Nepoverenje prema lekarima i vladi koje potpiruje antivakcinaški pokret možda se doživljava kao savremeni fenomen, ali seme današnjeg aktivizma posađeno je pre više od sto godina.
Krajem 19. veka, desetine hiljada ljudi izašle su na ulice protestujući zbog obavezne vakcinacije protiv velikih boginja. Bilo je i hapšenja, izricane su novčane kazne, a neki su završili i u zatvoru.
Na transparentima su mogli da se pročitaju zahtevi kao što su: „Ukinite Zakon o vakcinaciji, usud naše nacije“ i „Bolje zatvorska ćelija nego otrovana beba“. Primerci omraženih zakona spaljivani su na ulicama, a paljene su i lutke skromnog seoskog doktora kog su nezadovoljni seljani smatrali odgovornim za program prevencije od velikih boginja.
- Nevakcinacija i oduzimanje dece: Prazna pretnja ili promišljena mera
- Kratka istorija vakcina
- Zašto ljudi ne veruju u vakcine?
Upozorenje – ovaj članak sadrži eksplicitne slike
Na vrhuncu borbe protiv vakcinacije, stanovnici engleskog grada Lestera su tvrdili da su pronašli zamenu za vakcine – pristup koji su zastupali, i dan-danas navode brojni antivakcinaši.
Posledice ovog besa usmerenog protiv establišmenta, osetile su se daleko od ulica Lestera i grupe koja je stajala iza njega, oformljene pre 150 godina.
Velike boginje, zvane „bubuljičavo čudovište“ zbog prepoznatljivog osipa nalik prištevima, ubile su milione ljudi.
U jednom trenutku, bio je to ubedljivo najčešći uzrok smrti u Evropi. Svake godine od velikih boginja je umiralo 400.000 ljudi. U Severnoj i Južnoj Americi ove boginje su desetkovale domorodačka plemena i izbrisale čitave kulture.
Trećina preživelih je oslepela. Gotovo svi koji nisu umrli, imali su prepoznatljive ožiljke.
Zašto je onda jeftino i očigledno efikasno rešenje – vakcinacija – toliko podelilo društvo?
Ova priča počinje 1798. godine sa Edvardom Dženerom, lekarom iz Glosteršira koji je uspešno testirao seosku legendu da doza relativno blage infekcije kravljih boginja pruža zaštitu od velikih boginja.
U roku od pet godina, Dženerovo otkriće počelo je da se upotrebljava širom Evrope, a deceniju kasnije i širom sveta.
Ali otpor je bio brz i žestok.
„Usledio je iz raznih uglova – higijenskog, verskog, naučnog i političkog“, kaže istoričarka medicine doktorka Kristin Hasi.
„Neki su smatrali da je metod – upotreba kravljeg materijala – nečist ili nehrišćanski, da je to korišćenje materija nižih bića.“
„Neki su osporavali da se velike boginje prenose s osobe na osobu, ali su se mnogi prosto protivili tome što im neko silom nalaže šta je dobro za njih.“
Usledila je stogodišnja borba između vlasti i često skeptične, a ponekad i agresivne, javnosti.
U Velikoj Britaniji, donet je niz zakona kako bi vakcinacija bila besplatna, a potom i obavezna – što je bilo praćeno novčanim, pa i zatvorskim kaznama. I dok su u nekim gradovima divljali nemiri, anti-vakcinaška udruženja pružala su nešto suzdržaniji otpor.
Za sve pismeniju populaciju, štampani su leci sa naslovima kao što su „Vakcinacija: zablude i šteta“, „Vakcinacija: Prokletstvo“ i prigodno gotski „Užasi vakcinacije.“
„U savremenom kontekstu, bilo je to veoma ‘društveno osvešćeno’ vreme.
„Ljudi su preispitivali prava, naročito prava radničke klase. Vladao je osećaj da više klase pokušavaju da ih iskoriste, vladala je atmosfera nepoverenja.
„Ovo je bilo direktno zadiranje u privatne živote ljudi, u njihovo zdravlje kojim država nije upravljala ranije“, kaže Hasi.
„A vakcine nisu bile bezbedne kao što su to danas – ljudi su zaista ozbiljno oboljevali od njih, pa čak i umirali. Da sam živela u to vreme, i ja bih bila nepoverljiva prema vakcinama.“
Zagovornici su isticali da stopa smrtnosti opada i da se bolest pojavljuje u blažem obliku, dok su protivnici ukazivali na stalne epidemije i šokantne nuspojave vakcinacije, kao što su gnojni čirevi i infekcije.
Viktorijanska medicina
Nikada laž o „dobrim starim vremenima“ nije bila očiglednija nego u medicini.
Popis stanovništva Velike Britanije iz 1841. godine pokazuje je da je trećina lekara bila nekvalifikovana. U medicinskom udžbeniku iz 1848. godine, navodi se da su česti uzroci bolesti „oboleli roditelji“, noćni vazduh, vlažna stopala i nagle promene temperature.
Pisalo je i da koleru, pošast viktorijanskog društva, izaziva pokvarena hrana, „hladno voće“ poput krastavaca i lubenice i naglašeni strah ili bes.
Godine 1850, prosečan životni vek nije prelazio 40 godina, a 15 odsto dece umiralo je pre prvog rođendana.
Zakonom o medicini iz 1858. godine uvedeni su standardi i registracija, ali to se desilo u vreme kad su doktori mislili da većinu bolesti izaziva loš vazduh – tzv. miazma.
Teorija o bacilima – da mikroskopski organizmi koji napadaju telo mogu da izazovu bolest – nije bila široko prihvaćena sve do 1880-tih.
Pored kvalifikovanih lekara bili su tu još i šarlatani i tradicionalni iscelitelji – a bez zdravstvenog osiguranja, svi su naplaćivali usluge, lišavajući tako mnoge svega sem najosnovnije nege.
U tom trenutku, imunizacija je bila tek u začetku, a kvalitet prirodno proizvedenog materijala kravljih boginja je varirao.
Tek decenijama kasnije se shvatilo da vakcinacija ne pruža doživotni imunitet, a da nespretni postupci mogu da dovedu do sekundarnih infekcija, kao što su sifilis, hepatitis i tuberkuloza.
Lesterska antivakcinaška liga osnovana je 1869. godine, ali je pristup koji hvale protivnici vakcinacije nastao 1877. godine – da ironija bude veća – pravo iz medicinskih krugova.
Gradski islednik je proglasio obaveznim prijavljivanje slučajeva velikih boginja. On bi potom izolovao pacijenta, strpao porodicu u karantin i dezinfikovao – a ponekad i spalio – njihovu imovinu.
Prvobitno osmišljene kao prateće mere uz vakcinaciju, Liga ih je promovisala kao alternativu i tako je „Lesterski metod“ doveo do još većeg otpora među narodom.
Vremenski sled
- 1796 – Edvard Džener uspešno testira ideju da kravlje boginje štite od velikih boginja
- 1805 – Prvi pokušaj obavezne vakcinacije u Italiji propada
- 1820 – Broj smrti od velikih boginja u Londonu u značajnom padu
- 1840 – Zakonom o vakcinaciji propisano da su vakcine besplatne
- 1853 – Novim Zakonom o vakcinaciji uvodi se obavezna vakcinacija u prva tri meseca detetovog života
- 1867 – Vakcinacija obavezna za svu decu mlađu od 14 godina
- 1869 – Osnovana Lesterska anti-vakcinaška liga
- 1885 – U Lesteru održani masovni protesti
- 1898 – Zakon o vakcinaciji uvodi klauzulu „prigovora savesti“
Novinar zadužen za naučna pitanja Džejson Tetro kaže da se odjeci tog pokreta primećuju i danas.
„Obično slušamo o građanskim pravima kao glavnom argumentu. Oni smatraju da vlada ograničava njihove slobode uvođenjem obavezne vakcinacije.
„To je slično onome što je moglo da se čuje u Lesteru. Međutim, onomad je rešenje bilo uklanjanje pojedinačnih prava zarad dobrobiti populacije.
„Takav je bio zakon. Nisam siguran baš kako bi to prošlo u današnjem svetu“, kaže on.
U Lesteru je broj krivičnih prijava za nevakcinaciju porastao sa dve 1869. godine na 1.154. 1881. godine, i oko 3.000 1884. godine.
Brojke za drugu polovinu 1883. pokazuju da je u Lesteru od 2.281 rođenih beba samo 707 bilo vakcinisano.
Sudski slučajevi samo su dali dodatni publicitet antivakserskom pokretu.
U martu 1884. godine, građanin Džordž Bamford saopštio je sudijama da je troje njegove starije dece vakcinisano. Dvoje je danima bilo vezano za postelju, a treće je umrlo.
Zato što je odbio da vakciniše i četvrto dete, naloženo mu je da plati 10 šilinga – što je bilo pola prosečne nedeljne nadnice – ili da provede sedam dana u zatvoru.
Kazne su bile strogo sprovođene. Policija koja je došla da naplati kaznu izvesnom Arturu Vordu, zapretila je njegovoj trudnoj ženi zatvorom. Svađa je kod nje izazvala prerani porođaj, a dete je bilo mrtvorođeno.
U oktobru 1884. godine, Lesterski odbor čuvara zatražio je od londonskih vlasti da olabave pravila u svetlu postojanja Lesterskog metoda. Zahtev je odbijen i došlo je do masovnih protesta u gradu 1885. godine.
Iako su demonstracije bile mirne, njihova masovnost uzdrmala je establišment. Zdravstveni radnici su se plašili nevakcinisanog grada, predviđajući da će ga „zaposesti jezivi dušmanin u obliku katastrofalne epidemije“.
Velike boginje su se uredno vratile između 1892. i 1894. godine. I rezultat je šokirao mnoge.
Lester se zapravo izvukao relativno dobro. Oko 370 ljudi je obolelo – stopa od 20,5 slučajeva na 10.000 stanovnika. Umrla je 21 osoba. To je bilo mnogo manje žrtava nego u nekim gradovima sa visokom stopom vakcinisanih, kao što su Vorington (125) i Šefild (144).
Antivakcinaši su trijumfovali, tvrdeći da je Lesterski metod dokazan.
„Takozvani fantastični uspeh Lesterskog metoda bio je zasnovan na činjenici da je koristio dobro oprobani metod prijavljivanja i karantina, u kombinaciji sa prednošću boravka u bolnici i korišćenjem prstena vakcinacija u kom je medicinsko osoblje već bilo vakcinisano.
„Među malim brojem stanovništva, to može da funkcioniše, ali kako populacija raste, taj metod postaje neodrživ.
„To se pokazalo 1893. godine, kad su ljudi morali da pribegnu ostajanju kod kuće umesto da im se ukaže pomoć u bolnici tokom epidemije koja je dovela do stotine infekcija“, kaže Tetro.
Druga strana medalje bila je da je u Londonu – gde je vakcinacija bila široko rasprostranjena – došlo do uspeha u zauzdavanju velikih boginja, sa 5.5 slučajeva na 10.000 ljudi. Neka mesta sa niskom stopom vakcinacije, kao što su Djusberi (339 slučajeva) i Gloster (501), bila su gadno pogođena.
Lester je imao najvišu proporciju slučajeva – više od dve trećine – dece mlađe od deset godina.
Ipak, novinski naslovi i protesti, uz sve većim razumevanjem načina na koji se bolesti šire, doveli su do značajne promene.
Novim zakonom o vakcinaciji iz 1898. godine uvedena je klauzula koja je ljudima omogućavala da odbiju vakcinaciju iz moralnih razloga – bilo je to prvi put da je u britanski zakon uveden „prigovor savesti“.
Naredne godine, prijavljivanje raznih zaraznih bolesti, kao velikih boginja, postalo je obavezno. Iako se bolest vratila u Veliku Britaniju početkom dvadesetog veka, velike boginje nikad više nisu predstavljale istu pretnju.
Kako se upotreba vakcina širila – zajedno sa poboljšanim higijenskim uslovima – velike boginje su polako bile iskorenjivane iz Evrope i Severne Amerike.
Globalni program iskorenjivanja Svetske zdravstvene organizacije (SZO) pokrenut je 1959. godine, a pojačan 1967. godine. Ako se ne računa smrt povezana sa laboratorijom u Birmingemu, poslednji slučaj zabeležen je u Somaliji 1977. godine.
Međutim, otpor prema vakcinama – dovođenje u pitanje njihove efikasnosti i bezbednosti – i dalje traje. Neki zagovornici često navode Lesterski metod kao dokaz da društvo može da se izbori s bolestima bez takve intervencije.
Nedavno je zazvonilo na uzbunu posle vesti da su rutinske vakcinacije za mlađe od pet godina opale prošle godine.
Obavezna vakcinacija i dalje se ogorčeno osporava. Neki, poput stručnjaka sa Kraljevskog koledža pedijatrije, smatraju da bi ona bila kontraproduktivna i ljude načinila još sumnjičavijim.
Početkom ove godine, SZO je saopštila da se „oklevanje sa vakcinacijom“ nalazi u top 10 pretnji globalnom zdravlju.
Oven Gauer, direktor Muzeja kuće Dženerovih, osvrnuo se na nasleđe ovog slavnog seoskog lekara.
„Bezbroj smrti i slučajeva teških ožiljaka i slepila koje ova bolest može da izazove, izbegnuti su zahvaljujući Dženerovom otkriću i njegovoj rešenosti da ga saopšti čitavom svetu.
„Sada imamo priliku da uradimo isto sa drugim bolestima. Nove vakcine, razvijene posle Dženerove smrti, spašavaju, procenjuje se, oko dva do tri miliona života svake godine.“
„Dženerovo nasleđe je svet u kom ne moramo da živimo u stalnom strahu od jezivih zaraznih bolesti“, Kaže Gauer.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
