Zapad, Istok, Hladni rat i muzika: Pesma Intervizije kao hladnoratovski odgovor na Evroviziju

Dok se nalazio iza Gvozdene zavese, Sovjetski Savez nije mogao da se takmiči za Pesmu Evrovizije, pa je organizovao vlastito konkurentsko takmičenje – i nazvao ga Intervizija.

„Sovjetska pevačica je toliko žarko želela da pobedi da je napravila premet na pozornici. Ali spala joj je suknja i pokazala je sve sudijama. Nikad neću zaboraviti lice sovjetskog ambasadora u prvom redu. Smejali smo se kao ludi“ – Jirži Gruza, poljski režiser takmičenja za Pesmu Intervizije

Tokom Hladnog rata, Evropa je bila podeljena betonskim zidom i rivalskim ideologijama.

Istok i Zapad su se nadmetali u svemu.

Zapadni saveznici su imali NATO; Istočni blok je imao Varšavski pakt.

Zapad je imao Zajedničko tržište; Istok je imao Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć.

Zapad je imao takmičenje za Pesmu Evrovizije; Istok je napravio takmičenje za Pesmu Intervizije.

Sovjetski Savez nije mogao da učestvuje na Evroviziji.

Nije bio član Evropske radiodifuzne unije, udruženja zapadnih emitera koje je organizovalo ovaj događaj.

Ali to nije značilo da ljudi iza Gvozdene zavese nisu želeli da nose šljokice i pevaju na sav glas.

Naravno da su želeli.

I tako je komunistički svet stvorio vlastiti muzički festival.

• Gvozdena zavesa, metafora koja je podelila Istok i Zapad
• Pet najvećih mitova o Hladnom ratu
• „Najbolji period u istoriji zemlje“: Zašto Rusi žale za SSSR-om

Intervizija je rođena u avgustu 1961. godine – samo nedelju dana posle pojavljivanja mnogo zlokobnije hladnoratovske ikone, Berlinskog zida.

Sada kada je podela Evrope postala i fizička realnost, muzičari sa Istoka samo su slegli ramenima i uputili se ka brodogradilište u Gdanjsku, u Poljskoj, na socijalistički festival lakih nota.

Nije, međutim, komunistički funkcioner smislio ovu ideju – već jedan poljski pijanista.

Vladislav Špilman bio je jevrejski muzičar koji je radio za poljski radio pre Drugog svetskog rata.

Dvadeset trećeg septembra 1939, dok su nacisti napadali Varšavu i sa kopna i iz vazduha, Špilman je izvodio Šopenov Nokturno u cis-molu uživo u etru.

Biće to poslednja muzička izvedba uživo na poljskom radiju sve do kraja rata.

Decenijama kasnije, Špilman će postati slavan kao junak filma Romana Polanskog Pijanista; preživeo je nacističku invaziju, nemoguće životne uslove u Varšavskom getu i hapšenje.

Njegova porodica bila je ukrcana u voz i poslata u gasne komore.

Ali Špilman je uspeo da pobegne sa železničke stanice i ostatak rata provede skrivajući se.

Posle jednog takvog iskustva, organizovanje muzičkog takmičenja mora da je bila dečja šala.

Uskoro je, međutim, postalo očigledno da brodogradilište nije idealno mesto za Špilmanovo pevačko takmičenje.

Njegova muzička fešta se 1964. godine preselila uz obalu do poljskog odmarališta u Sopotu.

Spektakularni amfiteatar na otvorenom, Šumska opera, postao je svake godine dom Muzičkog festivala u Sopotu.

„Špilman je pozvao pevače iz čitavog sveta, ne samo iz Istočne Evrope“, priseća se poljska muzička novinarka Marija Šablovska.

„Prvobitna ideja bila je da svi oni pevaju poljske pesme“, kaže ona.

„Festival je postao veoma popularan u čitavom istočnom bloku.“

Potom je, sedamdesetih, direktor Poljske televizije odlučio da Festival u Sopotu pretvori u nešto mnogo veće.

„Želeo je da parira Evroviziji“, kaže Šablovska.

„Znao je da je Evrovizija popularna na Zapadu. Mi u Poljskoj nismo mogli da je gledamo, ali smo znali za nju zbog pobedničkih pesama, kao što su ‘Waterloo‘ ili ‘Puppet on a String‘.

„Šef Poljske televizije želeo je da ima istočnu Evroviziju i ovo takmičenje postalo je sredstvo propagande istočnih zemalja.“

Takmičenje je 1977. godine zvanično dobilo ime Pesma Intervizije.

Iza promene imena stajala je čvrsta volja – da se Zapadu pokaže da „bilo šta što vi možete da otpevate, mi možemo još bolje“.

Pogledajte video: Kako i zašto je podignut Berlinski zid

Istočni blok nije naslepo kopirao uspešni format Pesme Evrovizije; postojale su neke ključne razlike.

Kao prvo, zemlji koja bi osvojila glavnu nagradu Intervizije nije bila uvaljena odgovornost organizovanja takmičenja naredne godine: takmičenje se uvek održavalo u Poljskoj.

Kakvo olakšanje za šefove televizija iz drugih zemalja učesnica: nisu morali da brinu oko plaćanja troškova za skupe inostrane prenose.

Na Evroviziji se sve odvijalo tačno u minut.

Izvođači su imali tri minuta da izvedu pesmu, a onda bi se sve promenilo i prelazilo bi se na sledećeg takmičara.

Intervizija je bila manje stroga po tom pitanju, ali to je moglo da zagorča život poljskom televizijskom režiseru Jiržiju Gruzi.

„Jedna Čehoslovakinja se popela na binu i ostala tamo 45 minuta. Pevala je, i pevala, i pevala“, priseća se Gruza.

„Moj posao bio je da je oteram sa bine i umalo me nije strefio šlog. Na kraju se umorila i sama sišla.“

Ponekad se Gruza suočavao sa još većim problemima.

Kao onaj put kad je ruska pevačica Ala Pugačova imala neku vrstu religioznog prosvetljenja na sceni.

Ateistički šefovi poljske televizije nisu bili oduševljeni.

„Na kraju nastupa, Pugačova se prekrstila. Usledio je gromoglasni aplauz.

„Ali šef Poljske televizije me je odvojio u stranu i rekao: ‘Kakav skandal – smanjićemo ti platu.'“

Marila Rodovič predstavljala je Poljsku na prvoj Pesmi Intervizije, ali ona je već nastupala ranije na Muzičkom festivalu u Sopotu.

Godine 1970, njen mikrofon se pokvario usred pesme i ona je briznula u plač.

„U ono vreme se govorkalo da je jedna od mojih rivalki pregrizla kabl mikrofona“, kaže Rodovič.

Na Interviziji se pojavila sa velikim bas bubnjem i činelama vezanim za leđa.

Pevala je o pernatim petlićima i drvenim leptirima, o šećernoj vuni i konjićima za ljuljanje.

Prilično bizarno, ali njeni prateći vokali stajali su pozadi oštreći noževe (možda u slučaju da neko pokuša ponovo da preseče kabl od mikrofona).

Za to vreme, čovek u smokingu držao je veliki štap sa kavezom za ptice na vrhu.

Pred kraj pesme, otvorio je kavez i pustio desetak belih golubova u noćno nebo.

Bila je to teatralna numera, koja ne bi mnogo odskakala ni na Evroviziji.

Nažalost, Rodovič nije oduševila sudije.

Ali je zato osvojila nagradu publike.

„Dobila sam 40 ruža“, priseća se ona kikoćući se.

„I to nije sve“, dodaje.

„Dobila sam i mali fijat. Te večeri, međutim, dali su mi samo ključeve, ali ne i kola.“

Prošlo je više nedelja pre nego što je Rodovič konačno dobila obećani mali fijat.

Ali nije nameravala da ga zadrži.

„Moja dva prateća vokala su mi rekla da moram da ga prodam i da podelim novac između nas troje. Ja jesam prodala fijat.

Ali im nisam dala novac. Moj san bio je da posedujem porše 911.

„Moj prijatelj slavni pijanista prodavao je svoj stari porše. I tako sam posudila još malo novca i otkupila ga od njega.

„Dobila sam auto iz snova, ali sam zato izgubila prateće vokale – napustili su me.“

Sovjetska pevačica Roza Rimbajeva takođe je osvojila nagradu na Intervzijskom takmičenju iz 1977.

Nije dobila ni cveće ni kola.

Samo bokal i šest čaša, pod pokroviteljstvom Baltičkog transportnog preduzeća.

Imala je svega 19 godina kad ju je Sovjetski Savez izabrao da predstavlja zemlju na takmičenju.

Govoreći preko telefona iz rodnog Kazahstana, ona priznaje da je bila izuzetno nervozna.

„Bilo je to moje prvo putovanje u Evropu. Osećala sam ogromnu odgovornost zato što predstavljam jednu tako veliku zemlju kao što je bio Sovjetski Savez.

„Vratiti se kući bez nagrade bilo bi veoma neprijatno.“

Učešće na Interviziji nije bilo ograničeno samo na Sovjetski Savez i njene satelitske države.

U pokušaju da nadmaši Evroviziju i predstavi se kao najveći muzički festival na svetu, komunistička konkurencija bila je otvorena za muzičare iz čitavog sveta.

Čest gost bila je Kuba.

Da sve bude čudnije, isto tako i Finska.

Možda je nezadovoljstvo Finske zbog večitih neuspeha na Evroviziji navelo ovu zemlju da se okrene Istoku u potrazi za muzičkim takmičenjem na kom ima neke šanse za pobedu.

Ili je to možda bilo zbog njene rešenosti da ostane izričito nesvrstana u Hladnom ratu, pa je osećala dužnost da nastupa i na Interviziji i na Evroviziji.

Koji god bio pravi razlog, Finska je na Interviziju 1980. poslala jednu od najvećih zvezda.

Marion Rung je predstavljala Finsku na Pesmi Evrovizije 1962. godine sa veselom numerom „Tipi-tii“ (osvojila je sedmo mesto).

Vratila se 1973. sa pesmom „Tom tom tom“ (šesto mesto).

Na Interviziji, Rung je pevala potresnu baladu „Gde je ljubav?“ (pitanje koje bi moglo biti upućeno žiriju koji deli poene na Evroviziji).

Međunarodni žiri u Sopotu ju je obožavao i ona je glatko trijumfovala.

„U ono vreme, Intervizija je bio mnogo veći festival od Pesme Evrovizije“, kaže mi Rung preko telefona iz Finske.

„Mislim da su tamošnji muzičari na neki način bili još bolji. Zato što danas imam osećaj da na Evroviziji nije mnogo važno da umete da pevate.“

„Moja pobednička pesma ‘Gde je ljubav?’ jedan je od najvećih hitova koji sam ikada imala. Ljudi ga još traže, a ja ga i dalje pevam od srca.

„Ta pesma mi mnogo znači zato što je ova pobeda dala veliki vetar u leđa mojoj karijeri.“

Koliko evrovizijskih pobednika uopšte može da kaže tako nešto?

Kao i jednog zajedničkog takmičara poput Finske, ova dva muzička takmičenja delila su i uzburkanu političku pozadinu.

Evrovizija je često bila optuživana da joj je bitnija politika od pop muzike.

• Rusiji ipak zabranjen nastup na Evroviziji
• Evrovizijski put Jugoslavije – od socijalističkog autsajdera do festivalskog pobednika
• Pet razloga zašto se raspao SSSR

A stvari nisu bile mnogo bolje ni sa druge strane Gvozdene zavese.

Uzmite, na primer, 1971. godinu.

Te godine, zvezda najsličnija Klifu Ričardu koju je imao Sovjetski Savez Lav Leščenko proveo je čitave mesece pripremajući se za Međunarodni muzički festival u Sopotu.

Unija kompozitora Sovjetskog Saveza izabrala ga je da predstavlja domovinu neobično naslovljenom pesmom „Balada o bojama“.

Ali nedelju dana pred takmičenje, Leščenka je pozvalo sovjetsko ministarstvo kulture.

„Zamenik ministra rekao mi je da je došlo do promene planova i da ja neću ići“, priseća se on.

„Rekli su mi da su poljski organizatori takmičenja u tajnosti obećali da će pomoći da SSSR osvoji glavnu nagradu.

„A savet u zadnji čas od poljskih drugova bio je da pošalju pevačicu, a ne pevača.“

Sa svega nekoliko dana do početka takmičenja, moldavska pevačica Marija Kodreanu zamenila je besnog Leščenka.

Tek će kasnije biti otkriven pravi razlog ove zamene.

Pre nego što je postao generalni sekretar sovjetske komunističke partije, Leonid Brežnjev bio je lokalni šef partije u južnoj sovjetskoj republici Moldaviji.

Smatra se da je iznenađujuća odluka da se u Sopot pošalje moldavska pevačica potekla od samog Brežnjeva ili od njegovih bliskih saradnika koji su želeli da se dodvore šefu.

Bilo bi to kao da je britanski premijer intervenisao da učesnik na Pesmi Evrovizije potekne iz njegove domaće izborne jedinice.

Ko god da je doneo tu odluku, bila je katastrofalna – i muzički, i politički.

Prema ruskom dnevnom listu Komersantu, Kodreanu je bila potpuno nepripremljena za takmičenje i bilo joj je potrebno dodatno vreme za probe u Sopotu da bi naučila pesmu.

To je značilo manje vremena za probe za druge zemlje, kao što su Čehoslovačka i Mađarska, izazvavši plimu nezadovoljstva u čitavom Istočnom bloku.

U izveštaju posle takmičenja, sovjetski konzul u Gdanjsku drug Borisov je napisao:

„Čehoslovačka i mađarska delegacija izrazile su veliko nezadovoljstvo zbog situacije“.

„Jedan od Čeha izneo je veliki broj antisovjetskih komentara, optuživši sovjetsku delegaciju da se ponaša kao da je ovo njihova zemlja i da krši sva pravila.“

Kodreanu je dala sve od sebe, ali nije joj bilo suđeno.

U glavnom takmičarskom programu, SSSR je na kraju bio četvrti.

Moskva nije volela da prizna grešku u bilo čemu.

Ali Sovjeti su bili svesni da su ovaj put uprskali stvar.

• Kako su Sovjeti osvojili Britaniju na fudbalskom terenu
• Kada se sudare sport i politika: Istorija otkazivanja i bojkota Olimpijskih igara
• Ko su danas ruski komunisti

Naredne godine, Leščenko je rehabilitovan i poslat u Sopot, gde je osvojio glavnu nagradu (što samom britanskom Klifu Ričardu nikada nije pošlo za rukom na njegova dva učešća na Evroviziji).

Sovjetski ponos tako je bio zalečen.

Sudeći po negativnom prijemu sa kojim je publika u Sopotu dočekivala neke sovjetske muzičare, Poljskoj se očigledno nije dopadalo što je sovjetska lutka na koncu.

„Ponekad čak ni dobrim muzičarima iz Sovjetskog Saveza nije ukazivano dužno poštovanje i gledaoci bi im zviždali“, priseća se Evgenijuš Terlecki, generalni direktor Baltičke umetničke agencije, koja je pomagala u organizaciji takmičenja.

„Rusi su kao narod u redu. Ali Sovjetski Savez kao zemlja i kao vlada uradio je mnogo loših stvari, a mi to ne zaboravljamo.“

Čak je i voditelj Pesme Intervizije Jacek Bromski koristio svaku priliku da se našali na račun Moskve.

„Naravno, znao sam kakva su pravila“, kaže Bromski.

„Nisam mogao da kažem: ‘Mrzim Staljina, Lenjina i sve ostale komunističke svinje’, zato što bi me verovatno strpali u zatvor.

„Ali to me nije sprečavalo da govorim neke stvari između redova, zato što biste dobijali veliki aplauz od publike.

„Na primer, zbrajali smo glasove baš kao što to rade na Evroviziji. Zvao sam svaki glavni grad i zamolio bih ih da saopšte svoje rezultate glasanja.

„Jedne godine sam zvao Moskvu, ali niko se nije javljao. I zato sam rekao: ‘Moskva, Moskva – probudi se!’ Na šta sam dobio ogroman aplauz iz publike. ‘Moskva, da li spavaš? Probudi se!’ Svi su se smejali.

„Na kraju sam rekao: ‘Bolje da ih ostavimo da spavaju.’ Taj deo je kasnije isečen.“

Za milione gledalaca u sovjetskom bloku, muzičko takmičenje samo po sebi nije bilo ono što ih je zadržavalo pred TV ekranima, već su to bili nastupi između pesama.

U Sopotu su gostovala velika imena sa Zapada, između ostalih Glorija Gejnor, Petjula Klark i Boni-M.

Bila je to retka prilika da ljubitelji muzike sa Istoka okuse malo Zapada.

„To je bio kao prozor u slobodan svet za nas“, kaže Šablovska.

„Bio je to kao dašak svežeg vazduha za nas. Jer najednom, te dve ili tri večeri, imali smo zapadne zvezde, imali smo koncerte na prelepom mestu i osećali smo se slobodno. Bilo je to fantastično.“

Zato je Intervizija postala obavezna za gledanje širom Istočne Evrope.

Kao posledica toga, voditelj Bromski je postao slavno ime od Vladivostoka do Varne.

Ali on je to shvatio tek kad je odleteo za Moskvu da bi gostovao na filmskom festivalu.

„Po Crvenom trgu je bio prostrt crveni tepih a na tom crvenom tepihu se nalazio Robert de Niro“, priseća se Bromski.

„Prišao sam mu i počeo da razgovaram s njim. Odjednom, preskočivši konopac, dotrčao je jedan mladić sa beležnicom i olovkom, očigledno želeći autogram.

„Stao sam u stranu, zato što sam mislio da će tražiti autogram od Roberta De Nira.

„Ali on je rekao: ‘Gospodine Bromski, gospodine Bromski, da li mogu da dobijem vaš autogram?’

„Nisam shvatio da sam popularan u Rusiji i da je čitava Rusija gledala Pesmu Intervizije.“

Baš kao što je komunizam voleo sebe da doživljava moralno nadmoćnim u odnosu na kapitalizam, tako je i Intervizija tvrdila da je veselija, kulturnija i manje komercijalna od Pesme Evrovizije.

Iza kulisa, međutim, moral bi ponekad ostajao po strani.

„Jedne večeri posle proba imali smo kasnu večeru u Grand hotelu“, kaže režiser takmičenja Gruza.

„Na pozornici u restoranu u toku je bila kasna noćna predstava za goste. Jedna devojka je plesala i izvodila striptiz.

„Potom je uzela upaljenu baklju, praveći razne pokrete s njom i pokušavala da je stavi u različite delove tela. Na kraju je stavila baklju između nogu.

„Svi mi koji smo sedeli tamo prevrtali smo očima. Bili smo paralisani.“

• Kako je invazija okončala Praško proleće 1968. godine
• Plišana revolucija: Praški duhovi komunizma
• „Presecanje Gvozdene zavese“: Nemački piknik ka slobodi

Ali u leto 1980, muzički festival bio je poslednja stvar na pameti organizatora Intervizije.

U brodogradilištu Lenjin u Gdanjsku, štrajkovale su hiljade radnika.

Njihova industrijska akcija predstavljala je direktan izazov za komunistički sistem i bilo je to mesto nastanka pokreta Solidarnost.

Sve se to dešavalo tu odmah iza ćoška, nedaleko od Sopota i takmičenja za Pesmu Intervizije.

„Mislim da je štrajk u brodogradilištu izbio upravo zbog Intervizije, da bi se pročulo za njega“, kaže Bromski.

„Znali su da će biti prisutno mnogo međunarodnih novinara, mnogo stranih gostiju, tako da su ga namerno pokrenuli.“

Takmičenje se nastavilo, ali su svi bili nervozni.

„Vladala je velika napetost“, priseća se Gruza.

„Sećam se da je došlo do velike galame na pozornici. Eksplodirala je sijalica.

„Dva minuta kasnije, čitav orkestar bio je u autobusu i pokušavao da pobegne. Uplašio ih je zvuk pucanja sijalice.

„Mislili su da je bomba, ili pokret otpora, ili već tako nešto.“

„Te godine jedan od poljskih pevača imao je pesmu pod naslovom ‘Naša kuća gori'“, kaže Bromski.

„Znao sam da je potpredsednik Poljske televizije zadužen za politička pitanja bio prisutan na takmičenju.

„I onda sam se našalio s njim. Rekao sam mu: ‘Misliš li da je bezbedno da imamo pesmu koja se zove ‘Naša kuća gori’ dok imamo štrajkove u brodogradilištu u Gdanjsku?

„Kasnije sam primetio da su promenili naslov pesme.“

Posle 1980. godine, više nije bilo takmičenja za Pesmu Intervizije.

Naredne godine poljske vlasti su uvele vanredno stanje.

Na ulice su izašli tenkovi i došlo je do sukoba između demonstranata i policije.

Kad je takmičenje ponovo počelo da se održava nekoliko godina kasnije, vratilo se pod starim imenom: Muzički festival u Sopotu.

U Hladnom ratu za muziku, Evrovizija je izašla kao pobednik.

Bila je to najava svega onoga što će uslediti.

Nedugo zatim, srušen je Berlinski zid, a komunizam je otišao u istoriju.

Veći deo Istočnog bloka postao je deo ujedinjene Evrope i Evrovizije.

Ali onima na Istoku koji su se makar trudili da stvore alternativu Pesmi Evrovizije, imam da poručim sledeće:

Hvala vam za muziku, za pesme koje još uvek pevam. Na svoj radosti koju nam one i dalje donose…

Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]