Jutro u Zaječaru, pred početak radnog vremena. Reke ljudi koje su se nekada slivale ulicama ka lokalnim fabrikama zamenile su gužve u kafeima.
„Nije mi jasno od čega se živi u gradu – ko, gde i šta radi. A kad prođem ulicom vidim puni kafići, ljudi sede, piju“, govori penzioner Dragan Veljković.
Dragan je od 1970-ih godina radio u građevinskom preduzeću Timogradnja, jednom od brojnih industrijskih džinova Zaječara i istočne Srbije.
Decenijama kasnije, nekoliko fabrika iz vremena socijalističke Jugoslavije i dalje radi, ali sa znatno manje zaposlenih.
Većina ih je u stečaju, a njihovi pogoni i zgrade su u ruševinama.
- Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
- Jugoslavija i dalje postoji – na Tviteru: „Sve zemljaci, sve naši ljudi“
- Predmeti iz Jugoslavije i sećanje na „neki bezbrižni, izmišljeni život”
Prvi put na more zahvaljujući firmi
Giganti poput Kristala, Porcelana, Kožarsko-tekstilnog kombinata (KTK) i građevinskog preduzeća Timogradnja nekada su bili simboli Zaječara.
Industrijalizacija je uzela maha posle Drugog svetskog rata, ali povezivanje lokalne privrede sa ostatkom države usledilo je tek posle izgradnje puta Paraćin – Zaječar.
„To je uticalo da negde od 1970. godine krene intenzivnija proizvodnja, zbog toga što se tržište proširilo i što je omogućen lakši transport“, govori za BBC na srpskom Jelica Ilić, istoričarka Narodnog muzeja u Zaječaru.
Pogledajte video o Plavom vozu
Od ovoga je ekonomsku korist imala cela Timočka krajina, jer je pre toga prevoz najviše išao preko železničke pruge i Dunava.
Ilić kaže da su lokalna preduzeća najviše ulagala 1970-ih godina, a proizvodnja i životni standard radnika bili su najveći u prvoj polovini 1980-ih.
Mnoge kompanije su tada imale i odmarališta za radnike.
Porcelan je imao kuće u Sokobanji, KTK nekoliko apartmana u Gamzigradskoj banji, dok je Timogradnja imala odmaralište u Baošićima, na crnogorskom primorju.
Dragan Veljković iz Timogradnje priseća se da su radnici imali obezbeđen prevoz, hranu i smeštaj za „simbolične pare“.
„To je bio šou sa njima kada odu tamo. Neki ljudi su tada prvi put u četrdeset, pedeset godina videli more, osetili slanu vodu“, govori on.
Tih decenija ljudi iz okoline Pirota i sa Stare Planine sjatili su se u Zaječar tražeći posao u fabrikama kablova, konzervi, transformatora…
Na sezonski rad su pristizali i pečalbari iz Crne Trave, Leskovca, Svrljiga i Niša, koji su imali poseban smeštaj u radičkim stanovima „Timogradnje“ i hranili se u menzi.
Broj zaposlenih u tom preduzeću je 1981. bio oko 2.800 – od inženjera i tehničara do građevinskih radnika.
Veljković je radio u Timogradnji od 1976. godine, prvo kao poslovođa u održavanju voznog parka, a onda i kao šef transporta i održavanja.
Kaže da kao društveno preduzeće „nisu nikome polagali račune“, a među radnicima su postojali disciplina i odgovornost.
„Ako se nešto desi rešavali smo probleme samostalno, preko radničkih saveta“, dodaje.
Stotinu kamiona i pedeset valjaka, utovarivača, buldožera, i bagera Timogradnje radilo je na gradilištima u Kladovu, Negotinu, Boru, pa i Beogradu.
Ipak, najviše su gradili u Zaječaru, naročito krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina.
„Mi smo barem deset gradilišta, ako ne i više, stalno imali na teritoriji grada“, navodi Dragan.
Dodaje da je zahvaljujući tim projektima u svakoj zgradi postojalo nekoliko stanova koji su dodeljivani radnicima.
Neretko se dešavalo da čitave porodice nađu zaposlenje u istom preduzeću, pa su u Timogradnji radili i Draganov otac, majka, brat, a kasnije i zet.
Sponzor Crvene Zvezde i „Titanik“ od porcelana
Vest o smrti predsednika socijalističke Jugoslavije Josipa Broza Tita, 4. maja 1980. godine, prekinula je fudbalsku utakmicu u Splitu između domaćeg Hajduka i Crvene Zvezde.
Mnogi se sećaju hiljada navijača koji pevaju „Druže Tito, mi ti se kunemo“, ali ne i da je fudbalerima iz Beograda na dresovima pisalo „Kristal Zaječar“.
To su bile godine kada je fabrika Kristal bila na vrhuncu poslovnog uspeha i zapošljavala više od 5.000 ljudi.
Krajem 1970-ih Kristal je proizvodio 92 odsto kristalnog stakla u Jugoslaviji, kao i 93 odsto od ukupne količine koja se izvozilo.
„To je apsolutno bilo bez konkurencije. Prosto je imao neki monopol u toj oblasti“, kaže istoričarka Jelica Ilić.
Kristalne čaše, činije i ostali proizvodi izvozili su se uglavnom u zemlje istočnog bloka – Sovjetski savez, Rumuniju, Bugarsku, ali i u Ameriku i Kanadu.
„Groblja fabrika“ u „zonama bede“
Zbog sankcija, hiperinflacije, ratova i izolacije 1990-ih fabrike su izgubile vezu sa kupcima, dobavljačima i bankama, kaže Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Kao primer navodi zaječarski Kristal, koji zbog sankcija nije mogao da izvozi proizvode, što je ubrzalo njegovo posrnuće.
„I danas kada putujemo Srbijom, možemo da vidimo groblja od fabrika – kao da je zemlja doživela kataklizmu, odnosno da je prošao neki manji tornado“, kaže Savić.
Jedan od razloga propasti ovih preduzeća je i „neefikasni model tranzicije i privatizacije“ koji se primenjivao posle 5. oktobra 2000. godine i demokratskih promena, smatra.
Savić navodi da je država mogla da pomogne i spasi mnoge firme, ali da nije postojala politička volja.
Propadanje fabrika je uticalo i na životni standard i lokalnu ekonomiju, posebno u gradovima u unutrašnjosti, koji su devedesetih pretvoreni u „zone bede“, kaže on.
Kristal je u početku bio deo kombinata Industrija i rudnici nemetala Zaječar, zajedno sa fabrikom Porcelan.
Vesna Tomić je počela da radi u Porcelanu 1970-ih, kada se firma izdvojila, a napustila ga je neposredno pre propasti preduzeća, 2000. godine.
Radno mesto joj je bilo u ukrasnoj livnici gde je pravila korpe, svećnjake, pepeljare i cvetove koje su lepili na proizvode.
Radila je prvu smenu i imala obaveznu normu. Ukoliko bi posao obavila brže, mogla je da uzme dodatnu pauzu.
„Pepeljarice su se lile iz jednog dela, nije bilo da se secka i ukrašava, i za to je bila norma 52 komada. I svećnjaci za tri sveće – 12 komada u normi“, priseća se Vesna.
Za razliku od Kristala, koji je sponzorisao Crvenu Zvezdu, Porcelan je sponzorisao njenog rivala – beogradski Partizan.
Obe fabrike su imale sopstvene fudbalske klubove, dok je Kristal imao i rukometni i bokserski klub.
Bokseri Kristala postizali su značajne rezultate, poput četvorostrukog prvaka Srbije i dvostrukog vicešampiona Jugoslavije Ljubiše Avramelovića.
Kada su se u Porcelanu pogoršali uslovi, radnicima su isprva deljene „potvrde za kupovinu robe“ u lancu prodavnica koji je tada bio vlasništvo grada.
„Na kraju sam napustila [firmu] kad više nismo primali platu“, govori Vesna, sada nezaposlena, za BBC na srpskom.
Kraj je dočekao i Kristal – od nekadašnjeg giganta ostao je samo natpis na ulazu u parcelu, opustela zgrada i visoki fabrički dimnjak.
Ljubav u doba industrijskih džinova
Vesna je u fabrici Porcelan upoznala budućeg muža, što je bio čest slučaj u to vreme.
Prvi sastanak sa njim ugovorile su joj koleginice, za vreme doručka u fabričkoj menzi, i pojavile se kao podrška.
„Muž moje koleginice je radio sa mojim budućim suprugom i ona je trebalo da nas upozna. Međutim, kada sam sišla u menzu njen muž je sedeo sa drugim tipom.
„Kada sam je pitala da li uopšte zna sa kim treba da me upozna, rekla je da nema pojma. Popadale smo, ja od sramote, koleginice od smeha“, kaže Vesna osmehujući se.
Na poslu su se upoznali i supružnici Radiša i Branka Jevtić, koji su krajem sedamdesetih počeli da rade u fabrici tekstila Timočanka.
„Bila sam vođa lanca, imala sam dvadesetak radnika koje sam opsluživala. Donosila sam konac i drugi materijal za radnice koje su šile na mašinama“, objašnjava Branka za BBC na srpskom.
Njen suprug Radiša kaže da su primanja bila zadovoljavajuća, od firme su dobili stan, a uspeli su da podignu kuću i vikendicu.
„Plate su bile prilično redovne, a mogao si da uzmeš kredit preko firme“, objašnjava Radiša za BBC na srpskom.
Sedamdesetih godina Timočanka se udružila sa fabrikom kože u Kožarsko-tekstilni kombinat (KTK).
Širom države postojalo je oko 60 specijalizovanih prodavnica u kojima su se prodavali KTK proizvodi, kaže istoričarka Jelica Ilić.
U jednoj od njih je penziju dočekala Branka Jevtić. Radiša je Kombinat, koji će kasnije otići u stečaj, napustio 1980-ih.
Ostale samo uspomene na druženje i solidarnost
Od nekadašnje fabrike za proizvodnju mašina i procesne opreme Arsenije Spasić ostala je tek poneka slika, ili možda dokument koji potvrđuje da je postojala.
Fabričke zgrade su srušene pre dve godine i na zgarištu je podignut tržni centar.
Drugi deo parcele od skoro dva hektara pripao je jednom stranom lancu samoposluga.
„Najkrupniji proizvod fabrike bile su kafilerije i separacije koje su tada koštale od 120.000, do 250.000 zapadnonemačkih maraka“, govori Slađan Čočović, nekadašnji likvidator u fabrici.
Proizvodili su i mašine za obradu drveta, rudarske transportere, mašinske kranove, govori za BBC na srpskom Čočović, koji je radio u računovodstvu fabrike od 1986. do 2000. godine.
Kaže da je fabrika preživela sankcije i inflaciju 1990-ih zato što je imala dobar kadar i nestranačkog direktora koji je radio profesionalno, a novac nije rasipao.
„’Arsenije’ nije imao odmarališta, sportske klubove, niti je prosipao pare na proslave, putovanja. Sve što je tu napravljeno i izgrađeno je bilo iz sopstvenih izvora, bez dinara kredita“, naglašava Slađan.
Izvozili su u Rusiju, a imali su kupce i u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji.
Propadanje je, kaže, nastupilo posle 2000. godine, prvenstveno zbog nedostatka ulaganja i dotrajalosti opreme.
Propast industrije i pad broja stanovnika
Između 1961. i 1981. godine broj stanovnika gradskih opština Zaječara se gotovo udvostručio – sa oko 19.000 na skoro 37.000, prema popisu stanovništva.
Istovremeno je opao broj stanovnika prigradskih naselja sa oko 50.000 na nešto manje od 40.000.
Te 1981. godine u Zaječaru je u industriji i građevinarstvu bilo zaposleno oko 13.000 ljudi.
U istim granama 2019. godine radilo je šest puta manje ljudi – svega 1.667 u industriji i 437 u građevinarstvu, prema Republičkom zavodu za statistiku.
Ukupan broj stanovnika Zaječara pao je između 1981. i poslednjeg popisa 2011. godine sa gotovo 77.000 na manje od 60.000.
„To nije bila firma koja je pravila išta potrošački, nego su svi proizvodi bili vezani za neke malo veće investicije. A nažalost, tih desetak godina, slabo je bilo investicija u zemlji“, dodaje Slađan.
Dobro društvo i sjajna radna atmosfera najlepše su uspomene koje je Čočović poneo iz fabrike Arsenije Spasić.
Isto navode Radiša i Branka Jevtić kada se prisećaju Kožarsko-tekstilnog kombinata.
U menzi su proslavljali mnoge praznike – Dan žena, Dan republike, Novu godinu, a mogli su da dođu i gosti koji nisu iz preduzeća.
„Za 8. mart su nam davali poklone, mahom iz proizvodnog dela, ali smo uvek dobijali“, dodaje Branka.
Kažu da su se kolege međusobno poštovale i pomagale, dok se to, po njihovim rečima, danas retko dešava.
Dobar kolektiv imala je i Vesna Tomić u Porcelanu, a solidarnosti među koleginicama nije manjkalo.
„Ako je neko trebalo da izađe ranije, mi mu pomognemo, uradimo neki komad“, kaže Vesna.
„Za koga bi radili kad se ništa ne zida?“
Od nekadašnjih velikana zaječarske privrede i dalje rade pivara, mlekara, Žitopromet, Fabrika mernih transformatora (FMT) i Fabrika kablova.
Početkom juna je u Zaječaru krenula da posluje nemačka kompanija Emoušn, pošto je za potrebe proizvodnje sanitarnih uređaja iznajmila 7.000 kvadratnih metara od slovenačke kompanije Gorenje.
Gorenje je u Zaječar došlo 2011. godine, a sa poslovanjem prekinulo u maju ove godine. Rečeno je da će 80 bivših radnika Gorenja novi posao pronaći u fabrici Emoušn Houm Srbija.
Takođe, irska kompanija Aptiv najavila je krajem 2019. otvaranje fabrike u Zaječaru. Prijave za posao su otpočele u februaru.
Istoričarka Jelica Ilić kaže da je od poslovnog menadžmenta zavisilo kako će neka firma proći kroz devedesete.
„Posle su počeli da se gase i 2006. godine su uglavnom svi zatvoreni“, zaključuje Ilić.
Jedna od kompanija koje su dobro prošle devedesetih je i Timogradnja, u kojoj je radio Dragan Veljković.
Sankcije nisu bitno uticale na njeno poslovanje – pojedini veći projekti su rađeni tada, poput izgradnje novih pogona u zaječarskoj pivari.
„Kad je bilo bombardovanje 1999. godine, mi dobijamo neke informacije – bombardovaće ovo ili ono, a mi rušimo ono što je staro u pivari da bi gradili novo“, govori Dragan.
On smatra da je propadanje počelo posle 2000. godine, jer su od tada poslove uglavnom dobijale nove privatne firme, dok su društvena preduzeća zaobilažena.
Radnici su počeli da podnose tužbe protiv kompanije zbog neisplaćenih zarada, pa je počela prodaja pokretne i nepokretne imovine da bi se otplatili dugovi.
Bivša zgrada direkcije u centru Zaječara, koju meštani i dalje zovu zgrada „Timogradnje“, takođe je prodata.
Veljković je napustio firmu 2006. godine, posle 30 godina rada, a „Timogradnja“ je ubrzo zatim otišla u stečaj.
Postojala je ideja da radnici kupe firmu i nastave poslovanje, ali se od toga odustalo.
„Za koga bi radili kad se ništa ne zida?“ govori Dragan.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
