Dok se Rusija trudi da izvuče svoje civilno osoblje iz grada Hersona pred ukrajinsku kontraofanzivu, Ukrajinac Dmitro Bahnenko priseća se meseci tokom kojih su on i njegova porodica živeli pod okupacijom, a on u tajnosti snimao dokumentarac za BBC izlažući se velikom ličnom riziku.
„Videla sam robota danas“, šapnula mi je moja petogodišnja ćerka Ksuša dok sam je snimao ispod stola.
„Leteo je… Želeo je da me ubije.“
Nije jasno šta je Ksuša tačno videla – ako je uopšte nešto videla – toga dana što joj je prizvalo tako uznemirujući sliku.
Ali je očigledno bila uznemirena.
- Život pod ruskom okupacijom: „Izdržaćemo sve do oslobođenja“
- Rusija priznaje da je prvi ukrajinski grad koji je zauzela u teškoj situaciji
- „Bacili su ih u mašinu za mlevenje mesa“: Šta se desilo sa pripadnicima elitne ruske brigade u Ukrajini
Ništa nije isto otkako su ruski vojnici prvi put promarširali pored našeg prozora kasno posle podne 1. marta i ja sam počeo da snimam naše živote za BBC-jev dokumentarac.
Po zanimanju sam bio lokalni novinar.
Nisam ni sanjao da ću snimati invaziju izvršenu na moj rodni grad – jedini ukrajinski regionalni glavni grad koji je bio zauzet.
Kako smo štitili Ksušu od brutalnosti ruske invazije i mi sami usput ostajali normalni postalo je najvažnije za naše živote, dok smo moja supruga Linda i ja – zajedno sa našom najširom porodicom i zajednicom – pokušavali da se izborimo sa našom novom realnošću.
Prvih nekoliko dana naš grad je delovao zamrznuto – snimao sam prazninu dok su škole bile zatvorene, zgrade vlade napuštene, a fabrike i poslovni prostori prazni.
Većina ljudi se krila.
Ruske snage, nakon što su zauzele Herson, sada su pokušavale da prodru do obližnjeg Nikolajeva, i granatirali su ga nemilosrdno.
Pogledajte video:
Izvukli smo naše dušeke u hodnik, daleko od prozora, i izmišljali igre da bismo odvratili Ksušinu pažnju.
Postao sam stručnjak za pravljenje životinja od senki na zidu. Pauci su postali moja specijalnost.
Lidija i ja bismo zviždukali pesmu ptica da prigušimo buku dok je Ksuša pokušavala da zaspi.
Ironija je da je Ukrajina decenijama pomagala u prehranjivanju sveta, ali u tih nekoliko prvih dana mi smo imali velikih problema da dođemo da najosnovnijih namirnica.
„Uspeo sam da nabavim poslednje krompire“, rekao mi je jedan čovek umorno dok sam snimao gradski centar jednog dana početkom marta.
Još nije bilo devet izjutra.
Ali ljudi u Hersonu nisu delovali kao da su pomireni sa sudbinom.
Protesti zbog okupacije počeli su rano i postajali su sve energičniji u narednih nekoliko nedelja.
Ruski vojnici su delovali šokirano – u njihovim glavama oni su stigli kao „oslobodioci“.
Počeo sam biciklom da odlazim do pravoslavne crkve gde se okupljalo lokalno stanovništvo i odakle sam mogao da pomognem drugima sa praktičnim zadacima.
Upoznao sam se sa njenim harizmatičnim sveštenikom ocem Sergejem Čudinovičem.
Posedovao je posebnu energiju, skačući sa jednog projekta na drugi.
Vodio je mesnu zajednicu, kafić i mobilni frizerski salon, i možda najvažnije od svega, rizikovao život prelazeći vojne granice da bi pokupio lekove koji više nisu dostupni u Hersonu.
„Strašno je kad pucaju na vas dok se vozite – morate da budete brzi“, rekao mi je.
Ovaj ritam relativnog mira, ispresecan trenucima ekstremne opasnosti, postao je kadenca naših života.
Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:
A čak i periodi mira postepeno su postajali sve napetiji.
Na drugom kraju grada, dve nedelje otkako su ruske trupe prvi put ušle u Herson, otac Sergej je doneo odluku da održi javnu sahranu za ukrajinskog vojnika ubijenog u borbama, i da to emituje uživo za sve koji ne mogu lično da prisustvuju.
To nije bilo bez rizika.
Otac Sergej je bio svestan da odavanje počasti mrtvom ukrajinskom vojniku ruska vojska može da doživi kao provokaciju.
Za to vreme, protesti zbog okupacije su se nastavljali, ali se 21. marta raspoloženje promenilo.
Ruska vojska počela je da baca suzavac i ispaljuje šok-granate.
Mnogi su bili povređeni.
Posle toga, usledilo je šire gušenje protesta.
Nestajao je sve veći broj ljudi – aktivisti, ljudi povezani sa ukrajinskim vlastima, novinari.
Neki su bili oteti tokom samih protesta, neki iz vlastitih domova.
Neki su bili pušteni, neki se nikad nisu vratili.
Strahovao sam da ću ja biti sledeći.
Koliko će vremena proći pre nego što pronađu moje poruke na telefonu nekog od privedenih?
Ili će me zaustaviti i pretresti, a moji snimci biće otkriveni.
Naredne noći, sastali smo se sa mojom trudnom sestrom Marinom i njenim mužem Vitalijem u domu koji smo Marina i ja delili sa našim roditeljima dok smo odrastali.
Tu, za kuhinjskim stolom za kojim smo jeli doručak kao deca, razgovarali smo o ratu.
Marina se raspitala koliko vozači naplaćuju da izvedu ljude iz grada.
Cene su kretale od 1.500 dolara samo da se pređe linija fronta i premosti kratka udaljenost do Nikolajeva.
To je bilo nemoguće platiti, ali oni su počinjali da budu očajni.
Marina nije želela da se porodi pod okupacijom.
A više nije bilo bezbedno za Vitalija da ide na posao.
On je vodio privatno luksuzno imanje – hotel, štale i mali zoološki vrt – nadomak grada, što je značilo prelaženje nekoliko napetih kontrolnih punktova svakog dana.
Tridesetog marta, ponovo sam se odvezao biciklom do crkve oca Sergeja.
Ali kad sam stigao, saznao sam da su i njega odvele ruske vlasti.
Brzo sam obrisao sve njegove poruke koje mi je slao i nervozno iščekivao vesti.
Te noći on je objavio na društvenim mrežama da je pušten na slobodu netaknut, ali tokom naknadnih poseta crkvi uvideo sam da se čovek promenio – delovao je umorno i odsutno.
Tokom nedelja sve se više udaljavao od mene i drugih koji su ga posećivali.
Nije više odlazio čak ni u svoju crkvu. Kad sam ga pozvao, rekao mi je da je sve u redu.
Ali krajem aprila , ponovo je imao objavu na društvenim mrežama.
Otkrio nam je da ne samo da je pobegao iz Hersona, već i da je lagao u svojoj prvoj objavi.
Rekao je da su ga neidentifikovani Rusi prisilili da kleči, pritisnuli mu glavu između svojih kolena i pretili da će ga silovati.
Pod pretnjom, pristao je da postane kolaboracionista.
„Da budem iskren, sramota me je“, rekao je on u svojoj objavi.
Počeli smo sve više da se osećamo pod nadzorom iz svih pravaca.
Želeći da se pobunimo, Lidija i ja smo proslavili našu godišnjicu braka provalivši u napušteni hotel, gde smo slikali jedno drugo i jeli gruzijsku hranu za poneti.
Popeli smo se na krov i bacili pogled odatle.
Sada smo videli naš grad u neobičnom novom svetlu.
Čak i najbezazleniji detalji sada su izgledalo zlokobno.
Ruske snage su pojačale kampanju uklanjanja ukrajinskog identiteta Hersona.
Ukrajinske zastave i simboli su uklonjeni, spomenici našim herojima uništeni.
Šestog maja, viši ruski političar Andrej Turčak posetio je grad i objavio: „Rusija ostaje ovde zauvek. U to nema nikakve sumnje. Neće biti povratka na staro.“
Bila je to u sklopu priprema za proslavu pobede Crvene armije nad nacističkom Nemačkom 9. maja.
Snimao sam obične ljude u Hersonu kako otvoreno iskazuju podršku Rusima noseći Georgijevsku lentu – simbol ruskog vojnog trijumfa.
- Razoreni Bahmut: Ukrajinski kamen spoticanja na ruskom putu u Donbasu
- „Mislio sam da se nikad neću vratiti“, kaže oslobođeni borac iz Azova za BBC
- Bekstvo iz Rusije u Beograd zbog mobilizacije: Kirilova priča
Pritisak je rastao i u samoj našoj porodici.
Mog zeta Vitalija posetila je ruska Federalna služba bezbednosti (FSB).
Ispričao mi je da mu je jedan od ljudi predao u ruke granatu, izvukao iglu i otišao.
Kad se vratio, rekao je smejući se da je to bila „samo šala“.
Drugi oficir FSB-a rekao je Vitaliju da preda svu dokumentaciju kako bi on i Marina mogli biti preseljeni na Krim.
Oni, naravno, nisu želeli da se presele na Krim pod kontrolom Rusije.
Ovaj incident nam je ukazao na to koliko je krhka situacija za sve nas.
Marina i Vitalij su se spakovali da pođu narednog dana, a mi smo shvatili da ima smisla da i mi pođemo sa njima.
Panično smo spakovali stvari.
Napisali smo sve informacije o Ksuši, uključujući ko će biti njeni zakonski staratelji ako mi ne preživimo, na parčetu papira koje smo sakrili u omotnicu njene članske karte za biblioteku.
Okačili smo je oko njenog vrata.
Izjurili smo u konvoju sa mojom sestrom, nervozno prolazeći kroz jedan kontrolni punkt za drugim – neprijatno blizu prve linije fronta.
A onda, posle 34 kontrolna punkta, ugledali smo ukrajinsku zastavu.
Boje polja žute uljane repice i plavog neba kroz koje smo se sada vozili.
Boje slobode.
Pet meseci kasnije, porodica živi u Kijevu. Dmitrova sestra Marina rodila je dečaka.
Pogledajte i ovu priču:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
