Za samo nekoliko sati u Beogradu su prvo planuli napušteni vagoni u naselju Rakovica, a potom i stan na Vidikovcu, kada je jedna žena izgubila život – za to vreme beskrajna borba između vatrogasaca i plamena traje širom Evrope.
„Ta žena na Vidikovcu je deseta žrtva ove godine“, kaže Miloš Majstorović, komandant Vatrogasno-spasilačke brigade Beograd, za BBC na srpskom.
„Iako je taj podatak opterećujući i stalno ga imamo u glavi, u isto vreme se ponosimo time da smo direktno iz vatre spasli 44 ljudi.“
Visoke temperature svakog leta prave velike probleme, a situacija je trenutno posebno teška na granici Slovenije i Italije, gde je jedna žena u velikom požaru izgubila život.
U prvom redu borbi protiv vatre, bilo da je leto ili zima, pre svega su vatrogasci.
- „Smena nam traje 24 sata“: Kako su vatrogasci spasili dete u Zaječaru
- Kako je opojni miris lavande nestao u oblaku dima na padinama Fruške gore
- Evropa na udaru toplotnog talasa: Smrtonosni požari se šire Mediteranom
„Rizikujete svakodnevno život da biste spasli nekoga i profesionalno idete tamo odakle svi beže, iako nije lako videti da neko u sekundama gubi sve što je ceo život sticao“, navodi Majstorović.
„Ali osećate ispunjenje kada dobijete zahvalnost nekoga koga ste spasli ili zahvalnost njegovih bližnjih… To je nešto što ne može da se plati i što ne može da se meri ni sa čim.“
Deo tih bitaka protiv starog neprijatelja često su oni koji se time bave volonterski, iz ljubavi – dobrovoljni vatrogasci.
„Mi im služimo kao ispomoć u akcijama – profesionalac je stalno na braniku, a dobrovoljac ima zadatke i ide samo na određene aktivnosti“, kaže za BBC na srpskom Puriša Tripković iz Dobrovoljnog vatrogasnog društva (DVD) Savski venac.
„Naši ljudi su nedavno učestvovali u gašenju požara u kineskom tržnom centru na Novom Beogradu„, dodaje 69-godišnji Tripković, inače dobrovoljni vatrogasac još od 1974. godine.
Stotinak kilometara severnije, meštani banatskog sela Melenci kod Zrenjanina, okupljeni u lokalni DVD, već 147 godina brane mesto od plamena.
„Kod nas je to često porodična tradicija… Imamo ljude koji su četvrta ili peta generacija dobrovoljnih vatrogasaca“, kaže Ivana Stojkov, članica DVD Melenaca, za BBC na srpskom.
„U manjim mestima i selima, gde ne postoji profesionalna vatrogasna brigada, važno je imati lokalni DVD, jer naši ljudi za pet minuta budu na mestu požara – to je velika pomoć profesionalnim jedinicama.“
Ko gasi naše požare i ko ih kači na društvene mreže
„Vatrogasci spasioci“, krupnim belim slovima piše na jednom u nizu crvenih kamiona, parkiranih u garaži Beogradske vatrogasne brigade.
Prošarani su belim ili žutim detaljima i ponekim brojem 193, koji je mnogima spasao život ako su uspeli da ga pozovu na vreme.
Odmah iza, na crnim rešetkama visi vatrogasna oprema – kacige, jakne, pantalone i čizme, spremne da neko u njih u sekundi uskoči i krene ka plamenu.
„Najosnovniji deo posla vatrogasaca je spasavanje ljudskih života“, kaže kratko Miloš Majstorović, sedeći za radnim stolom na kojem je gomila papira, jedna Rubikova kocka i jedan žuti šlem.
Ipak, ne može se do svih stići na vreme.
Majstorović želi da broj stradalih u požarima u Beogradu bude nula, ali kaže da je to „jako teško“, jer je grad „veliki i velikom brzinom se razvija“.
„U većini slučajeva, smrtno stradala lica su socijalno ugrožene kategorije i apelujemo na sugrađane da te ljude prepoznaju i povedu više računa o njima.“
Priča staloženo i elokventno, kao čovek koji je nebrojeno puta preko medija apelovao na ljude da budu pažljiviji kada koriste vatru.
To čini i sada.
Veliki problem, kaže izričito, jeste i to što su ljudi „postali bahati po pitanju paljenja na otvorenom prostoru“.
„To nam stvara velike probleme i imamo veliki broj intervencija, čime rasipamo snage i slabimo najbitniji deo, a to je spasavanje ljudskih života.“
Njegova Vatrogasno-spasilačka brigada ima 730 vatrogasaca-spasilaca, raspoređenih u četiri smene.
U Srbiji, kaže, postoji nešto manje od 3.500 profesionalnih vatrogasaca, a tu je i oko 1.250 dobrovoljnih, pokazuju podaci Vatrogasnog saveza Srbije.
Kada je reč o opremi i vozilima koje koriste, Majstorović navodi da je ona „na pristojnom nivou“ i da „ne zaostaje od evropske“.
„Ima svega što nam je potrebno“, navodi kratko.
Iako ih, dodaje, ljudi uglavnom vezuju za borbu protiv plamena, što jesu dve trećine njihovih intervencija, Majstorović kaže da to nije sve.
„Tu su i tehničke intervencije u saobraćaju, kada treba da isečemo karoseriju i nekoga izvučemo iz kola posle udesa, a spremni smo i za zemljotrese i poplave.
„Prilikom urušavanja jama, kanala, kuća mi smo ti koji reagujemo… Ne pravimo pitanje kakva je to vrsta posla.“
Poslednjih godina postoje drugi problemi – društvene mreže.
„Sve je u brzini delovanja, a ja za naš posao uvek kažem da je jednominutni – vatrogasac za minut mora da bude u kamionu, na putu ka licu mesta i mi to radimo na najbolji način koji možemo, poboljšanja tu nema.“
Međutim, kako kaže, u poslednje vreme često se dešava da ljudi koji se nađu u blizini požara, prvo slikaju plamen i kače to na društvene mreže.
„Kad priđemo, vidimo već tridesetak ljudi i svi snimaju, a niko od njih nije pozvao 193″, kaže Majstorović i sleže ramenima.
„Doduše, dešavalo se i da nas pozovu ljudi koji su objave o požarima videli na društvenim mrežama, pa smo na osnovu njihove informacije intervenisali.“
On zato šalje još jedan apel.
„Kada pozovete 193 i prijavite požar, imaćete vremena za sve, pa slikajte, snimajte i postavljajte to, ako vam je to bitno… Iako, možda, neke stvari i ne bi trebalo snimati.
„Valjda bi primarno i osnovno trebalo da bude da se pomogne ljudima.“
Pogledajte video: Prva žena u istoriji novosadske Vatrogasne brigade
Kako se ponašati kad izbije požar?
Dok pije kafu i pepeo cigarete trese u pepeljari, Majstorović se priseća kako je 1992. postao vatrogasac.
Nije, kaže, nešto razmišljao u poslu vatrogasca, ali je upisao Višu tehničku školu u Novom Sadu, koja se bavila zaštitom od požara.
Mnoga svetska istraživanja, dodaje, kažu da je posao vatrogasaca među najstresnijima na svetu, ali oni su i dalje tu – postoji nešto što im hrani dušu.
„Opterećenje i stres koji doživljavamo su veliki, ali i zadovoljstvo koje osetimo posle uspešne intervencije“, kaže.
O tome kako treba gasiti požar ne voli da priča.
„To je kompleksna stvar, radim to 30 godina i dalje učim“, navodi kratko.
Ipak u jedno je siguran – ljudski faktor je odgovoran za 95 odsto uzroka požara.
„Neki kažu ‘planuo je uređaj ili elektroinstalacije, oni su krivi’ – da, ali opet vatru izazovemo mi nepravilnim postupanjem ili dovođenjem uređaja u stanje neispravnosti.
„Naše instalacije, na primer, u zgradi od dvadesetak spratova, nisu projektovane da izdrže da stanovi imaju po dva ili tri klima uređaja, plus sve ostalo što postoji.“
Zbog toga je, navodi, pre svega važna preventiva, kako do požara ne bi došlo.
Ali šta kada do požara dođe?
„Nemojte nikada spašavati deo imovine za koji mislite da je bitan i na taj način ugroziti život. To je osnova svega“, ističe Majstorović.
„Sledeća stvar je takođe jako bitna – procenite situaciju i napustite prostor.“
Ukoliko je to moguće, vrata i prozore treba zatvoriti, a struju isključiti.
„Ono što je najbitnije, kada više niste ugroženi – pozovite 193, bez obzira koliki je obim požara.“
Kako kaže, vatra se brzo širi i za nekoliko minuta sve može da izgori.
„Samo pozovite i mi ćemo brzo odgovoriti, a što brže reagujemo, biće manje materijalne štete.
„Ako od požara posle ne bude ništa i sami ste sve regulisali, samo ćemo se vratiti u stanicu – bićemo zadovoljni i nećemo se ljutiti“, kaže uz dozu humora u glasu.
Kako se volonterski gasi požar?
„Gledaj, dušo, ovo ti je naša jedinica na međunarodnom takmičenju u Finskoj“, ponosno kaže stariji čovek u plavoj košulji, pokazujući ka velikoj slici okačenoj na zidu.
Zove se Puniša Tripković, ima prosedu kosu, brkove i 69 godina iza sebe.
Član Dobrovoljnog vatrogasnog društva Savski venac je gotovo pola veka i tokom decenija je učestvovao u raznim akcijama – šta posebno pamti?
„Poplave na teritoriji Starog grada tokom osamdesetih godina“, odgovara odmah.
„Izlazili smo na teren sa 40 ljudi – 48 sati smo dežurali i crpeli vodu u objektima oko bivše železničke stanice“, dodaje.
Dobrovoljno vatrogasno društvo Savski venac osnovano je 1947. godine i, prema Tripkovićevim rečima, danas broji „pedesetak članova“, a kroz društvo ih je prošlo „oko 3.500″.
U Beogradu, dodaje, postoji oko 15 aktivnih dobrovoljnih vatrogasnih društava.
Njegovo društvo, kaže, dežura po potrebi, kada su vanredne situacije, ali u prostorijama pre podne uvek ima nekoga.
Deo su Vatrogasnog saveza Srbije, formiranog 1950. godine, koji okuplja sva dobrovoljna društva.
Zakon o dobrovoljnim vatrogasnim društvima. donet je 2018. godine.
On propisuje da se dobrovoljne jedinice formiraju zbog „sprovođenja zaštite od požara, spasavanja ljudi i imovine, sprečavanja i suzbijanja drugih tehničko-tehnoloških nesreća i elementarnih nepogoda“.
Kako se navodi, one mogu biti jedinice prve, druge ili treće kategorije.
I sve se radi dobrovoljno, iz ljubavi.
„Ljudi ovde imaju posao i kada su slobodni oni se odazovu i učestvuju u određenim aktivnostima – kada je to potrebno, izlazili smo i na teren i učestvovali u gašenju vatre, gde smo ispomoć profesionalnim jedinicama jer tamo glavnu reč vodi njihov starešina“, kaže Tripković.
„Ipak, akcenat našeg rada je godinama bio na osposobljavanju i obučavanju mladih, posebno dece, ali i starijih, kao i na održavanju opreme.“
Međutim, kako navodi, poslednjih godina sve je manje ljudi koji žele da budu dobrovoljni vatrogasci.
„Barem je u Beogradu tako“, kaže kratko.
„Ima i mladih, ali odu čim se zaposle, jer im poslodavci ne dozvoljavaju da izađu kad treba… Znate i sami kako je to, svi gledaju samo profit.
„A i kada dođu ljudi često odmah pitaju: ‘Ej, koliko se ovo plaća?'“, navodi.
Ipak, kako kaže, oni koji ostanu brzo zavole život dobrovoljnog vatrogasca i zauvek budu tu.
Jedna od takvih je i 40-godišnja Ivana Stojkov, članica Dobrovoljnog vatrogasnog društva Melenci, mestu od oko 7.000 stanovnika nedaleko od Zrenjanina.
Za njen DVD u Melencima kaže da je „jedna velika porodica koja se svake godine neguje uz obuke, druženja i slične stvari“.
„Imala sam šest godina kada sam se pridružila i dalje vidim tu sliku pred očima“, navodi.
„Komšija je imao svečanu vatrogasnu uniformu – postoji radna i svečana, objašnjava odmah – što je lepo videti i pamtim kad me je u toj uniformi pitao da li želim da budem vatrogaskinja.“
U tom trenutku, navodi uz osmeh, nije ni znala šta to znači.
„Otišla sam da vidim šta se tamo dešava i ostalo je istorija“, kaže i smeje se.
Pogledajte video: Vatrogasac – dobrovoljac sa Evije
Istorija dobrovoljnih vatrogasnih društava posebno je bogata u Vojvodini – njen DVD osnovan je još 1875.
„Svake godine neki novi klinci tu dolaze i oni najvatreniji odrastaju kroz to vatrogasno društvo“, navodi Stojkov, koja se danas bavi zdravstvom i radi u Novom Sadu.
„U delu obuke imamo i prvu pomoć, pa im ja to predajem.“
Najstarije DVD u Srbiji takođe je iz Vojvodine – u mestu Elemir, nedaleko od Zrenjanina, osnovano je davne 1805. godine, piše Dnevnik.
„U opštini Zrenjanin danas postoje 22 dobrovoljna vatrogasna društva, svako selo ima svoje“, objašnjava Stojkov.
Seoska dobrovoljna vatrogasna društva, smatra, zbog blizine značajno mogu da pomognu profesionalnim jedinicama, jer je u borbi protiv plamena svaki sekund važan.
Posebno su, kaže, aktivni tokom leta i u vreme žetve, da se usevima nešto ne bi desilo.
„U letnjim mesecima vatra brzo nastane, tako da se pred žetvu često pravi štab i dežurstva koja traju 24 sata.
„A u našem dobrovoljnom društvu ima više od 100 aktivnih članova – to su oni koji u toku godine imaju deset i više gašenja.“
Kako kaže, svi ljudi koji su deo bilo kog DVD-a moraju da prođu osnovnu obuku, periodično da imaju provere, da budu zdravi, budu punoletni i da nisu osuđivani.
„Nastoji se da i oprema i gašenje budu u skladu sa zakonom – sve ono što rade profesionalne jedinice u obavezi su da rade i dobrovoljne“, kaže izričito.
Pogledajte video: Kako je jedan vatrogasac Ronaldov bes pretvorio u humano delo
Takmičenja i ljubav
„A ovo je u Varaždinu, tu je i muška i ženska ekipa, isto međunarodno takmičenje, a ovo u Francuskoj“, dodaje Tripković koji tren kasnije, nastavljajući obilazak.
Dobrovoljna vatrogasna društva redovno imaju opštinska takmičenja u rukovanju vatrogasnom opremom, a postoje i gradska, regionalna, državna i međunarodna.
„Njih zovu Olimpijadama“, kaže Tripković.
Uspeh na tim takmičenjima veoma se ceni, zbog čega su fotografije učesnika ponosno izložene na zidovima.
„U Banatu je to i u Vojvodini dosta popularno“, kaže i Stojkov.
Kako to takmičenje funkcioniše?
„Dakle, to je suva vežba gašenja požara – bez vode“, navodi Tripković.
„Priprema i postavljanje jedinice kao da gasi požar i svako tu ima šta treba da radi, kao u svakom sportu, a cilj je što brže sve uraditi i sa što manje grešaka.“
Tripković tu ponosno ističe da je njihov DVD prvi u Beogradu, još početkom osamdesetih godina, imao i ženske takmičarske jedinice.
„I danas imamo žensku ekipu, a ima i nekih koje su tu još od 1982. godine.
„One i dalje ponekad idu na takmičenja, da pokažemo da godine nisu bitne za one koji su plemeniti“, navodi, dok mu se brk smeje.
Nedaleko odatle, odmah ispod jedne trofejne ekipe, na zidu ponosno visi i nekoliko dečijih crteža – prikaz kako oni vide vatrogasce.
Na kraju prostorije je i niz pehara, a počasno mesto zauzima zastava dobrovoljnog društva.
„Oformljeno 1947. godine… Ove godine obeležavamo 75 godina od formiranja“, kaže ponosno.
Duž dugačkog stola, prekrivenim roze stolnjakom, izložena je oprema za gašenje – creva, manja i veća, mlaznice i sve drugo što je potrebno.
„Imamo svu opremu, iako smo malo finansijski stisnuti“, kaže Tripković kratko.
„Ipak, uz pomoć Ministarstva unutrašnjih poslova smo sve nabavili, osim vatrogasnog vozila – imamo jedno zastarelo, van upotrebe, tako da nam samo to fali.
„Sada se borimo da nađemo finansijska sredstva da ga nabavimo.“
Istu muku muče i njihove kolege iz Melenaca.
„U poslednjih nekoliko godina je bilo modernizacije, ali problem su vozila koja su u proseku stara 40 ili 50 godina“, navodi Stojkov.
A koju akciju ona posebno pamti?
„Pre četiri godine su se deca, igrajući se, nepažnjom upalila deo trske na jezeru Rusanda i u gašenju je učestvovalo šest ekipa.
„Bilo je interesantno jer su došla dva profesionalna vozila, ali pošto je prostor na kojem je selo trebalo da se brani bio veliki, pozvali su i ljude iz okolnih sela.
„Svi su se odazvali.“
Sagovornici BBC-ja upravo to ističu kao najbolji deo njihovog posla – osećaj kada nekome pomogneš.
„To je plemenitost, kao da radiš u Crvenom krstu… Plemenitost i humanost“, kaže Tripković.
„Svako ko ima nameru da pomogne ljudima mogao bi da bude vatrogasac“, dodaje Majstorović.
Uskoro će, kaže, u penziju i zadovoljan je životom koji je prošao.
„Uvek je to pitanje da li bih ponovo birao isto – bih.“
Pogledajte video: Solidarnost bez granica – spasioci u najugroženijim mestima posle zemljotresa u Albaniji
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
