„Ako ne prevodim na ruski, druga deca ne razumeju nijednu lekciju“, kaže Kim Jana, 11-godišnja učenica Osnovne škole Dunpa u Asanu, gradu nedaleko od južnokorejske prestonice Seula.
Jana najbolje govori korejski u njenom razredu, dok većina od 22 drugara iz razreda govori ruski, a nivo korejskog je šarolik.
Zapravo, skoro 80 odsto učenika ove škole se smatra „multikulturalnim đacima“, što znači da su strani državljani ili imaju roditelja koji nije korejski državljanin.
„Teško je dobiti tačne podatke jer su roditelji raznih nacionalnosti i imaju različite vrste boravka“, kaže Ču Dae-jeol, nastavnik zadužen za nastavu „ali se veruje da većinu multikulturalnih učenika čine etnički Korejci koji su živeli na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza (SSSR)“.
Njihovi preci su iz Koreje emigrirali na daleki istok Ruskog carstva krajem 19. i početkom 20. veka.
Mnoge od ovih porodica su deportovane u središnju Aziju 1930-ih tokom „čišćenja granica“, politike koju je sprovodio Josif Staljin, vođa Sovjetskog Saveza.
Živeli su u bivšim sovjetskim republikama kao što su Uzbekistan i Kazahstan i vremenom su prestali da govore korejski jer je to bilo zabranjeno.
- Zašto roditelji u Južnoj Koreji dobrovoljno idu u samice
- Oskar, „Parazit“ i stvarni svet: Oni žive u mračnim podrumima Seula
- Južnokorejski političar krivi žene za sve veći broj samoubistava muškaraca
- Život u južnokorejskom selu na par metara od granice sa Severnom Korejom
Janina porodica se vratila u Južnu Koreju pre sedam godina i sada mnogi slede njihov primer.
„Korejski sam naučila igrajući se sa korejskim drugarima u predškolskoj ustanovi, ali sada u školi ima mnogo više dece koja ne govore korejski“, kaže ona.
U Osnovnoj školi Dunpu, 26,6 odsto učenika se smatralo multikulturalnim 2018. godine, a ove godine je taj broj dostigao 79,3 odsto.
Ovi podaci nisu iznenađujući, jer broj etničkih Korejaca koji imaju državljanstvo druge države u Asanu raste brže nego u bilo kom drugom delu Južne Koreje.
U gradu ih je 2010. godine živelo manje od 300, ali se broj povećao 52 puta do 2023. godine.
Nakon odluke Ustavnog suda 2001. godine kojom je proširena definicija „sunarodnika“, Južna Koreja je počela da odobrava boravak etničkim Korejcima koji žive u Kini i bivšim sovjetskim republikama.
Međutim, broj etničkih Korejaca sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza počeo je naglo da raste 2014. godine kada im je dozvoljeno da dovedu članove porodice.
Ranije je većina ovih etničkih korejskih imigranata bila iz Kine i govorili su korejski.
Ali broj etničkih Korejaca iz bivših sovjetskih republika koji ne govore korejski je naglo porastao.
Prošle godine u zemlji je živelo oko 105.000 ovih etničkih Korejaca – skoro pet puta više nego pre deset godina.
Južna Koreja se suočava sa demografskom krizom.
Uprkos izdašnoj novčanoj pomoći i stambenoj podršci, zemlja ima najniži priraštaj stanovništva na svetu, koji iz godine u godinu opada.
Priraštaj je 2023. godine bio 0,72, što je znatno ispod stope nataliteta od 2,1 koja je potrebna za održavanje stabilnog broja stanovništva bez značajne imigracija.
Procene ukazuju da ako se ovaj trend nastavi, broj stanovnika Južne Koreje bi mogao da se prepolovi do 2100. godine.
Pogledajte video: Ostrvo starih na kojem živi samo četvoro dece
Ministarstvo zapošljavanja i rada Južne Koreje kaže da će zemlji biti potrebno još 894.000 radnika, posebno u uslužnim delatnostima, da bi „ostvarila dugoročne projekcije ekonomskog rasta“ u narednoj deceniji.
„Iako se izdavanje korejske vize etničkim Korejcima koji žive u inostranstvu često smatra vidom podrške, ta mera prvenstveno služi za obezbeđivanje stabilne radne snage za proizvodnju“, kaže Čoi Seori, istraživačica u Centru za istraživanje migracija i obuku imigranata.
U Asanu, mnogi etnički Korejci iz bivših sovjetskih republika žive u blizini industrijskog parka u kojem se nalaze fabrike podizvođača kompanije Hjundai motor (Hyundai Motor).
Ni Denis iz Kazahstana je jedan od njih.
„Ovih dana ne viđam Korejce u fabrici“, kaže on.
„Oni misle da je posao težak, pa brzo odlaze.
„Više od 80 odsto ljudi sa kojima radim su etnički Korejci iz bivših sovjetskih republika“.
„Bez njih, ove fabrike ne bi radile“, kaže Li koji je zadužen za regrutaciju radnika i koji je zamolio da ga potpišemo samo prezimenom.
Većina ostalih radnika migranata, koji nisu etnički Korejci, imaju kratkoročne radne vize koje im omogućavaju da ostanu u zemlji samo četiri godine i 10 meseci.
Da bi obnovili vize, moraju da se vrate u njihovu matičnu zemlju i tamo borave najmanje šest meseci.
Ali etnički Korejci sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza mogu da produžavaju boravak u Koreji svake tri godine bez obaveze da napuštaju zemlju.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Segregacija u školi i drugim aspektima života
Etnički Korejci iz bivšeg SSSR-a naseljavaju se i u drugim industrijskim gradovima, kao što su Kvangdžu, na jugozapadu, i Inčon, lučki grad na severozapadnoj obali zemlje.
Ali imigranti se suočavaju sa izazovima, kao što je to slučaj u Asanu i Osnovnoj škola Dunpu.
„Korejska deca se igraju samo sa Korejcima, a ruska deca se igraju samo sa Rusima jer ne mogu da komuniciraju“, kaže 12-godišnji učenik Kim Bobi.
Jana to potvrđuje i dodaje da se često svađaju jer ne mogu da komuniciraju.
Kako bi se prevazišle jezičke barijere, Osnovna škola Dunpo svakodnevno održava dvočas korejskog jezika za strane učenike, ali je i pored toga učiteljica Kim Eun-ju zabrinuta.
„Mislim da mnoga deca jedva razumeju lekcije na časovima a prelaze u više razrede“, kaže ona.
Ostali časovi se održavaju na korejskom, a Jana kaže da „vreme brzo prolazi“ jer je tokom časova mnogim učenicima potreban prevod.
Poznato je da se škole u Južnoj Koreji takmiče koja će đacima pružiti više znanja, pa ova škola gubi učenike, jer roditelji strahuju da će se prisustsvo multikulturalnih učenika odraziti na obrazovanje njihove dece.
„Bila sam malo zabrinuta kada sam moju ćerku prebacila u ovu školu“, kaže Park Hana, čija porodica potiče iz Asana.
Njenu osmogodišnju ćerku je prošle godine upisala u Osnovnu školu Dunpu.
„Iako je susedna škola pretrpana, mnogi roditelji radije njihovu decu upisuju tamo“.
Zamenik direktora Kim Guen-tae kaže da je veliki izazov voditi školu u kojoj je oko 80 odsto učenika definisano kao multikulturalno.
Dodaje da je ranije, kada je ovih učenika bilo manje, bilo lakše učiti korejski van škole jer je većina njih imala jednog roditelja Korejca.
Broj multikulturalnih učenika koji se upisuju u srednje škole je nešto niža nego broj lokalnih đaka, pokazuju podaci nacionalnog istraživanja sprovedenog 2021. godine.
Park Min-jung, istraživač u Centru za istraživanje migracija i obuku imigranata, brine da će ako ne dobiju potrebnu podršku sve više etničkih Korejaca iz bivših sovjetskih republika napuštati školu.
„Ako se ovako nastavi, zabrinut sam kako će deca živeti u Koreji u budućnosti“, kaže nastavnik Ču.
Segregacija postoji i van škole.
Na primer u Asanu, više etničkih Korejaca iz bivših sovjetskih republika se nastanjuje u starom delu grada, dok se lokalno stanovništvo seli u novi deo.
Ni, radnik u fabrici, koji je se sa suprugom i petoro dece iz Kazahstana doselio u Južnu Koreju 2018. godine, kaže da je primetio da su se mnoge njegove komšije Korejci iselili iz njihove zgrade.
„Čini se da Korejci ne vole da im komšije budu etnički Korejci iz bivših sovjetskih republika“, kaže on uz kiseo osmeh.
„Ponekad nas Korejci pitaju zašto im se ne osmehujemo.
„Prosto smo takvi, nije zato što smo ljuti.
„Ali ljudi koji nas ne poznaju misle da smo ljuti“.
Kaže da je bilo nesuglasica između dece u njegovom komšiluku i da je čuo za slučajeve da su deca etničkih Korejaca iz bivših sovjetskih republika bila „gruba“ tokom svađa.
„Posle toga, korejski roditelji govore njihovoj deci da se ne igraju sa našom decom. Mislim da to vodi ka segregaciji“.
Pogledajte i ovaj video: Najteži ispit koji mladim Korejcima određuje budućnost
Nepostojanje imigracione politike
Primer grada Asana u pogledu prihvata etničkih Korejaca iz inostranstva odslikava izazove sa kojima se Južna Koreja suočava u rešavanju pitanja imigracije.
To je kontroverzno pitanje u zemlji koja je jedna od etnički najhomogenijih na svetu.
„Već postoji značajan psihološki otpor prema prilivu etničkih Korejaca koji ne izgledaju drugačije od nas, pa sam zabrinut kako će Koreja moći da prihvati druge imigrante u budućnosti“, kaže Seong Dong-gi, stručnjak za etničke Korejce u bivšim sovjetskim republikama na Univerzitetu Inhi.
Li Čang-von, direktor Centra za istraživanje migracija i obuku imigranata, je saglasan: „Nacionalna vlada nema jasan plan za imigraciju, i nije se na vreme razmišljalo o dovođenju stranaca radi rešavanja problema nedostatka stanovništva u zemlji“.
Prošle godine, u Južnoj Koreji je živelo oko 760.000 etničkih Korejaca iz Kine i zemalja ruskog govornog područja, koji su činili oko 30 odsto stranaca u zemlji.
Južna Koreja je takođe popularno odredište za radnike iz zemalja kao što su Nepal, Kambodža i Vijetnam, a 2023. godine u zemlji je živelo oko 2,5 miliona stranaca.
Većina njih obavlja fizičke poslove, a samo 13 odsto ima profesionalna radna mesta.
Li kaže da je trenutna imigraciona politika „u velikoj meri usmerena na niskokvalifikovane radnike“, što stvara „uvrežen stav“ da stranci samo neko vreme rade u Južnoj Koreji, a zatim odlaze.
Zbog toga se malo raspravlja o dugoročnom naseljavanju svih imigranata, kaže on.
„Nadam se da kriza koju imamo u vezi sa brojem stanovnika može da bude katalizator za naše društvo da drugačije gleda na imigraciju“, kaže istraživačica Čoi.
„Sada je vreme da razmislimo o tome kako da ih integrišemo“.
Uprkos nekim izazovima, Ni nije zažalio zbog odluke da se preseli u Južnu Koreju.
„Za moju decu ovo je dom.
„Kada smo posetili Kazahstan, upitali su: „Zašto smo ovde? Želimo da se vratimo u Koreju“.
Pogledajte video: Problemi južnokorejskih seks radnica
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
