da joj neće verovati.

Međutim, njeni staratelji – baka i deka – primetili su da se ponaša drugačije.

Jednog hladno februarskog dana, kada Marija nije došla iz škole, započeli su potragu po selu.

Čuli su da je neko njenu školsku torbu video kod popa.

„Prvo nije hteo da nam otvori vrata, bio je zbunjen. Onda je priznao da je torba kod njega ali da ne zna gde je ona. Posle smo saznali da ju je odvezao do obližnje varoši i ostavio tamo“, kaže Marijin deda za BBC na srpskom.

Iako je Marija tada poricala da se „sa popom nešto desilo“, odlučili su da prijave slučaj socijalnoj službi.

Ubrzo su se uključili i drugi nadležni organi, te je urađeno medicinsko veštačenje.

Njihove sumnje su potvrđene. Suđenje je trajalo dugo, a optuženi je sve poricao.

Prema presudi u koju je BBC na srpskom imao uvid, sveštenik je osuđen na pet godina zatvora zbog krivičnih dela obljuba nad detetom i obljuba nad detetom u pokušaju.

„Iz Srpske pravoslavne crkve niko nikada nije dolazio, niti zvao telefonom posle svega. Ama niko se nije ni pojavio. Krstu svaka čast, ali prema crkvi kao crkvi danas nemam nikakav odnos“, kaže Marijin deka.

Iako su čuli da je sveštenik raščinjen, dodaje on, sveštenik se u mantiji „motao po selu i oko crkve“ i u toku suđenja – sve dok nije otišao na odsluženje kazne u zatvor.

Ni Marija više ne ide u crkvu.

„Ja verujem u Boga, ali ne idem u crkvu. Više nemam taj osećaj povezanosti sa crkvom i lepim stvarima koje se u crkvi rade“, navodi ona.

Odgovornost crkve

Kakva je odgovornost crkve i ima li je u Marijinom i sličnim slučajevima?

Njeni pravni zastupnici u Londonu tvrde da ima.

„Crkva je znala za takvo ponašanje i nije učinila ništa da bi stvorila mehanizme nadzora, kažnjavanja, odstranjivanja ljudi iz njihovih redova i zaštite lice koja su bila žrtve“, objašnjava advokat Kesar.

On dodaje da se ovakvi slučajevi nisu desili „preko noći ili jedanput“, te da u šest slučajeva koji su predmet tužbi ima primera iz Srbije, Bosne i Hrvatske.

Tvrdnju da se Srpska pravoslavna crkva već dugo „suočava sa slučajevima pedofilije“ ponavlja i Bojan Jovanović, jedan od pokretača tužbe u Londonu.

Kao bivši sveštenik SPC – jerođakon Serafim – u eparhiji zvorničko-tuzlanskoj u Bosni i Hercegovini, Jovanović je krajem 1990-tih godina radio kao veroučitelj u Bijeljini, ali i u vladičanskom dvoru penzionisanog episkopa Vasilija Kačavende.

Kačavenda je godinama unazad dovođen u vezu sa pedofilijom, o čemu je Jovanović više puta javno govorio u medijima, ali i pred Sinodom SPC, najvišim crkvenim telom.

„Svedočio sam o tim događajima, kako se dovode maloletnici iz manastira, škola, kako se vrši podvođenje dece“, kaže Jovanović za BBC na srpskom.

Optužbe na račun Kačavende – da ga je seksualno uznemiravao i tražio da podvodi decu – Jovanović je detaljno izneo u knjizi „Mafija u crkvi“, izdatoj 2014. godine.

Uprkos tome, Kačavenda do danas nije krivično odgovarao.

Kada su 2012. godine u javnost isplivali snimci bivšeg vladike u intimnom odnosu sa mlađim muškarcem, Kačavenda je „zbog bolesti“ podneo ostavku.

Policija se nije javno izjašnjavala o verodostojnosti tih snimaka.

Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej je dve godine kasnije u izjavi za Kurir rekao da su kružile razne priče o Kačavendi.

„…Priča uvek ima. Čim smo dobili dokaze, protiv vladike zvorničko-tuzlanskog preduzete su određene mere, odnosno, penzionisan je“, rekao je patrijarh.

Upravo ovu izjavu aktuelnog patrijarha, ali i slične koje su dali drugi episkopi, advokat Kesar uzima kao dokaz da je crkva „imala saznanja“ o pedofiliji.

„SPC se pravi da problema nema i ignoriše ga. Zato je kao organizacija koja te ljude postavlja, školuje i premešta iz parohije u parohiju odgovorna za pogreške koje su sistemske“, kaže Kesar.

Umesto ignorisanja problema, crkva mora uspostaviti sistem kojim će zaštiti svoje vernike, posebno decu, dodaje on.

Prema pisanju nedeljnika Vreme iz 2013. godine, ostavci Kačavende prethodila je i istraga Sinoda na osnovu žalbe trojice đaka cetinjske Bogoslovije da ih je episkop seksualno napastvovao, te da ih ucenjuje.

Optužbe za pedofiliju u SPC:

Odgovornost pojedinih vladika koji su prijavljeni za pedofiliju u Srbiji do danas nije utvrđena pred civilnim sudovima. Ova tri slučaja su izazvala veliku pažnju javnosti:

• Vladika vranjski Pahomije (svetovno ime Tomislav Gašić) optužen je 2002. godine za seksualno zlostavljanje dvojice maloletnika. Posle višegodišnjeg postupka, 2006. je oslobođen zbog zastare predmeta.
• U martu 2013. godine, Osnovno tužilaštvo u Vranju pokrenulo je predistražni postupak protiv Pahomija, nagon novih optužbi za seksualno zlostavljanje. Godinu dana kasnije, Tužilaštvo utvrđuje da nema razloga za pokretanje krivičnog postupka.
• Tokom postupaka, Pahomije je ostao na poziciji episkopa vranjskog, što je funkcija koju i danas obavlja.
• Okružni sud u Novom Sadu je 2006. godine osudio nekadašnjeg starešinu manastira Hopovo Ilariona (svetovno Jovan Mišić) na godinu dana zatvora zbog navođenja maloletnih dečaka na „nedozvoljene polne radnje“. Godinu dana kasnije Vrhovni sud vraća proces na početak, ali suđenja nije bilo jer je predmet zastareo.
• Slučaj bivšeg vladika Zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavende nikada nije dospeo do suda. Posle višegodišnjih optužbi za pedofiliju i podvođenje maloletnih dečaka, Kačavenda podnosi ostavku „zbog bolesti“ kada u javnosti dospeva snimak na kome je on intiman sa jednim mladićem.

Jovanović kaže da je i sam bio deo te istrage kao i da je lično doživeo seksualno zlostavljanje i ucene tokom rada sa Kačavendom.

Snimaka, dodaje, postoji mnogo i crkva je znala za njih.

„SPC je više puta vodila razne komisije koje su se bavile istragom i dolazile do podataka od pedofiliji, ali oni nikada nisu prosleđeni državnim organima. SPC u suštini prikriva pedofiliju u svojim redovima“, tvrdi Jovanović.

Jovanović je, kako tvrdi, sarađivao sa različitim bezbednosnim službama u istragama o pedofiliji u crkvi – od policije i Bezbednosno-informativne agencije, do kabineta tadašnjeg predsednika Borisa Tadića.

Istrage bi, međutim, posle optimističnog početka, iznenada stale.

„Sve je to završavano tako što su se crkva i država na neki način poravnavale.“, tvrdi Jovanović.

Gotovo po pravilu, državni zvaničnici Srbije se ne mešaju i ne izjašnjavaju o navodima o pedofiliji unutar crkve – pa se stiče utisak da je crkva „država u državi“.

Iz crkve se, međutim, mogu čuti objašnjenja da crkveni sudovi ne mogu postupati bez činjenica utvrđenih u postupcima pred civilnim sudovima.

Dometi tužbe pred sudom u Londonu

Iako su neki od pojedinačnih slučajeva u kojima su za pedofiliju optuženi sveštenici dobili epilog pred civilnim sudovima, slučajevi viših crvenih zvaničnika – poput vladika i igumana – završavani su zastarom ili nisu ni pokrenuti.

„Zbog toga smo primorani da pravdu potražimo van ove zemlje“, kaže Jovanović.

Advokat Kesar dodaje da se slučajevi koje podnose tužitelji van britanskog područja često prihvataju na britanskim sudovima, ukoliko se pokaže veza sa Velikom Britanijom.

„Ovde je to ogranak SPC u Velikoj Britaniji koji je deo Britansko-skandinavske eparhije. Po Ustavu SPC, sve eparhije su pod upravom Patrijaršije i najviših organa SPC. Dakle, jedna i nedeljiva crkva“, kaže Kesar.

Sud treba da razmotri i efikasnost pravne zaštite u matičnoj zemlji, dostupnost i kvalitet besplatne pravne pomoći, zakonske odredbe o zastarelosti, korupciju i pristup pravosuđa, objašnjava on.

U međuvremenu se njegovoj kancelariji i tužiteljima javilo još desetina pojedinaca spremnih da tuži SPC, i njihovi predmeti su sada u pripremi a dokazi se prikupljaju.

„Postoji nepoverenje, jer se svi boje uticaja SPC i sprege između crkve i države. A možda je ovo jedini način da se SPC očisti od takvog ponašanja i od kriminaliteta i stvarno izvinu svim žrtvama i ponudi nekakvu nadoknadu“, dodaje Kesar.

Britansko pravo predviđa da se tužba najavi tuženoj strani, kada sud te tužbe overi i zavede, odbrana ima tri meseca da odgovori na optužbe.

„Teoretski je moguće da jedna ili dve od tužbi bude odbijene, a da ostatak nastavi i bude puno suđenje. Može biti nagodbe pre suđenja, zahteva stranaka da se tužba odbije ili odbrana odbije kao neosnovana“, objašnjava Kesar.

Svaki od šest slučajeva je individualan, dodaje, ali se može desiti da sud odluči da se saslušaju na istom ročištu.

Ističe i da se u ovoj tužbi ne dokazuje da je pedofilije bilo u ovim pojedinačnim slučajevima.

„Postoje presude srpskih sudova za to. Za devojčicu iz Banata i još jednu devojčicu iz sela na jugu Srbije. Niko ne spori da žrtve postoje, nije pitanje da li su ti ljudi pedofili već da li je crkva spremna da uradi nešto po tom pitanju“, dodaje Kesar.

Penzija

Bivši vladika Kačavenda nikada nije kanonski raščinjen, već je penzionisan.

Drugim rečima, iako zvanično ne upravlja eparhijom, on ostaje u činu episkopa i nastavlja da prima penziju.

„Ako je penzija kazna za pedofiliju u Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi onda je sve što mi radimo besmisleno“, kaže Jovanović.

Kačavenda je septembru 2018. godine u Banjaluci predvodio litiju i osveštao temelje srpsko-ruskog hrama.

Jovanović kaže da je u pripremi još 30 tužbi protiv SPC zbog pedofilije.

„Ovo im je istorijska prilika da sebe opravdaju od navoda o pedofiliji. Moj motiv jeste zadovoljenje istine i svi mi od te ustanove tražimo samo jedno ljudsko izvini“, kaže Jovanović.

Pravoslavne crkve daleko su od obračuna sa pedofilijom kako se to od nedavno radi u Katoličkoj.

Na prvi pogled – osim tri sudski nedovršena slučaja protiv vladika u Srbiji i nekoliko u Grčkoj – stiče se utisak da u pravoslavnim crkvama ovakve optužbe nisu česte.

Međutim, na sajtu međunarodne organizacije za podršku žrtvama zlostavljanja pravoslavnih sveštenika, navodi se imena više od 70 sveštenih lica osuđenih zbog zlostavljanja, i barem još toliko slučajeva u kojima postoje prijave ili samo javne optužbe bez sudskih epiloga.

Pomenuta sveštena lica angažovana su u uglavnom pravoslavnim crkvama u Americi, ali na listi ima imena i iz Srbije – poput Branislava Peranovića, sveštenika manastira Crna Reka koji je 2013. godine osuđen na 20 godina zatvora zbog ubistva štićenika koji se borio sa zavisnosti od droge.

U izjavi za Radio Slobodna Evropa, protođakon Ljubomir Ranković – koji je 15 godina radio kao sekretar crkvenog suda – objašnjava da „crkveni sud ne može da sudi, jer nema relevantne podatke niti može da vrši istragu.“

„Može da reaguje tek kada dobije presudu građanskog suda. Očigledno je da su, ukoliko ima krivice, državni sudovi zatajili. Zato podržavam to da jedan međunarodni sud utvrdi činjenice i donese presudu“, izjavio je Ranković.

Crkveni sud i „svetovne“ kazne

Kada je reč o eventualnoj krivici sveštenih lica, monaha, pa i episkopa, o tome unutar crkve odlučuju Eparhijski crkveni sudovi kao prva instanca, a potom i Veliki crkveni sud.

Njihove uloge i nadležnosti definisane su Ustavom Srpske pravoslavne Crkve.

Prema Ustavu, krivice po kanonima i crkvenim propisima koje sude nadležne crkvene vlasti su:

• Prestupi protiv vere i učenja Crkve, kao i crkvenog poretka;
• Vladanje koje ne dolikuje svešteničkom činu i položaju;
• Nevršenje, odnosno nemarljivo vršenje službenih svešteničkih dužnosti i zakonitih naredaba pretpostavljenih crkvenih vlasti;
• Uvrede i klevete koje jedno svešteno lice nanese drugom sveštenom licu;
• Iznuđivanje nepropisne nagrade za sveštenoradnje;
• Pretresanje i kritikovanje u besedama zakona i naredaba nadležnih vlasti njihovih postupaka
• Prestupi protiv vere i učenja Crkve i crkvenog poretka
• Prestupi protiv hrišćanskog morala

Moguće crkvene kazne za sveštena lica su:

• Opomena
• Ukor
• Epitimija („duhovni lek“)
• Premeštaj na drugo mesto službovanja
• Privremena zabrana sveštenodejstva, najviše do godinu dana
• Gubitak parohijske službe, odnosno drugog zvanja u Crkvi
• Doživotna zabrana sveštenodejstva
• Lišenje svešteničkog čina
• Lišenje svešteničkog čina sa isključenjem iz crkvene zajednice
• Lišenje monaštva

Hleba i soli

„Ja od izvinjenja nemam ništa, to je reč koju svako može da izgovori“, kaže Marija.

Kada je sveštenik otišao u zatvor, problemi za Mariju nisu prestali.

Prvi pritisci sredine počeli su u selu.

„Neki ljudi u selu su potpisivali peticiju da se on oslobodi. Deca su vremenom počela da me zezaju – da me nazivaju popovom ženom, popadijkom.

Ja sam tada bila dete“, kaže ona.

Zbog svega toga Marija neko vreme nije živela sa bakom i dekom.

Školu nije uspela da završi.

„Da sam sve odmah prijavila, možda bi bilo drugačije, na licu mesta niko ništa ne bi mogao da porekne“, kaže danas Marija.

A nije prijavila baš iz straha od onoga što se kasnije i desilo – ispitivanja policije, suđenja, osude okruženja.

Zato, kaže, od tužbe jedino očekuje da svi slučajevi pedofilije u crkvi izađu na videlo.

„Što se mene tiče, pravda je donekle zadovoljena, moj krivac je u zatvoru. Ali to što oni ćute što i pokrivaju druge ljude to nije lepo i nije ljudski“, dodaje Marija.

Očekuje da svi pedofili u crkvi budu kažnjeni i da nijedno dete ne doživi ono što je ona.

„Treba sve to izdržati, ispitivanja, zataškavanja crkve. Srbija crkvi plaća, a niko ne priča šta se dešava iza svega toga. Koliko god misliš da ti je dete bezbedno u crkvi, ne znaš iza se dešava iza oltara“, kaže Marija.

Marija danas ima ćerku i „ne tako visoke snove“.

„Postala sam majka kao mlada, sto posto sam sigurna da ću završiti neku školu da mogu da stojim na svojim nogama. Da imam svoje ja, da othranjujem dete i živim miran i skroman život. So i hleba i bar da mi bude prijatno“, nada se Marija.

*Marija nije pravo ime sagovornice. Njeno pravo ime, imena bake i deke kao i mesta gde su se desili opisani događaji poznati su redakciji.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]