Dok Rusija ulazi u dvadesetu godinu vladavine Vladimira Putina, u Sankt Peterburgu raste anarhistička zajednica vegana.
Ti aktivisti, koje mrzi ekstremna desnica i koji se ne uklapaju u prevladavajući nacionalistički sentiment u Rusiji, stvorili su svoju verziju savršenog društva – i tu viziju promovišu kroz ukusnu hranu. Da li će oni promeniti stavove i drugih mladih Rusa?
Jednom mesečno, osam ljudi zaposlenih u restoranu brze hrane Horizontal održavaju sastanak na kom iznose razne primedbe, raspravljaju o dopunama jelovnika i glasaju o svim promenama koje žele da uvedu.
Sala njihovog restorana, kutije šibica u kojoj se služe veganski burgeri, hot dogovi i nageti za poneti, izlepljena je nalepnicama koje promovišu antifašizam, anarhizam i druge veganske restorane u gradu.
Njihov ponuda dana, nešto što se u Rusiji obično naziva „poslovnim ručkom“, zove se „antiposlovni ručak“.
U skorije vreme grupa je diskutovala o tome da li da zadrže ili promene lokaciju – u kompleksu u kom su trenutno smešteni održavaju se predstave sa životinjama držanim u zarobljeništvu.
A oni smatraju da su te predstave okrutne i da eksploatišu životinje.
- Da li je zdravije biti vegan
- Hrana za mozak za koju vegani treba da znaju
- Svetski dan veganizma: Pet tema za razmišljanje
Iako neki od njih tu rade duže od ostalih, svih osam članova tima ima jednako pravo glasa u poslovnim odlukama. Nema menadžera i nema hijerarhije.
Dvadesetšestogodišnja Varja ima najduži staž u restoranu.
„Zato se i zovemo Horizontal – svako ko počne da radi u restoranu na istom je nivou kao ostali i ima ista prava i isti položaj“, kaže ona.
Restoran drži do principa antifašizma, feminizma, LGBTQ+ prava, ukidanja granica i puštanja životinja na slobodu.
U zemlji u kojoj odbacuju, a ponekad i fizički napadaju ljude koji se ne u uklapaju u rodne standarde ili su trans osobe, Horizontal je mesto gde se poštuje svaka odabrana lična zamenica.
Grupa planira da sroči neku vrstu manifesta u kom će navesti svoje postulate, kako bi bili sigurni da je svaki novi član saglasan s njima.
„Nama je važno da ljudi koji nam se priključuju gaje istu ideologiju, da dele naše poglede i da shvataju šta zapravo smatramo ‘veganstvom'“, kaže Varja.
Horizontal je jedan od desetak prostora u Sankt Peterburgu u kojima se promoviše veganski anarhizam – „veganarhizam“ – kroz pripremanje ukusne veganske hrane.
„Vi ste mikrokosmos sveta oko vas“
Termin „veganarhista“ sročio je anarhista Brajan Dominik iz Njujorka u eseju iz 1997, „Oslobođenje životinja i društvena revolucija“.
Po njemu je veganstvo inherentno ispreplitano sa antifašizmom, borbom za ljudska prava i antikapitalizmom.
On tvrdi da se ubijanje životinja, kojeg se vegani i vegetarijanci svesno odriču, oslanja na sistematsku eksploataciju kako ljudi tako i životinja – te da se vegani jedino kroz borbu protiv svih nepravdi mogu istinski boriti protiv bilo koje od njih.
On sugeriše da taj rat može da se vodi kroz individualne akcije i drastičnu promenu načina života.
„Uloga revolucioniste je jednostavna“, piše Dominik.
„Načinite od vašeg života minijaturni model alternative, revolucionarno društvo koje zamišljate. Vi ste mikrokosmos sveta oko vas i čak i vaši najjednostavniji postupci utiču na društveni kontekst čiji ste deo. Neka taj čin bude pozitivne i radikalne prirode.“
Ali iako reč „veganarhizam“ dolazi iz Amerike s kraja dvadesetog veka, i anarhizam i ishrana bez mesa imaju dugačku istoriju u Rusiji.
Ruska pravoslavna crkva propisuje biljnu dijetu tokom posta, a većina tradicionalnih restorana i dalje nudi „posni jelovnik“ zasnovan na biljnoj ishrani.
Etičko vegetarijanstvo, međutim, cvetalo je u Rusiji pre Oktobarske revolucije – delom zbog primera koji je krajem devetnaestog veka dao romansijer Lav Tolstoj.
Ali tokom većeg dela sovjetskog perioda na vegetarijanstvo se popreko gledalo, kao na buržoaski hir.
U Velikoj sovjetskoj enciklopediji se čak tvrdilo da „vegetarijanstvo, koje se zasniva na lažnim pretpostavkama i zamislima, u Sovjetskom savezu nema sledbenike“.
Prema anketi iz 2018. Ruskog centra za istraživanje javnog mnjenja (VTsIOM), danas samo jedan odsto Rusa tvrdi da su vegetarijanci – što je približno procentu vegana u Britaniji.
A što se tiče anarhizma, ruski filozofi iz 19. veka Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin smatraju se dvojicom najuticajnijih mislilaca u istoriji anarhizma.
Kropotkinov radikalni tekst iz 1892, „Osvajanje hleba“, i danas je svojevrsna biblija anarhista širom sveta.
U njemu autor, između ostalog, tvrdi da je jedan od prvih koraka u svakoj anarhističkoj revoluciji to da ljudi preuzmu kontrolu nad hranom i njenom proizvodnjom.
„Imamo smelosti da objavimo da svi imaju pravo na hleb, da hleba ima dovoljno za sve, te da će uz taj slogan, ‘Hleb za sve’, naša revolucija doživeti trijumf.“
Kupce u veganskoj piljari Ljamas dočekuje slika krave koja drži isturena dva srednja prsta.
A unutra: cegeri u bojama duge, feminističke nalepnice i veganski kondomi prodaju se zajedno sa tortama na biljnoj bazi i slamčicama za višestruku upotrebu.
U zamrzivaču se mogu naći knedle vareniki i pelmeni, koje izrađuje „feministički horizontalistički kulinarski projekat“ She’s Got a Knife (Ona drži nož).
U stražnjoj prostoriji se nalazi diskretan mali restoran po imenu Tempeh Time (Vreme je za tempeh). Posvećen je jelima spravljenih sa tempehom, proteinom koji se dobija od fermentisanih zrna soje.
Ljamas su prošle godine otvorili Anja, 30, i Igor, 33. Ona ga sa simpatijama opisuje kao „muža i prijatelja“. U trenutku kada razgovaram s njima, oni se spremaju da proslave prvu godišnjicu prodavnice.
Igor mi kaže da su, pošto veganstvo postaje sve popularnije u gradu, pokušali da podražavaju slične prostore u gradovima kao što je Berlin. U to vreme nisu posetili taj grad, ali su znali da je evropska prestonica veganskog aktivizma.
„Ljudi dolaze ovamo zbog tog evropskog osećanja, zbog slobode, da bi se na nekoliko minuta osetili kao da su u Berlinu ili negde drugde“, kaže on.
„Pokušavamo da stvorimo prostor u koji će vegani moći bez stida da dođu sa svojim neveganskim prijateljima, i kažu: ‘To je vegansko mesto – nije čudno i nije strašno’.“
„Nismo hteli da Ljamas bude samo prodavnica, već i kafić i mesto na kom se okupljaju članovi naše zajednice“, dodaje Anja.
„Takođe smo nameravali da u blizini otvorimo berbernicu, ali to je i dalje na nivou ideje.“
Otvaranje stražnje prostorije za veganske kuvare uveliko je doprinelo formiranju prostora ove zajednice i praktičnom ostvarenju njihovih ubeđenja, tvrdi Anja.
Prvi žitelj kuhinje bio je Danja, Anin i Igorov prijatelj koji je držao piceriju Daner pica.
Kada se preselio u veći prostor, na njegovo mesto je došao Jurij Šilov, majstor za tempeh. Početkom avgusta je napravio probno otvaranje za ograničenu klijentelu, pre pravog otvaranja 7. septembra.
„Hrana sama po sebi može biti vid aktivizma“
Naručila sam činiju prženog pirinča, tempeh i sveže krastavce za 180 rubalja – 2,26 dolara. Cene ostalih stavki na meniju, među kojima ima sendviča i supa – oko 200 rubalja.
Jurij objašnjava da želi da drži niske cene kako bi vegansku hranu – a posebno tempeh – učinio dostupnom što većem broju ljudi.
„Moj cilj je da što više ljudi proba tempeh“, kaže on, sav ozaren.
Jurij ga je prvi put jeo pre dve godine, dok je sa ženom putovao po jugoistočnoj Aziji tokom medenog meseca.
U Indoneziji je naručio neko jelo s tempehom i, kako kaže, ostao potpuno zatečen. Imalo je ukus pečuraka ali i koštunjavog voća, čvrste teksture i moglo se žvakati kao piletina.
Kada bi se ispržilo u ulju, sa malo morske soli, ukus se nije mogao uporediti ni sa čim što je dotad jeo.
Vrlo brzo se ljubav prema tempehu razvila u opsesiju.
Svakog dana bi, posle surfovanja, odlazio u isti kafić i naručivao isto jelo, ono koje je probao prvi put, to jest, upravo ono koje sam, slučajno, i sama poručila: prženi pirinač, tempeh i krastavce.
Ali kada se medeni mesec okončao i pošto se sveže venčani par vratio kući, Jurij nigde nije mogao da pronađe omiljeno jelo.
„Kada smo se vratili u Rusiju, hteo sam da jedem tempeh. Tražio sam posvuda prodavnice sa tempehom ili čak kafiće u kojima se služi, ali ništa nisam našao“, kaže Jurij.
Stoga je rešio da sâm otvori jedan.
„Na internetu sam pronašao američku knjigu o proizvodnji tempeha. Bila je stara – čovek po imenu Vilijam Šurtlef ju je napisao sedamdesetih – ali bila je savršena“, kaže on.
„Nakon što sam je pročitao, poručio sam starter [sastojak potreban za fermentaciju] čak iz Indonezije, napravio sam inkubator kod kuće i kupio dovoljno soje da napravim oko četiri-pet pakovanja tempeha.
„Isprva sam pravio tempeh samo za sebe i prijatelje. A onda, čim sam shvatio kako da napravim veće količine, počeo sam da ga prodajem mestima poput ovog“, kaže on i pokazuje piljaru, Ljamas, u kojoj sedimo.
Nedugo potom počeo je da pravi oko 10 kilograma tempeha po turi, a proces proizvodnje bi ga okupirao do ranih jutarnjih časova.
„Mojoj ženi je već bilo preselo… U tom trenutku smo imali tromesečnog sina. Zamislite samo: beba plače, moja žena se nervira, a ja tamo pravim tempeh u dva ujutro.“
Naposletku je žena izgubila strpljenje: „Jura, idi i nađi neku pravu kuhinju“, rekla mu je.
Ispostavilo se da je to bio sjajan savet, pošto je, našavši prostor – bila je to prostorija koju mu je iznajmio prijatelj Danje, vlasnika picerije – počeo da pravi više tempeha nego ikad pre.
Izvan Indonezije tempeh je manje rasprostranjen od drugih veganskih proteina, kao što su tofu i sejtan, zamena za meso koja se pravi od pšeničnog glutena.
Nikad nisam bila ljubitelj toga – ali Jurijev tempeh je veoma ukusan, ni nalik stvarima koje sam ranije probala.
Jurij mi kaže da je postao vegan pre šest godina, dok je radio u kuhinji jednog bara.
Napravio je sebi sendvič sa jajetom na oko i jedan kolega ga je pitao: „Jurij, zašto jedeš jaja?“, pre nego što mu je održao lekciju o mesu, mlečnim proizvodima i industriji jaja.
Zainteresovan, Jurij je pogledao jedan austrijski dokumentarac o veganstvu.
„Bilo je totalno odvratno“, kaže. „Od onog što sam video… srce me je zabolelo. Osećao sam se veoma loše kad god bih jeo meso i jaja, kao i pio mleko.“
Sada pokušava da kroz kuvanje prenese pozitivnu poruku o veganstvu.
„Hrana sama po sebi može biti vid aktivizma“, kaže Jurij.
„Imam mušterije koje jedu meso, ali pošto su probali tempeh, u njemu podjednako uživaju. Mnogi moji prijatelji su probali tempeh i svideo im se – imam jednog koji nije vegetarijanac, ali nakon što je probao tempeh shvatio je da mu meso zapravo ne treba.
„Sada u toku nedelje barem jedan dan ne jede meso. To se zove aktivizam.“
„Moguće je menjati svet od čoveka do čoveka“
Dok Jurij nudi jednostavnu, celovitu vegansku hranu po niskim cenama, druga mlada veganska kuvarica, dvadesetpetogodišnja Viktorija Mosina, primenjuje veganska uverenja u otmena jela, haute-cuisine, u svom restoranu Grun, i spravlja veganske verzije tradicionalnih gruzijskih recepata u obližnjem kafeu Dze bistro.
U trenutku kad se srećemo Viktorija je upravo odabrana u uži izbor za kulinarsku nagradu Sankt Peterburga – jedina žena u kategoriji Najboljeg šefa kuhinje i jedina veganka među 31 takmičara.
Za Dze bistro je sastavila jelovnik od adzarulija na biljnoj bazi – gruzijskog hleba koji se obično filuje mesom.
Viktorijine verzije, međutim, prave se od biljnih sastojaka – sa patlidžanom i narom, na primer, koji se tradicionalno koriste u gruzijskoj kuhinji.
Dok razgovaramo, pokazuje mi dve dekonstruisane verzije tradicionalih ruskih supa sa jelovnika restorana Grun – jedna je od koprive, a druga je svekolnik, vrsta supe od cvekle.
„Počela sam da kuvam sa 16 godina i otad promovišem i popularišem veganstvo“, kaže ona.
„Posle nekog vremena sam shvatila da bih mogla da menjam svet kroz hranu – a sada sam naučila da spremam hranu na biljnoj osnovi koja je ukusna, ljudi više neće morati da jedu meso.“
Kada je počela da se bavi kuvanjem u Sankt Peterburgu je bilo toliko malo veganskih mesta da nije imala odakle da nauči nešto o poslu vođenja restorana.
Stoga je karijeru započela u neveganskim kuhinjama, spremajući isključivo njihove veganske varijante – mada je insistirala na tome da nisu obeležene kao veganske na jelovnicima.
„U Rusiji, ako čovek zna da je nešto vegansko, neće naručiti zbog stereotipa u mišljenju“, objašnjava ona.
Kada bi rekla svojim neveganskim mušterijama šta su upravo pojeli, često bi ih iznenadilo to što nije reč o jelu od mesa ili mlečnih proizvoda.
„U tom trenutku svi stereotipi bi pali u vodu. Zbog mojih napora i popularnosti koju uživam među mejnstrim klijentelom vegane ne posmatraju kao preživare ili sektaše onoliko kao pre“, kaže ona.
Viktorija koristi sveže, sezonske biljne sastojke koje ili sama uzgaja u vertikalnoj bašti postavljenoj na spoljni zid restorana, ili ih bere u prirodi.
Jednom nedeljno odlazi u šumu sa svojim timom iz kuhinje, proverava koje biljke bi mogla da ubere i proučava ih u botaničkim priručnicima kako bi pronašla najbolji način za spremanje. Kada se vrati u grad, provodi još jedan dan razrađujući nove recepte, tako da se do naredne nedelje nađu u jelovniku.
„Moguće je menjati svet od čoveka do čoveka. Moj aktivizam tako funkcioniše – promenom pojedinca“, kaže ona.
Sonja, 26-godišnjakinja, deli njeno mišljenje. Ona vodi proizvodnju kolača Trči zeko trči, koju je osnovala pre malo više od tri godine sa još jednim veganskim pekarom, tridesetjednogodišnjim Slavom.
Posle nekog vremena su se sporazumno razišli i on je otvorio svoj kafe.
Pored toga što drži pekaru, Sonja je sve popularnija kao feministička jutjuberka, koja vloguje sa prijateljima na kanalu Feministki pojasnjajut – „Feministkinje objašnjavaju“ – gde razjašnjavaju „stvari u vezi s feminizmom za obične ljude“.
Takođe je sa popularnim veganskim jutjuberom, Mihailom Veganom, sarađivala na kulinarskim tutorijalima.
Po njenom mišljenju, najbolji način da se prenese neka poruka jeste da se „ponudi primer“ – nešto što ona pokušava da uradi u Trči zeko trči.
„Ako ste etička veganka i dobrog ste zdravlja, sve je s vama u redu i ne umirete – normalni ste, kao i bilo ko drugi, samo što ste veganka – po mom iskustvu to je zaista najbolji oblik aktivizma!“
Sonja mi pokazuje nekoliko vrsta kolača koje pravi i objašnjava zašto mušterije u njenim receptima neće zateći neprerađeni šećer ili superhranu.
„Neki ljudi misle da ste automatski zdraviji ako ste vegan“, kaže ona.
„Ja ne mislim tako. Mislim da zaista može biti zdravo ako to želite, ali ne smatram da kolači moraju da budu zdravi.
„Mislim da su oni nešto čime udovoljavate sebi i u čemu uživate. Oni su slatki, oni su masni, sadrže mnogo ugljenih hidrata – i uopšte nisu zdravi.“
Istovremeno, kafe koji je ranije ove godine otvorio Slava, Sonjin bivši poslovni partner, takođe dobro posluje.
On mi govori da ga je inspirisala skandinavska kultura, te da je zbog toga odabrao ime Fika, što na švedskom označava popodnevni čaj.
„Veoma mi se dopao koncept da kafe istovremeno bude i salatni bar, delikatesna radnja i pekara – takvo nešto sam video u Skandinaviji i Finskoj“, kaže on.
Ranije je držao kafe blizu reke Fontanke, ali to je bilo malo mesto i hrana je bila toliko popularna da su ispred uvek bili dugački redovi.
Na ovoj novoj lokaciji – koja je dalje od centra, ali je veća – lakše je dobiti uslugu.
Kad vegani iz Sankt Peterburga kažu da filozofija ne obuhvata samo hranu, nisu posredi tek prazne reči.
Nedelju dana pre nego što sam ih upoznala, Anja i Igor iz Ljamasa učestvovali su u godišnjem festivalu u gradu Znak ravenstva – Znak jednakosti.
Taj festival ne promoviše samo veganstvo, već i feminizam, antirasizam, LGBTQ+ prava i environmentalizam, te pokušava da pokaže da su svi ti pokreti međusobno povezani – u šta je Brajan Dominik i verovao.
Pored tezgi sa hranom, tu su i predavanja, radionice o blogovanju i življenju bez otpada, kao i bendovi koji sviraju uživo.
Dvadesetčetvorogodišnji Kostja, jedan od šest organizatora festivala, kaže da je ovo druga godina u kojoj se održava Znak ravenstva.
Njegov prethodnik, Veganski festival, koji je bio više usmeren na veganstvo, održavan je tokom četiri godine, pre nego što su organizatori odlučili da prošire sadržaj.
„Pokušavamo da pokažemo da je sve povezano, te da, ako ste vegan, morate da podržavate sve druge pokrete koji zagovaraju jednakost – stoga feministkinje i feministi, recimo, dolaze da nauče nešto o veganstvu, i obrnuto“, kaže Kostja.
Međutim, nije lako baviti se tom promenom.
„Nažalost, kada smo počeli da uključujemo feminizam i prava LGBTQ+ zajednice, određeni broj učesnika je odustao – zbog predrasuda.“
Naveo je nekoliko restorana koji su povukli učešće sa festivala zbog toga što neki članovi osoblja nisu želeli otvoreno da podrže te ciljeve.
Ali popularnost festivala svejedno raste, tvrdi on. Ove godine su imali oko 5.000 posetilaca.
Za Anju i Igora događaji poput Znaka ravenstva predstavljaju ključ u pokušaju proširenja njihove zajednice i šire promovisanje jednakih prava u tom gradu.
„Ta četiri dana festivala bila su bolja od novogodišnjih praznika, zbog atmosfere, oseđanja slobode, dobrote, tolerancije… Ličilo je na viziju idealne Rusije“, kaže Anja.
„Nama veganima je veoma teško da istupamo otvoreno, ali tu smo mogli da dođemo i vidimo razne projekte, upoznamo nove ljude i družimo se.“
Igor se slaže i dodaje da je zbog toga što vegani ne dobijaju mnogo podrške izvan zajednice veoma važno da postoje prostori u kojima mogu biti to što jesu.
„Neobično je već to što se ovaj festival uopšte održava“, kaže on.
„Ovaj veganski festival, koji promoviše toleranciju i jednakost, protivi se zvaničnoj ideologiji našeg društva.“
Sankt Peterburg ima dugu tradiciju aktivizma. Ona potiče još iz sovjetskog doba i zbog toga Kostja tvrdi da je ovo možda najbolji grad u Rusiji za vegane – i uopšte za aktiviste.
To je i razlog zašto se iz rodnog grada na dalekom severu Rusije preselio u Sankt Peterburg.
Na primer, u gradu postoji feministički kafe Simona (po Simon de Bovoar) koji je u martu dospeo u vesti kada je grupa pristalica državne politike upala, naoružana cvećem za Dan žena.
Usledio je sukob i jedan od uljeza je dobio suzavac u lice.
U gradu postoji i javni centar Otvoreni prostor, i aktivisti mogu da ga besplatno koriste – jednostavan je to koncept, ali se retko viđa u gradovim širom sveta.
Ilija, jedan od osnivača Otvorenog prostora, kaže da je tu dom jedine feminističke biblioteke u gradu koja je, kada sam je posetila, bila ukrašena feminističkim antifašističkim plakatima i lecima koji pozivaju na oslobađanje političkih zatvorenika.
Tu, takođe, događaje redovno organizuju nezavisni posmatrači izbora – što je u Rusiji riskantno zanimanje – kao i marginalizovane grupe, uključujući LGBT zajednicu, „zato što ovde nije bezbedno otvoreno reći da si gej“.
On tvrdi da je ukupno više od 80 nezavisnih aktivističkih grupa organizovalo događaje u tom prostoru.
Ali ako su Znak ravenstva i Otvoreni prostor mikrokosmosi idealne Rusije za vegansku anarhističku zajednicu, prava Rusija je ponekad veoma drugačija.
Moguće je da budete tuženi zbog oblika aktivizma koji mnogi od njih podržavaju i ponekad u njemu učestvuju.
Brojne ruske Parade ponosa i omladinske LGBT grupe su ukinute u skladu sa državnim zakonom protiv „gej propagande“, koji zabranjuje pozitivno predstavljanje istopolnih veza u svim medijima koje mogu da prate deca – u šta spada i internet.
Nedavno su vlasti zabranile dve LGBT grupe na društvenim mrežama na ruskom jeziku.
I iako se čini da je sve veći broj mladih Rusa spreman da protestuje na ulici protiv akcija lokalnih vlasti – protiv eliminisanja kandidata na lokalnim izborima, na primer, ili uništavanja parkova i otvaranja deponije toksičnog otpada u blizini reka – oni zbog toga mogu biti uhapšeni.
Međutim, jedan konkretan slučaj je uveliko pogodio veganarhiste Sankt Peterburga.
Početkom novembra 2017, Arman Saginbajev, vlasnik antifašističkog veganskog kafea, uhapšen je u svom domu u Sankt Peterburgu i optužen za terorizam.
Bio je jedan od deset aktivista iz Sankt Peterburga i grada Penze, daleko u regiji Volga, optuženih da su deo „anarhističke terorističke grupe Mreža“.
Istražitelji su ih optužili za pokušaj promovisanja, kroz razgovore i sastanke, „dalje destabilizacije političke klime u zemlji“ tokom predsedničkih izbora i Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine.
Vegani sa kojima sam razgovarala veruju da Saginbajev nije terorista, te da je postao meta zbog toga što je antifašista.
Saginbajev je inicijalno priznao optužbe protiv sebe, ali je povukao to priznanje u septembru prošle godine, tvrdeći – u dugačkoj i detaljnoj izjavi – da ga je državna služba bezbednosti iz njega izvukla na silu.
Još dvoje branjenika u istom slučaju su se požalili na mučenje Evropskom sudu za ljudska prava. Saginbajev je i dalje u pritvoru, dok čeka početak suđenja.
Igor hapšenje Saginbajeva vidi kao upozorenje za ostatak zajednice.
„Politička situacija u Rusiji je takva da nam brani da budemo slobodni kao veganski aktivisti“, kaže on.
„U Evropi je lakše biti otvoreni vegan i zagovarati jednaka prava, ali ruska politika je politika ksenofobije, odsustva slobodnog govora.“
Na pitanje o politici, Jurijev osmeh začas nestaje s lica.
„Politička situacija u Rusiji je više nego odvratna“, kaže on.
„Mrzim našeg predsednika, mrzim našu vlast. Policajci mlate naše ljude, lome im noge.“
Jurij misli na grafičkog dizajnera kojem su tokom nedavnih prodemokratskih demonstracija u Moskvi policajci polomili noge u trenutku kad uopšte nije učestvovao u protestu, već je džogirao pored gradske većnice.
„Prošle godine smo supruga i ja otišli na protest. Ona je bila trudna – i policajci su nam prišli i zapretili da će je isprebijati“, nastavlja Jurij, vidno potresen uspomenom.
Kaže da sa suprugom čak razmišlja o preseljenju u neku drugu zemlju, poput Kanade.
„Imam 31 godinu i gotovo ceo život sam proživeo pod Putinovim režimom. Ne želim više da živim ovde.“
„Imamo problem“
Vegansku zajednicu ne brine samo vlast.
Nekoliko ljudi s kojima sam razgovarala opisuje sukobe sa ekstremnim desničarskim grupama – od toga da neonacisti lepe ekstremne desničarske nalepnice na njihova vrata, do nasilnih napada – koji podrazumevaju premlaćivanje i ubode nožem.
U oktobru 2017. godine, grupa mladih aktivista ekstremne desnice otišla je u sada zatvoreni veganski anarhistički restoran Životinje i ubacila baklje kroz zastakljene prozore. Deo osoblja je ozbiljno povređen.
Kostja kaže da je sa 15 godina svesno postao antifašista, pošto je odrastao u selu na krajnjem severu Jamalo-neneckog okruga.
To je bila multikulturalna sredina u kojoj su živeli i članovi starosedelačke etničke grupe Neneca, ali takođe je bilo i mnogo pripadnika ekstremne desnice, Ruskog nacionalističkog pokreta.
To je uznemiravalo Kostju, koji je verovao da su svi ljudi jednaki.
Čak i pre toga, kada je imao 10 godina, zapanjilo ga je ubistvo Timura Kačarava, dvadesetogodišnjeg rok muzičara i protivnika rasizma, kojeg su nasmrt izboli neonacisti u jednoj knjižari u Sankt Peterburgu. Zauvek je to zapamtio.
„Imamo problem“, kaže on. „Nažalost, u Rusiji već ne znam koliko dugo nema nikakve promene. Veliki deo problema su naši masovni mediji, kao i poruke koje vlast šalje putem njih. Oni tvrde da je svet protiv nas, gaje homofobiju i govore da je Evropa ‘gej’, na primer.“
Kaže da mnogi mladi ljudi danas ignorišu televiziju i do vesti dolaze onlajn.
Agencije koje vrše ankete su takođe primetila taj trend – jedna skorija anketa je otkrila da gotovo polovina ruskog stanovništa starosti između 18 i 24 godine prati vesti putem uglavnom necenzurisanog interneta.
Posle kratke stanke, Kostja dodaje: „Ne mislim da su Rusi loši ljudi. Prosto nisu edukovani i naučeni su da je ostatak sveta protiv nas. Iz tog straha se rađa mržnja prema svemu što je različito.“
Kakvi su, onda, izgledi za budućnost?
Uprkos svemu sa čim se susreću, vegani anarhisti iz Sankt Peterburga gaje nadu u vezi sa godinama koje dolaze.
„Želim društvo jednakosti, volela bih da ljudi poštuju životinje, da poštuju jedni druge i da poštuju planetu – a volela bih i da vidim svet bez granica, svet u kom zemlje neće biti omeđene“, kaže Varja.
Svet bez granica je za mnoge nezamisliv koliko i svet bez mesa ili sira. Ali Varja ostaje nepokolebana.
„Razumem da će u stvarnosti to bili moguće tek za nekoliko generacija. Ali se nadam da ćemo podići jednu generaciju, pa onda još jednu i još jednu – te da će naši potomci konačno moći da žive u mnogo boljem društvu.“
Igor i Anja se slažu s tim.
„Rusija je imala veoma tešku istoriju“, kaže Igor.
„Ali sve je do mentaliteta ljudi – do toga da li uviđamo inerciju generacije ili savest generacije. Kad bismo makar uspeli da podignemo liberalnu državu, za deset godina od sada, dobili bismo drugačiju zemlju.“
Kostja dodaje da je veganstvo u Sankt Peterburgu u rapidnom porastu, da je ove godine na gradskoj paradi povodom Prvog maja čak postojao i odsek za prava životinja.
„Bilo nas je više nego pripadnika Ujedinjene Rusije“, kaže uz osmeh, osvrnuvši se na stranku predsednika Putina.
„Idealna Rusija i idealni svet za mene podrazumevaju da živimo u harmoniji i jednakosti, da živimo među ljudima koji su svi različiti, ali smo svi jednaki. Tamo gde postoji direktna demokratija – gde ljudi glasaju za ili protiv neke politike direktno putem referenduma, a ne kroz predstavnike u vlasti.
„I, naravno, tamo gde smo svi svesni okoline u kojoj živimo“, kaže on.
„Svet bez država, bez policije, bez granica, bez nacija – svet u kom ljudi sami odlučuju šta žele i šta bi da postignu.“
Sve fotografije snimila Svetlana Ivanova. Zaštićene su autorskim pravima.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
