Iskopano je više od 1.500 novih grobova u masovnoj grobnici blizu južnog ukrajinskog grada Marijupolja, prema analizi novog satelitskog snimka sprovedenoj za BBC.
Lokacija severozapadno od grada sastoji se od velikog polja punog grobova za koje ukrajinski zvaničnici i očevici kažu da sadrži hiljade tela.
Marijupolj, lučki grad blizu granice sa Rusijom, bio je velika strateška meta za Ruse.
Od početka rata on je nemilosrdno bombardovan i iz vazduha i sa zemlje.
U trenutku kad je u maju pao u ruke Rusa, poginule su već hiljade civila a veći deo grada je bio uništen.
- Zašto je Marijupolj toliko važan za Rusiju
- „Kada ćemo dobiti struju i zašto je počeo rat?”: Život u okupiranom Marijupolju
- „Imam osećaj da se više nikada nećemo vratiti“: Marijupolj posle 80 dana rata
Skorašnji Maksarovi satelitski snimci pokazuju da tri masovne grobnice kod Marijupolja, locirane blizu Starog Krima, Manuša i Vinoradne, neprestano rastu od proleća.
Centar za informativni otpor analizirao je sliku Starog Krima za BBC i zaključio da je tamo iskopano 1.500 novih grobova otkako je poslednji put analizirao snimke sa ove lokacije u junu.
Sada procenjuje da je tamo iskopano više od 4.600 grobova od početka rata, iako kaže da ne može tačno da zna koliko je tela sahranjeno na tom mestu.
Ukrajinski zvaničnici veruju da je najmanje 25.000 ljudi stradalo u borbama za Marijupolj, a da je 5.000-7.000 njih ostalo pod ruševinama pošto su im bombardovani domovi.
Očevici u Marijupolju rekli su za BBC da su poslednjih meseci viđali kako ruske vlasti izvlače tela iz ruševina uništenih zgrada u gradu i odvoze ih da ih pokopaju.
Potresna priča Olge Sagirove samo je blagi uvid u ono kroz šta su prošli mnogi u Marijupolju.
Ona je bila jedina osoba u svojoj kući koja je preživela kad su je bombardovali Rusi.
Stradali su njen muž i roditelji i, kao i mnogi koji su sada pobegli iz grada, ne zna gde su njihova tela.
Četrdesetosmogodišnja računovođa živela je sa mužem Valerijem u dvospratnoj kući sa uređenim vrtom, u stambenoj četvrti Marijupolja.
Njeno dvoje odrasle dece živelo je na drugom mestu.
Bilo je relativno mirno u njenom kraju početkom marta, uprkos žestokom granatiranju u drugim delovima grada.
Ipak, svake noći su ona i njen muž spavali u podrumu.
„Plakala sam sve vreme, dok je moj muž pokušavao da me umiri“, kaže Olga.
„Rekao je da ne brinem, da ćemo preživeti sve ovo.“
Uveče 10. marta, 15. dana ruskog bombardovanja, neko im je pokucao na vrata.
Olgini roditelji, koji su bili u osamdesetim, stajali su tamo delujući veoma potreseno.
Njihova kuća upravo je bila pogođena granatom i gorela je.
Olga ih je uvela i pozvala ih da spavaju dole u podrumu sa njom.
Ali oni to nisu želeli, tako da im je dala spavaću sobu u glavnom delu kuće.
Oko 22:30, Valerij se popeo iz podruma zato što je granatiranje utihnulo i želeo je malo da se odmori.
Ali, uveravao je Olgu, vratiće se ako se bilo šta dogodi.
U 03:30 probudili su je zvuci nadletanja aviona.
Odjednom se čitava kuća sručila na nju.
„Sve se desilo u deliću sekunde. Sve se srušilo na mene“, kaže ona.
„Noge su mi bile poluzatrpane, tako da nisam mogla da se pomerim. Kad mi se čulo sluha polako vratio, mogla sam da čujem muževljev glas odnekud: ‘Olga, pomozi mi, iskopaj me’, govorio je. ‘Ja sam blizu stepenica’.“
Olga je mogla da vidi Valerija svega dva metra od sebe, ali nije mogla da ga dosegne. Bio je zakopan dublje od nje.
Sve što je mogla je da nastavi da razgovara s njim.
„Posle nekog vremena čula sam kako zviždi dok diše“, rekla je ona. „Posle toga se više nije čuo.“
Sama u mraku, Olga je pokušala da vrišti, ali je niko nije čuo.
Na kraju je videla svetlost baterijske lampe kako se kreće prema njoj.
Bile su to njene komšije, koje su pokušale da je oslobode iz ruševina.
Ne uspevši, rekle su da će se vratiti posle izlaska sunca.
Olga je ponovo ostala sama, sa mužem, koji je izgovorio poslednje reči, zatrpan u ruševinama blizu nje.
- Svedoci užasa u Marijupolju: „Ljudi su padali i umirali na moje oči“
- „Bilo je kao u koncentracionom logoru“ – svedočanstva preživelih iz Marijupolja
Satima pod ruševinama
Kad je izašlo sunce, Olga je počela da razaznaje okruženje.
Kad je digla pogled, videla je betonski stub – nakrivljen i preteći da će se srušiti na nju.
„Znala sam da više ništa nije važno. Umirala sam“, kaže ona.
U tom trenutku, kaže ona, pokušala je da oduzme sebi život.
Na kraju su se komšije vratile sa drugima i pokušali da je iskopaju.
Uspeli su da oslobode jednu od Olginih nogu.
Ali jedan od betonskih stubova pritiskao je drugu.
Još dugih šest sati oni su pokušavali da oslobode njenu desnu nogu.
Konačno su odlučili da obmotaju kabl oko Olgine noge i snažno povuku.
„Jako sam se uplašila da neće uspeti da mi izvuku nogu i da ću ostati bez nje“, kaže ona.
Posle tri pokušaja, Olga je bila oslobođena.
Obe noge su joj bile slomljene na više mesta i nije mogla da hoda skoro pet meseci.
„Moja desna noga bila je potpuno smrskana“, kaže ona.
Te noći Olga nije izgubila samo muža, već i roditelje, koji su spavali u glavnom delu kuće kad je ona pretvorena u prah.
Ali njenoj patnji još nije bio kraj.
Dok je Olga negovana u obližnjem podrumu u Marijupolju, primila je još poražavajućih vesti.
Njena sestra i zet takođe su stradali u svom domu tri dana ranije.
„Sedeli su u bašti i pili kafu kad je pala bomba“, kaže Olga.
„Izgubila sam petoro najmilijih u roku od nekoliko dana.“
Kad sam se srela sa Olgom, živela je u Huizenu blizu Amsterdama, na bezbednom sa dvoje odrasle dece.
Sada ponovo može da hoda, posle više meseci oslanjanja na invalidska kolica.
Uči engleski i voli da se šeta i razgleda cveće i vrtove koji je podsećaju na kuću.
Ona je srdačna, elegantna i uglađena žena sa izrazito prijateljskim osmehom.
Olga mi kaže da joj je drago što je živa i da veruje da joj je bilo suđeno da preživi.
Kad sam joj pre neki dan poslala poruku da joj čestitam rođendan, odgovorila mi je: „Šta god se desi, život ide dalje i ja sada razumem da moram da živim!“
Provela je veći deo dana u suzama.
Sve do sredine leta prisiljavala se da ostane budna do sitnih sati kako bi izbegla noćne more u kojima je ponovo proživljavala užase.
U nedogled prelistava slike iz pređašnjeg života i kaže da nije još do kraja uspela da prihvati ono što joj se desilo.
U dvoje odrasle dece ona neprestano vidi svog muža.
Toliko joj nedostaje Valerij da to jedva može da izdrži.
Njih dvoje su zajedno odlazili na plivanje, organizovali jednom nedeljno zabave, a Olga sada živi u stančiću u stranoj zemlji.
Nije uspela da dobije informacije o telima članova porodice, ali podozreva da su još uvek zakopana ispod ruševina kuće.
Rusi sada kontrolišu grad, ali je Olgi ovog leta rečeno da jedno telo može da se vidi zaglavljeno u ruševinama njenog starog doma.
Pogledajte i video: Šta je krenula naopako sa napadom Rusije na Ukrajinu
Kopač grobova
Olga je samo jedna od mnogih iz Marijupolja koji ne mogu da nađu tela nestale rodbine.
Neka su sahranjena u masovnim grobnicama u centru Marijupolja, koje su iskopali Ukrajinci odvažno prkoseći granatiranju da bi sklonili leševe sa ulica i iz domova.
Početkom marta, Vagan Mnatsakanijan, lokalni ekolog, pokušavao je da pronađe mesto gde da sahrani oca koji je poginuo u borbama.
Vagan je na veliko zaprepašćenje otkrio da su mrtvačnice prepune.
Obratio se lokalnim vlastima da ih pita gde može da sahrani oca i – shvativši koliko drugih je u istoj situaciji – dobrovoljno počeo da organizuje hitne ukope.
Počeo je da rukovodi timovima drugih meštana koji su iskopali tri masovne grobnice u centru grada u ime ukrajinskih opštinskih vlasti.
Pet dana marta on i njegovi tim sakupljali su tela iz okoline Marijuplja, sve vreme pod žestokim bombardovanjem.
Tela su užurbano spuštana u rovove, često bez vreća za leševe.
„Nekih groznih dana rečeno nam je da ima više od 100 tela – ponekad 150 tela – koje je trebalo skloniti“, kaže on.
„Toliko ih je bilo da nismo mogli sve da ih sakupimo.“
„Jednog dana granata je letela ka meni i morao sam da skočim u jednu od grobnica da se zaklonim. Našao sam se sasvim blizu leševa, ali mi je bilo drago što sam ostao živ“, kaže Vagan.
Traganje za sinom
Tatjana, koja je izgubila sina u borbama, očajnički je pokušavala da ga nađe i ovog leta je posetila masovnu grobnicu blizu Vinoradne kod Marijupolja u potrazi za njim.
Ona kaže da ne zna šta se desilo sa dvadesetšestogodišnjim Jaroslavom, koji je voleo automobile i sanjao da otvori vlastitu firmu.
Ali ona kaže da joj je rečeno da ga je ubio snajperista.
„Ako nije živ, želimo ljudski da ga sahranimo“, kaže ona.
„Prebrojali smo više od 800 svežih humki u Vinoradni“, kaže Tatjana, koja nije želela da objavimo njeno prezime.
Mnogi ljudi iz grada koji je sada pod kontrolom Rusa ne žele otvoreno da govore o masovnim grobnicama, iz straha od odmazde novih vlasti.
Ona je fotografisala lokaciju kod Vinoradne.
Mnogi grobovi obeleženi su malim plakatima na kojima se nalaze broj i pol, ali ne i imena.
„Većina tela je neidentifikovana“, kaže ona.
Drugi sa kojima sam razgovarala posetili su ovog leta priručne mrtvačnice u Marijupolju da bi pokušali da pronađu najmilije i morali su da pregledaju gomile tela koja su ležala na zemlji ispred neohlađena.
„Ljudi treba da znaju istinu o ovim užasima“, kaže Tatjana, „da se to više nikad ne ponovi.“
Pogledajte i video: Zaglavljeni u Marijupolju, gradu u kome zalihe nestaju
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
