Aleksandar Vulin na konferenciji za medije u sivom odelu i beloj košulji sa crnom kravatom gestikulira rukom i gleda u novinare — Od dolaska na vlast SNS-a 2012, Vulin je bio na čelu Kancelarije za Kosovo i Metohiju, pa ministar rada, odbrane i unutrašnjih poslova, zatim šef BIA i aktuelni je potpredsednik Vlade Srbije

Šta spaja Ameriku, Rusiju i Srbiju?

Jedan od odgovora može biti Aleksandar Vulin.

Nekadašnji direktor Bezbednosno-informativne agencije, a aktuelni potpredsednik Vlade Srbije, od ruskog predsednika Vladimira Putina dobio je Orden prijateljstva zbog saradnje tajnih službi dve zemlje.

Amerika ga je stavila pod sankcije, optužujući ga da je „upleten u transnacionalni organizovani kriminal, ilegalne operacije narkoticima i zloupotrebu javne funkcije“.

Ali to nije jedina veza sa velikim silama.

Krajem novembra, dvojica poslanika Vulinovog Pokreta socijalista, člana vladajuće koalicije, podnela su Skupštini Srbije Predlog zakona o posebnom registru agenata stranog uticaja, pozivajući se na američki FARA propis, iako neodoljivo podseća na ruski zakon o stranim agentima.

Dok je američki usvojen kao alatka u borbi sa nacističkom propagandom pre Drugog svetskog rata, u Rusiji stupa na snagu u vreme jačanja Putinove vlasti, i često se dopunjuje.

Poslednjih godina su slični zakoni usvojeni u Mađarskoj i nekadašnjim sovjetskim republikama Kirgistanu, Belorusiji i Gruziji, gde je probudio i velike demonstracije.

Nije Srbija prva ni na Balkanu sa ovakvom matricom.

Gotovo identičan zakon, uz tvrdnje da bi doprineo transparentnosti rada nevladinih organizacija, predložen je i povučen proletos u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta Bosne i Hercegovine.

I u Crnoj Gori je ovakav akt predložen, pa kasnije povučen.

Akt po pravilu nude proruske partije ili pojedinici, poput predsednika RS Milorada Dodika ili predsednika Skupština Crne Gore Andrije Mandića, i skoro se uvek pozivaju na američki zakon.

Na predlog zakona u Srbiji odmah su reagovali i američki Stejt dipartment i predstavnici Evropske komisije, izrazivši zabrinutost da nije u skladu sa osnovnim demokratskim vrednostima, između ostalog i slobode govora i izražavanja.

Zakon bi mogao da „suzi prostor za delovanje građanskog društva, stigmatizuje organizacije civilnog društva i ometa rad nezavisnih medija“, upozorili su iz Stejt dipartmenta.

Dvonedeljne spekulacije da li će i kada stići na dnevni red skupštine prekinuo je predsednik Aleksandar Vučić.

„Srbija neće usvojiti zakon o agentima stranog uticaja, iako mnogi poslanici Srpske napredne stranke (SNS) misle da u njemu postoje dobri elementi“, rekao je Vučić u jednom od čestih obraćanja javnosti.

Nije objasnio zašto su ga njegovi koalicioni partneri uopšte predložili.

Za razliku od Srbije, u Rusiji je ovakav zakon na snazi od 2012. i vremenom pooštravan, tako da su i pojedini BBC novinari proglašeni za agente stranog uticaja.

Kako je biti strani agent u Rusiji?

Jednog aprilskog petka ove godine, sedeo sam u kafiću sa društvom kada me je pozvala devojka.

„Želela sam da ti ja prva saopštim – proglasili su te za stranog agenta“, rekla je.

U Rusiji se imena novih stranih agenata tradicionalno objavljuju petkom, i to u malim grupama, kako vest ne bi privukla mnogo pažnje.

Naravno, te večeri smo napravili žurku, iako to baš i nije bila radosna vest.

U Rusiji, koja ima skoro 150 miliona stanovnika, na spisku stranih agenata ima samo 495 ljudi.

Osim toga, za strane agente mogu da budu proglašeni mediji i nevladine organizacije.

U proseku jednom mesečno, 450 poslanika ruske Dume donosi o nove zakone, koji dodatno otežavaju život pomenutih 495 „agenata“.

U tako velikoj zemlji, koja je skoro tri godine u ratu, kao da ne postoji ništa preče.

Od kada su me pre pola godine proglasili za stranog agenta, više ne mnogu da zarađujem od nekretnina i kreativnih delatnosti. Da sam u Rusiji, ne bih imao od čega da živim.

Strani agenti ne mogu da budu poslanici ni na jednom nivou vlasti.

Pojedini opozicioni poslanici su zbog toga izgubili mandate.

Od pre samo nekoliko dana, strani agenti više ne mogu da budu ni članovi porote.

Pojedine nove zabrane su apsurdne. Na primer, pošto sam strani agent, u Pskovskoj oblasti više nemam pravo na subvencije za uzgoj krompira.

Ministarstvo poljoprivrede mi je pre nekoliko dana zabranilo da budem „agroagregator“, šta god ta reč značila.

U poslednje tri godine, u Rusiji su za strane agente proglašeni pisci, glumci, novinari i aktivisti koji su se javno usprotivili ratu u Ukrajini.

U dokumentu, kojim mi je rusko Ministarstvo pravde saopštilo da sam postao strani agent, kao razloge su naveli da istupam protiv ‘Specijalne vojne operacije’, kako Kremlj naziva invaziju na Ukrajinu, i radim za BBC ruski servis.

Iz toga se jasno vidi da sam pod stranim uticajem, kakav dokaz još treba.

Neretko se dešava da se protiv ljudi, koji su proglašeni za strane agente, pokreću krivični postupci.

U Rusiji, krivični postupci se trenutno vode protiv svakog četvrtog stranog agenta.

Kremlj ne krije da je zakon donet samo da bi vlasti mogle da proteraju bilo koga, ko im se ne dopada.

U praksi je takoreći nemoguće dokazati da niste strani agent i osporiti ovaj status na sudu.

Posledica ovog zakona u Rusiji je ozbiljna diskriminacija. Oni, koji ostaju u zemlji žive pod nekom vrstom građanske kazne.

Da li je Srbiji treba tako nešto – sami odlučite.

Ko bi u Srbiji bili agenti stranog uticaja?

U predloženom dokumentu piše da su agenti stranog uticaja sva udruženja i neprofitne organizacije koje u delu finansiraju ili na drugi način pomažu druge države, njihovi organi, međunarodne i strane organizacije ili registrovane nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva.

Ideja je da se ove organizacije upišu u poseban registar Ministarstva pravde ili da u suprotnom plate novčanu kaznu, a odnosi se na sve koje se bave političkim delovanjem, uz relativno široko defenisano „sprovođenje političkih aktivnosti u svrhu ostvarivanja uticaja na formiranje javnog mnjenja radi postizanja političkih ciljeva“.

Ne odnosi se na one koje se bave naukom, kulturom, socijalnom i zdravstvenom zaštitom, sportom, zaštitom prava potrošača, nacionalnih manjina ili osoba sa invalditetom, zaštitom životne sredine ili borbom protiv korupcije, dodaje se.

Srbiji je, rekao je Vulin, neophodan ovaj zakon jer se nevladine organizacije finansiraju „uvek iz inostranstva“ i, kako tvrdi, „osnovna su poluga svake obojene revolucije“, niz događaja početkom 2000-ih protiv autoritarnih režima u istočnoevropskim zemljama.

„Zašto je problem da se zna odakle vam (nevladinim organizacijama) pare, od koga ste dobili novac, kako ga trošite i za šta ga trošite“, upitao je Vulin tokom gostovanja na televiziji B92, ali nije odgovorio na pitanja BBC novinara.

Zakon bi se odnosio na one koji više od polovine prihoda dobijaju iz inostranstva, ali ne i na medije i pojedince, osim ako se mediji ne vode kao neprofitne organizacije u Agenciji za privredne registre, objašnjava predlagač zakona Đorđe Komlenski za BBC na srpskom.

Iako su brojni mediji i istraživačke mreže koje otkrivaju slučajeve korupcije i sprege vlasti i organizovanog kriminala u Srbiji registrovane kao neprofitne organizacije, Komlenski tvrdi da u njihovom predlogu „nema nikakvog napada na slobodu govora“.

Ideja je „dobra namera da se obezbedi isto što i FARA zakon omogućuje američkim građanima, a ovaj je mnogo liberalniji i manje ograničavajući“, dodaje on.

Vulin i Putin — Vulin se rukuje sa Putinom u Vladivostoku, septembra 2024.

O FARA zakonu

Vlada SAD zahteva da sve agencije, pojedinci i organizacije koje kontrolišu ili finansiraju inostrane vlade, a preduzimaju političke aktivnosti, budu registrovane u Ministarstvu pravde u skladu sa Zakonom o registraciji stranih agenata (Fara).
Fara je počela kao reakcija na pokušaje nacističke Nemačke da širi propagandu unutar SAD.
Tokom 1940-ih, sovjetska novinska agencija TASS, a kasnije novine Izvestia i Pravda su registrovane kao agenti sovjetske vlade.
Od donošenja zakona, 221 ruska kompanija je registrovana kao strani agent, među kojima su i turistička agencija, poštansku služba i brojne finansijske institucije.
Pre nekoliko godina ruski Raša Tudej kao i drugi međunarodni mediji su registrovani kao agenti stranih vlada, poput Čajna Dejli, NHK Kosmomedia i KBS Korean Broadkasting Sistem.
Registracija medija ne znači da, na primer, RT prekine emitovanje, ali mora da označi da se sav američki materijal pušta „u ime“ ruske vlade.

Odgovarajući na kritike iz Vašingtona i Brisela da predloženi zakon može da ima posledice na demokratiju, ljudska prava i osnovne slobode, Komlenski kaže da bi primena pokazala da je „sve suprotno“.

„Ako to njima smeta, možda imaju osećaj da su im se loše namere koje su imali prema Srbiji da sprovedu preko nevladinih organizacija izjalovile“, kaže Komlenski.

Pitam ga da li se obraća zamišljenoj američkoj vladi, odgovara potvrdno.

„Zamišljenoj američkoj vladi kažem vi ili ste mislili loše Srbiji i planirali nešto preko NVO pa vam se ovaj zakon ne sviđa ili ga niste ni pročitali“, kaže Komlenski.

Široko postavljeno političko delovanje koje „ugrožava demokratiju ili narušava integritet Srbije“ moglo bi da bude navođenje da je Kosovo nezavisno, iako se u Ustavu pominje kao deo Srbije, ili da je u Srebrenici počinjen genocid, što su utvrdile brojne presude međunarodnih sudova.

„To bi bila linija razgraničenja“, pošto je Skupština Srbije 2010. usvojila Deklaraciju u kojoj se to osuđuje kao zločin, objašnjava mi.

Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici Skupštine Srbije se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde kojom je potvrđeno da je u Srebrenici 1995. godine počinjen genocid.

„Predlog zakona služi da se pokriju važne teme“

Tema zakona nije da se reguliše rad civilnog društva koji je već regulisan u Srbiji, već da se skrene pažnja sa odgovornosti za rušenje nadstrešnice u Novom Sadu kada je nastradalo 15 ljudi, a dvoje teško povređeno, kao i da se izbegnu teme koje vlast želi da pokrije, kaže Raša Nedeljkov iz organizacije CRTA.

„Ovo je više puta viđen način kako se u javnom prostoru zatrpavaju ključne teme spornim, umesto da se bavimo odgovornošću najviših državnih funkcionera koji su praktično ozakonili korupciju, neodgovornost i nekažnjivost“, kaže Nedeljkov.

U civilnom sektoru je decenijama sociološkinja Sonja Liht, osnivačica Fondacije BFPE za odgovorno društvo.

Poredeći iskustva iz perioda komunizma, kao i savremena kada se demokratija u svetu sve više dovodi u pitanje, napominje da je „samoorganizovanje građana svim nedemokratama, odnosno ljudima sklonim autokratiji trn u oku“.

„Odatle do predlaganja zakona koji bi ograničio rad organizacija je samo jedan mali korak“, kaže Liht za BBC na srpskom.

„Od stranih donatora u Srbiji, daleko najveći donator je EU, od njenih para 85,7 odsto ide državnim institucujama, a 12,3 nevladinim organizacijama“, kaže Sonja Liht

U Srbiji, koja je kandidat na putu za članstvo u Evropskoj uniji, „dovođenje u pitanja rada tih organizacija bi bio udar na ono što su osnovni postulati članstva“, napominje ona.

Malo se govori o tome koliko država svakodnevno sarađuje sa nevladinim organizacijama, kojih je u Agenciji za privredne registre upisano oko 38.000, dodaje.

One se uglavnom finanasiraju na javnim konkursima, stranim i domaćim, od kojih su neki dovođeni u pitanje kada su davane pare fantomskim udruženjima, kako je objavila Balkanska istraživačka mreža BIRN.

„Od stranih donatora, daleko najveći je EU, od njenih para 85,7 odsto ide državnim institucujama, a 12,3 nevladinim organizacijama, istraživačkim ustanovama, srednjim školama i fakultetima i ustanovama kulture.

„Pa vi sad vidite koga targetira predlog zakona i što se ograničava samo na neprofitni sektor“, kaže Liht.

Organizacije redovno podnose završne račune i plaćaju poreze, državi, a pošto svaki dinar od donatora ide na račun i isplaćuje se sa računa, država ima potpuni uvid u sve finanasije, napominje.

„Jako bih volela da je i država tako transparentna kao NVO“, zaključuje Liht.