Ispod zažarenog neba u žutom, narandžastom i crvenom plamenu, androgena figura stoji na mostu.

U talasastom plavom kaputu, koji izgleda kao da se uliva, nadrealno, u bujicu morskoplave, indiga i teget boje iza njega, on se drži sa dve izdužene ruke za ćelavu glavu nalik lobanji.

Očiju razrogačenih od šoka, iz sebe ispušta krik od kog se ledi krv u žilama.

Uprkos dalekim naznakama normalnosti – dve prilike na mostu, brod u fjordu – sve je protkano osećajem iskonske, neizdržive strave.

Govorim, naravno, o Kriku norveškog slikara Edvarda Munka – drugoj najslavnijoj slici u istoriji slikarstva, posle Leonardove Mona Lize.

Ili, da budem sasvim precizan, to je jedna od četiri verzije Krika koje je Munk za života naslikao.

Najranija naslikana verzija, iz 1893, nalazi se u Nacionalnoj galeriji u Oslu.

Na drugom mestu u istom gradu, Munkov muzej može da se pohvali drugom naslikanom verzijom, iz 1910, kao i verzijom rađenom tehnikom pastela iz 1893.

Ali verzija koju opisujem, pastel na kartonu iz 1895, još uvek u originalnom ramu, jedina je od četiri koja je i dalje u privatnom vlasništvu.

Ona je 2012. nakratko postavila rekord najskupljeg umetničkog dela prodatog na nekoj aukciji, kada je, posle 12 minuta licitiranja, dostigla cenu od skoro 120 miliona dolara u Sotebiju u Njujorku.

Kupac je bio američki finansijer Leon Blek, koji je pozajmio delo novoj izložbi, Munk i ekspresionizam galerije Noje u Njujorku.

„Najskuplja verzija je ulje na platnu u Nacionalnoj galeriji u Oslu“, kaže istoričarka umetnosti Džil Lojd, koja je bila kustoskinja ove izložbe.

„Ali pastelna verzija je neverovatna, zato što su boje tako živopisne, tako sveže, kao da je juče naslikana.

„Po meni je to najintenzivnija verzija: zato što je pastel tako slobodan medij, možete da vidite kako je Munk menjao linije i konture.

„I zato ima neverovatno naelektrisanu, živu površinu, koju ne dobijate na uljanim slikama na taj način.“

Egzistencijalna teskoba

Izložba u galeriji Noje istražuje vezu između Munka, rođenog kao drugo od petoro dece siromašnog vojnog lekara 1863, i pokreta avangardnog ekspresionizma koji se javio u Nemačkoj i Austriji u ranim godinama 20. veka.

Iako izložba stavlja naglasak na poznije faze slikareve karijere (Munk je umro 1944. godine), i dalje nalazi mesto za Krik iz 1895. godine, koji je naslikao tri godine pošto je stigao u Berlin, gde je vrlo brzo izašao na loš glas.

U Nemačkoj je, tokom nekoliko kreativno mahnitih godina, dok se družio sa srodnim slikarima i piscima, kao što je njegov bliski prijatelje August Strindberg, u kafani Crno prase, Munk naslikao značajne slike koje ostaju njegova najpoznatija dela, među njima Vampira i Gospu.

One su bile osmišljene za njegov epski, poluautobiografski ciklus Friz života, koji je pretočio njegove vlastite izražene emocije o ljubavi, seksualnosti i smrti u univerzalne simbole.

Prvobitna verzija Krika iz 1893. godine bila je jedan od 22 elemenata u tom ciklusu.

Munk je 1892. godine naslikao preteču Krika nazvanu Mučnina u suton, beznađe.

Kompozicija – krvavo nebo, most sa tri figure, plavičasto-zeleno jezero i krajolik – zapanjujuće su slični, ali stil, iako relativno radikalan u ono vreme, nije narušavao tradiciju onako kao Krik.

Munk se zapravo probio sa tom slikom, pošto je agresivna egzistencijalna strepnja zamenila raniju atmosferu uglađene melanholije.

Slikar je u dnevničkoj zabeleški od 22. januara 1892. godine zapisao inspiraciju za Krik:

„Šetao sam putem sa dvojicom prijatelja – sunce je zalazilo – i osetio sam nalet melanholije – odjednom je nebo postalo krvavo crveno.

„Zastao sam i naslonio se na ogradu, smrtno umoran – dok se plamteće nebo poput krvi i mača nadvijalo nad plavo-crnim fjordom i gradom – moji prijatelji su pošli dalje – a ja sam ostao da drhtim od strepnje – i osetio sam beskrajan, večiti krik u čitavoj prirodi.“

Figura u Kriku bi zato mogla da predstavlja neku vrstu autoportreta samog slikara, čija je starija sestra Sofi umrla kad je on imao 13 godina.

Istoričari umetnosti sugerišu još jedan izvor za njega – peruansku mumiju koju je Munk video na Svetskom sajmu u Parizu 1889.

U galeriji Noje, Krik je poslednja slika sa kojom se posetioci sretnu na izložbi, jer, kako Lojd kaže:

„Sve u vezi s tom slikom je suština ekspresionizma“.

Svi mi ispuštamo krik

Naravno, sa stanovišta istoričara umetnosti, Lojd je u pravu.

Na izložbi, sumorni drvorez iz 1917. nemačkog umetnika Erika Hekela nedvosmisleno odaje ekspresionistički dug Munku.

Hekelova kompozicija, u kojoj se čovek drži za slepoočnice dok stoji u pretećoj pustopoljini koja deluje kao da eksplodira u krhotine svetla, očigledno mnogo duguje Munkovom crno-belom litografu Krik iz 1895.

Početkom Dvadesetog veka, ovaj print bio je najrasprostranjenija verzija Munkove slike.

A, opet, nisu samo ekspresionisti bili inspirisani Munkom.

Krik je bio preteča slika Frensisa Bejkona o vrištećim papama.

Endi Vorhol je 1984. napravio seriju printova koji Krik prepakuju u jarko upadljive boje.

Krik je sasvim slučajno i omiljena „istorijska“ slika Trejsi Emin.

Ona je 1998. godine čak snimila film u kom je posetila norveški fjord i vrištala tu čitav minut, dok se kamera zadržavala na površini vode.

Harizmatična srpska umetnica performansa Marina Abramović ubedila je stanovnike Osla da vrište u javnosti u počast Munku.

Jezero eha (1998), zlokobna slika britanskog slikara Pitera Dojga sadrži avetinjskog policajca koji se drži za glavu baš kao u Munkovom Kriku.

Najfascinantnija stvar u vezi sa Krikom verovatno nije njegov uticaj na potonje slikarstvo, već način na koji je nadrastao istoriju umetnosti i postao kamen međaš popularne kulture.

Krik je bio pokraden, karikiran i parodiran toliko često da je sada slavan sam po sebi, mnogo više od njegovog tvorca.

Ljudi koji nikad nisu čuli za Munka i dalje prepoznaju Krik, zahvaljujući bezbroj referenci na njega, u svemu, od Simpsonovih do filmske horor franšize Vesa Krejvena Vrisak sa maskom „Gostfejsa“ koju nose ubice a inspirisanom Munkovom slikom.

Krađe iz muzeja u Oslu različitih verzija Krika – jedna 1994. godine, druga deceniju kasnije – samo su pojačale ozloglašenost slike.

Lojd kaže da je sveprisutnost Krika delimično posledica činjenice da ju je „lako pretvoriti u karikaturu – što nije slučaj sa mnogim drugim slikama.

Kao prizor, ona je svedena na samu suštinu, a to znači da jednom kad ste je videli, više je ne zaboravljate: veoma je lako razumeti vizuelnu ideju koja stoji iza nje.

I, naravno, u međuvremenu se pojavila svuda: na ručnim tašnama, plakatima, šoljama, sam bog zna gde sve ne.“

Istovremeno, nije baš sasvim lako objasniti njenu univerzalnu privlačnost.

Za Lojd, ona je uspešna, kao prizor, zato što artikuliše važnu promenu koja se desila u zapadnoj kulturi na prelasku u 20. vek.

„Krik je jedan od onih prizora koji najbolje sumira prekretnicu u istoriji“, objašnjava ona.

„On predstavlja čoveka odsečenog od svih izvesnosti koje su ga tešile do tog trenutka u 19. veku.

„Više nema Boga, nema tradicije, nema običaja niti pravila – ostao je samo siroti čovek u trenutku egzistencijalne krize, suočen sa univerzumom koji ne razume i sa kojim može da se poveže samo u trenutku panike.“

Ona dodaje:

„To može da zvuči veoma negativno, ali takvo je savremeno stanje.

„To je ono što razlikuje savremenog čoveka od postrenesansne istorije do tog trenutka: taj osećaj da smo izgubili sva sidra koja su nas vezivala za svet.“

Alister Suk je kritičar umetnosti za Dejli telegraf

Pogledajte video