Velika Britanija, žene i nasilje: Zaboravljene žrtve misterioznog serijskog ubice

Patriša Doker, Džemajma Mekdonald i Helen Patok ubijene su u Glazgovu krajem šezdesetih.

Njihova imena su postala sinonim za „Džona Bibliju“ – muškarca za kog se veruje da je odgovoran za sva tri ubistva.

Novinarka Odri Gilan preispituje slučaj da bi otkrila ko su bile te žene i ispričala njihove zaboravljene životne priče.

Svaka od žena izašla je uveče u glazgovski Beroulend Bolrum, ostavivši decu na čuvanje kod kuće.

Nikad im se nisu vratile.

• Džek Trbosek – misterija koja traje
• Ubica žena koji se zamalo izvukao nekažnjeno
• Ko je bio Ted Bandi i šta je uradio

Sve su bile zadavljene, a tela su im ostavljena nedaleko od mesta na kom su živele.

Odjednom je zavladao strah da ulicama hara serijski ubica, koji baca oko na žene sa ivice plesnog podijuma.

Potraga za ubicom dovela je do najvećeg lova na čoveka u istoriji Škotske.

Postao je poznat Džon Biblija, nakon što je jedna svedokinja tvrdila da je citirao odlomke iz Svetog pisma.

Kao mlada novinarka devedesetih, bila sam kriva zato što sam pretvorila Patrišu, Džemajmu i Helenu u običnu fusnotu u priči o ovom čudovištu – Džonu Bibliji.

Čudovištu koje nikad nije uhvaćeno, uprkos višedecenijskim spekulacijama o njegovom identitetu.

Izvestila sam o osnovnim „činjenicama“ slučaja.

Ali sam i ponovila greške.

Najveće – da su sve tri žene silovane – kao i manje, kao što su Džemajmine godine i pravi način pisanja njenog prezimena.

I samo sam pretpostavila da su „žrtve serijskog ubice“.

A onda sam, u skorije vreme, iskopala prvobitne beleške iz policijskog slučaja koje sam sačuvala – ali ih nikada nisam objavila – otkako sam ih dobila 1996.

Šok koji sam osetila prostrujao mi je čitavim telom.

Detektivi su opisali ove žene kao „izuzetno promiskuitetne“, da „uživaju u muškom društvu“ i željne su „pažnje muškaraca“.

Bila je to otvorena mizoginija.

Ove žrtve ubistva bile su osuđivane – i očigledno okrivljavane – za ono što im se desilo, zato što su izašle da plešu, možda im se dopalo piće ili su možda čak volele da flertuju sa muškarcima.

I zato sam odlučila da se vratim ovom slučaju i ispričam priču o Patriši, Džemajmi i Heleni kako treba, u podkastu.

• Aleksandra i Olga – dve strašne priče o femicidu u Rusiji i pristrasnim medijima
• Kako je moj otac ubio moju majku

Patriša Šarlota Vilson Doker, 25 godina

Patriša je bila ćerka Džona Vilsona, inženjera elektronike u RAF-u, i njegove supruge Poline.

Mislila sam da je ćerka iz glazgovske radničke porodice i da je oduvek živela u gradu. Nije bilo tako.

Kao dete je neko vreme živela u Glosterširu – i u avgustu 1953. se zajedno sa majkom ukrcala na transportni brod Empajer Orvel.

Uputile su se u Singapur, gde je bio stacioniran poručnik vazduhoplovstva Vilson.

Nakon toga se porodica preselila u veliku kuću u Glazgovu.

Patriša je imala 19 godina kad se udala za Aleksandra Dokera, višeg avijatičara u RAF-u.

Dobili su sina, Sendija.

Porodica je živela zajedno na Kipru, gde se nalazila baza Aleksove jedinice.

Imali su bebisiterku, Jianulu, koja je Pet zvala „stvarno elegantnom damom. Uvek se lepo oblačila“.

Opisala ju je kao tip koji je uvek nosio „suknje, bluze i sako“.

Jianula se prisetila izleta na plažu sa malim Sendijem i kako su ona i Pet volele da gledaju TV seriju Doktor Kilder.

Obe su želele da postanu medicinske sestre, rekla je.

Ali brak Dokerovih je bio u krizi – posle prekomande na Kipar, par se rastao.

U aprilu 1967, Pet se vratila u Glazgov, gde je postala pomoćna medicinska sestra, radeći noću i deleći smene i staranje o četvorogodišnjem Sendiju sa majkom.

Jednom nedeljno Pet bi uzela slobodnu noć od svih tih obaveza i išla da pleše.

Policijski izveštaj o njenoj smrti je napisan istim osuđujućim, mizoginim rečnikom kojim su opisane sve tri žene.

U njemu se kaže da je „izgleda da uživa u društvu muškaraca“ i opisuje se kao „ćerka jedinica i očigledno prilično razmažena“.

Ima vrlo malo detalja o tome šta se desilo tokom njenog poslednjeg večernjeg izlaska, nakon što je izašla iz stana koji je delila sa roditeljima i sinom u gradskoj četvrti Lengsajd.

Nosila je žutu pletenu haljinu i đubretarac sa plavom krznenom kragnom.

Kad je otkriveno njeno telo kako leži pored vrata garaže u stambenoj četvrti, njene odeće nije bilo nigde u blizini.

Danas je njen sin poznat kao Aleks.

Život mu je bio okrenut naglavačke kad mu je ubijena majka.

Njega je iz Glazgova odveo njegov otac, koji je tada bio stacioniran u bazi RAF-a Digbi i imao je novu partnerku.

Aleks i ja smo se dopisivali mejlovima – a potom je on pristao da napiše elokventan i emotivan esej za podkast.

On kaže da je stan u Glazgovu bio u dvospratnici iznad niza prodavnica.

„Ne sećam se, međutim, mnogo toga u vezi sa samim stanom. Sećam se vremena kupanja. Uvek sam bio u sudoperi i mislim da sam uživao u tim trenucima zato što ih se vrlo jasno sećam.

„Zamalo mogu da zamislim nasmejano lice moje majke, ali su detalji suviše mutni. Nema jasnog vizuelnog otiska.

„Ne mogu jasno da zamislim njeno lice – ni u jednoj situaciji – niti bilo čije drugo iz tog vremena. Njihovo prisustvo se i te kako oseća, ali njihov fizički oblik je nejasan. Ono malo fotografija Pet koje imam izazivaju samo blag osećaj prepoznavanja, ako uopšte.“

Aleks se nikad nije vratio u grad u kom je rođen, ali kako se podkast bližio kraju, pristao je da se sastane sa mnom u Glazgovu.

Otišli smo u Lengsajd.

On mi je rekao: „Na neki način to je kao jedna mala kutija u mojoj glavi koja je obeležena sa: ‘ne otvaraj’ – a unutar te kutije su dve stvari koje su me istinski brinule.

„To je užas smrti moje majke – moja mašta koja odlazi na mesta na koja bih voleo da ne ide; u poslednje trenutke života moje majke i o čemu mora da je razmišljala.

„Saznanje da sam bio na svega nekoliko metara od mesta gde se to desilo me duboko uznemiruje.

„I druga stvar su moji deda i baka, čiji je život bio momentalno opustošen ovim događajem. Izgubili su odjednom ćerku jedinicu i onda, posle toga, i mene – njihovog unuka – svega nekoliko dana kasnije.

„Što se mene tiče, ovaj podkast mi ju je na neki način vratio. I vratio mi je deo vlastitog identiteta.“

Džemajma Remzi Gibson Mekdonald, 31 godina

Džemajma je bila žena o kojoj sam najmanje znala.

U noći kada je stradala, obukla je bluzu sa volanima i vunenu haljinu.

Pronašla ju je sestra, kako leži u susednoj napuštenoj zgradi do dvospratne kuće koju je delila sa svoje troje dece.

Ali priča o njenom životu kao da je nestala zajedno sa dvospratnim kućama.

Znala sam da je volela da „pleše“ i da je poticala iz velike porodice, ali vrlo malo više od toga.

Policija je saopštila da je njeno najstarije dete bilo devojčica, Elizabet, koja je u to vreme imala 11 godina.

Njen otac je bio „Jugosloven“, prema beleškama.

Džemajma je imala i dvojicu sinova – Endrjua (8) i Alan (7) – a za njegovog oca se kaže da je bio zapadnoindijskoj porekla.

U policijskim beleškama se kaže: „Džemajma je delovala kao čista osoba čiji je dom bio čist, a deca su bila namirena.“

Želela sam da znam šta se dogodilo sa tom decom.

Ispostavilo se da kad je Džemajma bila ubijena, socijalna služba je odvela Elizabet u jedan dom socijalne službe a njenu braću u drugi.

U jednom trenutku su živeli sa majkom, preko puta tetke, a u sledećem su bili razdvojeni.

Provela sam mesece pokušavajući da ih nađem, zabrinuta da ih je sistem socijalne službe progutao.

Naručila sam krštenice i iscrtala porodična stabla i na kraju otkrila da su dvojica dečaka promenila prezimena – baš kao i njihov otac.

Bila sam zapanjena kad sam otkrila da je Eldridž „Bani“ Motli živ i da živi na obodu Mančestera.

On je Džemajmu zvao Majma i oni su se rastali dok su njihovi dečaci bili veoma mladi.

On je i dalje govorio sve najlepše o njoj.

„I dalje mogu da je vidim kako dolazi ulicom – a nikada nije hodala, uvek je skakutala i poskakivala“, kaže on.

„Nije se ustručavala da pokaže šta želi… odmah smo se slagali. Bilo je tako prosto. Uvek je bila apsolutno besprekorna.

„Podarila mi je dva predivna sina i oni su bili naše najveće dostignuće.“

Jedan od tih sinova, Alan, prisetio se kako je njegova majka jednom izvukla troje dece iz kreveta da gledaju sletanje na Mesec.

Došao je da se sretne sa mnom u Glazgovu, sa suprugom Normom i ćerkom Semi, a zajedno smo posetili Džemajmin grob.

On je rekao: „Nikad nam ništa nije bilo objašnjeno. Bar nije meni. Zbog toga verovatno ne razmišljate o tome. Samo sam nastavio da živim svojim životom.“

„To je, znate, nešto što se desilo. Mama je umrla. Narednog trenutka smo živeli sa tatom.

Pokazala sam Alanu šta je policija napisala o Džemajmi.

U njihovim beleškama se kaže da je „izgledala kao da uživa u društvu muškaraca“.

U izveštaju stoji da je izašla u Beroulend tri noći zaredom u nedelji pred ubistvo, i da je „dobijala javna sredstva, plus održavanje od očeva njene dece“.

Alan je bio suzdržano ogorčen.

„To je kao da joj nije bilo dopušteno da ima svoj život zato što je bila sama i imala decu“, kaže on.

Alan je istakao da njegova majka nije samo nestala i ostavila decu samu.

„Neko je brinuo za nas, zato što smo imali porodicu preko puta. Mislim da, kao i svaki samohrani roditelj, sa troje nemirne dece oko vaših članaka po čitav dan, morala je malo da se opusti.“

„Ako je porodica bila voljna da se stara o deci nakon što izađete uveče, nije bilo ničeg lošeg u tome.“

Helen Gouens Patok, 29 godina

U noći kad je ubijena, Helen je izašla u Beroulend sa starijom sestrom Džin.

Budući da je postojao ključni, preživeli svedok, njena priča je uvek sadržala najviše detalja – a opet se znalo vrlo malo toga o njoj.

Godine 1996. sam intervjuisala Džin.

Rekla mi je da su njenu sestru uvek zvali Elen i da je bila „zgodna devojka. Volela je da izađe da pleše“.

Onoga dana kada su izašle u Beroulend, Helen je otišla u C&A i kupila crnu haljinu sa zlatnom dugmadi spreda.

Džin je ispričala da je njena sestra bila visoka, elegantna, da joj je nova haljina bila lepa.

Nosila ju je one noći kad je ubijena, zajedno sa bundom od lažnog krzna sa leopardovim šarama.

Helen je radila kao kondukterka u autobusima i bila krznarka i knjigovođa.

Kad joj se veza raspala, otišla je da živi sa bratom u Reding.

Tu je upoznala muža, Džordža Patoka, razvodnika u Britanskoj vojsci.

Dvoje dvadesettrogodišnjaka se venčalo u martu 1964. godine.

Imali su dvoje dece, Dejvida i Majkla – a kad je Džordž poslat u Nemačku, njegova porodica je pošla za njim.

Ali Helen se nije dopalo tamo i ona se vratila da živi sa majkom u Erl Stritu, u Glazgovu, sredinom marta 1969. godine.

Otkrila sam da je brak Patokovih bio u krizi i da je Helen rekla Džordžu da je sa njima svršeno.

On je doputovao u grad sledeći put kad je dobio dopust iz vojske, 17. oktobra, u nadi da će možda uspeti da je pridobije nazad – ali Helen mu je rekla da ga više ne voli.

Džin je bila u taksiju sa Helen i muškarcem sa kojim je napustila Beroulend u noći njenog ubistva.

To je čovek za kog policija veruje da je njen ubica.

Džin se prisetila da je citirao kratke pasaže iz Biblije i tvrdio da se zove Džon.

Mediji su spojili ove detalje – i tako je rođen „Džon Biblija“.

Ali Džin je smatrala da je to čista distrakcija: „Da nismo pričali o religiji i fudbalu, to ne bi ni bilo pomenuto“, rekla je ona.

Pronašla sam Heleninu rođaku, Margaret Vork, i njenu ćerku, Elejn Paterson, koje su mi rekle da je porodica ostala slomljena posle Helenine smrti.

„To je uništilo čitavu porodicu“, rekla je Elejn.

„Džordž je odveo decu u Englesku. I tako stara Džini – Helenina majka – nije izgubila samo ćerku, već je izgubila i unuke. A Džin je izgubila sestru.“

Džin mi je rekla isto: „Moja majka to nikad nije prebolela.“

Helenino telo je ostavljeno u zadnjem dvorištu, samo osam vrata od stana njene majke na poslednjem spratu.

Istraga o Džonu Bibliji je postala jedna od najvećih koje je ikada vodila škotska policija.

Saslušano je više od 5.000 ljudi – a tokom istrage je upotrebljen prvi policijski foto-robot osumnjičenog.

Ali niko nikad nije uhapšen.

Telo jednog osumnjičenog ekshumirano je nakon što je slučaj ponovo otvoren 1995. godine – ali on je eliminisan nakon što testovi nisu uspeli da pronađu DNK vezu sa ubistvima.

Sada je prošlo više od pet decenija otkako su ubijene Patriša, Džemajma i Helen.

Ubistva su za sobom ostavila samo patnju.

Ali putem njihovih porodica, sada smo saznali mnogo više o ove tri žene koje su volele da izađu da plešu.

One sada više nisu samo fusnota u priči o Džonu Bibliji.

Pogledajte video: Kako moderna tehnologija može da otkrije ko je Džek Trbosek

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]