Zašto je nekim ženama sve teže da prijave uznemiravanje na poslu

Dajen oko šest godina radi u softverskoj kompaniji u Njujorku.

Prve dve od tih godina, uživala je u poslu.

Onda je dobila novog šefa i sve se promenilo.

„Bilo je od početka očigledno da mu se ne dopadam“, objašnjava Dajen (37), koja se identifikuje kao Amerikanka azijskog porekla.

„Tražio bi od mene da obavljam poslove koji su bili objektivno ispod mog platnog stepena. Zatim bi me kritikovao pred kolegama i optuživao da ne sledim uputstva, iako jesam to radila.“

Dajen kaže da je, u jednom trenutku, njen šef počeo da je ismeva pred njenim timom za sve, od toga šta je jela za ručak, do povremene slovne greške u mejlu.

• „Tražili su da pospremim kancelariju“ – žene koje odbijaju seksističke zadatke na radnom mestu
• Iako sve više ljudi radi od kuće, maltretiranje zaposlenih „suptilnije i naprednije“
• Da li lepi ljudi više zarađuju

Dajen i dalje radi za istog šefa.

Iako kaže da su se stvari neznatno popravile, što ona pripisuje zajedništvu njenog tima, dodaje da se i dalje oseća „uznemiravano“.

A opet nije prijavila njegovo ponašanje menadžeru za ljudske resurse ili nekoj višoj instanci.

„Imam osećaj da bi to samo pogoršalo stvar. Kad bih se požalila, oni ga se ne bi rešili jer je cenjen u kompaniji i dobar u svom poslu“, objašnjava ona.

„Ali bi to značilo da ću morati da živim sa reputacijom nekoga ko nema smisao za humor – ili nekoga ko želi da ‘otkaže’ druge – a to je definitivno nešto što ne želim.“

Ona kaže da, posebno u ovom trenutku, ne želi da prijavi šefa.

„Situacija na tržištu rada je teška. Ne mogu da rizikujem da se nađem u situaciji u kojoj ću morati – ili čak očajnički želeti – da radim na nekom drugom mestu.“

Svetski podaci pokazuju da je uznemiravanje na radnom mestu – koje uključuje dela kao što su uporna neželjena udvaranja ili, kao u Dajeninom slučaju, maltretiranje – u ogromnom skoku, a da ono neproporcionalno pogađa žene i manjine.

I zaista, brojke iz 2023. godine iz Deloitovog godišnjeg izveštaja Žene na poslu pokazuju da nekih 44 odsto žena od anketiranih 5.000 iz 10 zemalja kaže da su doživele uznemiravanje, mikro-agresije ili oba na radnom mestu tokom 2022.

Ali dok je statistika sama po sebi zabrinjavajuća, ono što možda brine još i više je to što je deo žena koje su doživele uznemiravanje, ali su odlučile da ga ne prijave veoma visok – možda čak i u porastu.

Deloitovi istraživači otkrili su da je samo 59 odsto žena koje su rekle da su bile uznemiravane prijavilo incidente poslodavcu, što je pad u odnosu na 66 odsto u istraživanju iz 2022. godine.

„To je zabrinjavajući pad, jer otkriva da se previše žena ne oseća slobodno da prijavi uznemiravanje, a taj procenat samo raste“, kaže Ema Kod, Deloitova liderka za globalnu inkluziju, koja radi u Velikoj Britaniji.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Stručnjaci iz pravnih, ekonomskih i oblasti ljudskih resursa kažu da su razlozi za pad broja prijavljivanja najverovatnije rezultat mešavine više faktora: od straha od odmazde, pa sve do osećaja da to ponašanje ili dela možda nisu dovoljno ozbiljni da zasluže prijavljivanje.

A neki stručnjaci kažu da bi broj onih koji nisu prijavili uznemiravanje mogao da raste i zbog aktuelne teške ekonomske situacije i nestabilnog tržišta rada – dva faktora koja su tradicionalno neproporcionalno pogađala zaposlene žene.

I zaista, Ema Kod ističe da je otprilike petina žena koje su doživele uznemiravanje na poslu, ali su odlučile da ga ne prijave, rekla da je njihova odluka bila motivisana zabrinutošću da će prijavljivanje takvog ponašanja negativno uticati na njihovu dalju karijeru.

Ali stručnjaci su saglasni da će neprijavljivanje uznemiravanja ili nestvaranje radnog okruženja u kojem se žene osećaju slobodno da prijave problematično ponašanje samo dodatno pogoršati problem.

Međutim, ako ekonomsko okruženje postane još neizvesnije, onda bi žene mogle da se nađu u položaju dvostrukog pritiska: da osećaju da su primorane da oćute neprimereno ponašanje na radnom mestu, dok istovremeno brinu za sigurnost svog posla i nastavak karijere.

Zauzvrat, to bi u budućnosti moglo da učvrsti kulturu ćutanja i stvori još više prepreka ženama koje žele da napreduju u karijeri.

Nova savršena oluja

Čak i pre pandemije, podaci su pokazivali da se žene suočavaju sa većim profesionalnim preprekama na radnom mestu od njihovih muških kolega.

Istraživači su otkrili da plate žena u proseku rastu sporije od muških, a u prošlosti su žene bile ređe unapređivane od muškaraca.

Verovatnije je i da će dobiti strožu kaznu od muškaraca za propuste i greške.

Studija objavljena u Harvard biznis rivjuu pokazala je da su finansijske savetnice 20 odsto sklonije da izgube posao, u poređenju sa muškim savetnicima, kad „izazovu incident ili počine neku grešku“ – na primer, kršenje propisa.

Žene, pokazala je studija, takođe su 30 odsto manje sklone da pronađu novi posao posle jednog takvog propusta.

A tokom proteklih nekoliko godina, ženama je bilo sve teže da napreduju na tržištu rada.

Kovid-19 je doveo do neproporcionalnih gubitaka poslova za žene i, iako su se stope zaposlenosti uglavnom vratile na nivo pre pandemije u zemljama, poput Amerike i Velike Britanije, žene su i dalje prezastupljene u poslovima i poslovnim granama koje su podložnije ekonomskim šokovima, kao što su maloprodaja ili uslužne delatnosti u prehrani.

One su isto tako sklonije stresu, anksioznosti i sagorevanju.

Stručnjaci kažu da je moguće da ovaj pojačani osećaj neizvesnosti obeshrabruje žene više nego ikad kad treba da ukažu na uznemiravanje na radnom mestu.

Studija iz 2019. godine vanredne profesorke sociologije sa Univerziteta Viskonsin-Medison Kloi Grejs Hart pokazala je da kada žena prijavi iskustvo seksualnog uznemiravanja, to može da ugrozi njen lični osećaj da će dobiti zasluženo unapređenje.

„Pod pretpostavkom da žene to osećaju – a intervjuisala sam žene koje su zaista osećale – onda je logično da neće biti spremne da prijave seksualno uznemiravanje ako su zabrinute za bezbednost svog posla“, kaže Hart.

Žene su u nekim situacijama na poslu možda posebno demotivisane da prijave uznemiravanje i zlostavljanje, kaže Sara Rasel, advokatkinja za zaposlenje iz Mančestera u Velikoj Britaniji.

Žene koje imaju loše plaćene poslove ili koje su na ugovorima „nula sati“ – aranžmanima u kojima poslodavac nije u obavezi da obezbedi minimalan broj radnih sati zaposlenima – posebno su ugrožene.

Deloitovi istraživači su otkrili da je samo 59 odsto žena koje su rekle da su uznemiravane prijavilo te incidente poslodavcu, što je pad sa 66 odsto iz ankete za prethodnu godinu

„Finansijska ugroženost se prenosi na seksualnu ugroženost“, kaže Rasel, a finansijska ugroženost je posebno očigledna kad je ekonomija nestabilna ili kad ima šokova – kao što je globalna pandemija.

U Velikoj Britaniji, gde radi Rasel, narastajuća inflacija je dovela do rekordnog skoka cene hrane u poslednjih 45 godina, izazvavši krizu troškova života.

„Žene koje viđam da se žale na uznemiravanje na radnom mestu obično se denunciraju kao neurotične, nestabilne ili nepouzdane na neki način, a njihove kolege ih napadaju ili guraju u zapećak.“

One su često i u teškom finansijskom položaju.

• Zašto žena radi 35 dana duže da bi zaradila platu muškarca u Srbiji
• Evo kako izgleda seksualno zlostavljanje
• Kako reći „ne“: Četiri načina da odbijete zadatak na poslu

‘Posebno nisam bila spremna da stavim glavu u torbu’

Džo, četrdesetogodišnja marketinška menadžerka koja živi u Londonu takođe je odlučila da ne prijavi maltretiranje koje kaže da je doživela na poslu.

„Počelo je dobrano pre pandemije. Bili su to uglavnom pakosni komentari, isključivanje sa sastanaka i iz društvenih događanja, takve stvari.

„Nisam želela to da prijavim, jer bi pozitivna strana kad bih to uradila bila vrlo mala, a negativne strane bi mogle da bude ogromne“, kaže ona.

Nije želela da pokreće to pitanje ako bi to značilo rizikovanje dodatnog marginalizovanja na poslu ili čak otkaza – iako bi to bilo ilegalno ako bi bilo urađeno kao direktna odmazda za njenu prijavu uznemiravanja.

„A kad se desila pandemija i kad je zavladala velika neizvesnost, a ljudi su počeli da budu proglašavani tehnološkim viškom, posebno nisam bila spremna da stavim glavu u torbu“, kaže ona.

I Džo i Dajen kažu da veruju da je važno ukazati na uznemiravanje i loše ponašanje na poslu da bi se – Dajeninim rečima – „prekinulo kolo toksičnosti“.

Ali posebno u ovom sadašnjem okruženju, nijedna nije na to spremna.

„Sve dok ne budemo mogle da stvaramo radna okruženja u kojima se ljudi osećaju bezbedno da se oglase bez straha od reperkusija, loši ljudi će moći da nastave da rade ono što rade“, kaže Džo.

Kod iz Deloita kaže da bi kompanije trebalo da rade na stvaranju i negovanju kulture poštovanje i inkluzije; kulture u kojoj zaposleni osećaju da smeju da prijave uznemiravanje.

„Zaposleni treba da znaju da će biti shvaćeni ozbiljno i da će njihov poslodavac svaki problem rešiti na odgovarajući način“, kaže ona.

Za sada, kaže Džo, ona oprezno radi na pronalaženju novog posla i preseljenju u kompaniju u kojoj bi se osećala poštovano i bezbedno.

„Mislim da će organizacije u kojima se žene suočavaju sa više prepreka od muškaraca naprosto nastaviti da postoje. A naročito će se to i dalje dešavati dok su ekonomski uslovi pomalo nestabilni“, kaže ona.

„Nije fer, ali tako je kako je.“

*Dajen i Džo nisu želele da im objavimo prezimena zbog bezbednosti na poslu

Pogledajte i ovu priču:

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]