Umetnost: Pit Mondrijan i šest linija koje čine remek-delo

Šest linija i pet boja bilo je sve što je bilo potrebno da se napravi remek-delo. Do 1922. godine, izgledalo je da je modernistička misija završena.

U Kompoziciji Pita Mondrijana sa plavom, žutom, crvenom, crnom i sivom preovladavaju samo primarne boje.

Narandžasta i boja plavog različka koje su se zadržale prethodne godine bile su izbačene iz mreže, a kontemplativna sivo-bela zauzela je centralnu pozornicu.

Zapadna umetnost nikada nije delovala tako jednostavno ili tako pristupačno.

• Gde je najskuplja slika na svetu
• Četkicom i bojom do snažnijeg mentalnog zdravlja
• Artistička radna akcija – Nebrušeni dijamant novotalasnog Beograda

Iste godine, holandski slikar je napustio pariški atelje kako bi proslavio 50. rođendan retrospektivom rada u amsterdamskom muzeju Stedelijk.

Danas, vek kasnije, Mondrijanova kompozicija veličine 56 puta 63 centimetara sa plavom, žutom, crvenom, crnom i sivom je u stalnoj postavci u podrumu muzeja, a karakteristični monogrami „PM“ i „22″ još su vidljivi u izgrebanoj crvenoj boji.

Moris Rumens, akademski istraživač u Stedelijk muzeju, opisuje sliku kao „nešto što je za koplje iznad ostalih dela“ muzejske kolekcije.

To je signaliziralo transformaciju u Mondrijanovom stilu – i u slikarstvu.

Predstave stvarnih objekata i upotreba perspektive, viđeni u umetnikovim pejzažima na prelazu vekova i koji se nastavljaju u njegov kubistički period, za njega više nisu bili dovoljno moderni.

Umesto toga, okrenuo se čistoj apstrakciji da bi saopštio nešto ambicioznije i neopipljivije: elementarne i univerzalne kvalitete kosmosa.

„Vertikalne i horizontalne linije su izraz dve suprotstavljene sile“, objasnio je Mondrijan kasnije u eseju iz 1937.

„One postoje svuda i dominiraju nad svime. Njihovo uzajamno delovanje čini ‘život’.“

Mondrijan je nameravao da kombinacija primarnih boja i smelih geometrijskih uzoraka prenese inherentnu povezanost prirode na najdestilovaniji i najdirektniji mogući način.

U pismu kolegi, holandskom umetniku Teu Van Duzburgu 1915, on piše:

„Uvek se ograničavam na izražavanje večnog (najbližeg duhu) i to činim u najjednostavnijim spoljašnjim oblicima, da bih mogao da izrazim unutrašnje značenje što je moguće lakše prikriveno“.

„Mondrijan je bio pionir, u smislu da je bio veoma radikalan i u koncentraciji na samu suštinu slike“, kaže Ulf Kister, kustos Mondrijan Evolucije, istraživanja Mondrijanovog modernističkog putovanja koje se trenutno prikazuje u Fondaciji Bejeler u Švajcarskoj povodom obeležavanja 150 godina od njegovog rođenja.

„Minimalizam je nezamisliv bez Mondrijana“, rekao je on za BBC Kalčr.

„Bio je jedan od prvih koji je zaista uradio ovo, ovo potpuno nereprezentativno delo… Ako na moderno gledate kao na nešto što prekida sve tradicije i definiše sve novo, onda su Mondrijanove slike 20-ih veoma, veoma moderne.“

Nagoveštaji revolucionarnog rada koji je trebalo da dođe ipak se otkrivaju u Mondrijanovim ranijim delima.

Umetnikovo interesovanje za mreže, smele linije i pravougaone kompozicije, na primer, mogu se videti u pejzažima gde stabla drveća presecaju horizont (1902/3) ili mnogim studijama koje je napravio o ograđenoj livadi 1905.

Do 1922. Mondrijan je usvojio principe neoplasticizma, umetničkog pokreta poznatog i kao De Stijl koji je uključivao Mondrijana, Van Duzburga, Gerita Ritvelda i Barta van der Leka koji su se zalagali za čiste, reduktivne kompozicije koje su bile savršeno uravnotežene.

Mondrijan nije odobravao Van der Lekovo korišćenje pozadine i prednjeg plana i protivio se Van Duzburgovom i Van der Lekovom korišćenju dijagonale – odlučnosti da se estetika primeni do kraja stvorila je slavne slike po kojima je danas poznat.

• Rekordna cena za autoportret Fride Kalo
• „Uzmi novac i beži“ – kako je danski umetnik nasamario muzej
• Pikasova slika prodata za više od 100 miliona dolara

Na mreži

Pravi uglovi, insistirao je, moraju da stoje uspravno.

Boja je sada morala da bude primarna, i najčešće potisnuta do ekstremiteta, dajući primat beloj.

Godine 1922, obojena polja stoje u napetosti unutar dislocirane plutajuće mreže, držeći oko i sliku u pokretu, stvarajući kompoziciju koja je i zadovoljavajuća i uznemirujuća.

Jednostavnost gotovog dela prikriva sporu i mukotrpnu izradu.

Veliki deo radnog dana Mondrijan je provodio čekajući i gledajući, zureći u platno ili koračajući u studiju.

„Tražim odgovarajuću harmoniju ritma i nepromenljive proporcije“, pisao je Van Duzburgu 1919.

„Ne mogu vam reći koliko je to teško.“

Za Mondrijana, međutim, ravnoteža nije podrazumevala savršenstvo.

Bio je važan i osećaj za slikara koji stoji iza dela.

U kompoziciji sa plavom, žutom, crvenom, crnom i sivom, boja curi izvan nesavršeno obojene mreže (Mondrijan, smatra se, nije koristio lenjir), preteći da upadne u beličasto platno.

Podseća nas na slikarski udeo u stvaranju remek-dela i na međuigru dva suprotstavljena elementa koja je on video kao centralne u sopstvenom delu: „individualnog“ i „univerzalnog“.

Uprkos Mondrijanovom ortodoksnom i odmerenom pristupu umetnosti, upravo je ova ljudska, „individualna“ strana privukla boemsko društvo u njegov zadimljeni pariški studio u Rue du Départ 26, živo umetničko delo postavljeno prema neoplastičkim principima.

„Uopšte nije tačno da je bio izolovan“, rekla je Karo Verbik, kustoskinja Umetničkog muzeja u Hagu, gde se nalazi najveća kolekcija Mondrijanovih dela na svetu.

„Bio je veoma harizmatična osoba… Imao je smisao za humor i uživao je u druženju sa ljudima. Voleo je žene i žene su volele njega.“

Mondrijanov krug prijatelja uključivao je plesačicu, pevačicu i glumicu Džozefinu Bejker, koju je video kao srodnu dušu.

Atelje je ispunio zvucima voljenog džeza, uronio u kulturni i intelektualni život Pariza, odlazeći u bioskop, pohađajući časove plesa i posećujući koncerte.

Ljubav prema muzici je, posebno, donela često zanemarenu dimenziju Mondrijanovim slikama, koje su trenutno postavljene na izložbi ,,Mondrijanovi pokreti“ u haškom Umetničkom muzeju.

Muzejska aplikacija uparuje muziku i slike, pokazujući kako pozicioniranje boja replicira ritmove i plesne korake koje je Mondrijan tako dobro poznavao, sa crnim, belim i sivim poljima koja označavaju ne-tonove ili šum.

„Mondrijan je mogao da čuje, pleše i vizualizuje neoplasticizam“, rekla je Verbikova za BBC Kalčr.

„Sve njegove neoplastične slike bile su veoma muzičke.“

Verbikova se nada da će uspeti da ode još korak dalje uz „Pljeskanje u ritmu Pita“, turneju koja će koristiti ples i ritmove pljeskanja kako bi približila Mondrijanovom delu sve, među kojima i ljudi sa oštećenim vidom.

Mondrijan je 1922. godine učinio eksplicitnijom vezu umetnosti i muzike.

Bez sumnje, pod uticajem eksperimentalnog „koncerta buke“ koji je video prethodne godine kod futuriste Luiđija Rusola, Mondrijan je predložio „promenoir“, koncertni prostor gde bi se apstraktne, električne projekcije boja, takozvane „zvučne boje“, kombinovale sa muzikom kako bismo stvorili impresivno iskustvo.

Ova multisenzorna povezanost sa umetnošću, objašnjava Verbikova, takođe je prizvana i u Mondrijanovoj Kompoziciji iz 1922. sa plavom, žutom, crvenom, crnom i sivom kada cenite njenu muzikalnost.

„Ono što volim kod ove kompozicije je kako on menja vaš osećaj za vertikalnost i horizontalnost. Ne radi se samo o tome da pomerate oči, već i da se ceo vaš način razmišljanja menja… u istoj ravni“, kaže ona.

„Tako treba da gledate na Mondrijana. Ne kao sliku koju skenirate, već kao promenu smera, kretanja, ritma, tempa.“

Razmišljanje o Mondrijanu, objašnjava ona, predstavlja visceralno iskustvo: „Članovi Stijla žele da izazovu telesni osećaj, vrlo fizičku vrstu estetike“.

Godinama kasnije, Mondrijan je otišao dalje, pripisujući delima specifične plesove.

Postojala je serija Fokstrot kasnih 1920-ih, na primer, a njegova poslednja slika Victory Boogie Woogie (1942-4), bila je proslava vrtoglavih ritmova koje je obožavao.

Čak i potezi četkice odražavaju kretanje, objašnjava Verbikova.

Tanka, vertikalna žuta ravan, na primer, naslikana je – kontraintuitivno – mukotrpnim horizontalnim potezima, stvarajući onu karakterističnu dvojnost i suprotnost, dok nas istovremeno podseća na individualnost, mirnu ruku umetnika, unutar univerzalnog.

Čak i cenjene na najpovršnijem nivou, Mondrijanove privlačne i odmah prepoznatljive mreže ostavile su trajan utisak, ohrabrujući i demokratizujući svet umetnosti i podižući status grafike i geometrije.

Vidimo uticaj Mondrijanove palete boja i oštrih uglova u Lihtenštajnovom pop artu, odjeke šahovnica u oslikanim mozaicima Gerharda Rihtera.

Arhitekte od Slovačke do SAD i dalje eksperimentišu sa principima De Stijla, a modni brendovi kao što su Iv Sen Loran, Erme, Moskino, pa čak i Najk oživeli su Mondrijanove mreže na modnim pistama.

U muzeju Stedelijk, gde je pre jednog veka Mondrijan nazdravljao čašu sa prijateljima, remek-delo iz 1922. visi nevino, njegov centralni beli kvadrat tupo zuri u posetioce u prolazu, usmeravajući njihov pogled na večito putovanje u njemu i oko njega.

Da li je delo šablon, slika, dizajn ili ples?

Za one koji znaju, unutra je muzika, ali većina samo radoznalo gleda.

Čini se da boje beže iz okvira, a nedovršene linije mreže nastavljaju sa zadirkivanjem.

„Mislim da je samo želeo da slika ostane što otvorenija“, razmišlja Ulf Kister iz Bejelera.

„Svi dobri umetnici postavljaju više pitanja nego što pružaju odgovora.“

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]