Ukrajina i Rusija: Kako žive učitelji u emigraciji koji nisu po meri države

Nataliju Soprunovu, direktorku moskovske „Škola – radionica“, pozvao je njen odrasli sin Matvej i rekao joj za glasine da se Rusija sprema da uvede vanredno stanje i objavi mobilizaciju.

„Škola – radionica“ je eksperimentalni projekat pri Centru za razvoj nastavničkog umeća, mala privatna škola sa specifičnim pristupom deci.

Tog dana u školi je trebalo da se održi nastavničko veće.

Međutim, umesto toga, nastavnici su počeli da traže na internetu avionske karte i zemlje za koje im ne treba viza.

„Ispostavilo se da smo i po ovom pitanju istomišljenici: iz škole je otišlo 50 odsto učenika i 75 odsto nastavnika“, priseća se sada Soprunova.

Kada se Natalija tog dana vratila kući, suočila se sa potpuno nepoznatim zadatkom: trebalo je da preko noći spakuje stvari zauvek.

• Novi đaci iz Rusije i Ukrajine u srpskim školama: Privremeni dom za jedne, novi život za druge
• Nastavnici u oslobođenim ukrajinskim oblastima: „Mučili su nas jer smo odbili da držimo časove na ruskom“
• Šifra paljanicja: Šta se dešava sa ruskim jezikom u Ukrajini

„Nas četvoro i osam malih kofera. I ne razumem šta to znači da se spremaš za emigraciju. Da li to znači da ćerkici ponesem zimski kaput, iako idemo u Jerevan a tamo je već toplo ili treba da skinem dekin portret sa zida … Mi smo mislili da se nikada nećemo ovde vratiti, niti videti ili čuti. Avion je bio prepun ljudi, svi su bodrili jedni druge, čak su se i šalili ali je bilo očigledno da su svi potrešeni i uplašeni. Još je kovid trajao i suze, koje su mi prilično tekle, sam mogla da sakrijem ispod maske.“

Porodica Soprunove prešla je iz Jermenije za Rigu, gde imaju rodbinu.

„Škola – radionica“ koju su 7 godina gradili pedagozi – više nije postojala.

Decu, koja su ostala u Moskvi, primila je druga škola.

Međutim, nastavnici „Škole – radionice“ nastavljaju da predaju onlajn: i učenicima koji su se razmileli po svetu i drugoj deci u emigraciji.

Ovi časovi ne zamenjuju časove iz lokalnih škola: oni obuhvataju samo onaj deo ruskog nastavnog programa koji sami predavači smatraju relevantnim i vrednim.

Njihovim bivšim učenicima verovatno nije lako da se priviknu na obične škole. „Škola-radionica“ bila je drugačija.

Oni su potpuno napustili koncept takmičarskog duha i konkurencije u nastavi: Soprunova je ubeđena da učenje kao beskonačna jurnjava za peticama apsolutno ne odgovara svoj deci.

Pokušavali su da izbegnu tradicionalni sistem školskog ocenjivanja, zamenjujući ga posebnim izveštajima ili pismima roditeljima.

Deci su pomagali brojni psiholozi da se uključe u kolektiv.

Časovi su bili nalik na zajedničke diskusije i istraživanja: Soprunova je organizovala časove kao klub za diskusije, a učitelj je vodio diskusiju.

• „Došli smo da ostanemo“: Zašto ruski IT stručnjaci otvaraju firme u Srbiji
• „Imali smo divan grad, ali ga više nema“: Kako izbeglice iz Ukrajine žive u Srbiji

„Ne mogu da radim tamo gde se prozori ukrašavaju slovom Z „

Natalija Soprunova je išla na protestne mitinge ali više nije gajila iluzije o onome što se dešava u zemlji:

„Trg Bolotnaja [veliki miting opozicije 6. maja 2012. godine koji se završio neredima i krivičnim postupcima] i ubistvo Njemcova [27. februara 2015.] uverili su me da zemlja nikada neće biti onakva o kakvoj mi sanjamo. Iako sam mislila da su pojedinačni naleti slobode, nešto dobro i nešto što je moguće. Ja sam 2014. godine otvorila novu školu. Verovala sam da je moguće, potrebno i važno da se bar nešto uradi na lokalnom nivou.“

„Škola-radionica“ bila je kamerni tip škole: ona je zauzimala samo jedan sprat zgrade, a svake godine upisivala je razred od 14 đaka.

Na samom početku zvanično je bila deo poznate moskovske 57. škole, a zatim, kako Natalija navodi, njen projekat se „otkačio“.

Tako se „Škola-radionica“ razvijala i živela sedam godina.

Međutim, nakon početka rata Nataliji je potonula svaka nada da mali kvalitetni projekti uopšte mogu da zažive u Rusiji.

Soprunova je ubeđena da ona i kolege nisu otišli u martu nakon glasina o mobilizaciji, da bi „Škola-radionica“ sve jedno prestala da postoji.

„Više ne verujem. Odugovlačenje [odlaska] bilo bi kao da odsecaš rep deo po deo“, kaže ona.

Škole u Rusiji, i privatne i državne, dugi niz godina su se suočavale sa sve većim pritiskom države.

A nakon potpune ruske invazije na Ukrajinu, mnogi nastavnici su shvatili da će početi da stežu šrafove u obrazovanju.

I ispostavilo se da su bili u pravu.

Ministar prosvete Kravcov je već u aprilu obećao da će uvesti časove nastave o „aktuelnim događajima“ kako ne bi ostavljali decu „samu sa informacionim ratom“.

Tako su se u školama pojavili „Razgovori o važnim stvarima“.

Školska nedelja sada počinje podizanjem ruske zastave uz himnu, a u gradivo istorije za učenike devetog razreda uključeno je priznanje nezavisnosti samoproglašene DNR, pa čak i izgradnju Krimskog mosta.

„Od samog početka rata očekivao sam da će uskoro zabraniti da se sa decom priča na ovu temu. To se i dogodilo“, priseća se nastavnik fizike Danil iz Tjumenske oblasti.

„Bukvalno, nedelju ili dve kasnije rečeno nam je da moramo da budemo pažljiviji u izražavanju.

„Počeli su da se vode takvi politički razgovori, koji su objašnjavali nastavnicima da je u stvari situacija normalna, naša vlast ispunjava sopstvenu funkciju, to je sve. Argumenti su bili sa televizora.“

Pogledajte i video: „Pobegla sam od rata u osmom mesecu trudnoće, a danas živimo u Kotoru bogatiji za jednog člana“

Danijel smatra da treba da budete što iskreniji sa učenicima da biste izgradili normalne odnose.

Nije želeo da laže, u Rusiji se više nije osećao sigurnim. Na proleće su on i njegova devojka odlučili da odu.

„Iskreno govoreći, bilo mi je veoma teško da se rastanem od dece“, priseća se on.

„Morao sam da shvatim da ih nisam samo ostavio, da deca neće biti izgubljena bez mene. I do tog zaključka sam, naravno, došao kada sam u dečijem kolektivu video decu koja nisu podlegla propagandi. Odnosno, oni razumeju da je to što Rusija radi pogrešno, da to treba zaustaviti.“

Za učiteljicu nižih razreda Mariju Gožej iz Rostova na Donu, kap koja je prelila čašu bio je „Dnevnik jednog đaka u Rostovskoj oblasti“, koji je videla u maju. Na svakoj stranici bila je slika heroja: kosmonauta, spasioca ili vojnika.

Uglavnom su to bili borci iz Velikog otadžbinskog rata, ali je bio i učesnik Prvog čečenskog rata, i narednik koji je poginuo u „mirovnoj misiji u gradu Chinvali 2008. godine“.

Marijina škola je insistirala na tome da roditelji kupe baš ovaj dnevnik njihovoj deci.

„To me je prestravilo. Učitelj je još obavezan da svake nedelje priča o jednom od tih heroja. Do tog trenutka sam mislila da ću ostati, pošto su deci potrebni učitelji koji će nositi svetlost i učiti ih da misle. Onda sam videla i shvatila da ja to neću moći.“

Takođe je otišao iz zemlje i jedan od osnivača projekta „Učitelj za Rusiju“ Fedor Šeberstov.

Ideja projekta je da se mladi nastavnici šalju u unutrašnjost kako bi doneli nove ideje i svežu krv u seoske škole.

A pre rata „patriote“ poput Nikite Mihalkova optuživale su projekat za saradnju sa Zapadom, ali je on ipak nastavio da deluje u Rusiji.

Fedor sada radi u Taškentu.

Posle izbijanja rata prestao je da razume kakva se budućnost sprema za decu u Rusiji.

„Šta ti možeš da uradiš sa tom tvojom matematikom, zbog čega da ideš na Defektološki ili Prirodnomatematički fakultet?“, objašnjava on.

Andrej, učitelj engleskog jezika iz Brjanska, dao je otkaz u martu.

„Ako sam dobro razumeo, ja sam jedini koji je otišao iz škole.

Dao sam otkaz i bukvalno nakon par nedelja sreo sam koleginicu.

Bili smo u dobrim odnosima, pomagao sam joj oko nekih stvari, uključujući i stvari privatne prirode.

Ona se zainteresovala zašto me odavno nije videla u školi. Ja sam joj direktno odgovorio da ne mogu da radim tamo gde su prozori ukrašeni sa slovom Z.

Frknula je i ubrzanim hodo otišla.

Odnosno, kako sam razumeo, bio sam žigosan kao izdajnik.“

Pogledajte i video: Mobilizacija u Rusiji i dolazak u Srbiju – „Šta da radim tamo, ni ne umem da pucam“

Nastavnici su bili u pravu što su brinuli.

Da su ostali da rade, postali bi svedoci sve veće ideologizacije školskog programa: ministar prosvete Kravcov obećao je da će deo o specijalnoj operaciji biti ubačen u školske udžbenike.

A možda bi i morali da nadgledaju pisanje pisama na front.

Đaci sada to redovno rade.

Ono što deca napišu cenzuriše se: to se najbolje vidi kada deca požele vojniku da nikoga ne ubije umesto zahvalnosti za „odbranu Otadžbine“ i onda nastaje skandal.

To se, na primer, desilo sa učenikom petog razreda iz Jekaterinburga.

U Kostromskoj oblasti učenice šiju marame za vojsku sa molitvama i slovom Z.

A u Kareliji je učiteljica primorala učenika sedmog razreda da sedi ceo čas okrenut prema zidu zbog dukserice sa američkom zastavom.

Ipak, takvi slučaji su inicijative pojedinačnih škola ili lokalnih činovnika.

Dobre škole (i državne i privatne) i dalje postoje i uspevaju da zaštite decu od propagande: na primer, korišćenje istih onih „Razgovora o važnim stvarima“ kao dopunskim časovima za pripremu za edinstveni državni ispit.

I, naravno, nisu otišli svi nastavnici koji se nisu slagali sa ratom.

Nastavnici u Rusiji redovno bivaju kažnjavani zbog diskreditovanje oružanih snaga, bilo zbog onoga što pričaju na času ili objavljivanja antiratnog avatara na društvenim mrežama.

Četrdesetpetogodišnja učiteljica u Čeljabinskoj oblasti kažnjena je zbog pacifističkih plakata koje je okačila u ulazu kuće. A protiv nastavnice engleskog jezika u Moskvi zbog samostalni protest sa natpisom „Mir“, sastavljen je protokol.

• Ljubav jača od bombi: Srbin koji je odlučio da ostane u Ukrajini
• Kako je Beograd odigrao sudbonosnu ulogu u životu Amerikanke i Rusa

„Šetaš se ulicama i srećeš poznate učitelje“

Jedan od osnivača „Učitelji za Rusiju“ Fjodor Šeberstov preselio se u Uzbekistan.

Već je pokrenuo projekte „Učitelj za…“ u Kazahstanu, u Uzbekistanu i u Kirgistanu.

Ima mnogo mogućnosti u novoj zemlji:

„Ovde je divan život. Zemlja ide napred koracima od sedam milja. Sve što je u Rusiji zabranjeno u poslednjih šest meseci, ovde su mnogo toga dozvolili u poslednjih šest meseci“, kaže Fedor. Ruski učitelji su na ceni i deo [onih koji su se preselili] lako pronalaze posao. Na kraju krajeva život je primetno jeftiniji nego što je još uvek u Moskvi i Evropi. Ovde postoji velika zajednica nastavnika. Šetaš ulicama i srećeš nastavnike koje poznaješ.“

Danil iz Tjumenske oblasti dobio je posao u privatnoj školi u Almatiju. Učenici su ljubazni i otvoreni čak i prema ljudima koje slabo poznaju, primetio je on.

Andrej, učitelj iz Brjanska, preselio se u Biškek.

On se takođe zaposlio u privatnoj školi, a posao je našao sasvim slučajno: u minibusu je čuo razgovor dve učiteljice.

„Suptilno se umešao u razgovor. Pitao je da li ima slobodnih mesta u njihovim školama? I one su me preporučile jednu od privatnih škola u kojoj radi njihov kolega. Upravo su se selili u novu zgradu i proširili se. Javio sam se na konkurs, došao na razgovor i primili su me.“

U Centralnoj Aziji ruski učitelji lako nalaze posao, delimično zato što je ruski jezik i dalje popularan kao jezik komunikacije među različitim narodima.

U Kirgistanu ga govori 48% stanovništva.

U Kazahstanu, prema popisu iz 2009. godine, više ljudi govori ruski nego kazahstanski.

U sve tri zemlje postoji mnogo škola i univerziteta u kojima je nastava na ruskom jeziku.

Sagovornici BBC-ja zaposlili su se u privatnim školama, gde su plate veće i deca iz imućnih porodica.

Najverovatnije, njihovo iskustvo se razlikuje od slike sveta običnog učitelja u ovim zemljama.

Štaviše, ne može se reći da su se nastavnici preselili iz ruske diktature u države sa razvijenom demokratijom.

U Kazahstanu su 2022. godine održani protesti protiv vlasti, koji su se završili smrću više od 200 ljudi.

Uzbekistan se nalazi na 133. mestu na rang listi slobode štampe i to na dnu liste, posle Južnog Sudana i Ugande.

Međutim, Rusija je još niže rangirana.

U Kirgistanu je bolja situacija sa slobodom govora: zemlja se nalazi na 72. mestu na rang listi, odmah uz Japan.

Međutim sada se tamo sudi tridesetorici boraca za ljudska prava i aktivista koji su se protivili predaji Kempir-Abadskog rezervoara vode Uzbekistanu.

Optuženi su za pripremanje masovnih nereda ali društveni aktivisti ovaj događaj nazivaju političkim.

I ako je Kazahstan ekonomski razvijen, otprilike kao Rusija (osim posledica sankcija), Kirgistan i Uzbekistan su siromašne zemlje sa niskim životnim standardom.

Učitelji i učenici zajedno su bojili zidove

Dešava se da se učitelji na novom mestu ne integrišu u lokalni život, već grade školu od nule.

Tako je uradila i Mariko Monahova, učiteljica geografije iz moskovske škole „ Bela vrana“.

Monahova je geograf.

Dugo je radila u korporativnom sektoru, u kompanijama koje su se bavile snimanjem kosmosa, a takođe je radila i u državnim agencijama.

Međutim, u svom radu je videla beskrajne pokušaje kolega „da opljačkaju državu umesto da urade nešto kul“.

Tada je Monahova odlučila da ode na posao koji ima više smisla – u školu da radi sa decom.

„Shvatila sam da je to jedino što mogu da uradim za državu. Mogu da uzmem čitave generacije dece koje ću od samog početka učiti da budu profesionalci i da im bude zanimljivo. Oni će razumeti šta rade i zašto… Biće im super, biće srećni ljudi. A srećni ljudu nikada neće ići da ratuju“, kaže Monahova.

Ove nade su propale 24. februara. Mariko nije mogla da ostane u zemlji koja je pokrenula rat i zatim je u martu otišla u Crnu Goru.

U proleće, Monahova je nastavila da podučava đake onlajn: kako bi deca imala neku vrstu stabilnosti i ne bi imala osećaj da se svet srušio.

A onda se dogovorila sa lokalnom privatnom školom, jedinom ruskom školom u Crnoj Gori sa akreditacijom koja maturantima izdaje crnogorske sertifikate, da otvori filijalu u Herceg Novom.

Gradonačelnik, kome su se obratili Monahova i ekipa, ponudio im je zgradu nekadašnje osnovne škole, koja nije radila nekoliko godina i nakon tendera uspeli su da je dobiju.

Tako je nastala škola „Adriatik Novi“ u kojoj deca mogu da uče na ruskom jeziku, a da pritom dobiju crnogorski sertifikat.

Trebalo je da se renovira stara školska zgrada i u avgustu su nastavnici, učenici i roditelji zajedno ofarbali zidove, deca su nacrtala grafite na zidovima sportskog terena.

Škola treba da bude prostor gde se deca super osećaju, ubeđena je Mariko.

A odlazak u novu školu u septembru više nije zastrašujući ako ste pomogli u stvaranju ovog prostora u avgustu, objašnjava ona.

Sima Vlasova se preselila u Tbilisi trećeg dana rata: trudna, sa mužem i sedmogodišnjim sinom.

U početku uopšte im nije bilo jasno kako da organizuju život.

Sin, đak prvak, našao se u stranoj zemnji usred školske godine.

U martu je Sima upisala dete u lokalnu školu, međutim njemu nije bilo prijatno tamo.

Osim toga, zbog priliva onih koji su dolazili škola je bila preopterećena.

Gruzija je jedna od najpopularnijih zemalja kod onih koji su Rusiju napustili iz političkih razloga: i pre, i nakon što je rat počeo u njegovim punim razmerama.

U početku je Vlasova želela da pregovara sa drugim roditeljima emigrantima i unajmi učiteljicu za njihovu decu. Ali ispostavilo se da je mnogo više ljudi koji su želeli da njihova deca tako uče, nego što bi jedan nastavnik mogao da postigne. Tako se pojavio Your Way: kursevi ruskog jezika za osnovce. Sada tamo uče Rusi, Belorusi, Jermeni, pa čak i građani Izraela.

Vlasova je nekada studirala na pedagoškom fakultetu ali nikada nije radila u školi: poslednjih godina u Moskvi se bavila dizajnom u Sberbanci.

„Ja ne umem da se bavim metodikom nastave“, odmah priznaje.

I dodaje da su u Tbilisiju uspeli da okupe odličan tim ruskih, gruzijskih i ukrajinskih nastavnika i da zajedno stvore nešto bolje od obične osnovne škole.

Škola Your Way, Simin centar, ne može još uvek da se nazove školom pošto još nije akreditovana u Gruziji ali se Vlasova nada da će dobiti akreditaciju.

To znači da škola Your Way ne može da izda sertifikat o završenoj školi.

Međutim, postoji mogućnost da se na daljinu priključite ruskim školama i jednom u toku tromesečja polažete test za sertifikaciju.

A moguće je prema ruskim zakonima da se u devetom razredu polažu ispiti i da se na taj način pokaže da je dete sve te godine zaista učilo.

Neke porodice sa kojima Sima radi ne znaju gde će se naći za nekoliko godina: verovatno će deca nastaviti da se obrazuju u drugoj zemlji po drugim pravilima.

U mnogim evropskim zemljama deca se upisuju u škole na osnovu ispita: znači, glavna stvar je da ona imaju realno znanje.

„Mi smo stvorili takvo mesto odakle deca ne žele da idu. Centar se zatvara u šest, a deca govore: još samo 10 minuta! Mi ih ne teramo da sede, oblače uniformu, da bubaju. Sve učimo kroz igru“, kaže Sima.

Seća se kako su četvrtom razredu objašnjavali razlomke: učitelj je sa decom u učionici ispekao picu i isekao od nje trećinu, četvrtinu i jednu šestinu.

Pogledajte i video: „Mi smo kao porodica“ – Prijateljice čije zemlje su u ratu

Jedna od učiteljica u školi Sime Vlasove, Marija Gožaja, skoro je završila fakultet i pre nego što je emigrirala uspela je da radi u ruskoj školi samo godinu dana.

Ali razlika je ogromna.

„Stvarno volim da pričam sa decom, od njih čuješ stvari o kojima odrasla osoba nikada ne bi razmišljala“, kaže ona.

„Znanje treba kalemiti na bazu, a baza je to kada deca vole da uče. Iako su u mojoj školi [u Rostovu na Donu] svi nastavnici, koji su bili duplo stariji od mene, govorili: ne, samo ih morate naterati, inače će vam se popeti na vrh glave.“

Marija je bila uzbuđena kada su je primili u Your Way, u Tbilisiju, i ispostavilo se da svi tamo podržavaju njen pristup deci.

Međutim, stvari se nisu zadržale samo na obrazovanju dece.

Formirana je čitava zajednica oko kurseva: „Imamo grupu za podršku onima koji su se preselili: pomažemo u pronalaženju smeštaja, lekara, završavamo dokumenta.

Održavamo susrete za majke koje pate u izolaciji, kamp za decu kojoj je dosadno tokom raspusta“, kaže Vlasova.

Za nju je važno da školarci koji govore ruski ne žive izolovano: pozivaju se i gruzijska deca na praznike i dečije sajmove.

Natalija Soprunova živi u Rigi i sprema se da napravi osnovnu školu u okviru međunarodnog obrazovnog projekta Le Sallay: ova škola predviđa onlajn učenje sa susretima uživo učenika i nastavnika tokom svakog tromesečja.

Jedna Natalijina koleginica, koja je početkom marta u panici kupila karte iz Rusije, nastanila se u Jerevanu.

Elena Čegodajeva je tamo organizovala „Slobodnu školu“ za decu ruskih emigranata.

U početku je mislila da je to privremeno rešenje: deci je trebalo da brzo nastave sa učenjem dok roditelji rešavaju pitanja sa dokumentima, poslom i navikavanjem na novu zemlju.

Ali sve je više bilo onih koji su želeli da se upišu: prvo je bilo samo 40 učenika, do kraja juna upisalo se oko 100, a sada ih ima 200.

Mnogo Rusa je došlo u Jerevan i ruska odeljenja u lokalnim školama su puna.

I tako je Elena našla više prostorija i „Slobodna škola“ je nastavila da živi.

Iako njena škola nije akreditovana u Jermeniji, za šta bi morala da predaje na jermenskom.

Deca mogu da se prijave na školovanje kod kuće u Rusiji.

Zaključen je sporazum između Jermenije i Rusije o međusobnom prihvatanju dokumenata o obrazovanju, to jest, neće biti problema sa ruskim sertifikatom u Jermeniji.

Zato deca ovde formiraju drugarstva, nastavnici pronalaze istomišljenike i formira se zajednica.

„Jerevan je mali grad i mnogo Rusa je došlo ovde.

Oni se udružuju, a naša škola je jedan od razloga“, napominje Čegodajeva.

Pogledajte i video: Matursko veče među ruševinama

„Odgajanje generacija odraslih poslušnika nije opcija“

Jerevanska škola se s razlogom zove „Slobodna“.

Ovde je cilj da se uči bez vike i bez kažnjavanja ocenama.

„Moja glavna vrednost je vaspitanje slobodnomisleće osobe koja može da na kritički način posmatra događaje“, kaže Vladislav Povišev, nastavnik istorije u „Slobodnoj školi“.

„Međutim, to bi bilo prilično komplikovano sprovesti sada u školi u ruskom sistemu.“

Povišev je, kao i većina njegovih kolega, napustio Rusiju nakon početka rata: i veoma mu je drago što je uspeo da pronađe kolege istomišljenike u Jerevanu.

„Ideja o našim časovima je nastala upravo iz situacije u zemlji. Tada mi je postalo jasno da vaspitavanje odraslih poslušnika nije opcija“, kaže Sima Vlasova iz Tbilisija.

U običnoj ruskoj školi samo uče da budu poslušni, smatra ona: radi kako su ti stariji rekli i postavljaj pitanja samo kada je dozvoljeno.

„Nemamo nijednu zabranu koju ne bismo mogli da objasnimo detetu na pristupačan način. To može da bude teško, naročito sa onima koji su buntovne prirode i šestogodišnjacima. Ali mi smo namerno išli na to. Naravno, veoma je zgodno odgajati poslušnu, zastrašenu decu. Ali evo šta je iz toga proizašlo“, kaže ona, misleći na rat u Ukrajini i činjenicu da ga neki Rusi podržavaju.

A ako i ne podržava, onda i dalje poslušno ide u vojni odsek.

Na časovima matematike, Natalija Soprunova je učila decu kritičkom razmišljanju.

„Skoro svake nedelje pravim provokacije: kažem im lažnu izjavu. Na primer, što je broj veći, to ima više delilaca. Zvuči veoma razumno!“

Zatim posmatra ko će od učenika primetiti grešku.

Tako deca otkrivaju da učiteljica nije uvek u pravu i da im ne treba slepo verovati, objašnjava ona.

„Obrazovanje igra važnu ulogu na duge staze“, rekao je Vladislav Povišev, nastavnik „Slobodne škole“ u Jerevanu.

„Radeći danas sa decom iz Rusije, želeo bih da se nadam da ću nekako uticati na situaciju“.

Jasno je da učenje istorije dece, u ovom trenutku, neće zaustaviti rat.

Ali ovaj rat je generacijski sukob, uveren je Povišev, i upravo to radi – odgaja novu generaciju.

„Deca kojoj predajem su mnogo bolja od nas“, rekao je on.

„Imao sam mnogo učenika i nikada nisam sreo decu na koju ne bih mogao da polažem nade za budućnost.“

Pogledajte i video: Šta je pozadina sukoba Ukrajine i Rusije

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]