„Ovo mesto predstavlja više od polovine mog života“, kaže Genadij Laptev. Ukrajinski naučnik širokih ramena smeška se zamišljeno dok stojimo na danas suvom dnu nekadašnjeg jezera za hlađenje Černobiljske nuklearne elektrane.
„Imao sam samo 25 godina kada sam počeo posao ovde kao likvidator. Danas imam skoro 60.“
Bilo je na hiljade likvidatora – radnika koji su ovamo dolazili u sklopu mamutske, opasne operacije čišćenja posle eksplozije iz 1986. godine. Najgore nuklearne havarije u istoriji.
- Černobilj kroz objektiv srpskog turiste
- Kako se sećamo Černobilja u Srbiji
- „Pokažite poštovanje prema žrtvama Černobilja“
Genadij mi pokazuje platformu veličine sobnog stočića, koja je ovde postavljena da skuplja prašinu. Dno ovog rezervoara isušilo se kad su pumpe koje pumpaju vodu iz obližnje reke konačno isključene 2014. godine; 14 godina nakon što su ugašena tri tamošnja preostala reaktora.
Analiza prašine zbog radioaktivne kontaminacije samo je delić višedecenijskog proučavanja ove beskrajne, napuštene oblasti.
Nesreća je ovaj krajolik pretvorila u džinovsku kontaminiranu laboratoriju, u kojoj je radilo na stotine naučnika kako bi saznali na koji način se okruženje oporavlja od nuklearne katastrofe.
Eksperiment koji se pretvorio u globalnu katastrofu
Inženjeri su 26. aprila 1986. godine u 1:23 ujutru isključili napajanje nekih sistema u reaktoru broj četiri Černobiljske nuklearne elektrane. Bila je to kritična tačka testa na osnovu kojeg je trebalo da se otkrije šta se dešava tokom nestanka struje. Ono što inženjeri nisu znali jeste da je reaktor već bio nestabilan.
Prekid dotoka električne energije usporio je turbine koje su vodu za hlađenje pumpale do reaktora. Kako se u paru pretvaralo manje vode, unutrašnji pritisak je rastao. Kad su operateri shvatili šta se dešava i pokušali da isključe reaktor, već je bilo kasno.
- Černobilj postaje turistička atrakcija
- Šta su činjenice, a šta fikcija u seriji Černobilj
- Černobilj: Ko živi u zabranjenoj zoni
Eksplozija pare oduvala je poklopac sa reaktora, izloživši jezgro atmosferi. U elektrani je stradalo dvoje ljudi, a kako je vazduh raspirivao vatru koja je gorela 10 dana, vetar je raznosio oblak radioaktivnog dima i prašine širom Evrope.
Prvi spasioci stigli su dok je smrtonosni dim još kuljao. Od 134 njih koji su dobili dijagnozu akutnog trovanja radijacijom, 28 je umrlo u roku od svega nekoliko meseci. Najmanje 19 njih umrlo je u međuvremenu.
Genadij, ekološki naučnik pri Ukrajinskom hidrometeorološkom institutu, počeo je da radi u zoni samo tri meseca posle evakuacije. „Stizali bismo svakog dana helikopterom iz Kijeva“, objašnjava on, „kako bismo uzimali uzorke vode i zemlje.“
„Tada je bilo važno shvatiti razmere kontaminacije – da bi se izradile prve mape zone isključenja.“
Danas ta zona obuhvata Ukrajinu i Belorusiju. Ona pokriva 4.000 kvadratnih kilometara – površinu više nego dvaput veću od Londona. Svako naselje u prečniku od 30 kilometara od elektrane evakuisano je i napušteno; nikome nije dopušteno da se vrati i živi tu.
- Oružje zbog kojeg je nuklearni rat sve izgledniji
- Radioaktivni uređaj nestao u Maleziji
- Putin upozorava Evropu zbog američkih raketa
U zaboravljenom, spoljnom delu zone isključenja, ljudima je u tišini dozvoljeno da se vrate kućama nekoliko meseci posle katastrofe.
Za razliku od „zone od 30 kilometara“, nijedan kontrolni punkt ne sprečava ulazak u ovu polunapuštenu oblast.
Narodiči, gradić sa više od 2.500 ljudi, nalazi se u sklopu te udaljenije oblasti. Ovom zvanično kontaminiranom zonom vladaju strogi propisi – zemljište ne sme da se obrađuje za uzgajanje hrane i na njoj ne sme da se gradi.
Danas se, međutim, ovaj deo Ukrajine ne deli tako lako u dve kategorije – kontaminiranu ili čistu. Istraživanje je pokazalo da su posledice Černobiljske eksplozije komplikovanije, a krajolik mnogo neobičniji – i zanimljiviji – od strogih propisa „ništa ne diraj“ koji su na snazi u Narodičiju.
Strah od radijacije bi mogao mnogo više da šteti meštanima Narodičija od same radijacije.
„Manje se zračimo ovde nego što bismo u avionu“
Iza Genadijevog ramena vidim nuklearnu elektranu – na manje od kilometar od dna rezervoara na kojem stojimo.
Na suncu svetluca ogromni zaštitni čelik „Nove bezbedne zaštite“ koja sada prekriva jedinicu broj četiri. Ova kupola je spuštena preko epicentra nesreće 2016. godine. Ispod nje, kranovi-roboti rastavljaju 33 godine stare radioaktivne ruševine.
Profesor Džim Smit sa Univerziteta u Portsmutu, Genadijev kolega, naučnik je koji proučava posledice nesreće od 1990. godine.
Tokom jedne od brojnih istraživačkih misija u oblasti, pokazuje mi dozimetar – crni plastični uređaj veličine telefona koji nosi sa sobom u svakom trenutku ovdašnjeg boravka.
On meri spoljne doze radijacije iz okruženja. Atomi prašine nuklearnog goriva koje je ovde raspršila eksplozija 1986. godine spontano se razlažu.
Dok to rade, oni ispuštaju snažnu energiju zračenja, a Džimov dozimetar beleži dozu onoga što primamo na svakih sat vremena.
Očitavanja su u jedinicama (zovu se mikrosiverti) koje imaju nekog smisla tek u kontekstu drugih relativnih „radioaktivnih aktivnosti“. U jednom trenutku tokom leta za Kijev – na primer – njegov dozimetar pokazivao je 1,8 mikrosiverta po satu.
„Trenutno je ovde 0,6″, kaže Džim. „Dakle, to je otprilike trećina onoga što smo primili tokom jednog avionskog leta.“
Dok gledam ozloglašenu nuklearnu elektranu u pozadini, ne mogu da verujem u te podatke. Ali, objašnjava Džim, mi živimo na radioaktivnoj planeti – prirodna radioaktivnost nalazi se svuda oko nas.
„Ima je u sunčevim zracima, u hrani koju jedemo, u Zemlji“, kaže on. Zato na visini od 12.000 metara u avionu, sa manje zaštite od Zemljine atmosfere, dobijamo višu dozu.“
„Jeste, zabranjena oblast je kontaminirana“, kaže mi on, „ali kad bismo je stavili na mapu doza radijacije širom sveta – isticala bi se samo poneka mala ‘žarišta’.“
„Prirodna radioaktivnost se nalazi svuda oko nas – varira od zemlje do zemlje, od mesta do mesta. Najveći deo zabranjene oblasti sadrži manje doze radijacije od mnogih oblasti prirodne radioaktivnosti širom sveta.“
„Ne želite dugo da se zadržavate na žarištima“
Iako se granice oblasti nisu izmenile, njen krajolik jeste – postao je gotovo neprepoznatljiv. Na mesta sa kojih su isterani ljudi uselila se priroda. Divljina pomešana sa napuštenim zgradama, farme i sela odaju utisak posta-apokaliptičnih prizora.
- Votka od vode iz zabranjene zone Černobilja
- Rusija pravi svoju seriju o Černobilju – u igru ulaze i agenti CIA
- Kako je Kuba lečila decu pogođenu černobiljskom katastrofom
Džim i njegove kolege dane provode sakupljajući uzorke i postavljajući kamere i opremu za audio snimanje, koji tiho sakupljaju podatke o tome kakav životinjski svet nastanjuje ovo mesto napušteno od ljudi i kako radijacija utiče na njega.
Drugog dana našeg boravka u oblasti, pratim tim u Crvenu šumu. Ovo je žarište u zoni isključenja koje je, zbog smera vetrova 1986. godine, bilo na direktnom udaru radioaktivnog materijala.
Oblačimo zaštitna odela kako bismo izbegli kontaminaciju odeće.
U šumi, Džimov dozimetar očitava 35 – što je gotovo 60 puta više od spoljne doze koju smo dobijali u jezeru za hlađenje.
„Ne želimo predugo ovde da se zadržavamo“, kaže Džim. On i tim užurbano sakupljaju uzorke, prave fotografije i vraćaju se u kola.
„Konji se prilagođavaju“
U napuštenom selu Burajakovka – desetak kilometara od nuklearne elektrane – njihov pristup je bitno drugačiji. Džim i njegova ekipa ne žure dok istražuju oblast. Dozimetar očitava 1,0 – još uvek manje nego tokom avionskog leta.
Unutar jedne male, ruševne ali i dalje živopisne drvene kuće, tužna istina o tome šta su ljudi ovde preko noći izgubili postaje više nego očigledna.
Kaput i dalje prebačen preko naslona stolice, prekriven naslagom prašine starom tri decenije.
Ali ono što su ljudi ostavili za sobom – na poljima i u baštama – pretvorilo se u neobično bogato stanište i izvor hrane za divlje životinje. Dugoročne studije pokazale su da u napuštenim selima ima više životinjskog sveta nego bilo gde drugde u zoni. Ovde mogu da se vide mrki medvedi, risovi i divlji veprovi.
Doktorka Marina Škvirija, istraživačica iz kijevskog zoološkog vrta, provela je godine prateći i proučavajući krupne sisare koji su se doselili kad su ljudi otišli.
Postoje studije koje navode da ptice u najkontaminiranijim oblastima imaju oštećen DNK. Ipak, Marinin rad se nadovezuje na niz istraživanja koja sugerišu da životinjski svet cveta u najvećem delu zone isključenja.
Vukovi u Černobilju su, kaže ona, posebno upečatljiv primer.
„Nakon što smo ih proučavali 15 godina, imamo mnogo informacija o njihovom ponašanju“, objašnjava Marina. „A Černobiljski vuk je jedan od najprirodnijih vukova u Ukrajini.“
- Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
- Uranijum na internet aukciji, pokrenuta istraga
- Novi stanovnici Černobilja – Svet – BBC News na srpskom
Pod „prirodnim“ ona želi da kaže da je veoma malo „ljudske hrane“ na njegovom jelovniku. „Vukovi se obično motaju oko naselja“, objašnjava Marina.
„Oni jedu stoku, useve i otpatke od hrane – čak i kućne ljubimce.“ Ali ne i ovde, gde vukovi love isključivo divlji plen.
Černobiljski vukovi se hrane jelenima, a čak love i ribu. Neke slike sa postavljenih kamera pokazuju da imaju manje divljih navika u ishrani. Vukovi su snimljeni kako jedu voće sa drveća koja su se nekad nalazila u voćnjacima ljudi.
Postoji grupa životinja koja se nastanila u oblasti a koja – strogo govoreći – ne bi trebalo da je tu.
Ukrajinski zoolozi su 1998. godine pustili krdo od 30 ugroženih divljih konja Prževaljskog. Cilj je bio da ti konji pasu višak rastinja i smanje opasnost od stihijskog požara. Sada ih ima šezdesetak – u krdima raširenim po Ukrajini i Belorusiji.
Oni potiču iz ravnica Mongolije, tako da šume pune napuštenih zgrada za njih ne bi trebalo da predstavljaju idealno stanište. „Ali oni se zaista vešto snalaze u šumi“, objašnjava Marina.
„Čak smo postavili kamere u stare ambare i građevine, i videli da ih oni koriste da se zaštite od komaraca i vrućine.“
„Oni čak zaležu i spavaju unutra – prilagođavaju se oblasti.“
„Uzmite votku trešnjevaču, ja sam je pravila“
Životinjski svet možda izvlači najbolje iz nečega što je vremenom postalo prirodan rezervat bez ljudi, ali nije svako selo ostalo prepušteno životinjama. Neki ljudi i dalje žive ovde – duboko u oblasti prečnika od 30 kilometara.
Četvrtog dana boravka ovde, odlazimo da posetimo Marijinu kuću. Stižemo do kapije, ona nas čeka u bašti – dok pokušavam da se predstavim na nekoliko nespretnih reči ukrajinskog – ona me prekida, toplo me grli i ljubi me u obraz.
Danas joj je 78. rođendan. Čekala nas je i spremila svečani doručak.
Marija poseda Džima, njegovog kolegu Majka, prevodioca Denisa i mene za sto pod drvetom.
Dan je sunčan i prijatno topao čak i u devet izjutra. Marija počinje da donosi hranu – dimljenu slaninu, ribu u komadu, seckanu kobasicu i vrele domaće krompire. Tu su i dve flaše nečega što izgleda kao alkohol – jedna bezbojna, druga tamnocrvena.
„Ako vam se ne sviđa ova votka, možete da probate trešnjevaču – ja sam je pravila“, kaže ona.
Marija i njene komšije čine malu zajednicu od svega 15 ljudi. Svaki od ovih „samonaseljenih“, kako ih nazivaju, doputovao je preko nametnute granice zabranjene zone i ponovo se stigao u domove 1986. godine.
Skoro svaka porodica prisiljena da napusti dom dobila je stan u obližnjem gradu. Za Mariju i njenu majku, međutim, ova koliba sa baštom predstavljala je jedini dom. One su odbile da ga napuste.
„Nije nam bilo dozvoljeno da se vratimo, ali sam sledila majku“, priseća se Marija. „Ona je tada imala 88 godina. Uporno je ponavljala: ‘Ja ću ići, ja ću ići’. I ja sam samo pošla za njom.“
Ukupno ima 200 „samonastanjenih“ koji žive u oblasti i za ostarelu populaciju odsečenu od ostatka zemlje Marija kaže da život nije lak.
„Svi smo veoma stari“, kaže mi ona. „Živimo dan za danom.“
„Puna sam života kad mi u posetu dođu deca iz Kijeva. Inače, nije mnogo zanimljivo živeti ovde. Ali znate, ovo je naša zemlja – naša domovina. Ona je nezamenjiva.“
Marijin mobilni telefon zvoni i ja sam zatečena neskladom naše minijaturne babuške koja nas gosti, stojeći u svojoj bašti u zoni isključenja, dok očigledno pokušava da zbrza razgovor sa ćerkom. Zauzeta je posetom ljudi iz BBC-ja, zaboga!
U kolikoj god zabiti živela, ova zajednica drži se zajedno. Dok sedimo u bašti („tukući“ votku od trešnje na Marijino uporno insistiranje), stiže komšinica sa rođendanskim poklonom. Seda na klupu blizu baštenske kapije; ne može da hoda predaleko.
„Samonastanjeni“ su, međutim, u ubedljivoj manjini. Većina ljudi koji su iznenada izgubili ovdašnje domove ne nadaju se da će se vratiti.
Većina je živela u Pripjatu – pravom pravcatom sovjetskom gradiću iz snova, izgrađenim za radnike nuklearne elektrane.
Svega nekoliko kilometara od elektrane, ovaj grad od 50.000 stanovnika bio je ispražnjen preko noći. Nikom nije dozvoljeno da se vrati; on je danas arhetip „grada duhova“ 20. veka.
Pripjat je, međutim, nedavno proglašen bezbednim za posete na kratke vremenske periode i postao je dom jedne od najpopularnijih turističkih atrakcija u Ukrajini.
Procenjuje se da je prošle godine čak 60.000 ljudi posetilo zonu isključenja, željnih da vide dramatično propadanje krajolika.
Zbog mračne slave postao je glavna tema nekih zlokobnih poziranja na društvenim mrežama. Ukucajte #chernobyl na Instagramu i naći ćete – među zanimljivim prizorima i turističkim fotkama – slike anonimnih kostimiranih likova, ponekad sa gas maskama na licima ili kako drže lutke jezivog izgleda pred objektivom.
„Recite ljudima da Černobilj nije tako grozno mesto“
Sam grad Černobilj – donekle zbunjujuće na mnogo većoj udaljenosti od nuklearne elektrane od Pripjata – nalazi se u manje kontaminiranoj oblasti. Postao je relativno naseljeno čvorište. Ovde odsedaju osoblje za čišćenje nuklearne elektrane, naučnici i turisti.
Genadij, Džim, ja i ostatak istraživačkog tima odseli smo u jednom od njegovih manjih hotela – građevini u sovjetskom stilu sa neskladno lepom, održavanom baštom oko njega.
To zelenilo neguje Irina, koja i vodi hotel. Ona ovde boravi u periodima od po tri meseca, pre nego što dužnost preuzme neki od njenih kolega. Ljudima je dopušteno da žive u gradu samo na ograničene vremenske periode.
Uz šolju čaja tokom naše druge večeri u hotelu, Genadij prevodi dok nam Irina priča vlastite uspomene na nesreću. Ona je u to vreme u Pripjatu živela sa bakom.
Dan posle eksplozije , 27. aprila 1986. godine evakuisan je čitav grad. Ljudima je naloženo da smesta odu. Stajali su u redovima za ulazak u autobuse koji će ih odvesti daleko od grada i elektrane. Irina se u to vreme vraćala u bakin stan.
„Prijatelj moje bake vozio je stočna kola“, prisetila se ona. „Baka ga je zamolila da me poveze, tako da sam se popela na kola sa životinjama.“
„Nisam znala šta se dešava.“
Ali Irina, vrlo slično Mariji, osetila je potrebu da se vrati u zonu. Ona se, međutim, nikad nije vratila u sam Pripjat; suviše bi je uznemirilo kad bi ga sad videla. Ali, sa ponosom se stara o cveću oko hotela u Černobilju.
„Volim da udesim cveće tako da bude što lepše za posetioce“, kaže mi ona. „Možda biste mogli da kažete ljudima kod kuće da Černobilj nije tako grozno mesto.“
„Zaboravljamo da smo ljudi iz Černobilja“
Tridesetrogodišnji Genadijev rad u zoni isključenja mogao bi da kulminira jednim sastankom krajem ove nedelje. On će se održati u školi u Narodičiju, u gradiću u spoljnoj oblasti.
Tu će se okupiti naučnici, članovi zajednice, medicinski stručnjaci i zvaničnici iz državne agencije koja nadgleda zonu isključenja kako bi razgovarali o promeni koja bi mogla da transformiše budućnost ovog kraja.
Prvi put otkako je iscrtana granica, oblast će se promeniti. Zaključak tri decenije istraživanja jeste da je njen veći deo bezbedan – za uzgajanje hrane i gradnju na njenom zemljištu. Narodiči je jedno od najmanje kontaminiranih mesta.
Džim i Genadij će na sastanku izložiti vlastite nalaze. Pre nego što sastanak otpočne, međutim, ugovorila sam posetu gradskom obdaništu, gde se deca igraju napolju na suncu.
Ogradica ofarbana u dugine boje na obodu njegovog igrališta u bizarnom je kontrastu sa sivim poluizgrađenim stambenim blokovima u komšiluku.
Pre nesreće ovde je boravilo 360 dece. Tatjana Kravčenko, žena sa večito ljubaznim osmehom koja nosi debeli jarko ružičasti kaput, upravnica je tog obdaništa. Ona se dobro seća evakuacije.
„Deca su evakuisana zajedno sa vaspitačicama u ‘čiste zone'“, priseća se ona. „Kroz tri meseca poslate smo nazad i imale smo samo 25 dece. Na kraju su se ljudi vratili, rođena su nova deca i obdanište je postepeno ponovo počelo da se popunjava. Sada ovde imamo 130 dece.“
Najveći deo vremena, kaže Tatjana, ona ne razmišlja o tome da se njena zajednica nalazi u okviru zabranjene zone.
„Zaboravljamo da smo ljudi iz Černobilja; imamo mi svojih drugih briga“, kaže mi ona. „Nije tajna da je polovina roditelja ove dece nezaposleno, jer nema gde da se radi. Volela bih kad bismo mogli nešto da izgradimo ovde – kad bi naša zajednica mogla da počne da cveta.“
„Možda je krajnje vreme da se mapa prekroji“
A na sastanku, Genadij zuri preko naočara sa crvenim okvirom, pažljivo slušajući šta se tu govori. Rasprava traje duže nego što je očekivano. Veći deo mišljenja zajednica odražava Tatjanine stavove – da je krajnje vreme da se ovde ukinu ograničenja.
Ali ulozi su preveliki.
Ljudi povređeni u nesreći dobijaju odštetu od vlade. Ovde, u gradu sa visokom stopom nezaposlenosti, u zemlji u kojoj prosečna plata iznosi manje od 400 američkih dolara mesečno, ti prihodi su važni.
A mnogi se i dalje plaše radijacije iz Černobilja – i uticaja koji on i dalje može da ima na njihovo zdravlje i zdravlje njihove dece. Nakon mnogo godina istraživanja, razumevanje i objašnjavanje dugoročnog zdravstvenog nasleđa nesreće izluđujuće se zakomplikovalo.
Može se sa sigurnošću zaključiti da je oko 5.000 slučajeva karcinoma štitaste žlezde – od kojih je većina lečena i izlečena – izazvala kontaminacija.
Vlasti nisu uspele da spreče da se kontaminirano mleko prodaje u regionu; mnogi koji su bili deca u to vreme pili su ga i dobili visoke doze radioaktivnog joda.
To je bio jedan od kontaminanata koji je eksplozijom ispušten iz reaktora.
Mnogi sumnjaju da je radijacija izazvala ili će izazvati druge karcinome, ali su dokazi u najboljem slučaju nedosledni.
Profesor Ričard Vejkford, iz Centra za zdravlje radnog mesta i životne sredine sa Univerziteta u Mančesteru, ističe da studije zdravlja traže „signal“ specifičnog zdravstvenog efekta povezanog sa Černobiljom.
Oni pokušavaju da razaznaju signal u „pozadinskoj buci“ drugih uzročnika. To je bilo izuzetno teško zbog gotovo paralelnog Sovjetskog Saveza.
„Pretpostavlja se da će biti nekih karcinoma povezanih sa nesrećom pored karcinoma štitaste žlezde, ali pronaći ih usred tog socio-ekonomskog haosa – koji je izvršio sopstveni uticaj na zdravlje ljudi – pokazalo se gotovo nemogućim“, kaže profesor Vejkford.
Rak takođe pogađa između trećine i polovine ljudi u Evropi, tako da će „signali“ Černobilja verovatno biti neprepoznatljivo mali.
Među izveštajima o drugim zdravstvenim problemima – uključujući defekte pri rođenju – i dalje nije najjasnije da li bilo koji od njih može da se pripiše radijaciji.
Profesorka Džeraldina Tomas sa londonskog Imperijalnog koledža objašnjava: „Još jedan zbunjujući faktor u ovom delu sveta odnosi se na, da sve bude čudnije, manjak joda.“
U neradiokativnom obliku, jod se može naći u mleku, zelenom listastom povrću i morskim algama. Njegov nedostatak u ishrani može da izazove probleme pri ranom razvoju mozga i kičmene moždine.
„Dakle, jedan mogući uzrok defekata pri porođaju zapravo bi mogao da bude nedostatak joda u životnoj sredini“, kaže profesorka.
Sve to znači da procene broja slučajeva raka ostaju veoma sporne.
U godišnjem izveštaju za 2006. godinu o dugoročnim posledicama ove nesreće, Svetska zdravstvena organizacija zaključila je da je narušeno mentalno zdravlje mnogih ljudi – usled straha od radijacije ili ozbiljno prekinutog pređašnjeg načina života.
Kao naučnik koji je proveo godine i godine procenjujući istinu o kontaminaciji u ovoj zoni, Genadij priznaje da nije očekivao da će se stanovnici Narodičija plašiti radijacije.
„To je veoma veliki faktor koji utiče na njihove živote, čak i više od 30 godina posle nesreće“, kaže on.
Taj strah ume da škodi podjednako fizički i psihički.
„Strašna se stvar desila ovde“, kaže Džim. „Ali tako nešto obično dominira životima ljudi.“
„Nekako – a to je veoma, veoma teško – mi moramo da se pomerimo ka situaciji u kojoj će ljudi moći da se vrate svojim životima bez tog straha, tog balasta radijacije.“
„Mi ne idemo nikuda“
Genadij sa sastanka izlazi delujući pomalo otupljeno, ali kaže da je optimističan uz razumljive ograde. Mapa nije zvanično prekrojena danas, ali, što je od ključne važnosti, većina ljudi u prostoriji složila se da mora da dođe do nekakve promene.
„Zajednica želi da privuče više ljudi“, kaže Genadij. „A mi, naučnici, znamo da mnoga mesta mogu lako da se izuzmu iz zabrane, tako da je ovo bio veoma pozitivan trenutak.“
U vrtiću, Tatjana je uvela mlađu decu unutra na popodnevnu dremku.
Tu su redovi slatkih krevetića u novom krilu obdaništa izgrađenom od donacija Japana.
I Japan se u bliskoj prošlosti suočio sa nuklearnom katastrofom, kada je u martu 2011. godine eksplodirao reaktor u elektrani Fukušima.
Gledajući iz besprekorne nove zgrade obdaništa susedni ruševni stambeni blok, ona kaže da će podržati izmeštanje grada iz zabranjene oblasti.
„Ove kuće mogle bi da se renoviraju i ispune ljudima. Mi sanjamo o tome.“
„Mi živimo ovde. Mi ne idemo nikuda. Naša deca žive ovde.“
Autorka teksta je BBC-jeva naučna dopisnica Viktorija Gil. Fotografije: Džema Koks
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
