Velika Britanija i izbori: Može li Nikola Sterdžen da odvede Škotsku do nezavisnosti

Premijerka Škotske i liderka Škotske nacionalne stranke (SNP) Nikola Sterdžen izjavila je da će istrajati u planovima da se održi novi referendum o nezavisnosti Škotske, pošto su rezultati pokazali da će njena partija pobediti na izborima za parlament Škotske, mada neće imati većinu.

BBC predviđa da će SNP završiti na 63 mesta – dva manje koliko je potrebno za većinu u parlamentu. Isto koliko je ta stranka osvojila 2016. godine.

Sterdžen je rekla da joj je sada prioritet da zemlja ssavlada Kovid krizu, ali je naglasila da namerava da održi referendum o nezavisnosti kada kriza prođe.

„I, da, kada kriza prođe, daćemo ljudima u Škotskoj pravo da biraju sopstvenu budućnost.

„Sve to sam obećača i sve to nameravam da ispunim“, poručila je.

I rekla je da nema demokratskog opravdanja da premijer Velike Britanije Boris Džonson, ili bilo ko drugi, pokuša da to blokira.

Ovo bi moglo da izazove sukob sa britanskim premijerom Borisom Džonsonom, koji odbija mogućnost takvog izjašnjavanja jer kaže da su se Škoti već opredelili 2014. godine da ostanu u Velikoj Britaniji.

• Kakav je odnos britanskog premijera prema istini
• Bregzit je gotov – počela je nova era za Veliku Britaniju
• „Dobrodošli u Bregzit, zaplenjujemo vam sendviče“

Sa svim proglašenim mandatima u izbornim jedinicama i nekoliko rezultata regionalnih lista koji tek dolaze, SNP je do sada osvojio 63 mesta, konzervativci 14 mesta, laburisti 10, liberalni demokrati četiri, a škotski zeleni tri.

Šta je rekao britanski premijer?

Premijer Velike Britanije Boris Džonson rekao je da bi bilo „neodgovorno i nepromišljeno“ da se referendum održi upravo sada.

„Pažljivo sam slušao izbore u Škotskoj. Moj utisak je bio da su se oni [SNP] udaljili od ideje o referendumu i mislim da je to vrlo mudro.

„Mislim da nije vreme za ustavne prepirke i da se govori o razaranju naše zemlje, kada zapravo ljudi žele da izleče našu privredu i krenu napred. To ljudi žele.“

Ko je Nikola Sterdžen?

Proleće je u starom rudarskom selu i jedna stidljiva tinejdžerka stoji u tihom ćorsokaku, pokušavajući da umiri ustreptale nerve.

Bungalov sa kulir fasadom ispred nje nije izuzetan ni po čemu sem po jednoj stvari.

Ovo je zapadna Škotska 1987. godine, mesto sazdano od uglja i gvožđa, samo srce Laburističke partije, a opet plakati u toj kući nisu grimizno crveni već drečavo žuti.

To je dom lokalne kandidatkinje za Škotsku nacionalnu partiju (SNP).

Na opštim izborima, Kej Ulrih završila je na dalekom i žalosnom četvrtom mestu, osvojivši manje od trećine glasova omraženih torijevaca.

A opet je šesnaestogodišnja Nikola Sterdžen prepešačila gotovo kilometar od stambenog bloka u Dreghornu da ponudi pomoć Urlih – i SNP-u – kako bi probali ponovo.

Bio je prvi korak putovanja koje će preobratiti i ovu mladu ženu i partiju koju podržava.

Više od tri decenije kasnije njeno rodno selo zastupaju političari SNP-a u Londonu i Edinburgu.

Mnogi su pokušali da definišu tu mladu ženu iz Ajršajera.

Pojavila se na stranicama časopisa Vog i u američkim zabavnim emisijama.

San je fotošopirao njeno lice na telo Majli Sajrus koja jaše kuglu za rušenje, dok je sa naslovne strane Dejli mejla vrištao naslov da je „Najopasnija žena u Velikoj Britaniji“.

Ko je, dakle, Nikola Sterdžen i šta je pokreće?

• Sve bitke Borisa Džonsona
• Najdžel Faraž: Priča o „Mister Bregzitu„
• Trnoviti put Džeremija Korbina

Megi i tinejdžerka

Jednom sam pitao Nikolu Sterdžen šta ju je odvelo u politiku.

Šetali smo po plaži u Irvajnu, nekoliko kilometara od sela u kom je odrasla.

Upravo je postala premijerka Škotske, prva žena na tom položaju.

Ona mi je, međutim, ispričala da je politički aktivna postala u senci jedne druge revolucionarne liderke.

Između 1983. i 1986. godine, više od tri miliona ljudi u Velikoj Britaniji jedva je sastavljalo kraj s krajem na socijalnoj pomoći dok se Margaret Tačer upinjala da stvori konkurentniju ekonomiju usput kroteći inflaciju, suzbijajući uticaj države i satirući sindikate.

Bez vladine podrške, teška industrija – rudarstvo, železare, brodogradnja i tako dalje – koja je predstavljala okosnicu zaposlenosti, ponos i identitet Škotske 20. veka, bila je na samrti.

Rudnici, značajan izvor radnih mesta u Ajršajeru, gotovo su u potpunosti nestali.

Za stidljivu, marljivu ćerku mladog električara i još mlađe zubarske medicinske sestre (Robin Sterdžen je imao 21 godinu kad se venčao; njegova mlada Džoan Ferguson samo 17), život je delovao neizvesno.

Porodice su bile na korak od socijalne pomoći, rekla mi je Sterdžen.

Vladalo je osećanje da ako vaš otac izgubi posao, možda više nikad neće raditi.

Vladao je i osećaj beznađa, rekla je, čak očajanja.

„Po napuštanju škole, čekala vas je ozbiljna mogućnost da nikad ne dobijete posao.“

Krivci za to, smatrala je, nalazili su se u Londonu, gde je Konzervativna partija Margaret Tačer prigrlila ono što će postati poznato kao neoliberalna ekonomija – verovanje u primat tržišta i prezir prema državnoj intervenciji.

Sterdženovi su bili glasači SNP-a, ali politika nije bila velika tema u njenom domaćinstvu, a njeno detinjstvo ni u kom slučaju nije bilo sumorno.

Mlada Nikola i njeni prijatelji provodili su subotnje večeri kružeći okolo po Frostijevoj diskoteci na ledu u Irvajnovom Magnum fitnes centru na muziku grupe Wham!

Kod kuće, izluđivala je roditelje beskrajno mnogo puta puštajući pesmu Letter from America škotskog dueta The Proclaimers.

S opisima teškog života i u ruralnoj, i u urbanoj Škotskoj, čak i referencom na njeno rodno mesto („Irvine no more“), bio je to, kako je Sterdžen rekla gostujući u BBC emisiji Ploča za pusto ostrvo, „saundtrek mog političkog buđenja“.

Bila je pasionirani čitalac od najranijeg doba, gutajući podjednako štampu i romane, a njeno zanimanje za politiku kod kuće i u inostranstvu, a pogotovo njena posvećenost Kampanji za nuklearno razoružanje, podsticao je profesor savremenih studija na Irvajnovoj akademiji Grinvud.

Ali zašto SNP, a ne Laburistička partija?

„Mislim da mi je čak i tada prosto izgledalo da Laburisti ne mogu da nam pruže pravu zaštitu od torijevaca“, rekla mi je Sterdžen.

„Za mene je to bilo: ‘Čemu glasati za laburiste?’ Mislim da je u to vreme bilo 50 laburističkih poslanika, ali nisu mogli da urade ništa da spreče ono što je radila Margaret Tačer.“

„A to me je veoma direktno navelo da pomislim: ‘E, pa zašto bismo imali vlade za koje ne glasamo? Svakako bi za Škotsku bilo mnogo bolje da bude nezavisna, da biramo svoje vlade.'“

Ta misao će je definisati, ali, kad je završila školovanje krajem osamdesetih, stalno radno mesto kao političara SNP-a još nije bila realistična opcija.

Umesto toga, čekalo ju je dalje studiranje i ona je 1993. godine diplomirala pravo na Univerzitetu u Glazgovu sa prosečnom ocenom devet.

Kao pripravnica u Glazgovu, radila je za advokatsku firmu specijalizovanu za ugovore i imovinu, nakon čega je prešla u Dramčepelovo savetovalište za pravo i novac u jednom od najsiromašnijih krajeva jednog od najsiromašnijih gradova u Velikoj Britaniji.

Priča se da se tamo osećala više kod kuće.

U to vreme već joj se otvarao politički put.

Godine 1997, na referendumu koji je dozvolila Laburistička partija Tonija Blera, Škoti su u ogromnoj većini glasali za prenošenje centralnog parlamenta koji bi zasedao u Edinburgu.

Sterdžen se sama već dvaput bezuspešno kandidovala za Vestminsterski parlament.

Godine 1999. oprobala se sa Holirudom i postala osnivačka članica Škotskog parlamenta za Glazgov zahvaljujući proporcionalnom sistemu glasanja.

Nikola Sterdžen imala je 29 godina i njena karijera tek je trebalo da se zahukta.

„Projekat Nikola“

„Krajnja i potpuna posvećenost partiji i svojoj ulozi“ – tako mi je jedan poznati politički rival opisao Nikolu Sterdžen.

Bila je to reputacija koju je počela da gradi istog trenutka kada je ušla u parlament i postala ministarka za obrazovanje u senci.

Sledio je mandat ministarke zdravlja, potom pravde.

Proslavila se kao izuzetno sposobna i borbena poslanica – mada možda suviše ozbiljna, turobna čak.

Komentatori su pisali o njenoj odeći i frizuri i to ne naročito laskav način.

Da bi opisali njen stil u raspravama, koristili su pežorativni škotski nadimak „nippy sweetie“ – koji opisuje nesimpatičnu ženu oštrog jezika.

„Eto klopke za žene“, rekla je Sterdžen godinama kasnije na Međunarodnom festivalu knjige u Edinburgu.

„Zatičete sebe kako oponašate osobine koje se kod muškaraca doživljavaju kao snaga. Zatim vrlo brzo shvatite da se kod žena one ne doživljavaju kao snaga.

„I tako je muški političar koji je veoma preduzimljiv, agresivan, neprijateljski raspoložen čak, veliki, snažni lider.

„Žena je džangrizava i oštrokonđa – ‘a nippy sweetie‘, kao što su imali običaj da me zovu.“

Istupanje u ime žena, zalaganje za rodnu ravnopravnost i kritikovanje mizoginih stavova postala su obeležja političke karijere Nikole Sterdžen, naročito u kasnijim godinama.

Postavljajući na internet sliku sebe kao škotske premijerke kako prvi put dočekuje britansku premijerku Terezu Mej u Edinburgu, napisala je:

„Politika nastranu – nadam se da će devojke svuda videti ovu fotografiju i pomisliti da im ništa nije van domašaja.“

Odluka Dejli mejla da jedan drugi sastanak dve liderke opiše naslovom „Manite Bregzit, ko je dobio Legzit (Ko ima bolje noge)“, naširoko je prezrena.

„To je živopisna ilustracija koliko toga još moramo da postignemo“, rekla je Sterdžen.

Nakon što se 2010. godine udala za izvršnog direktora SNP-a Pitera Marela, Sterdžen je godinama morala da trpi spekulacije i pitanja zašto ovaj par nema dece.

Pitanja koja niko nije postavljao, istakla je u intervjuu novinarki Tini Braun, Aleksu Salmondu, koga će na kraju naslediti na mestu lidera partije.

Neprijatna istina – a prošlo je pet godina pre nego što je Sterdžen odlučila da je obelodani – bila je da je 2011. godine pobacila.

Upečatljivo, ona je tokom tog mučnog perioda ispunila državničku obavezu, prisustvujući ceremoniji obeležavanja godišnjice katastrofe na stadionu Ibroks u Glazgovu.

Sterdžen je obelodanila svoje „bolno iskustvo“ na Tviteru „u nadi da će to osporiti pretpostavke i osude koje se i dalje prave o ženama – naročito u politici – koje nemaju decu.“

Sterdžen je upoznala Marela dok je bila tinejdžerka, ali oni će se tek 15 godina kasnije predstaviti kao par.

U tom trenutku, ona se već ubrzano približavala najvećem trenutku u karijeri – kandidovanju za liderstvo partije.

Bilo je to u leto 2004. godine, a lider SNP-a Džon Svini dao je otkaz zbog loših rezultata postignutih na Evropskim parlamentarnim izborima.

Njegovi problemi bili su otežani unutrašnjim trvljenjem kako najbolje ostvariti cilj nezavisnosti, što je bila stara dilema koja i danas opseda partiju.

Isprva najveća zvezda SNP-a, Aleks Salmond, koji je partiju vodio od 1990. do 2000. godine, isključio je mogućnost novog kandidovanja, objavivši tipično grandioznim stilom:

„Ako me nominuju, odbiću.

„Ako me imenuju, odložiću. A ako me izaberu, daću ostavku.“

Umesto toga, podržao je kampanju Nikole Sterdžen.

Ona je brzo upala u nevolje i pred zatvaranje nominacija, privatna anketa unutar SNP-a sugerisala je da će je pregaziti rivalka Rozen Kaningem.

Zabrinut zbog takvog ishoda, Salmond je saopštio da će se ipak kandidovati, zajedno sa Sterdžen koja će mu se na izbornoj listi pridružiti kao zamenica.

Zajedno su odneli veličanstvenu pobedu i tako je započelo izuzetno uspešno političko partnerstvo, iako su njih dvoje činili krajnje neobičan par.

Jedan stariji insajder iz SNP-a koji ih oboje dobro poznaje kaže da je Sterdžen „veoma povučena osoba“ i političko cirkus joj ne pada prirodno.

To je u očiglednoj suprotnosti sa Salmondom.

„Mislim da je ona neko ko je radio veoma naporno na veštinama jednog političara“, kaže insajder.

To je podrazumevalo samosvesno menjanje imidža u tranziciji zvanoj „Projekat Nikola“.

Novine su zapazile da je istovremeno poradila na svom izgledu i otupela oštricu.

Ali bio je to trnovit teren, zato što se feministkinja u njoj odavno opirala intervjuima o načinu života u kojima priča o frizurama i visokim potpeticama.

Budući da je prethodno izrazila potpunu nezainteresovanost za modu, odjednom je javnost počela da sluša samo o njenoj kolekciji cipela i sklonosti ka živopisnoj odeći.

Njen porodični život takođe je postao izložen javnosti.

Govorila je o tome kako voli da se opušta čitajući prozu i gledajući televiziju, i otkrila da retko zalazi u kuhinju, što je teritorija njenog muža.

„Ona mi i dalje pegla košulje“, rekao mi je Marel jednom.

„Jedina domaćinska stvar koju radim“, odgovorila je ona brzo, dodajući:

„U sopstvenoj glavi mislim da dok god to radim, oprošteno mi je za sve ostalo.“

Projekat Nikola završio se sa mnogo pozitivnih napisa.

Modna novinarka Tajmsa Ana Marfi, na primer, hvalila je premijerkine „živopisno skrojene poslovne komplete i haljine još živopisnijih boja“ kad joj je dodelila titulu Najbolje promene imidža 2015. godine.

Kad je Marel tvitovao link na taj članak, njegova žena je odgovorila: „Dragi @PeterMurrell – sigurna sam da si hteo da kažeš da nikakva promena imidža nije bila potrebna… sve najbolje, tvoja supruga!“.

Za mene je taj šaljivi tvit najbolje ilustrovao transformaciju od povučenog u javnog političara i s kojom je lakoćom Sterdžen prigrlila društvene mreže – pogotovo Tviter – kao alatku za kampanju i projektovanje sebe u javnosti.

Možda je i morala – škotska politika samo što se nije prebacila u veću brzinu.

Put do referenduma

Četvrtak 3. maja 2007. godine bila je posebno slatka noć za Nikolu Sterdžen.

SNP je osvojio 47 od 129 poslaničkih mesta u Škotskom parlamentu, jedno više od laburista, i prvi put u svojoj istoriji stekao moć na nacionalnom nivou.

Salmond je postao premijer u manjinskoj vladi sa Nikolom Sterdžen kao zamenicom i ministarkom zdravlja, u ulozi u kojoj je brzo stekla reputaciju sposobne i informisane državne službenice, uprkos odsustvu ministarskog ili menadžerskog iskustva.

Duga čekanja na pregled i nestašica slobodnih bolničkih kreveta smanjeni su tokom njenog mandata ministarke zdravlja, a stekla je pohvale i pažnju izvan granica Škotske zbog načina na koji se izborila sa smrtonosnom epidemijom svinjskog gripa.

Takođe je i prvi put na sopstvenoj koži osetila politički skandal.

Sterdžen je pokušala da ubedi šerifa Glazgova da razmisli o alternativama slanju njenog konstituenta u zatvor zbog prevare sa socijalnom pomoći.

Ovo intervenisanje u sudskom procesu u ime dvaput osuđivanog prevaranta odmah je dovelo do poziva na njenu ostavku kao potpredsednice vlade.

Ali umesto da bude drska, Sterdžen je bila iskrena, priznala da je pogrešila i izvinila se.

Kad su na red došli izbori za Holirud 2011. godine, Sterdžen je već bila iskusna u kampanji i na internetu, i u stvarnom životu, našavši se na čelu SNP-ove istorijske pobede.

Partija je dobila 69 poslaničkih mesta, dok je laburistima pripalo svega 37, obezbedivši apsolutnu većinu i usmerivši Škotsku na put ka referendumu za nezavisnost.

Laburistička partija, koja se decenijama „šlepala“ u škotskoj politici, počela je da se povlači, a krenuo je rast SNP-a.

Godinu dana kasnije, Salmond je poverio Sterdžen zadatak organizovanja referenduma, što je bila uloga koja joj je u štampi momentalno donela nadimak „Ministarka za Da“.

Njeno imenovanje bilo je prekretnica u pregovorima oko referenduma između britanske i škotske vlade, prema rečima njenog saradnika iz Škotske kancelarije Majkla Mura.

Dve strane brzo su sele za sto i uspele da se dogovore oko glasanja.

Sterdžen je odustala od potencijalnog drugog pitanja na glasačkom listiću – koje se ticalo transfera značajnih ovlašćenja sa Londona na Edinburg bez pune nezavisnosti – u korist kontrole nad datumom, formulacije pitanja i prava na glasanje koje će biti prošireno tako da obuhvati i šesnaestogodišnjake i sedamnaestogodišnjake.

Tokom same kampanje njena uloga samo će još više rasti.

Bila je ključna figura za SNP i širi pokret za nezavisnost, bilo da je radila selfije sa glasačima na ulici ili debatovala sa protivnicima u televizijskim studijima.

U obe ove arene, Sterdžen je uopšteno skicirala pozitivnu viziju nezavisne Škotske, predviđajući „drugi naftni bum“ i negirajući da će glasanje za nezavisnost dovesti do ekonomske katastrofe i međunarodne izolacije.

Svega nekoliko meseci pred konačno glasanje, cena nafte je opala, što je dovelo do gubitka hiljade radnih mesta u Severnom moru, a škotski nacionalni deficit skočio je u nebesa (mada se od tada donekle popravio).

Najoštrija osuda strategije u kampanji Salmonda i Nikole Sterdžen stigla je od bivšeg lidera SNP-a Gordona Vilsona (danas pokojnog), koji je izjavio da „nisu uspeli da iznesu ubedljive argumente za valutu, centralnu banku i fiskalnu politiku.“

Glasanje na škotskom referendumu

Kad je konačno stiglo do toga, glasači su 18. septembra 2014. godine morali da odgovore na samo jedno pitanje: Da li Škotska treba da bude nezavisna država?

Sterdžen sebe opisuje kao pesimistu po prirodi, ali kad sam naleteo na nju blizu Škotskog parlamenta u noći pred samo glasanje bila je ustreptala od energije i iščekivanja.

Meni je izgledala i zvučala mnogo više kao žena koja stoji na ivici istorijske pobede nego kao političar iscrpljen surovošću gubitničke kampanje.

Nije bila u pravu.

• Šta se desi kad više nisi premijer
• Deset zanimljivosti o Dauning stritu broj 10
• Kraljevsko porodično stablo i linija nasledstva

Na turneji

U najboljim odelima i s širokim osmesima na licima, članovi SNP-a pozirali su za fotografiju na godišnjoj konferenciji partije.

Događaj se odigrao u jednom hotelu u Bridž of Alanu, u senci spomenika Vilijemu Volasu.

Bilo je to 1956. godine i istoričari partije beleže da su svi sem šačice delegata koji su došli na konferenciju SNP-a te godine bili zabeleženi na fotografiji.

Preskočimo sad skoro 60 godina škotske istorije sve do severne obale glazgovske reke Klajd, neobično nepomičnih kranova i tihih brodogradilišta, i videćete nešto što izgleda kao napušteni pulsirajući svemirski brod a zapravo je ogromna koncertna hala.

Žena na bini kojoj kliče 12.000 obožavalaca nije rok zvezda, već političar, i to ni manje ni više nego liderka SNP-a.

Prošlo je svega nekoliko nedelja otkako je bila „totalno i krajnje pogođena“ neuspehom kampanje „Da“ da ugrabi priliku za nezavisnost koja se rađa jednom u generaciji, odbačenoj na glasanju sa 55,3 odsto naprema 44,7.

Nikola Sterdžen nije imala vremena da očajava.

Svega nekoliko sati nakon što su obznanjeni zvanični rezultati, Salmond – koji nije uspeo da osvoji glasove u vlastitom dvorištu u Aberdinšajeru i Moreju – saopštio je da napušta političku scenu.

Nikad se ozbiljno nije dovodio u pitanje identitet njegovog naslednika. Sterdžen je odmah počela da se priprema za nasleđivanje Salmonda izricanjem nadahnutih hvalospeva o „izuzetnom učinku i postignućima najboljeg premijera kog je Škotska ikad imala.“

„Lični dug zahvalnosti koji osećam prema Aleksu je nemerljiv“, rekla je ona.

„Bio mi je prijatelj, mentor i kolega više od 20 godina. Prosto rečeno, ne bih uspela da postignem u politici sve ovo što sam postigla da nije bilo njegovih stalnih saveta i podrške svih ovih godina.“

Bila je to sada partija Nikole Sterdžen, a njena lična popularnost doživljena je kao glavno izborno oružje.

Suveniri sa natpisom „Ja sam uz Nikolu“ bili bi razgrabljeni na štandovima partijskih konferencija.

Ali prebacivanje čitavog nasleđa jedne stranke, a kamo li pokreta, na samo jednu osobu predstavljalo je ogroman rizik.

Insajderi iz partije tvrde da Sterdžen uopšte nije kolegijalna i da se oslanja na veoma uzak krug savetnika, uključujući muža.

Kad bi se suočila sa političkim skandalom koji bi joj ugrozio karijeru, mogla bi da ostane potpuno izolovana, SNP-u bi zafalio očigledan, iskusan naslednik, a put ka nezavisnosti verovatno bi bio osujećen.

Ništa od toga nije bilo bitno 2015. godine kad je Sterdžen povela SNP u fascinantno ubedljivu pobedu na opštim izborima u Škotskoj, samlevši protivnike, uzevši 56 od 59 poslaničkih mesta u Vestminsteru i izazvavši potrese u čitavoj britanskoj politici.

Naredne godine, partija je nanizala još jednu pobedu na izborima za Holirud, oslanjajući se u ogromnoj meri na popularnost lidera. Korice njihovog manifesta prosto su nosile samo sliku liderke i jednu jedinu reč: „reizbor“.

Negde u to vreme našao sam se iza dvojice slavnih novinskih kolumnista koji su zapucali iz Londona da bi gledali Sterdžen kako se obraća partijskoj konferenciji.

Pitao sam ih za mišljenje. Čovek iz Gardijana odgovorio je da mu se dopala, dok je mišljenje čoveka iz Dejli mejla bilo da smo ga sad nagrabusili – mada, da budem iskren, upotrebio je jači glagol.

Taj osećaj da je Sterdžen zaštitnica socijaldemokratije koja ima moć da okonča Ujedinjeno Kraljevstvo bio je uobičajen u ono vreme.

Nedostajao je samo dovoljno moćan razlog da SNP ponovo pokrene temu.

Draga Tereza…

Bregzit je sve promenio.

I dok je Velika Britanija glasala da izađe iz EU sa 52 odsto naprema 48, glas Škotske bio je 62 naprema 38 odsto za ostanak.

To je, prema mišljenju SNP-a, „materijalna promena“ okolnosti pomenutih u njihovom manifestu kao okidač za drugi referendum o nezavisnosti – iliti indyref2 kako je brzo postao poznat.

Sterdžen je tražila i dobila podršku Holiruda i pokrenula zvanični zahtev za ovlašćenje za održavanje referenduma.

Njena fotografija dok piše pismo Terezi Mej, dignutih stopala na sofi, trebalo je nesumnjivo da projektuje opuštenu atmosferu samouverenosti.

Ona je zapravo bila pod velikim pritiskom.

Odgovor Tereze Mej bio je prost: „Sad nije vreme“ za indyref2, rekla je.

A onda, u aprilu 2017. godine, premijerka je iznenadila sve kad je naprečac raspisala vanredne izbore.

Rezultat je promenio odnos snaga.

Škotsko glasačko telo, činilo se, umorilo se od ustavne politike i SNP je izgubio trećinu poslanika, dok su torijevci udvostručili vlastite glasove, skočivši sa jednog na 13 poslaničkih mesta severno od granice.

„Skakanje suviše ispred javnog mnjenja po ovom pitanju koštalo nas je mnogo glasova“, bilo je mišljenje bivšeg ministra SNP-a Aleksa Nila, koji je glasao za Bregzit.

Od tada, Sterdžen samo tapka u mestu na temu drugog referenduma o nezavisnosti, na nezadovoljstvo mnogih u širem pokretu.

„Gubitak od pola miliona glasova i 21 poslaničkog mesta ostavio je ozbiljne ožiljke na njoj“, rekao mi je jedan stariji insajder iz Holiruda.

A i njena partija je počela da se menja. SNP, koji je imao 25.000 članova pre referenduma, sada može da se pohvali sa više od 125.000.

Njihovo viđenje pravca daljeg putovanja ne poklapa se uvek s onim njihove liderke.

Pokret je nestrpljiv, urgentan i konkretan po pitanju zahteva, dok liderstvo Nikole Sterdžen karakteriše oprez, kompromis, pa čak i, može se reći, izvesna amorfnost.

Daleko od borbe za socijalističku Škotsku o kojoj sanjaju neki poklonici nezavisnosti, ona iskazuje divljenje prema različitim vidovima kapitalizma, kao što je nordijski model sa životom visokog kvaliteta (i porezom koji uz njega ide) i rajnski kapitalizam koji kombinuje konkurentna tržišta sa kolegijalnim pristupom radničkim odnosima i jakom socijalnom sigurnosnom mrežom.

Kako će tačno Sterdžen odvesti nezavisnu Škotsku do tih ishodišta ostaje prilično nejasno, baš kao i njena vizija balansiranja državnog budžeta bez povećanja poreza, dodatnih mera štednje ili viših kredita.

Istina, iskoristila je nova fiskalna ovlašćenja Škotskog parlamenta da podigne neke poreze i odobrila je državnu intervenciju za spasavanje brodogradilišta i aerodroma, ali i dalje insistira na tome da je „postizanje veće jednakosti i bavljenje socijalnom pravdom“ moguće samo sa „živahnom poslovnom bazom koja nagomilava bogatstvo“, navevši neke kritičare da se zapitaju da li je SNP samo Nova laburistička partija u kiltu.

Argumenti među pristalicama nezavisnosti sada variraju od centralne teme do transrodnih prava i mnogo toga između, dok neki kritikuju ono što doživljavaju kao nedostatak radikalne ambicije u vladi Nikole Sterdžen.

U međuvremenu, mantra napada njenih protivnika je „vrati se na dnevni zadatak“.

Sterdžen se nalazi na obazrivijem krilu pokreta za nezavisnost, možda poučena primerom Katalonije.

Sve donedavno, bila je upadljivo odsutna sa velikih mitinga za nezavisnost koji se redovno održavaju u škotskim gradićima i gradovima.

„Nestrpljiva gradualistkinja“, rekao je za nju jedan dobro informisani insajder.

„Mislim da oseća obavezu da se služi rečnikom pokreta Da“, dodaje izvor iz SNP-a, „ali nisam siguran da to proizlazi prirodno iz onoga što stvarno misli.“

Uprkos tome, insajder tvrdi da je ona trenutno ubedljivo „najiskusniji lider“ u britanskoj politici i misli da je njen „ostanak na tom položaju od ključne važnosti“.

„On je neophodan da bi se nezavisnost pomerila napred.“

Nade Nikole Sterdžen za nezavisnost čini se da se sada oslanjaju isključivo na to da preživi kao liderka; na to da će osvojiti novi mandat na škotskim parlamentarnim izborima u maju 2021. godine (što, po svemu sudeći, jeste) i na to da će ubediti britansku laburističku vladu da pristane na novi referendum o nezavisnosti.

Ne samo to, već bi tada verovatno morala da ubedi glasače i da ekonomska neizvesnost napuštanja unije stare 46 godina neće biti zasenjeno ekonomskom neizvesnošću napuštanja unije stare 312 godina.

To je veoma dug spisak uslova čak i bez pominjanja mogućnosti drugog referenduma o Bregzitu koji bi uklonio „materijalnu promenu“ razloga za održavanje još jednog glasanja o budućnosti Škotske unutar Ujedinjenog Kraljevstva.

Dvadesetog novembra 2019. godine bilo je tačno pet godina otkako je Nikola Sterdžen postala premijerka Škotske.

Taj dan provela je isto onako kao što je započela pre mnogo godina u onoj ulici u Ajršajeru, kucajući na vrata, sastajući se sa glasačima, zagovarajući nezavisnost Škotske.

Njeno putovanje imalo je mnogo skretanja, ali je teško izbeći pomisao da vreme više nije na njenoj strani.

Približavamo se odlučujućoj fazi priče o Nikoli Sterdžen, priči koja još može da odredi budućnost čitavog Ujedinjenog Kraljevstva.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]