Usred burnih debata širom sveta o tananoj – i sve tanjoj – liniji između bezbednosti i privatnosti, stižu najave da bi Beograd mogao da zaliči na grad iz serije „Crno ogledalo“.
Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović najavio je da će policija u naredne dve godine u Beogradu, na 800 lokacija, instalirati 1.000 kamera za video nadzor.
Kako je rekao, te kamere će „doprineti većoj bezbednosti građana i bržem otkrivanju krivičnih dela“.
Međutim, pojedini su odmah pomislili na „1984″ Džordža Orvela i mučenog Vinstona Smita, kog posmatraju 24/7, a koji bi tako voleo da bude buntovnik.
Stefanović je naveo i da će te kamere imati softvere za prepoznavanje lica i registarskih tablica, piše agencija Fonet.
„To automatsko prepoznavanje lica je u principu najozbiljniji problem“, kaže za BBC na srpskom Vladan Joler iz Šer fondacije koja se, između ostalog, bavi i digitalnom bezbednošću.
„Ako se iza svega nalazi čovek, to je i dalje neka vrsta nagledanja, ali ne toliko masovnog, jer je organičeno brojem ljudi koji to mogu da procesuiraju.
„Međutim, ako to radi softver baziran na neuronskim mrežama i veštačkoj inteligenciji, onda vas prate baš u svakom momentu – sa jedne kameru, na drugu, treću i tako dalje, a sve završava u određenim bazama podataka, što je problem“, ističe Joler.
Veliki brat na vedrom nebu
Svetski šampioni u motrenju na građane su London i Peking, u kojima nekoliko stotina hiljada kamera pokrivaju svaki pedalj grada.
Stefanović najavljuje nešto slično.
Kako kaže, to će doprineti svesti kriminalaca da će biti uhvaćeni.
- Zašto istovremeno verujemo i sumnjamo u policiju
- London testira tehnologiju za prepoznavanje lica
- Škola prati učenike
Saša Đorđević iz Centra za bezbednosnu politiku takođe ističe problem privatnosti građana, ali i čitav niz nejasnosti.
„Kao da je sve samo bačeno iz vedra neba, bez nekih opširnijih informacija šta je cilj.
„Pre svega, nisu poznate lokacije na kojima će biti postavljene kamere, što je u suprotnosti sa Ustavom, jer je ustavno pravo građana da budu obavešteni o tome kako se prikupljaju njihovi podaci“, kaže Đorđević za BBC na srpskom.
Đorđević navodi da nije poznato da li je MUP ispitao sve mogućnosti da „kontroliše prostor na neki manje invanzivan način“, a ističe i pitanje kako će kamere biti nabavljene.
„Takođe, ne postoji nikakva garancije da je država obezbedila potpunu zaštitu ličnih podataka, uključujući i biometrijske.
„Na kraju, što je veoma važno, u Srbiji je pravni okvir za video nadzor u potpunom rasulu, jer ne postoji zakon ili zakonski akt koji reguliše tematiku video nadzora“.
Argumenti „za“
- Manje (barem nekih) krivičnih dela – potencijalni počinioci znaju da ih snimaju, pa neće izvršiti krivično delo
- Veće šanse za hvatanje počinilaca u slučaju da postoji video zapis ili fotografija te osobe. Najpoznatiji je slučaj bombaša sa Bostonskog maratona koji su brzo uhvaćeni zbog snimka sa sigurnosne kamere
- Snimak bi mogao da bude dokaz na sudu, ukoliko je to tako zakonom regulisano
- Poboljšanje svakodnevnog života građana – manje saobraćajnih prekršaja jer vozači znaju da kamere snimaju
Argumenti „protiv“
- Pitanje privatnosti građana
- Pitanje ko je iza kamere i ko nas posmatra
- Efikasnost nije dokazana za sva krivična dela – u slučaju da neko želi da izvrši teroristički napad, teško da će ga sigurnosna kamera sprečiti u tome
- Cena takvih sistema nije mala
- Mogućnost hakerskih napada na sistem nadzora, što bi moglo da ima velike posledice
- Pitanje gde kamere tačno gledaju – da li u nečiji prozor, dvorište…
Beograd već pozira
U glavnom gradu Srbije već postoje kamere za nadzor, ali one trenutno isključivo paze na saobraćaj.
Ima ih na Brankovom mostu, Bulevaru Nikole Tesle, u Jurija Gagarina, Bulevaru despota Stefana i još desetak mesta, pa ukoliko pređete preko pune linije ili prekoračite brzinu, na kućnu adresu vas poseti kazna.
O kamerama na beogradskim ulicama se dosta pričalo krajem 2017. i početkom 2018. godine, kada je u javnosti bilo dosta oprečnih informacija, zbog kojih je nastala prava konfuzija.
Mediji su tada preneli da je grad dobio 32 nove kamere za nadzor saobraćaja, ali nije bilo jasno ko ih je postavio, jer su to negirali i grad i MUP.
MUP je propustio da pre instalacije kamera na adekvatan način obavesti javnost o tome, utvrdio je nešto kasnije bivši Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja Rodoljub Šabić.
U međuvremenu je tadašnji gradski menadžer, a sada zamenik gradonačelnika, Goran Vesić izjavio da nova Strategija za bezbednost saobraćaja do 2020. obuhvata postavljanje novih 60 kamera na gradskim ulicama.
Efikasnost
Kamere na beogradskim ulicama zaista deluju na vozače koji smanje brzinu – barem dok ne skrenu iza ćoška, van domašaja objektiva.
Međutim, postavlja se pitanje koliko bi kamere koje je ministar Stefanović najavio zaista uticale na veću bezbednost građana.
Đorđević kaže da je u Velikoj Britaniji zbog kamera zaista došlo do smanjenja broja krivičnih dela – ali ne svih.
„Uglavnom se tu radi o krađama automobila i sličnim stvarima, čiji je broj manji jer ljudi znaju da ih snimaju.
„Međutim, nije bilo manje seksualnih krivičnih dela ili onih koja imaju veze sa drogom“, ističe Đorđević.
Kako kaže, efikasnost je opet pitanje lokacija na kojima će kamere biti.
„To je najvažnije, da se znaju lokacije i da su adekvatno urađeni svi mehanizmi zaštite privatnosti“.
Istorija
- Prvi CCTV sistem (sistem video obezbeđenja) koristili su nacisti 1942. u Panemindu, mestu na severu Nemačke, za posmatranje lansiranje V-2 raketa
- Nemački inženjer Volter Bruh je bio odgovoran za tehnološki dizajni i instalaciju sistema
- Prvi takav sistem u Americi se pojavio 1949. godine
- Na čuvenom Tajms skveru u Njujorku sigurnosne kamere prvi put su postavljene 1973. godine, ali nisu dovele do smanjenja broja krivičnih dela
- Tokom osamdesetih je upotreba bezbednosnih kamera postala sve šira, da bi devedesetih one već bile u velikom broju škola i parkova
- Sigurnosne kamere su danas postale uobičajena stvar u javnim ustanovama, bankama, halama i na svim sportskim manifestacijama
- Prema podacima iz 2016. godine, na svetu postoji više od 350 miliona sigurnosnih kamera. Od toga je 65 odsto u Aziji
Molder i Skali
Jedno od glavnih pitanja savremenog čovečanstva jeste upravo ta – više puta pređena – granica između bezbednosti i privatnosti ljudi.
Najpoznatiji akter takvog slučaja je američka Nacionalna sigurnosna agencija, koja je dugo bez sudskog naloga prisluškivala građane, a sve u sklopu navodne borbe protiv terorizma.
Ništa drugačije nije sa kamerama u javnom prostoru, koje su tema brojnih teorija zavera, beletristike i TV serija i filmova.
Tako se, na primer, u jednoj epizodi serije „Dosije H“, Molder i Skali bore protiv satelita koji se naljutio na ljudski rod i prati ih preko bezbednosnih kamera.
- Tehnološki trendovi 2019: „Kraj istine kakvu poznajemo?“
- On ima 20 godina i tvrdi da je hakovao nemačke političare
- Novi Fejsbukov uređaj – opet problemi sa privatnošću
- Povratak privatnosti na internet
Gde je u svemu tome Beograd?
„Ta priča o softverima je najopasnija, jer se tamo sve beleži, prepoznaje i kombinuje sa drugim bazama podataka“, kaže Joler.
„Vaše kretanje u prostoru se može iskombinovati sa komuniciranjem na internetu i društvenim mrežama, što stvara veliku bazu podataka o vama“.
Budućnost je stigla
Da stvarnost danas prevazilazi fikciju pokazuju i primeri iz Kine, gde rade na sistemu „kreditnog skora“, koji neodoljivo liči na neki zaplet iz „Crnog ogledala“.
Reč je o sistemu preko kojeg građani dobijaju ili gube poene – kredite – a kojim se na neki način meri društvena reputacija.
Za sve se koriste kamere za javni nadzor.
„Ti poeni potom utiču na to da li ćete dobiti posao, što je vrlo ozbiljan problem… Postoje situacije tamo u kojima, na primer, to kako ste prešli ulicu utiče na poene koje dobijate“, kaže Joler.
„Sve to je korak ka toj nekoj državi kontrole koja se obavlja putem algoritama i veštačke inteligecenije“.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
