Velika Britanija: Milijarderov sin priznao BBC-ju umešanost u smrt studentkinje pre 15 godina

Sin milijardera, koji je pobegao u Jemen svega nekoliko sati posle smrti studentkinje u Londonu pre 15 godina, priznao je BBC-ju umešanost u slučaj.

Telo Martine Vik Magnusen (23) otkriveno je ispod krša u podrumu u Grejt Portland Stritu 2008. godine.

Njena porodica se od tada bori za pravdu.

Faruk Abdulak, koji se nalazi na listi najtraženijih osoba londonske gradske policije i za kojim je izdata i dalje važeća međunarodna poternica, nikada ranije nije govorio o ovom slučaju.

On je za BBC ispričao da je Vik Magnusen umrla usled „seksualne nezgode koja je pošla po zlu“.

Međutim, Abdulak, koji je studirao sa Vik Magnusen, rekao je da nije spreman da se vrati u Veliku Britaniju da razgovara sa policijom, „jer je sada za to prekasno“.

• Misteriozna smrt koja opseda Norvešku već pola veka
• Najduže nerešeni slučaj ubistva deteta u Londonu
• Nova istraga o smrti brata i sestre 46 godina kasnije

I sama sam bila studentkinja kad je pronađeno Martinino telo i za mene su izveštaji o tom slučaji bili izuzetno potresni, naročito zato što je glavni osumnjičeni za njeno ubistvo bio Jemenac – a i ja sam iz Jemena.

I zato je, kad sam 2011. godine počela da radim kao novinarka za BBC, to bila jedna od prvih priča kojih sam se prihvatila.

Moj glavni cilj bio je da pronađem odgovore za Martininu porodicu, koja njenu smrt smatra velikom probom za međunarodno pravo.

Velika Britanija nema sporazum o izručenju sa Jemenom.

Ali, tek sam prošle godine konačno uspela da uspostavim kontakt sa Farukom Abdulakom.

Moja komunikacija sa njim započela je preko društvenih mreža.

Stotine novinara su mu se obraćali tokom godina, a on ih je sve ignorisao.

Ali naše zajedničko jemensko poreklo pomoglo mi je da steknem njegovo poverenje.

Deset dana posle prvih razmenjenih poruka, poslao mi je prvu od, ispostaviće se, niza ispovednih poruka.

„Kao mlad sam uradio nešto što je bila velika greška“, napisao je on.

Tokom hiljada tekstualnih i stotina glasovnih poruka koje mi je slao u periodu od pet meseci, nijednom nije upotrebio Martinino ime niti pomenuo njenu smrt, radije se služeći izrazima kao što su „incident“ ili „nesreća“.

Ali izveštaj islednika bio je nedvosmislen oko toga koliko je nasilno umrla Norvežanka – kao posledica „pritiska na vrat“ koji je „mogao da znači da je bila davljena, pritiskana nadole ili gušena.“

Na njenom telu pronađene su 43 posekotine i poderotine, „od kojih su mnoge uobičajene za povrede zadobijene tokom telesnog napada ili pružanja otpora“.

Faruk i Martina su studirali u Poslovnoj školi Ridžent u Londonu, a Martina se nadala da će postati finansijerka u prestonici.

Poslednji put su je njene prijateljice videle živu u ranim satima 14. marta 2008. godine, u ekskluzivnom noćnom klubu Medoks u Mejferu, gde su ona i Faruk proslavljali uspešno položene ispite.

Te prijateljice kažu da je Faruk potom ponudio da bude domaćin after-partija u svom stanu u Grejt Portland Stritu, u centru Londona.

One su bile suviše umorne da bi išle, ali kažu da je Martina želela da nastavi da se provodi.

Na sigurnosnim kamerama vidi se da je napustila klub sa Farukom u 02:59.

Nema svedoka za ono što se dešavalo posle toga.

Pre svitanja ona je već bila mrtva – iako njeno telo neće biti pronađeno još najmanje 48 sati.

Za to vreme, Faruk je pobegao iz Velike Britanije letom za Kairo.

Potom se ukrcao u očev privatni avion do Jemena.

Farukov advokat insistirao je da je on nevin i da nije počinio ubistvo.

• Idit Tompson: Žena koja je pogubljena zbog ljubavnikovog zločina
• Ubijeni „Dečak iz kutije“ identifikovan posle 65 godina
• Ubio ženu zbog ljubavnice, telo pronađeno posle 40 godina u kanalizaciji

Faruk nije bilo koji Jemenac.

Odrastao u SAD i Egiptu, on je sin Šahera Abdulaka, jednog od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u Jemenu.

Abdulak je izgradio imperiju šećera, gaziranih sokova, nafte i oružja, i bio je bliski prijatelj tadašnjeg predsednika Alija Abdulaha Saleha.

Kad sam prvi put pokušala da pričam sa Farukom 2011. godine, provela sam više meseci u Jemenu tražeći ga.

Ali morala sam da napustim zemlju kad su me vlasti upozorile da odustanem od te priče.

U februaru 2022. godine, odlučila sam da se ponovo pozabavim slučajem – ovaj put iz Londona.

Tada je Farukov otac već bio mrtav, a predsednik Saleh je napustio položaj.

Zapitala sam se da li bi sada bilo moguće navesti Faruka da progovori.

Ali sam znala i da to neće biti lako.

Kad je prijatelj došao do njegovog telefonskog broja, poslala sam mu poruke preko nekoliko aplikacija, ali nisam dobila nikakav odgovor.

A onda je prijatelj primetio da on koristi Snepčet.

Poslala sam mu poruku, a on mi je odgovorio u roku od nekoliko sekundi.

Njegovo prvo pitanje bilo je odakle sam.

Dala sam mu ime bogate jemenske četvrti u kojoj sam odrasla, predosetivši da i on verovatno tamo živi.

Bila sam u pravu. Odmah sam mu probudila znatiželju.

Sad kada sam započela dijalog s njim, glavno pitanje bilo je kako steći njegovo poverenje, naročito budući da nikad nisam krila profesiju – već u nekoliko prvih naših razmena poruka otkrila sam mu da sam novinarka.

Naši prvi razgovori bili su naprosto o našim sličnim iskustvima.

Uprkos njegovom neverovatno bogatstvu, na neki način imali smo mnogo toga zajedničkog.

Razmenjivali smo priče o skijanju u istim švajcarskim odmaralištima, studiranju u međunarodnim školama i mestima koje smo oboje voleli da posećujemo u Londonu.

A onda je počeo da mi se otvara.

„Kao mlad sam uradio nešto što je bila velika greška“, napisao je.

„Otkrio sam ti moje pravo ime, ne mogu konkretno da putujem u Veliku Britaniju zbog nečega što se tamo dogodilo.“

„Jedini razlog zbog kog se plašim je zato što si mi rekla da si novinarka.“

„Ti si poslednja osoba na svetu sa kojom bih trebalo da razgovaram.“

Brzina kojom je počeo da mi se poverava možda bi nekog mogla da iznenadi, ali ne zaboravite da je Faruk neverovatno izolovan.

Čitava njegova porodica živi van Jemena – među kojima i njegova sada bivša žena i ćerka – pobegavši od razornog građanskog rata u zemlji.

Ali on se ne usuđuje da poseti nikoga od njih u strahu od hapšenja.

Niko od njegovih prijatelja sa kojima sam razgovarala tokom istrage nisu se čuli s njim otkako je pobegao – mada su svi rekli da su u ono vreme bili šokirani kad su čitali o Martininoj smrti, rekavši da sumnja u njegovu umešanost nije bila u skladu sa njegovim karakterom.

Sada kada je Faruk delovao spremno da sa mnom podeli više toga, jasno sam mu stavila do znanja da radim za BBC i da želim da pišem o njegovoj priči.

Neverovatno, ali to ga nije ućutkalo.

I zato sam ga zamolila da elaborira raniju razmenu poruka u kojoj je govorio o „velikom kajanju“.

On je odgovorio:

„1: Duboko žalim zbog nesrećnog slučaja koji se desio. 2 Žalim zato što sam došao ovde u Jemen, trebalo je da ostanem i snosim odgovornost.“

Istovremeno, intervjuisala sam druge ljude povezane sa slučajem, među kojima Martininog oca i njene bliske prijateljice.

To je ovu istragu učinilo jednom od najtežih na kojima sam do sada radila.

Dok sam razgovarala sa onima čiji su životi bili razoreni Martininom smrću i koji očajnički žele da saznaju odgovore, moj telefon je sve vreme zvrckao od notifikacija Farukovih poruka.

Martinine prijateljice Nina Branceg i Sesili Dal bile su sa njom u noćnom klubu Medoks one noći kad je umrla.

Sesili je sretala Faruka sa Martinom i ranije i rekla je da su oni bili prijatelji.

Ali te večeri on je delovao drugačije, kaže ona – uznemirio se kad je jedna od njih fotografisala njega i Martinu, iako je Martina delovala potpuno nesvesna bilo čega neobičnog.

Druga Martinina prijateljica Tale Lasen kaže da misli kako je Faruk jednom pokušao da poljubi Martinu, ali da mu je ona rekla da nije zainteresovana.

Štaviše, kaže ona, Martina bi često prespavala u njegovom stanu jer je bio u centru.

Na sigurnosnim kamerama vidi se da njih dvoje hodaju ruku pod ruku dok napuštaju klub.

Kad Martina nije došla kući narednog dana, njene prijateljice su prijavile njen nestanak, ali kažu da policija to nije shvatila ozbiljno sve dok neko nije primetio da je Faruk obrisao nalog na Fejsbuku.

Policajci su pretresli Farukov stan i brzo pronašli njeno polugolo telo u podrumu njegove zgrade.

U tom trenutku on je već pobegao iz Velike Britanije.

Policija je znala da odleteo putničkim avionom iz Londona za Kairo, ali nije znala više detalja o njegovom begu.

Uspela sam da pronađem jednog od najbližih prijatelja Farukovog oca u Londonu – čoveka kog ću zvati „Samir“.

On mi je rekao da mu je Faruk banuo u ranim satima 14. marta tražeći od njega gotovinu, rekavši da hitno mora da pođe kući u Kairo, ali da mu je kreditna kartica neispravna.

Samir kaže da se, dok je izašao da podigne gotovinu, Faruk onesvestio na njegovoj sofi i morao je da mu sipa ledenu vodu po licu da bi ga probudio.

„Bilo je to kao da je na nečemu“, kaže mi Samir.

On kaže da je Faruk kupio kartu za prvi sledeći let za Kairo, a mi znamo da ga je odatle njegov otac prebacio u Jemen – gde Faruk nije živeo nikada pre, ali odakle će biti nemoguće izručiti ga.

Govorila sam o ovome i sa još jednim prijateljem Farukovog oca – jordanskim biznismenom Abdulhejom Al Medžalijem.

„Njegov sin je želeo da se vrati u Englesku, da dođe na sud i da se brani“, rekao mi je on.

„Ali njegov otac ga je savetovao da se ne petlja i da ostane u Jemenu.“

Džesika Vodsvort, glavna istražiteljka gradske policije na ovom slučaju u ono vreme, priznaje da je osetila veliko razočaranje kad su saznali gde je Faruk otišao.

„Jer propustili smo priliku, naravno. Nikad još nisam vodila slučaj ubistva u kom tri-četiri dana kasnije shvatite da je vaš osumnjičeni… potpuno nedostupan“, kaže ona.

Policija je dočekala Martininu porodicu kad je njihov avion sleteo iz Norveške da bi joj saopštila vesti.

Njen otac Od Peter Magnusen rekao mi je koliko se očajno osećao.

„Kao roditelju, to mi je bio najteži trenutak u životu. Veoma blizak osećaju kao da su vas raskomadali na paramparčad, praktično fizički osećaj.“

U očajničkoj borbi za pravdu, Od Peter je 2010. godine pisao kraljici Elizabeti, koja je obavezala tadašnjeg londonskog gradonačelnika Borisa Džonsona da se pozabavi ovim problemom.

Peter je u nekoliko navrata dobijao uveravanja britanske vlade da će pomoći da se reši slučaj.

Ostala sam u redovnom kontaktu sa njim u proteklih 12 godina i uvek bih mu obećala da ću pokušati da dođem do odgovora na pitanje šta se desilo sa njegovom ćerkom.

A sada sam konačno imala priliku da čujem Frukovu verziju događaja od te večeri.

Oko mesec dana od početka našeg dopisivanja, počela sam otvoreno da pokušavam da izvučem istinu na videlo.

N: „Da li želiš da mi kažeš šta se desilo?“

F: „Ne znam šta se desilo, sve mi je u izmaglici.“

F: „Povremeno doživim neki flešbek.“

F: „Kad osetim miris nekog konkretnog ženskog parfema, postane mi neprijatno.“

Konačno sam uspela da razgovaram s njim preko telefona.

Pitala sam ga da li će se vratiti u Veliku Britaniju da se suoči sa posledicama Martinine smrti.

„Ne verujem da će pravda biti zadovoljena“, rekao mi je on.

„Moje mišljenje je da je krivični pravni sistem u Velikoj Britaniji izuzetno pristrasan.

„Mislim da će želeti da od mene naprave primer kao sina Arapina, kao sina nekog bogatog… suviše je kasno za to“, rekao je on.

Odletela sam za Jemen da bih pokušala da se vidim s njim uživo, ali kad sam stigla, rekao mi je da će se sresti sa mnom samo u svojoj kući – bio je to rizik na koji nisam bila spremna.

Rekla sam mu da Martinin otac očajnički želi da sazna šta se desilo.

„Kao čovek, kao ljudsko biće, kao neko ko je moralan, mislim da neko treba to da uradi“, rekao je on u telefonskom razgovoru.

Ali je onda dodao: „Neke stvari bolje da ostanu neizrečene. Činjenica je da ako se ne sećam šta se desilo, onda zapravo i nema šta da se kaže.“

Vrativši se u London, ponovo sam pokušala da otkrijem istinu, poslavši mu tekstualnu poruku da ću uvek želeti da znam šta se desilo.

A on mi je na to odgovorio: „Bio je to samo nesrećni slučaj. Ništa zlokobno.“

„Samo seksualna nezgoda koja je pošla po zlu.“

Dodao je: „Niko za to ne zna zato što sam i ja jedva uspeo da povežem šta se dogodilo.“

Kad sam ga pitala zašto, odgovorio mi je samo jednom rečju: „Kokain.“

Pitala sam ga da li je ikada razgovarao sa nekim ovdašnjim advokatom.

Rekao je da jeste.

„Veruj mi, u pravnom pogledu sam [nepristojna reč]“, poslao mi je poruku.

„Zato što sam napustio zemlju i zato što je telo premešteno.“

Pitala sam ga zašto je premestio telo.

„Ne sećam se“, odgovorio mi je u poruci.

Pitala sam ga da li je razmišljao o tome da se preda, a on je rekao da su ga advokati savetovali da to ne čini „jer bi sada služio najtežu kaznu“.

„Prekasno je, Naval.“

Molila sam ga više puta tokom naših razgovara da uradi sa mnom zvanični intervju, ali je on to odbio.

Bilo je vreme da ispričam Martininom ocu za moje dopisivanje sa Farukom.

Za Oda Petera preslušavanje tih telefonskih razgovora bilo je izuzetno mučno.

To je bilo prvi put da je čuo glas čoveka osumnjičenog za ubistvo njegove ćerke.

„On ne gaji nikakvo saosećanje, očigledno, prema našoj porodici, i ne pokazuje nikakve tragove kajanja niti bilo čega sličnog“, rekao je on.

Ali je rekao i da mu ovaj novi kanal komunikacije sa Farukom uliva nadu da bi mogao da se ostvari napredak.

„Optimističan sam da bismo mogli da dobijemo rešenje na duže staze… zato što možemo da pričamo s njim.

„Uveren sam više nego ikad pre da će ovaj slučaj doživeti epilog. Samo se nadam da će to biti… prema mojim etičkim standardima.“

Pitala sam ga šta bi želeo da poruči Faruku.

„Vrati se u Veliku Britaniju. Ispričaj šta se desilo sa Martinom. Jer ne samo da Martina to zaslužuje, već i naša porodica.

„Jedina ispravna stvar bila bi, naravno, da pružiš neku vrstu razrešenja ovom slučaju, ali i samom sebi.“

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]