Kad je Rajli naučila da prihvati anksioznost zajedno sa radošću, život joj je krenuo nabolje

Iako je anksioznost jedna od najneprijatnijih emocija, Piksarov film pokazuje da može biti korisna, a ne uvek nešto što mora da se „popravi“.

Na prvi pogled ne deluje da bi popularna psihologija mogla da donese bogatstvo na blagajnama.

Ali „U mojoj glavi 2″ je postao animirani film sa najvećom zaradom svih vremena i tako čak nadmašio prošlogodišnji blokbaster „Barbi“.

Upozorenje: Ovaj članak sadrži spojlere za film „U mojoj glavi 2″.

Kao što obožavaoci već znaju, film gledaocima daje uvid iz prve ruke u unutrašnji život devojčice po imenu Rajli, u kojem su emocije personifikovane kao duhoviti likovi u Štabu njenog uma.

Rajli sada ima 13 godina, a Radost, Strah, Tuga, Bes i Gađenje su dobili nove poznanike, Anksioznost, Stid i Dosadu.

„U mojoj glavi 2" nastavlja da obrađuje temu personifikacije ključnih emocija - ovaj put dodavši nove likove koji se javljaju tokom puberteta — „U mojoj glavi 2″ nastavlja da obrađuje temu personifikacije ključnih emocija – ovaj put dodavši nove likove koji se javljaju tokom puberteta

Anksioznost ubrzo preotima Štab i proteruje Rajlinu Radost (Ejmi Poler) i njenu družinu u „trezor sećanja“, zajedno sa Rajlininim najvećim tajnama.

Oni moraju da se probiju nazad do Štaba i povrate Rajlinu samosvest, dok se ona bori da izađe na kraj sa društvenom neprilagođenošću u kampu za hokej na ledu.

I ovaj put su scenaristi sarađivali sa naučnicima, koji su se starali za to da film istinito dočarava višeslojnu prirodu naših emocija.

Zbog toga podjednako privlači i decu i odrasle.

Svi možemo da se poistovetimo sa bujicom emocija protiv kojih se Rajli bori i naučimo da ih cenimo zbog njihovih uloga u našim životima.

Anksioznost je nesumnjivo jedna od najneprijatnijih emocija.

Zbog fizičkih simptoma – ubrzani rad srca, kratak dah, napetost mišića – možemo da se osetimo kao da više ne kontrolišemo naše telo, dok tok misli može da nas navede na razmišljanja o najgorim mogućim scenarijima.

Ali film nam pokazuje da anksioznost ima svrhu.

Ona nas tera da obraćamo pažnju na stvari koje su nam najvažnije.

Čak i kad nismo u fizičkoj opasnosti, ona može da nas upozori na situacije koje su važne za samopoštovanje i buduću sreću, navodeći nas da delamo.

Savršena antijunakinja

Rajlina Anksioznost (koju igra Maja Hok) predstavlja savršenu antijunakinju.

Energična riđokosa ima osećaj da mora da udovolji svima i manična je u želji da isplanira svaku moguću pretnju po Rajlino samopoštovanje.

Što joj više planova propada, ona postaje veći despot, pritiskajući Rajli da odbaci stare prijateljice i nemilosrdno se bori za poziciju u srednjoškolskom hokejaškom timu.

Ona počinje da veruje da je niko neće voleti ako ne uspe u toj misiji, a to joj se obija o glavu.

Udaljava se od prijateljica i na kraju se nađe pod tolikim pritiskom da počne da doživljava napade panike.

Sigurno smo svi to doživeli – upadanje u vrzino kolo brige i sumnje u sebe, a u kojem verujemo da će se čitav svet srušiti zbog jednog jedinog razočaranja ili neuspeha.

Čak i kada se ponaša na najgori mogući način, međutim, mi znamo da je Anksioznosti najvažnije da se Rajli oseća dobro.

Haos koji ona izazove u Rajlinom umu, a u koji spada i krađa njene „svesti o sebi“, proističe iz lošeg pokušaja da Rajli ostane bezbedna i voljena u budućnosti.

„Samo sam pokušala da je zaštitim“, kaže ona u suzama, kad je druge emocije konačno ubede da se preda kontrolu.

Kako vam anksioznost pomaže

U stvarnom životu, lako može da se zaboravi činjenica da anksioznost postoji s dobrim razlogom.

Izgleda da je podsećanje na njene pozitivne strane dobro po naš boljitak.

Uzmite na primer jednogodišnju studiju sprovedenu na doktorima i nastavnicima u Nemačkoj.

Oni koji su anksioznost doživeli kao izvor energije – slažući se sa izjavama kao što su „osećaj delimične anksioznosti povodom situacije na poslu navodi me da budem aktivniji u rešavanju problema“ – bili su manje skloni da pate od emocionalne iscrpljenosti krajem godine od onih koji su je doživljavali kao znak slabosti i pretnju po njihov učinak.

Tokom drugog eksperimenta su regrutovani američki učenici koji su polagali diplomski ispit, što je deo procesa prijema na mnoge postdiplomske škole.

Pre lažnog ispita, neki učesnici su dobili kratak tekst koji ih podseća da anksioznost ponekad ume da bude korisna po njihov učinak.

„To znači da ne treba da vas brine ako se osećate anksiozno dok radite današnji test. Ako primetite da se osećate anksiozno, prosto podsetite sebe da vaše uzbuđenje može da vam pomogne da uradite test dobro.“

Oni su prošli bolje i na lažnom i na pravom ispitu, a pogotovo u matematičkom delu, oblasti koja je najsklonija da izazove anksioznost.

Naučnici ovu mentalnu promenu zovu „preispitivanje“ i ističu da je to način da se „čvorovi u vašem stomaku pretvore u mašne“, što je sentiment dostojan bezbrižne Radosti.

Razlozi za to su brojni, ali jedno jednostavno objašnjenje je da nam negativno viđenje anksioznosti samo pruža više razloga za brigu.

Kad osetimo da se nervoza pojačava, odmah pretpostavljamo da je to znak neuspeha u bliskoj budućnosti.

Ako anksioznost doživimo kao prirodnu i korisnu reakciju, to nas oslobađa ovog dodatnog tereta.

„U mojoj glavi 2″ nas uči da moramo da vodimo računa da ne dozvolimo anksioznosti da podivlja sa „katastrofičarskim razmišljanjem„, odnosno zamišljanjem beskrajnog lanca negativnih događaja.

Katastrofičarsko razmišljanje često dolazi sa prekomerno generalizovanim verovanjima koje prati osećaj ekstremne izvesnosti.

Nema dokaza da će jedan događaj (Rajli nema prijatelje) neizbežno dovesti do drugog (ne uspeva da uđe u tim), ali ona u to počinje da veruje.

U jednoj od mojih omiljenih scena u filmu, Radost pokušava da prekine ovu Rajlinu naviku ukazavši na sve pozitivne ishode koji mogu da se dogode, a koji su jednako verovatni (ili manje verovatni) kao i najgori mogući scenario.

U stvarnom životu, prakse kao što su kognitivna bihevioralna terapija uče nas da prepoznamo prekomerno generalizovana verovanja i dovode u pitanje dokaze koji stoje iza njih.

Da li zaista imamo dobar razlog da pomislimo da će se naše najgore noćne more ostvariti?

Ili je to, kao što ističe Radost, prosto samo jedna od brojnih mogućnosti?

Možemo li i mi, kao i Radost, da tražimo manje zastrašujuće načine da posmatramo situaciju i njene ishode?

Do kraja filma, Rajlina Anksioznost nauči da sarađuje u savršenom skladu sa drugim emocijama.

Ona može da pomogne Rajli da se pripremi za budućnost, a da je ne stavlja svaki put u stanje visoke pripravnosti.

Bilo da se radi o detetu ili odrasloj osobi, mnogi od nas bi mogli da nauče tu istu lekciju, a to je da jednostavno uživamo u jedinstvenom životu ispunjenom radošću.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru, Instagramu, Jutjubui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

„U mojoj glavi 2": Poruka zbog koje je animirani film nadmašio „Barbi" 1