Viktor Hara je svoju poslednju pesmu nazvao po mestu gde je proveo poslednje dane života: Estadio Chile (Stadion „Čile“ u Santijagu).
Napisao ju je 16. septembra 1973, pet dana nakon što je vojnim pučem, predvođenim generalom Avgustom Pinočeom, svrgnuta socijalistička vlast čileanskog predsednika Salvadora Aljendea. Hara je bio uhapšen dan nakon puča i utamničen na stadionu koji je postao improvizovani pritvor za oko 5.000 pristalica Aljendeove koalicije Narodnog jedinstva.
O poslednjim danima Harinog života raspredaju se različite priče, ali dokumentarac Masakr na stadionu sklapa njihove deliće u ubedljivu pripovest.
- Prodaje se stan u kojem se rodio legendarni revolucionar Če Gevara
- Kako je invazija okončala Praško proleće 1968. godine
- Dan kad je streljan Čaušesku: Rumunska revolucija – sećanja i rane
Kao poznatog muzičara i istaknutog Aljendeovog pristalicu, Haru su brzo prepoznali kad je stigao na stadion.
Vojni oficir je bacio cigaretu na zemlju, naterao Haru da puzi ka njoj, a onda mu je izgazio zglobove.
Hara je najpre bio razdvojen od drugih pritvorenika, zatim je pretučen i mučen u prostorijama stadiona ispod tribina. U jednom trenutku, sigurno je pevao Venceremos (Pobedićemo), Aljendeovu izbornu himnu iz 1970, rasečenih usana.
Ujutru 16. septembra, prema sećanju zatvorenika s kojim je bio u sobi, Hara je zatražio olovku i svesku i napisao stihove pesme „Stadion Čile‘“ (Estadio Chile), koja je kasnije krišom izneta sa stadiona: „Toliko mi je teško da pevam kada moram da pevam o stravi/ Stravi koju proživljavam, stravi koja me usmrćuje.“
Dva sata kasnije, ubijen je, a njegovo telo je bilo izrešetano mitraljeskim mecima i bačeno na ulicu. Imao je 40 godina.
Viktor Lidio Hara Martinez nije pevao na engleskom, niti su njegove pesme značajnije uticale na zapadnu muziku, ali zbog načina na koji je umro, simboličnog ućutkivanja njegove muzike, postao je simbol otpora smeštajući se: „negde između Boba Dilana i Martina Lutera Kinga“, kako kaže jedan od sagovornika u Netfliksovom dokumentarcu.
Upravo je Dilan organizovao koncert u njegovu čast u Njujorku, nekoliko meseci nakon puča. Otada, Hari je odata počast u nekolicini pesama na različitim jezicima, među kojima su najpoznatije Washington Bullets („Molim te, seti se Viktora Hare na stadionu u Sanitjagu“) sastava The Clash i One Tree Hill („Njegova krv još uvek navire iz tla“) benda U2.
Nedavno je Džejms Din Bredfild iz grupe Manic Street Preachers snimio čitav album o Harinom životu i svršetku, pod nazivom Even in Exile, uz trodelni serijal podkasta inspirisan Harom, u kom su među gostima bili i Čarli Barčil iz Simple Minds, poslanik laburista Kevin Brenan i Ema Tompson, koja je godinama pokušavala da snimi dokumentarac posvećen Harinom životu.
„Umro je prkosno, ali takođe i dostojanstveno,“ kaže Bredfild za BBC Kulturu. „Svaki put vam zastane dah.“ Međutim, Bredfild je želeo da njegove pesme, za koje je tekstove napisao dramski pisac Patrik Džons, takođe osvetle i Harin život.
Bredfild je otkrio Haru kao tinejdžer preko The Clash, a o puču je saznao više iz filma Missing (1982), tako da, kada je čuo prvu njegovu pesmu, Manifiesto, oduševila ga je njena nežnost. „Istina vam se ne sabija u grlo, već doleprša poput sna,“ kaže on. „Nisam uopšte očekivao tako nešto. On je jedan od retkih istinski marksističkih muzičara, ali meni ne zvuči kao marksista.“
Godine 2016, Patrik Džons, brat Nikija Vajera, Bredfildovog kolege iz benda, nabasao je u jednoj kardifskoj dobrotvornoj prodavnici na dva vinila sa kompilacijama Harinih pesama, nakon čega je postao opsednut, napisavši više desetina pesama o Harinom životu.
Dokumentarni filmovi i memoari iz 1983, koje je napisala Harina udovica Džoen, prikazuju harizmatičnog revolucionara koji je takođe bio brižan porodični čovek.
„Osećao sam kao da sam ga poznavao,“ kaže Džons. „Osetio sam da bi jednostavno svratio i otpevao pesmu, a onda bi otišao u kuhinju da skuva nešto.“
U međuvremenu, priča o puču, prema Džonsu, u dosluhu je sa skorijim političkim trendovima.
„Razmišljao sam, ne mogu da verujem da je prošlo gotovo 50 godina nakon tog događaja a ponovo imamo uspon desnice u Americi, Mađarskoj, Brazilu…“
Nakon što je svoju novootkrivenu strast otkrio Bredfildu, poezija je prerasla u pesme i, najzad, u čitav konceptualni album koji obuhvata Harin život od detinjstva na selu (The Boy from the Plantation) do poslednjih časova (The Last Song). „Počeo sam da sažimam te univerzalnije, visokoparnije pesme u nešto što je ličnije,“ kaže Džons.
Bredfild se pita da li Harin kontradiktorni spoj radikalizma i osećajnosti možda delimično proizlazi iz presudnog uticaja koje su na njegov život imale tri žene.
Nasuprot njegovom ocu, neobrazovanom farmeru, njegova majka je bila iskusna muzičarka na lokalnim venčanjima, krštenjima i sahranama.
Hara je neko vreme razmišljao o svešteničkom pozivu, ali je studirao pozorište i zahvaljujući tome je boravio u Rusiji, Kubi, Britaniji i Americi i upoznao Džoen, englesku instruktorku plesa koja je živela u Čileu.
Istovremeno, strast prema pisanju pesama razvio je zahvaljujući folkloristi Violeti Pari, majci pokreta Nova čileanska pesma (Nueva Canción Chilena ).
Grupe poput Inti-Ilimani i Kilapajun (Quilapayún) kombinovale su tradicionalnu čileansku folk muziku i političke poruke u vezi sa aktuelnim temama. Muzika je istisnula pozorište i postala Harin životni poziv. Na prvom festivalu Nova čileanska pesma održanom 1969. na istom stadijumu na kom će kasnije skončati, osvojio je prvu nagradu.
- Pravilo od „3,5 odsto“: Kako mala manjina na protestima može da promeni svet
- Dani kad je Srbija stala – generalni štrajk kao uvod u 5. oktobar
- Upoznajte Lenjina: Kako je oblikovao Tita i Jugoslaviju
„Gola istina“
„Dozlogrdila nam je muzika koja nam se ne obraća, koja nas samo na trenutak zabavi a onda nas ostavi prazne,“ rekao je jednom prilikom Hara. „Počeli smo da stvaramo novu vrstu pesme. To je muzika rođena iz krajnje nužnosti.“ Bio je obdaren dobrim izgledom nekakve rok zvezde i harizmom, ali je prezirao protestne pevače sa Zapada, podložne novcu i slavi u trivijalizovanoj, komercijalizovanoj kulturi. Posvećeni komunista, više je voleo naziv „revolucionarna pesma“.
„Nisu cenili tu rokenrol kulturu,“ priča Bredfild o pokretu Nueva kansion, „Za njih su ti protestni pevači bili lažni proroci, tako da ukoliko se bavite muzikom nalik onoj koju ja snimam, pomislite ‚Bože, to je nešto što se njima verovatno ne bi svidelo! Ali to ne bi trebalo da vas obeshrabri, zar ne?'“
Pojedine Harine pesme su naglašeno tematske. U pesmi Pitanja o Puerto Montu (Pregunats por Puerto Mont) on hrabro upire prstom u ministra unutrašnjih poslova zbog akcije izvedene 1969. u kojoj je čileanska policija ubila desetoro meštana tokom nasilnog izbacivanja skvotera.
Druge pesme, na primer Luchín, Bredfildov favorit, nežnije su, saosećajne priče o životu radničke klase. Jedan od poslednjih Harinih snimaka je Manifiesto, himna nalik baladi koja prelazi u predskazanje: „Pesma ima značenje/ kada prostruji kroz vene/ Čoveka koji će umreti pevajući.“
„Iako postoji jezička barijera, hipnotiše me dok ga slušam,“ kaže Bredfild. „U njegovim pesmama postoji gola istina koju ne možete zaobići.“
Ipak, kaže on, suprotnost između forme i sadržaja Harinih pesama može izazvati zbunjenost. On citira Pravo na život u miru (El Derecho de Vivir en Paz), koju je Hara posvetio severnovijetnamskom vođi Ho Ši Minu.
„Baca vas u trans a onda pomislite, ‚Ho Ši Min?!'“ osmehuje se. „Osećam kao da me je emocionalno nasamario, nametnuvši mi temu koristeći muziku.“
Američki protestni pevači su doživljavali neprijatnosti i bili cenzurisani zbog svojih pesama, Hara je zbog svojih ubijen.
Bio je figura koja izaziva podeljene reakcije u podeljenom društvu. Na jednom koncertu održanom na univerzitetu grupa antikomunista gađala ga je kamenjem, međutim voleli su ga Aljende i njegove pristalice, za predizbornu kampanju Narodnog jedinstva napisao je Venceremos.
Nakon pobede na predsedničkim izborima u septembru 1970, Aljende je održao pobednički govor, a iza njega je bio pano na kom je pisalo: ‚Nema revolucije bez pesama’. To ne važi uvek, ali je važilo za Čile. „Bili su na radiju i na televiziji“, rekla je Džoen Hara magazinu NME 1975. „Tempo pesme je bio silovito oružje… u borbi za svest ljudi.“
Harini hrabrost i ubeđenje delovali su zapanjujuće čak i pre njegove smrti.
Nakon što je Fil Oks, američki trubadur, upoznao Haru u Čileu 1971, rekao je svom bratu: „Upravo sam upoznao onog pravog. Pit Siger i ja nismo ništa u poređenju sa njim. Mislim, on je zaista ono o čemu govori.“
Američki protestni pevači su doživljavali neprijatnosti i bili cenzurisani zbog svojih pesama, Hara je zbog svojih ubijen.
„To je ogroman teret, zar ne?“ kaže Džons. „Čini nam se da u Britaniji imamo protest i nasilje, ali onda pomislite da vas bukvalno mogu privesti na ulici, utamničiti i ubiti…“
„Upozorenje istorije“
Dok je pisao pesme za Even in Exile, Bredfild je sve vreme imao na umu tekst Nikija Vajera za hit If You Tolerate This, Your Children Will Be Next sastava Manic Street Preachers iz 1998. godine.
„Pesma počinje samooptužbom: možeš biti politički aktivan, možeš pisati o politici, ali nikada nećeš biti u stanju da žrtvuješ ono što su ovi ljudi žrtvovali i zato pogledaj svoj odraz u ogledalu i upamti to. Koliko je uverenja do kojih ti je stvarno stalo? Hara je zaista dao život za ono u šta je verovao.“
O ovom osećaju inferiornosti pričao je u jednom podkastu sa aktivistkinjom i veterankom trubadurske muzike Holi Nir.
„Rekla je: ‚Naravno, imao je i on ego, u to ne sumnjajte’. Zbog toga ste uvek u njemu mogli prepoznati običnog čoveka. Naravno, niko nije svetac.“
U Čileu, Viktor Hara ostaje ikona, a njegova smrt je neizbrisiva epizoda u nacionalnoj traumi.
Godine 2003, 13 godina nakon Pinočeovog silaska s vlasti, Stadion „Čile“ je preimenovan u Stadion „Viktora Hara“.
Godine 2009, nakon ponovljene istrage njegovog ubistva, Viktorovo telo je drugi put pokopano na javnoj sahrani uz prisustvo više hiljada ljudi.
Godine 2016, sud u Floridi proglasio je bivšeg čileanskog vojnog oficira Pedra Barientosa odgovornim za Viktorovu smrt. Godine 2018, još osmorica oficira u penziji je proglašeno krivim i osuđeno na zatvorske kazne zbog umešanosti u ubistvo.
Nakon 45 godina, pravda je najzad stigla. „Ja sam jedna od srećnica“, rekla je Džoen Hara nakon presude. „Većina u Čileu, većina porodica, još uvek ne znaju sudbinu svojih najdražih. To je najgora sudbina.“
Pored toga što je Hara nastradao na nesvakidašnje surov i brutalan način, Džons smatra da je pogrešno na to gledati kao na jedinstven slučaj. „Za mene Viktorova smrt predstavlja upozorenje istorije. Pogledajte šta se događa u Portlandu: odvode demonstrante sa ulica. Te snage nisu nestale. Moć uvek strepi od onih koji se pobune i kažu ‚ne, postoji i drugačiji put’.“
Kao što je Bredfild otrkio Harinu muziku slušajući The Clash, on se nada da će se novi slušaoci upoznati sa ovom neobičnom ličnošću preko albuma i podkasta. „Otkrio sam ga preko muzike, a onda je u mojoj glavi neprestano odzvanjao eho,“ kaže on. „Hteo sam da pokažem da je taj eho neprolazan.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
