U Nemačkoj razvijena najmanje tri projekta sa litijumom, kaže geolog za BBC

Dok se u Srbiji mnogi nedeljama bune protiv mogućeg rudnika litijuma u Jadru zbog straha da bi to moglo da uništi životnu sredinu i zdravlje ljudi, potraga za ovim beličastim alkalnim metalom na svetskom nivou ne jenjava.

Pomalo paradoksalno, litijum je Evropskoj uniji potreban upravo zbog „zelene tranzicije“ kako bi se smanjio uticaj privrede na klimatske promene.

Zbog široke primene u automobilskoj industriji koja želi da bude ekološki čistija, mnoge države poput Nemačke rade na tome da u zemlji proizvode i prerađuju litijum.

„U Nemačkoj se trenutno ne kopa, niti prerađuje litijum, ali najmanje tri projekta su razvijena i započeće proizvodnju u bliskoj budućnosti.

„Prerada će, na primer, započeti krajem 2024. ili početkom 2025. godine“, kaže Mihael Šmit, geolog nemačke Agencije za mineralne resurse DERA.

Rafinerija AMG litijum, jedna od najvećih u Evropi, ove godine bi mogla da započne preradu litijuma na istoku Nemačke.

• Rio Tinto u Srbiji: „Podržala bih isti projekat i u mojoj zemlji“, kaže nemačka državna sekretarka za BBC
• Kopanje litijuma u Srbiji: „Prilika koja se ne propušta“, saglasni Vučić i Šolc
• Minerali iz naših telefona koji bi mogli da pomognu sa klimatskim promenama
• Hoće li se u Srbiji ipak kopati litijum

Litijum u stenama i podzemnim vodama

Druga dva, „napredna“ projekta u Nemačkoj posvećeni su proizvodnji litijuma, kaže geolog u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Jedan je projekat kompanije Vulkan Enerdži Risorsez u Gornjem basenu reke Rajne, na jugozapadu zemlje, gde bi litijum mogao da se vadi iz podzemnih voda.

Drugo je nalazište u Rudnim gorama, na granici sa Češkom, gde je litijum u čvrstim stenama, a projekat vodi kompanija Cinvlad.

To nisu jedina istraživanja litijuma u Nemačkoj, ali su najrazvijenija.

„Dobijanje litijuma iz dubokih geotermalnih slanih rastvora biće ‘nus produkt’ proizvodnje toplotne i električne energije i zato je povezana sa izazovima koji se odnose na ove tehnologije.

„Vađenje litijuma iz Rudne gore biće više tradicionalno rudarenje“, kaže Šmit.

Kod nemačkog mesta Cinvlad i češkog Cinovec, nadomak međudržavne granice, radi se na projektu kopanja litijuma u samom srcu evropske hemijske i automobilske industrije.

„Svi projekti podležu strogim zahtevima da se poštuju ekološki i bezbednosni standardi definisani nemačkim zakonima i regulatornim institucijama“, dodaje geolog.

Kompanija Cinvladj e ranije predviđala da će u početku proizvoditi 12.000 tona godišnje, a u julu je saopšteno da će proizvesti znatno više između 16 -18.000 tona.

Cinvald je tako postao drugi najveći projekat vađenja litijuma iz tvrdih stena u Evropskoj uniji (EU) i treći u Evropi, dodaje se.

Razvija se i litijumski projekat u basenu Gornje Rajne na jugozapadu zemlje.

Meštani ove oblasti pribojavaju se zbog širenja projekta, jer je pre desetak godina tokom ispitivanja geotermalnih izvora podrhtavalo tle, pisao je prošle godine sajt Politiko.

U međuvremenu je tehnologija uznapredovala i kompanija Vulkan enerdži, na čijem čelu su australijski i nemački geolozi, priželjkuje da bude prva koja će litijum dobijati „sa nula ugljendioksida“ čime bi ostvarili san o potpuno zelenim električnim automobilima.

„Zato ne koristimo toplu vodu samo kao izvor energije, već koristimo jedinstven proces filtriranja litijuma iz ohlađene vode.

„Termalne vode onda vraćaju u podzemne rezervoare u zatvorenom kružnom sistemu“, navodi se na sajtu kompanije.

Veliki, 300 kilometara dugački greben na potezu od Bazela do Frankfurta sadrži sedimentne rezervoare geotermalnih zaliha litijuma i to je jedno od najvećih takvih nalazišta u Evropi, piše na sajtu Vulkan Enerdžis.

„Tehnološki već je moguće bušiti tako duboko i vaditi litijum iz geotermalnih izvora, ali ostaje pitanje da li to ima smisla ekonomski i ekološki“, rekao je Šmit početkom 2023. povodom ovog projekta.

Danas je za nijansu optimističniji.

„Koliko znamo, to se i dalje razvija iako su napravljene neke prekretnice, u toku je pilot projekat i testovi za vađenje (litijuma).

„Na osnovu onoga što piše na njihovom sajtu napravili su plan da projekat bude isplativ i ekološki“, kaže Šmit.

Ova kompanija je nedavno započela proizvodnju litijum hlorida, što je korak bliže proizvodnji litijum hidroksida koji se koristi za baterije.

To je prekretnica jer je prvi put „litijum stigao iz Nemačke, iz izvora pod našim nogama“, rekao je direktor kompanije u aprilu, prenosi Rojters.

Oba napredna litijumska projekta u Nemačkoj razvijaju mlade istraživačke kompanije, a državne agencije su uključene u proces dobijanja dozvola.

Ipak, pošto je pala cena litijumskih proizvoda u poslednje tri godine, sve je teže naći investitore.

„Rudarski projekti se suočavaju sa istim izazovima širom sveta, nevezano od pojedinačnih zemalja, a globalni izazov je finansiranje“, kaže Šmit.

‘Uvek ima uticaja na životnu sredinu’

Evropa je u velikoj meri zavisna od Kine kad je reč o litijumu, ključnom u proizvodnji baterija za električne automobile i mobilne telefone, i cilj joj je da se to promeni.

„U ovom trenutku u Evropi se radi na 20 projekata istraživanja litijuma i na različitim su stupnjevima.

„Najnapredniji su u Srbiji, Francuskoj, Finskoj, Portugalu, Španiji, Nemačkoj, Češkoj i Austriji“, kaže nemački geolog.

Cilj većine evropskih projekata je da proizvodnja počne između 2026. i 2032. godine, dodaje.

„Ipak, teško je reći koji od ovih projekata je razvijeniji jer se razlikuju u veličini, vlasništvu, lokacijama i zakonskim okvirima“, objašnjava Šmit.

Srbija nije jedina zemlja gde se ljudi bune protiv ovakvih projekata, jer rudnici litijuma i ekologija retko idu zajedno.

I Portugal, zasad jedini evropski proizvođač litijuma, suočavao se sa protestima nezadovoljnih meštana u okolini rudnika.

„Kopanje i proizvodnja sirovina će uvek imati uticaja na životnu sredinu.

„Zato je odgovornost lokalnih vlasti u ovim specifičnim oblastima da se poštuju zakoni i uredbe kao i da nadziru razvoj (projekata)“, kaže Mihael Šmit, odgovarajući na pitanje može li se litijum proizvoditi ekološki.

„Trebalo bi da svim deoničarima bude u interesu da smanje uticaj na okolinu na minimum.“

Slučaj Srbija

Projekat kompanije Rio Tinto na zapadu Srbije razmatra se u poslednjem izveštaju nemačke agencije DERA kao jedan od scenarija snabdevanja Evrope litijumom do 2030.

„Treba pažljivo pratiti i politička dešavanja u Srbiji“, navodi se u ovom dokumentu.

„Trenutno nije moguće predvideti da li će i u kojoj meri rudarska kompanija Rio Tinto moći dalje da razvija projekat Jadar, važan za litijum i bor.

„Sam projekat bi zbog razmera bio veoma veliki u smislu potencijalnog snabdevanja evropskog tržišta“, piše u izveštaju nemačke agencije.

Kompanija Rio Tinto je „objavila javno dostupne informacije i podatke u vezi sa ekološkim pitanjima (korišćenju vode, odlaganju otpada, upotrebe zemljišta i ostalo) i dobijanjem dozvola“, podseća Šmit.

„Nismo upoznati sa specifičnim detaljima i zakonima i procedurama u zemlji, ipak državne agencije i institucije biće odgovorne da nadziru ovaj projekat kao i ostale projekte u zemlji.

„Ovo je potrebno uraditi u skladu sa pravilima i propisima, kao i standardima svih zainteresovanih strana“, kaže Šmit.

• Protest zbog litijuma u maloj, rudarskoj Bresnici: Šta brine meštane
• Iza kulisa protesta protiv kopanja litijuma: Gornje Nedeljice, dve godine kasnije
• Bitka za litijum: Kina i Amerika se spore oko južnoameričkog bogatstva

Ipak, diplomatski odgovara na pitanje da li bi podržao projekat kao što je Jadar u Nemačkoj.

„Da bi se smanjila zavisnost Evrope od uvoza kritičnih sirovina, imperativ je da se potencijalni evropski izvori pronađu, razvijaju i koriste.

„To bi pomoglo i da se smanji uticaj na životnu sredinu tokom proizvodnje, pošto materijali neće morati da prelaze dugačke rute, na primer“.

Otkako je potpisan memorandum Srbije i Evropske unije o kritičnim sirovinama, kada je i nemački kancelar Olaf Šolc posetio Beograd, često se pominje da je interes Nemačke i posebno njene automobilske industrije da se proizvodi litijum širom Evrope.

Šmit ističe da nema „mnogo smisla gledati to kroz pojedinačne zemlje“.

Pošto će se potražnja za litijumom, prema prognozama, do 2030. uvećati nekoliko puta u odnosu na 2021. godinu, važno je da se smanji evropska zavisnost od uvoza, kaže on.

„Rudarstvo i proizvodnja u Evropi koristiće celoj Evropi, a ne samo pojedinačnim zemljama“, ističe geolog.

Prema studiji Karlsrue tehnološkog instituta domaći geotermalni izvori mogu da zadovolje možda 13 odsto godišnjih potreba nemačke industrije litijumskih baterija.

Kako je u svetu?

Proizvodnja litijuma, kao i litijumskih baterija, nije globalno raširena, već se obavlja na određenim mestima u svetu.

• Najviše litijuma stiže iz Australije uglavnom iz stena.
• Zatim slede Čile sa 25 odsto i Kina sa 13 odsto udela u svetskoj proizvodnji litijuma.
• Jedina zemlja u kojoj se proizvodi litijum u Evropi je Portugal sa jedan odsto, uglavnom za keramiku.
• Najviše litijumskih baterija proizvodi Kina – 76 odsto.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]