„Neće se ni sećati“, kaže lik kojeg glumi Robert De Niro u filmu „Ubistva pod cvetnim mesecom“ Martina Skorsezea.
Kao Vilijam Hejl, kralj stočara iz Oklahome 1920-tih godina, on se zavarava da će Osejdž narod zaboraviti desetine njihovih članova koji su sistematski ubijani jer su postali bogati nakon pronalaska nafte na njihovoj teritoriji.
Ali ovaj citat iz filma služi i kao podsetnik da ih dobar deo sveta jeste zaboravio, sve dok ovi događaji nisu postali mejnstrim u dinamičnom i studioznom bestseleru Dejvida Grena iz 2017. „Ubistva pod cvetnim mesecom: Ubistva u narodu Osejdž i rađanje FBI-a“, koji je i inspirisao film.
Gren za BBC o periodu kada je pisao knjigu kaže da je najčešći komentar koji je dobijao bio: „Ne mogu da poverujem da nikada nisam čuo za ovo“.
„Mislim da je to odraz te sile koja je u osnovi i dovela do ovih zločina, a njeno pravo ime je predrasuda“, navodi on.
- „Ubistva pod cvetnim mesecom“: Zbog čega se Martin Skorseze plaši za budućnost filma
- Taksista – film u koji niko nije verovao, a postao je klasik
- „Le Doulos“: Nasilan francuski film koji je inspirisao Tarantina i Skorsezea
- Da li je Ingmar Bergman najveći režiser svih vremena
Ova ubistva i njihovo skoro pa brisanje iz istorije zadiru u samo srce američke kulture.
„Američka demokratija se izdigla iz otimanja imovine američkih Indijanaca“, napisao je Ned Blekhouk, istoričar sa univerziteta Jejl, u nedavno objavljenoj knjizi The Rediscovery of America: Native Peoples and the Unmaking of US History.
„Naučnici su nedavno afričko-američko ropstvo smestili u centar procesa stvaranja Amerike, ali malo njih američke Indijance vidi u tom svetlu“, napisao je on.
Njegov rad je i deo trenda koji ima za cilj da te nepravde ponovo uspostavi kao ključni deo američke istorije.
Upozorenje: Tekst sadrži spojlere za film Ubistva pod cvetnim mesecom
U središtu Ubistava pod cvetnim mesecom – i knjige i filma – nalazi se Moli Burkhart (Lili Gledstoun), skromna, naftom bogata pripadnica naroda Osejdž čija je porodica naročito bila na udaru.
Jedna njena sestra je bila ubijena, drugoj je spaljena kuća, dok je njihova majka po svemu sudeći bila otrovana.
Kasnije i sama Moli postaje misteriozno i teško bolesna.
Njena istinita priča nudi dramatičan primer atmosfere i kulture koja je omogućila da se takozvana „vladavina terora“ uopšte i dogodi, a da zatim bude i ćušnuta pod tepih.
Obrazac otimanja imovine koji je počeo sa Kolumbom, nastavljen je i u narednih nekoliko stotina godina.
Američka vlada je u 19. veku oterala Osejdž Indijance sa njihove zemlje u Kanzasu, pa su se oni preselili u Oklahomu i u 20. veku na toj teritoriji pronašli naftu koja ih je učinila neverovatno bogatim.
Oni su u to vreme po glavi stanovnika bili najbogatiji narod na celom svetu.
Čak i tada je američka vlada mnoge pripadnike domorodačkih naroda proglašavala ‘nekompetentnim’, što se obično odnosilo na to koliko indijanske krvi nose u sebi.
Staratelji, najčešće korumpirani, postavljani su na pozicije sa kojih su mogli da nadgledaju i ograničavaju ‘nekompetentne’ čak i u tome kako troše sopstveni novac.
U prvom delu Skorsezeovog filma možemo da vidimo Moli koja se sreće sa starateljem, iako je i sama ekstremno inteligentna i sposobna.
Slično knjizi, i film je neobičan jer beleži i Molinu snažnu, ličnu priču, kao i kulturalne predrasude koje su i izrodile ove zločine.
Za razliku od knjige, koja se odvija kao neka detektivska priča, film već u svojoj ranoj fazi otkriva identitet ubica, a u oba slučaja tu su i spojleri.
Ranih 1920-ih godina, Vilijam Hejl je bio moćnik u okrugu Osejdž, čovek koji se bavio podmićivanjem i koji je Indijance smatrao nižim bićima, iako se predstavljao kao njihov prijatelj i dobročinitelj.
Hejl ohrabruje njegovog podjednako pohlepnog nećaka, veterana iz Prvog svetskog rata, Ernesta Burkharta (Leonardo Dikaprio) da oženi Moli.
Gledaoci su namerno ostavljeni da nagađaju da li je Ernest zaista voli, da li želi da je oženi zbog novca ili se radi o nekakvoj kombinaciji ova dva motiva.
Ovo pitanje polako, ali sigurno, mori i samu Moli.
Skorsezeov film koristi lažne arhivske snimke i opisuje zbunjenost i ogorčenje kojim belo društvo gleda na bogate Osejdž Indijance koje voze šoferi, kao i Indijanke u bundama i sa nakitom.
Sama Moli nosi tradicionalno ćebe kao kaput i živi jednostavnim životom iako ima ogromnu kuću i poslugu.
Grenova knjiga citira tekst iz Harperovog mesečnog magazina iz 1920. godine pod nazivom „Lo, bogati Indijanac“ koji se bavi neobičnom pojavom ‘crvenih milionera’.
Zabeležena je još jedna slična priča u jednom turističkom magazinu iz 1922. godine „Naši plutokratski Osejdž Indijanci“.
Povećana pozornost javnosti
I pored omalovažavanja, mnogi belci su ženidbom ulazili u pleme Osejdža, iako su njihovi motivi bili zlokobni.
Kada je američka vlada Osejdž narodu dodelila parcele u Oklahomi, pripadnici plemena su zadržali prava na profit od eksploatacije nafte.
To pravo je moglo da bude samo nasleđeno, ne i kupljeno, tako da je brak sa Osejdžima zbog nasledstva bio način kojim su belci dolazili do novca zarađenog od eksploatacije nafte.
„U ovim ubistvima je bila vidna i posebno dijabolična priroda zločina jer su se ljudi venčavali pretvarajući se da su zaljubljeni, dok su u isto vreme planirali da vas ubiju“, rekao je Gren za BBC.
Dok planira ubistva u filmu, Hejl otvoreno ističe da Osejdži nisu vredni svog novca, a na kraju ni sopstvenih života.
Hejl u tome nije bio usamljen.
„Što sam se više bavio ovom temom, više sam i shvatao da je ovde u prvom planu kultura ubijanja, ali i kultura saučesništva“, kaže Gren.
„Pronašao sam dokaze da je bilo doktora koji su prepisivali otrov. Pronašao sam dokaze da su mrtvozornici skrivali rane od metaka.
„Neki od čuvara, ljudi koji su bili postavljeni da sprovode zakon i ljudi iz pravosuđa, takođe su bili umešani i ne samo da nisu istraživali ubistva, već su ponekada možda i sami učestvovali u njima.
„A mnogi su bili i saučesnici zbog toga što su ćutali o njihovim saznanjima.“
Film oslikava kulturu bele prevlasti.
Tu je letimičan pogled na obližnji rasni masakr u Tulsi 1921, koji se odigrao u isto vreme kada i Osejdž ubistva i u kojem je belačka rulja spalila prosperitetan crnački kraj poznat i pod imenom Crni Vol strit.
Film se bavi i paradom u glavnoj ulici grada u kojem su živeli Brukhartsi sa članovima Kju kluks klana, koji su marširali u kukuljicama neposredno iza grupe žena koje su nosile transparent na kojem je pisalo „Indijanke, majke veterana“.
Bila je to direktna naznaka otvorene i ukorenjene bele supremacije u društvu.
Gomilanjem ubistava, zločini postaju sve češći i alarmantniji, tako da je i FBI morao da se umeša.
Uskoro priča dobija nacionalnu dimenziju.
Kada je Hejl bio osuđen zbog jednog ubistva, Njujork tajms je ispratio taj događaj, ali i sam naslov je bio koncentrisan na bele kriminalce, a ne na njihove domorodačke žrtve.
„Kralj Osejdž Hilsa kriv za ubistvo: Hejl, stočar i kauboj optuženi za ubistvo Indijanca“, pisalo je.
Zašto je onda ova eksplozivna priča, čak i ovako iskrivljena, bila praktično izbrisana?
Tara Damron, programska direktorka White Hair Memorial, koji se bavi Osejdž istorijom, ali i sama članica Osejdž naroda, za BBC kaže da je ovo brisanje „tipično za opšti tretman Indijanaca, a neučenjem istorije domorodaca i njenim neuključivanjem u društvene tokove, svi glasovi su bili ućutkani“.
Autohtona plemena su, kaže ona, sa različitim vladama SAD imala odnos koji se odvijao još od vremena mirovnih pregovora.
„Ono što se desilo sa Osejdž narodom u to strašno vreme tokom naše istorije predstavlja američku istoriju i ova priča je morala da bude ispričana.“
Ubistva pod cvetnim mesecom u oba formata mogu da se posmatraju i kao deo većeg kulturnog prekrajanja.
Američka vlada je 2011. godine 380 miliona dolara vrednom nagodbom okončala 12 godina dugačak proces koji je Osejdž narod pokrenuo zbog zloupotreba plemenskih fondova.
Prilikom čitanja presude, uočena je izjava Ministarstva unutrašnjih poslova u kojoj se kaže da je ova nagodba signal „posvećenosti predsednika Obame pomirenju i osnaživanju američkih indijanskih nacija“.
Aktuelni zvaničnik Deb Haland je prvi sekretar kabineta indijanskog porekla, što je samo još jedan od signala promene.
Neke nepravde nikada ne mogu da budu ispravljene.
Grenovo istraživanje je otkrilo mnoga ubistva koja nisu ni bila procesuirana i koja verovatno nikada neće biti rešena.
„Mnoge ubice su ostale na slobodi“, kaže Gren, jer FBI „nije uspeo da razotkrije mnogo dublje i mračnije zavere“.
Svedoci su danas mrtvi, a zločini nisu bili ni registrovani.
„Najčešće ne mogu da se pronađu dokazni materijali koji bi makar identifikovali počinioce i rešili te slučajeve“, kaže Gren.
Ipak, film i knjiga nas podsećaju da i oni mogu da izađu na svetlost dana i da budu sačuvani od zaborava. Od trenutka kada je knjiga objavljena, Damron je primetio povećanu javnu svest o ubistvima.
„Nadam se da su se stavovi u našoj kulturi promenili, a njihov uticaj ćemo tek imati priliku da vidimo“, kaže ona.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
