Na prozračnom hodniku Porodičnog suda u Lidsu, otac grli malog sina – beba gricka gurtnu tatinog duksa sa kapuljačom, smešeći se od uva do uva.
To je osmeh magnetske snage.
Advokati u upeglanim crnim odelima se užurbano pozdravljaju, dok im Fredi zauzvrat guguće i kikoće se.
U ovom sudu, decu svakodnevno razdvajaju od roditelja.
- Kako preokrenuti život u Srbiji: Od ulice do romana prvenca
- Moja majka je data na usvajanje jer je izgledala kao belkinja
- Deca ulice u Srbiji sve ugroženija, a za sistem neuhvatljiva
Izuzetak je videti dete ovde, a kamoli srećno zato što je ponovo sa roditeljima.
Proveli smo tri nedelje u britanskim sudnicama, izveštavajući sa ročišta koja se inače održavaju iza zatvorenih vrata, u sklopu pilot projekta.
- Imena dece i roditelja su izmenjena
Tokom 15 različitih slučajeva koje smo gledali, bilo je mučnih istorijata zlostavljanja, šokantnog nemara, dece koja su ponekad živela u domovima bez hrane ili grejanja.
Njihovi roditelji često zloupotrebljavaju droge i alkohol ili pate od mentalnih bolesti.
Ti roditelji obični su prisutni na sudu i slušaju te opise – i često su razumljivo uznemireni ili besni.
U ovim slučajevima, na kojim se obično podnosi zahtev lokalnih vlasti da preuzmu starateljstvo nad decom, atmosfera ume da bude krajnje napeta.
Deca mogu biti oduzeta čim se završi zasedanje suda.
Ako grad preuzme starateljstvo nad detetom, ona ulaze u preopterećeni sistem sa rekordnim brojem dece – 82.000 u Engleskoj.
Akutna je nestašica mesta za najugroženije ili problematične tinejdžere.
Fredijeva majka Džesi bila je već ovde mnogo puta ranije.
Rodila je petoro dece, ali beba Fredi je prvo koje će možda uspeti da zadrži.
To zavisi od odluke Nensi Hilijer, više sutkinje ovog suda.
U prošlosti je Džesi zloupotrebljavala droge i alkohol.
Seksualno zlostavljana kao devojčica, patila je i od mentalnih problema.
Sudski spisi opisali su njen način života kao „haotičan“.
Prvu bebu je rodila kao tinejdžerka, a država joj je oduzela starateljstvo nad njom.
Džesi je ubrzo ponovo zatrudnela i to dete joj je takođe oduzeto.
I to joj se dešavalo iznova i iznova.
Dovodila je dete u „fizičku i emocionalnu opasnost“, kaže se u ekspertskom izveštaju.
Džesi je savetovana da ide na specijalističku terapiju, ali nijedna nije bila dostupna u okviru NHS-a.
Rekla nam je da je pokušala da pozajmi novac da bi je sama plaćala, ali bez uspeha.
Razmišljala je čak i o tome da ode kod zelenaša.
„Bilo je to jedno ogromno vrzino kolo“, kaže ona.
„Stvarno ne razumem zašto kažu: ‘U redu, morate da uradite to, to i to’, a to vam nije dostupno.“
Istraživači nam kažu da je uobičajeno za majke u ovakvim slučajevima da im se preporuči specijalistička terapija, kojoj je pristup onemogućen pre nego što se sudski postupak završi.
To je postalo očigledno u još jednom slučaju u Lidsu, u kom je Sara pokušavala da spreči da njena mala Eli bude usvojena.
To bi je odvojilo od njene biološke porodice i prekinulo veoma blisku vezu sa njenom starijom polubraćom i sestrama, decom iz Sarinih ranijih veza koja trenutno žive sa svojim ocem.
„Igraju se zajedno, grle se. Vole se“, rekao je jedan advokat, istakavši da je veza između braće i sestara najvažnija u životu.
U poznim dvadesetim, uredno obučena, kose vezane u rep, Sara je sve vreme sedela staloženo.
Pažljivo je slušala sve što se govori.
Želela je da Eli dođe kući ili ostane u hraniteljskom domu dok ona ide na terapiju.
Nekoliko puta, kad je advokat pokazao zajedničku fotografiju braće i sestara ili pomenuo Elinog oca, Sara bi prekrila lice ili glasno zajecala.
Terapiju joj je preporučila specijalizovana psihološkinja koja je izvršila njenu procenu za potrebu suda.
Njen slučaj je trajao 18 meseci, a ona se još uvek nalazila na listi čekanja NHS-a.
Lokalne vlasti se nisu ponudile da plate lečenje.
„Surovo“ je što ne može da dobije terapiju, izjavio je advokat Kristofer Stajls dok je unakrsno ispitivao majčinu socijalnu radnicu.
„Ne mogu da kažem da se do kraja ne slažem s vama“, odgovorila je ona..
Sara je uspela da pobedi zavisnost od alkohola i droga.
Tvrdila je da se razišla sa bivšim koji ju je zlostavljao, ali socijalni radnici izražavaju sumnju u to.
On je bio najverovatnija odgovoran za povrede jednog deteta, što je i dovelo do ovog sudskog postupka.
Sutkinja je odobrila nalog za usvajanje i rekla da Sara treba da ide na terapiju jer će nastaviti da viđa drugu decu.
Džesina situacija je bila drugačija.
Ona je uspela da se izbori sa svojim problemima iz prošlosti sama.
Ispričala nam je da joj je izolacija zabrane kretanja tokom pandemije kovida dalo vremena da dobro porazmisli o svemu.
Kad je počela da se viđa sa Fredijevim ocem, istražila je njegovu prošlost i ispalo je da je „čist kao suza“ – za razliku od nekih njenih drugih partnera.
Rekla je: „Pomislila sam, ovo je moja šansa da budem srećna.“
Džesi se obučila za novi posao, koji voli, a koji je takođe obavezuje da ostane trezna, podalje od problema i zdrava.
„Ne mogu da priuštim sebi nervni slom“, rekla je.
Kad se dete prvi put nađe pod starateljstvom – kao što joj je Fredi bio oduzet po rođenju – to se dešava putem privremenom naloga o starateljstvu koji izdaje sud.
Sud će potom naložiti procenu roditelja da bi video da li dete može bezbedno da se vrati njima ili nekom drugom članu porodice, da li će ostati pod starateljstvom države ili biti usvojeno.
Porodična advokatkinja Lusi Rid rekla je da se sudovi zaista trude da deca ostanu u okvirima prirodne porodice, kako zakon i nalaže.
Ponekad to može da dovede do odluka koje deluju čudno onima koji ne poznaju sistem.
Pogledajte video: Tinejdžeri koji žive na deponiji u Argentini
Prisustvovali smo i slučaju bebe Džejmi, koji je rođen u apstinencijalnoj krizi od opijata, zato što je njegova majka bila zavisnica od heroina.
Imao je problema sa disanjem i hranjenjem, prema sudskim spisima.
Medicinske sestre su za njega rekla da je „nemiran“, „non-stop kija“ i „veoma je krut“.
Jedna sestra je rekla da je to najgori slučaj apstinencijalne krize koji je ikad videla.
Džejmi je dodeljen rođaku da živi kod njega.
Njegov otac Džo je želeo da beba živi s njim.
Džo je koristio kanabis i heroin, ali je nedavno prestao to da radi.
Na sudu je ispričano da je posle mnogo truda uspeo da ubedi lokalne vlasti Zapadnog Jorkšira da će beba biti bezbedna kod njega.
Beverli Barnet Džons je radila na prvoj liniji fronta zaštite dece skoro 30 godina.
Ona je sada u Opservatoriji za porodično pravo u Nafildu. Kaže da takve odluke nisu veliki izuzeci.
Ona kaže da bi većina ljudi dovela u pitanje zašto je to urađeno. Ali ona kaže da ljudi umeju da se promene.
„Iznenadiće vas. I pokazaće vam da je ta promena istinska, autentična je.“
Džo je blisko sarađivao sa socijalnim radnicima i imao mnogo podrške od svoje porodice.
On nam je rekao da je bebi sada dobro i da on uživa u tome što je mlad otac.
„Odjednom je život vredan življenja“, kaže on. „To je neverovatno.“
Otkako je sud odobrio nalog za staranje o Džejmiju, njegov otac će dobijati dodatnu pomoć socijalnih radnika.
Ali to takođe znači da je roditeljska odgovornost podeljena između Džoa i lokalnih vlasti.
Ako bilo šta pođe po zlu, lokalne vlasti mogu da vrate bebu pod svoje starateljstvo.
I u Fredijevom slučaju su izveštaji o porodici bili pozitivni.
Zaštitnik deteta, koji zastupa njegove interese, takođe je podržao njegov povratak kući.
Isti psiholog koji je procenio da Džesi ne može bezbedno da se stara o svom četvrtom detetu, ovaj put je napisao da joj se „značajno popravila psihološka i emocionalna stabilnost“ i da „trenutno nema značajnih problema“.
Fredi je vraćen roditeljima nekoliko nedelja pre zasedanja suda i to je prošlo veoma dobro.
Džesi nam je rekla da je to kao da joj je on prvo dete.
„Prvu noć kad je ostao kod nas, bilo je veoma, veoma čudno probuditi se uz plač bebe“, kaže ona.
A onda kad je provirila preko ograde kreveca i ugledala njegovo „nasmejano lice“, pomislila je da se „borba isplatila“ i bilo joj je „drago što nije odustala“.
Na sudu, sutkinja Hilijer je pohvalila Džesin „izuzetan preokret“ rekavši da su „ovi roditelji ostvarili fantastičan napredak sa Fredijem“ i da je zaključeno „kako on napreduje pod njihovim starateljstvom“.
Ona je takođe osporila odluku lokalnih vlasti, rekavši da moraju da ponovo da napišu dokument u kom će objasniti zašto su reagovali u ovom slučaju.
U dokumentu se Džesini psihološki problemi navode kao aktuelni, dok su zapravo iz prošlosti.
Džesi mi je rekla ispred suda da se oseća iskupljenom, naročito kad je sutkinja rekla advokatu države da preradi dokument.
„To je kao da se neko obratio lokalnim vlastima i rekao im u moje ime:: ‘Lepo smo vam rekli.'“
Lokalne vlasti Zapadnog Jorkšira će pružati podršku pod tzv. nalogom za nadzor.
To znači da lokalne vlasti moraju da „savetuju, pomažu i sprijatelje se“ sa detetom.
Mnoge majke ne mogu da se izvuku iz „vrzinog kola“, kako je to Džesi opisala.
Čim im jedna beba bude oduzeta, one brzo ponovo zatrudne, a izuzetno je velika verovatnoća da će im i drugo dete biti oduzeto.
Profesorka Karen Brodherst proučava bebe „rođene pod starateljstvom države“ skoro čitavu deceniju.
„Mi smo svesni da statistika ostaje tvrdoglavo visoka“, kaže ona.
„Procenjujemo da će se svaka četvrta žena u najmanju ruku vratiti na sud. A kod najmlađih žena je to svaka treća, što je izuzetno visok procenat.“
Mi smo bili u mogućnosti da pratimo ove slučajeve, da razgovaramo sa Džesi i Džoom, zahvaljujući eksperimentu iz „otvorenog prava“ koji se trenutno sprovodi u tri sudska centra – u Lidsu, Kardifu i Karlajlu.
Decenijama se poziva na veću otvorenost na porodičnim sudovima, što se ovaj pilot projekat nada da će postići.
Trenutno većina sudova zaseda iza zatvorenih vrata.
Lusi Rid je osnivačica Projekta transparentnosti, i podržava ovaj eksperiment.
„Mislim da ima potencijal da bude veoma značajan“, rekla nam je ona, priznajući da će morati da prođe kroz neke „dečje bolesti“.
Sudovi se trude da ih reše.
Na sudovima smo videli advokate kako zastupaju lokalne vlasti, decu i njihove roditelje.
Proces je neprijateljski nastrojen, što ume da deluje agresivno, naročito dok se ljudi unakrsno ispituju.
Neki od slučajeva bili su hitno sazvani kao vanredna zasedanja – jedna majka obraćala se sudiji iz bolničkog porodilišta.
Nekoliko slučajeva je potrajalo mesecima, premašivši sudski rok od 26 nedelja za zaključivanje slučaja.
Džesi kaže da joj je drago što smo prisustvovali njenom slučaju.
„Bilo je krajnje vreme“, rekla je ona.
„Porodični sudovi moraju da prestanu da budu tako tajnoviti. Ljudi moraju da vide šta se dešava.“
Pogledajte video: Škola za decu ulice u Indiji
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
