Jedan plavi radni kombinezon, crni brkovi i crvena kapa 31-godišnjem Srđanu Kostiću iz Beograda prva su asocijacija na bezbrižne dečačke dane.

Nikada neće zaboraviti dan kada je kao sedmogodišnjak ugledao oca, koji je ušao na vrata noseći u rukama konzolu kompanije Sega, uz nekoliko žutih kertridža sa video igrama, priča on za BBC na srpskom.

Bila je to „pijačna“ verzija ove konzole, tada česta pojava u domovima širom tadašnje Jugoslavije, na kojoj je prvi put sa bratom zaigrao igru Super Mario Bros, kaže.

„U svom oduševljenju i sreći naš život poprima novi smisao, a ta igra nam je obeležila detinjstvo u toj meri da u svakom trenutku možemo da prizovemo te piksele i muziku u glavi“, priseća se Kostić.

Super Mario, vodoinstalater italijanskog porekla, i njegov brat Luiđi, bili su glavni likovi legendarne serije video igara japanske kompanije Nintendo.

Sve je počelo još 1981, kada je napravljena Nintendova igra Donki kong (Donkey Kong), a glavni lik bio je Džampmen, stolar koji je bio preteča Super Marija.

Četiri godine kasnije u prodaji se našla igra Super Mario Bros, koja je počela da masovno „prodaje“ NES konzolu (Nintendo Entertainment System), ali je i „označila preporod industrije video igara sredinom 1980-ih“, kaže Manojlo Maravić, profesor Akademije umetnosti u Novom sadu, za BBC na srpskom.

Maravić je i autor knjige „Totalna istorija video igara“, u kojoj Marija opisuje kao „prvu zvezdu video igara“, a objašnjava i zbog čega je zaslužio taj status.

„Sa Marijom imamo prvog čovekolikog lika, koji zaista ima nekakav karakter – mali je, podseća na estetiku manga stripova i anime crtanih filmova, ima te brkove, kasnije postaje i Italijan i dobija brata Luiđija.

„To je tačka od koje se u industriji video igara posvećuje velika pažnja dizajnu glavnog lika, koji se smatra nosiocem cele igre, poput glavnih glumaca u holivudskim filmovima“, ističe profesor.

Franšiza o Super Mariju sadrži ukupno 23 video igre, poslednja je objavljena 2021, 40 godina nakon izlaska njegove preteče Donki konga, navodi se na sajtu kompanije Nintendo.

Sa više od 387 miliona prodatih primeraka, ova franšiza je među 10 najpopularnijih svih vremena, prema podacima magazina Biznis insajder.

Snimljeno je i 12 televizijskih serija i sedam filmova posvećenih ovom čuvenom, omalenom vodoinstalateru, a poslednji u nizu je Braća Super Mario, koji je postao i film koji nastao od video igre i ostvario najveću zaradu u bioskopima širom sveta sa više od 900 miliona dolara.

‘Igra koja nam je obeležila detinjstvo’

Zvuk sada već čuvene muzičke teme, koja svira u pozadini dok Super Mario i Luiđi sakupljaju pečurke i novčiće i skaču na virtuelne neprijatelje, jedna je od omiljenih melodija iz detinjstva Srđana Kostića.

Kada je čuje, znao je da počinje omiljeni deo dana, a sa mlađim bratom imao je samo jedan cilj – da spase princezu Pič, priseća se on.

Poslednja prepreka na tom putu bio je zmaj Bouser (Bowser), koga su deca u to vreme nazivali i „kraljicom“ igre, ali uspesi su bili retki, dodaje.

„Prvih par nivoa smo znali napamet, lako ih je naš dečiji mozak memorisao, ali naravno, koliko god pokušavali nikada nismo uspeli da pređemo više od toga.

„Međutim, na Segi su bile brojne varijacije igre, a kada smo to primetili, više smo njih isprobavali nego što smo igrali – bila je ona gde Mario može da skače mnogo više i duže, razne gde ne krećete od prvog nivoa, tako da smo ipak imali priliku da oprobamo sve“, priča Kostić.

Kada je sa bratom otkrio igru Mario Kart, u kojoj više igrača može da se takmiči u karting trkama, nadmetanje je moglo da počne, seća se on.

„Da li je veći rat bio u sobi ili u igri, i dalje se debatuje“, prepričava kroz smeh Beograđanin.

Pogledajte i ovu priču:

Grupa zaljubljenika u video igre i dobru priču rešila je da napravi jedinstveni grad.

Nenad Teofanov, 35-godišnji grafički dizajner iz Pančeva, bio je nešto stariji kada se susreo sa Super Marijom, ali je i za njega ovo „jedna od prvih igara koje pamti“.

Kako su originalne konzole tada bile skupe i teško ih je bilo pronaći u Srbiji, on je pronašao alternativni put do prvog kontakta sa legendarnim virtuelnim likom.

„Kada smo bili klinci, pojavila se Sega konzola, koja tada za nas uopšte nije bila pristupačna, ali se ubrzo posle toga pojavila i kopija, koju su ovde kod nas u Pančevu švercovali iz Mađarske“, priča Teofanov za BBC na srpskom.

„Fejk“ konzole, kako ih opisuje, imale su „žute kertridže sa tonom igrica“, jedna od njih bila je i Super Mario Bros, a vrlo brzo je sa drugovima odlučio da mu je baš ona omiljena.

„Bila je to jedna od boljih igara u tom periodu, izdvojila se od ostalih i nije bila preterano teška, pa smo je igrali do iznemoglosti“, seća se Nenad gotovo tri decenije kasnije.

Posle prve, Teofanov je igrao još nekoliko verzija ove čuvene video igre.

„Kasnije se pojavio i Doktor Mario, gde su se slagale nekakve pilule, a zatim i Super Mario Kart, gde si vozio karting trke protiv drugih igrača“, opisuje ovaj Pančevac.

Kako je Mario ‘preporodio’ industriju

Dugogodišnji predsednik kompanije Nintendo Hiroši Jamauči smatrao je da „velike igre prodaju konzole“, a posle izlaska Super Mario Brosa 1985. ova tvrdnja se pokazala kao tačna, navodi profesor Manojlo Maravić u knjizi „Totalna istorija video igara“.

Ali, napominje Maravić za BBC, još četiri godine ranije sa izlaskom Donki konga počeo je uspon japanske firme.

„Već je ta igra bila značajna za kompaniju Nintendo, jer je sa njom počeo proboj te firme i njenih igara na američko tržište“, dodatno pojašnjava profesor Akademije umetnosti.

Kada se pojavio Super Mario Bros, „najveći hit čitave franšize“, stigao je i spas za tada posrnulu industriju video igara, koja je početkom 1980-ih prolazila kroz teške godine.

„Kada je 1985. izašla video igra Super Mario Bros za NES konzolu, tada je konzola počela masovno da se prodaje u Americi i ovo je označilo preporod industrije video igara i vraćanje poverenja u nju“, objašnjava.

Ali, kako su u japanskoj kompaniji pronašli recept za preporod?

Uveli su niz promena, koje ranije nisu viđene u gejming industriji, kaže Manojlo Maravić.

„Dotad su se igre uglavnom odvijale u ograničenom prostoru po sistemu ‘dobijaš ono što vidiš’, dok je Super Mario Bros bila jedna od prvih side-scrolling igara – kako ste se pomerali sa leva na desno, prostor se ‘odmotavao'“, priča profesor.

Šigeru Mijamoto, autor igre, producent i dizajner u Nintendu, izmenio je i ambijent u kojem se Mario upuštao u avanture u odnosu na sve što su gejmeri do tog trenutka mogli da vide.

„Tada je uglavnom u pozadini bila jedna crna podloga, a ovde dobijamo jedan otvoreni, virtuelni svet i radnja se odvijala napolju, pa imate one divne oblačiće i lepe pastelne boje u pozadini.

„Mijamoto je želeo da oslika prostore koje je obilazio u detinjstvu, poput šumaraka i vodopada“, dodaje Maravić.

Ovaj stručnjak za video igre ističe i da su opcije koje su igračima bile na raspolaganju, doživele evoluciju upravo sa pojavom ove igre 1985.

„Kada pojede različite pečurke ili sakupi druge predmete, dešavaju mu se različite stvari.

„Ranije je skok likova u igrama bio uvek identičan, a sada ste mogli da ga modifikujete pomerajući dugmiće i on je skakao dalje ili bliže“, navodi neke od primera.

Temelj ‘kulta virtuelnih likova’ i ulazak muzike

Najveća revolucija koju su japanski dizajneri uneli u svet video igara bio je sam lik Marija, a kasnije i njegovog brata Luiđija, koji je nosio kombinezon i kapu, poput slavnijeg rođaka, samo zelene boje.

Do pojave Donki konga sa stolarom Džampmenom, nije se posvećivala velika pažnja izgledu likova video igara, kaže profesor Maravić.

„Pre toga nije bilo mnogo važno kako će izgledati, nisu bili dublje elaborirani i nisu imali jasnu fizionomiju.

„To su bile neke letelice ili topovi kojima ste upravljali, ili su bili nekakvi nediferencirani likovi u sportskim igrama, poput čiča-gliša“, objašnjava.

Sa pojavom Super Marija industrija dolazi do prekretnice i počinje „građenje kulta virtuelnih likova“, dodaje Maravić.

Likovi postaju „čovekoliki i dobijaju karakter“, kao što Mario ima brkove, radnički kombinezon i prepoznatljivu nisku građu, ističe.

Ali, sve je moglo da bude drugačije.

Kada je zamišljao lika za Donki kong, Šigeru Mijamoto je želeo da heroj Nintendove igre iz 1981. bude mornar, nalik Popaju, ali je zbog problema sa autorskim pravima morao da smisli novo zanimanje za junaka, navodi američki CNBC.

Zamislio ga je kao stolara, što je i realizovano u ovoj video igri, ali sa izlaskom igre Donki kong junior godinu dana kasnije, Mijamoto je shvatio da bi se vodoinstalater bolje uklopio u ambijent u kojem glavni heroj preskače vodovodne cevi i u njih uskače.

Shvatio je japanski dizajner da njegovom liku treba i upečatljivije ime, a u kompaniji su ga pronašli na nesvakidašnji način.

Čovek po kojem je novi junak dobio ime zvao se Mario Segale, bio je Amerikanac italijanskog porekla i vlasnik skladišta u Sijetlu, koje je Nintendo prethodno uzeo u zakup, opisano je u knjizi „Totalna istorija video igara“.

Na ovaj način japanska firma je želela da se oduži Segaleu „za toleranciju prema njihovom čestom kašnjenju u plaćanju rente“, dodaje se.

Mnogi koji su igrali neku od igara legendarnove Nintendove franšize rado se sećaju i muzičke teme, a profesor Maravić kaže da je ova video igra „apsolutno“ bila prekretnica i kada je reč o zvučnim efektima u svetu gejminga.

Tema igre delo je japanskog kompozitora Kođija Konda, a nedavno je postala i prva takva melodija koja je uvrštena u zvaničnu zbirku američkog Kongresa.

Kondo je bio „prvi značajni kompozitor muzike u video igrama“, a svet je dobio „elaboriranu muziku sa bitnom ulogom za stvaranje atmosfere i doživljaj igre“, objašnjava Manojlo Maravić.

„Od tada je postala normalna stvar da postoji muzika u video igrama, a ovu muziku danas izvode i simfonijski orkestri ljubiteljima širom sveta, postala je neka vrsta klasike“, zaključuje on.

Zabava za odrastanje, ali i za odrasle

Uz avanture čuvenog, brkatog vodoinstalatera i njegovog rođaka Luiđija u Srbiji se nije samo odrastalo, već su u njima uživali i oni kojima je detinjstvo davno prošlo.

Jedan od njih je i Zoran Maričić, 56-godišnjak iz Beograda, koji se priseća prvog susreta sa video igrom Donki kong i Super Marijom, novom verzijom te igre, „negde 1994. ili 1995. godine“.

Bio je tada već u drugoj polovini dvadesetih, oženjen, dobio je i sina, ali se „zarazio“ Super Marijom i konzolom Nintendo.

„Nintendo se nabavljao u nekoj radnji kod stadiona Obilića – morao si da poručiš i da čekaš da stigne, kertridži su se posebno naplaćivali, bilo je to tada skupo kao đavo“, priseća se Maričić.

Glavni „partner“ za preskakanje kornjača i prikupljanje novčića i pečuraka Zoranu je bio bivši drugar iz školske klupe i današnji kum.

„Igrali smo kao ludaci!“, prvo izgovara Maričić na pitanje da opiše sate pred televizorom sa džojstikom u rukama.

„Moj drug i kum Laza je jedno vreme stalno bio kod nas i igrali smo Nintendo, a onda mu je pala na pamet dosetka – njegovoj ženi je bio rođendan, a on joj je kupio konzolu kao poklon za rođendan.

„Naravno, nije ga kupio njoj, nego sebi, sećam se da smo se jako smejali tome“, prepričava ovaj 56-godišnjak.

Dok se video igre danas igraju preko interneta, protiv drugih igrača širom sveta ili uživo na velikim i dobro organizovanim turnirima, čiji osvajači kući nose milione dolara, vreme susreta Zorana sa Super Marijom bilo je mnogo drugačije.

„Koliko se sećam, imali smo samo jedan džojstik i to sa kablom, prikačiš konzolu na onaj stari televizor što je bio kao kutija, pa juriš da kupiš kabl, pa gledaš da li odgovara“, priseća se Maričić.

Maričićevi sinovi danas takođe provode vreme ispred televizora i konzole, u rukama su im džojstici, samo je tehnologija modernija.

Oni igraju video igre na Sonijevom Plejstejšnu, neretko i njega zovu da im se pridruži, ali Zorana to „uopšte ne zanima“.

„Znaju da sam igrao ranije Marija i stalno me zovu: ‘ajde, ćale, na jednu partiju’.

„Ali, pravo da ti kažem, još nisam ni probao, nešto me to ne privlači – Mario je ipak Mario i to na onoj staroj konzoli“, priča 56-godišnji Beograđanin.

Fenomen pop kulture

Super Mario je odavno više od lika iz video igara, a iz virtuelnog preselio se i u stvarni svet.

U američkoj Kaliforniji i japanskom Tokiju postoje tematski parkovi pod nazivom Super Nintendo svet, u kojima ovaj fiktivni lik zauzima centralno mesto.

Igračke i suveniri sa likom ovog vodoinstalatera popularne su već decenijama među kolekcionarima.

Nenad Teofanov, koji godinama sakuplja figurice i ima ih na stotine u ličnoj kolekciji, kaže da su one sa Mariovim likom „veoma kolektibilne i popularne“.

„Svi gejmeri, kolekcionari ili oni koji vole pop kulturu, vole da imaju nešto njegovo, znam čak i da su se prodavale lampe u obliku biljki ljudožderki iz igre“, priča on.

Snimljen je i niz filmova i televizijskih serija o najpoznatijem vodoinstalateru iz video igara, a poslednji pod nazivom Super Mario Bros imao je svetsku premijeru 5. aprila ove godine.

Za manje od mesec dana u bioskopskim salama, zarada koju je film doneo prevazišla je 900 miliona dolara.

To ga čini najgledanijim filmom svih vremena u kategoriji onih nastalih po uzoru na video igre, a prihodi su više nego dvostruko nadmašili Vorkraft, film nastao po istoimenoj igri, koji je dosad bio najbolje rangiran u toj konkurenciji.

Među svim filmovima , animiranim ili igranim, koji su ove godine imali premijere, Super Mario Bros ostvario je najveću zaradu.

Pojava da se jedna uspešna franšiza video igara „koristi na različite načine i kroz različite medije“, poput filma ili televizijskih serija, nije novina, kaže profesor Maravić.

„Najčešće to ne bude baš uspešno, jer su očekivanja različita i sasvim su drugačiji doživljaji gledanja filma i igranja video igre“, dodaje.

On podseća da je istoimeni igrani film iz 1993. bio je dan od prvih koji su nastali po uzoru na video igre.

„Do tada su uglavnom pravljene igre po filmovima, kao što su Supermen ili Indijana Džouns.

„Ali, taj prvi film o Mariju je doživeo debakl i komercijalni neuspeh“, opisuje Maravić.

Ovog ostvarenja iz 1993. seća se i Srđan Kostić, koji ga je tokom odrastanja „gledao u svakoj prilici“, iako mu iz današnje perspektive deluje „užasno“.

„Srećom, poslednjih godina se situacija na tom polju poprilično popravila, tako da se baš radujem gledanju novog filma“, zaključuje Kostić.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva: