Zašto su Ajnštajn i njegove kolege pružali „iracionalni otpor“ ideji da postoje crne rupe

U ovom specijalnom ilustrovanom članku, Ben Plats-Mils objašnjava zašto su Albert Ajnštajn i drugi eminentni fizičari odbijali da poveruju da su crne rupe stvarne. Jesu li bile suviše neobične i veličanstvene da bi mogle da se zamisle?

Sve zvezde na kraju moraju da umru, ali kad se to dogodi, one počnu da žive zagrobnim životom.

Manje telo, kao naše Sunce, najverovatnije će se smanjiti i stabilizovati kao supergusti „patuljak“.

Veća zvezda mogla bi da se raspadne u neutronsku zvezdu, loptu subatomskih čestica prečnika svega nekoliko kilometara, a opet sa gravitacijom dovoljno jakom da uspori vreme i iseče obližnja tela u „špagetizovane“ mlazeve materije.

Ali za najmasivnije zvezde, smrt znači transformaciju u nešto što izmiče ne samo moći opisa već i same misli.

• Priča o Openhajmeru koja neće osvojiti Oskare
• Ajnštajnovo pismo Ruzveltu o atomskoj bombi uskoro na aukciji
• Nobelovac Piter Higs, otac ‘božje čestice’, preminuo u 94. godini

Pod težinom vlastite gravitacije, one se raspadnu van bilo kog održivog stanja materije da bi formirali iznenadni, eksponencijalni prasak: imploziju toliko apsolutnu da buši prostor-vreme i rastače u svojoj blizini sve što nam je poznato kao fizika.

Rezultirajući gravitacioni vrtlog – crna rupa – guta svu materiju, svu energiju, sav sjaj, čak i zvezde koja ju je stvorila.

Čak ni svetlost ne može da joj pobegne jednom kad zaluta u njen domašaj.

Poput nevidljivog šava na odeći, crna rupa stvara uštip u Univerzumu, zategnuvši tkaninu tesno oko sebe kao omotač neprobojnog mraka.

Može da se spozna samo po efektima: njenom izuzetnom gravitacionom polju i distorziji prostor-vremena koji stvara, iliti „sočivu“.

Postojanje crne rupe počelo je da nailazi na prihvatanje šezdesetih i nedavno je dokazano slikama koje su načinili teleskopi kao što je Ivent horajzon.

Sada se veruje da se one nalaze u srcu većine galaksija, što znači da bi moglo da ih bude milijardu razbacanih širom kosmosa.

A opet su njihove teorijske osnove postavljene pre više od sto godina.

Kako je opisao fizičar Verner Izrael, dokazi „nisu mogli da se ignorišu već 1916. godine“, ali su negirani decenijama od najeminentnijih naučnika na svetu, među njima i Alberta Ajnštajna, čiji je vlastiti rad doveo do njihovog otkrića.

Crne rupe su bile previše čudne, suviše uznemirujuće, za fizičare s početka 20. veka, izazvavši ono što je Izrael nazvao „otporom koji se graničio sa iracionalnim“.

Ovo je ilustrovana priča o tom naučnom otporu i zašto je fizičarima bilo potrebno pola veka da prihvate da bi crne rupe mogle biti stvarne.

Relativne vrednosti

I dok su neki naučnici spekulisali o postojanju sličnih objekata zvanih „tamne zvezde“ pre više od 200 godina, upravo je Ajnštajnova teorija opšte relativnosti postavila temelje za razumevanje kako su crne rupe mogle nastati.

Prvi put objavljena u oktobru 1915. godine, to je bila temeljna revizija klasične fizike koja je vekovima dominirala naukom i filozofijom.

Kao što je Ajnštajn objasnio 1921. godine, „Nekada se verovalo da kad bi sve materijalne stvari nestale iz Univerzuma, vreme i prostor bi ostali.“

Prema teoriji relativnost, međutim…

…vreme i prostor nestaju zajedno sa svim stvarima.

Ajnštajn je pokazao da su prostor i vreme neprestano razvučeni i izobličeni od masa kao što su zvezde i planete i da to objašnjava postojanje gravitacije.

Način na koji tela privlače jedno drugo nije zbog „sile“ koja ih privlači, tvrdio je on, već zbog „zakrivljenja“ Univerzuma koju izaziva masa.

Što je veća masa, veće zakrivljenje stvara i zato je veća gravitaciona sila.

Kad je Ajnštajn prvi put objavio svoju teoriju, nije vezao rešenja za vlastite jednačine, koje bi mu do kraja otkrile implikacije njegovog otkrića.

Taj korak načinio je jedan drugi naučnik.

U novembru 1915. godine, Karl Švarcšild bio je poručnik artiljerije u nemačkoj vojsci na Istočnom frontu.

On je pročitao Ajnštajnovu novu teoriju dok je radio na meteorološkoj stanici blizu prve linije fronta i napisao mu je pismo.

Njegovo pismo je ponudilo nedostajuća rešenja i pokazalo kako bi ona mogla da se iskoriste za modelovanje gravitacije zvezde.

• Kako bi život mogao da putuje našom galaksijom
• Spektakularne fotografije sa teleskopa Džejms Veb dve godine posle lansiranja

Jedno svojstvo modela, istakao je Švarcšild kasnije, bilo je da radijus kompresije ispod svake zvezde – ili bilo koje druge sferične mase – počinje da implodira na neodređeno pod težinom vlastite gravitacije.

Primenjeno na fiziku stvarnog sveta, to je imalo zastrašujuće implikacije.

To je značilo da bi zvezda nastavila da se raspada zauvek, a njena masa da se sabija i da postaje sve manja.

Njena gravitacija postajala bi sve snažnija dok nezajažljivo guta okolnu masu, sve dok, konačno, ne dostigne tačku „singulariteta“, trenutak kad zakoni fizike prestaju da važe, a prostor i vreme prestaju da postoje.

Decenijama kasnije, Švarcšildov singularitet biće priznat kao prekretnica u teorijskog fizici – kao prvi nagoveštaj postojanja crne rupe.

Švarcšild je lično, međutim, odbacio tu ideju kao matematički artefakt.

Kritični radijus bio je, zaključio je Švarcšild, prosto granica kompresije zvezde – tačka u kojoj će ona prestati da se raspada.

Umesto da otkrije crne rupe, on je tada postao prva osoba koja je odbacila dokaze za njihovo postojanje iz principa.

Nikad nećemo saznati da li bi možda kasnije preispitao vlastite ideje, zato što je umro od autoimune bolesti 1916. godine.

Ajnštajnove reakcije na Švarcšildova rešenja bile su pomešane.

S jedne strane, znamo da je bio zadovoljan, jer je pomogao Švarcšildu da ih objavi u naučnom časopisu pre nego što je umro.

S druge strane, čini se da su ga mučili singulariteti koje su ta rešenja sadržala.

Godine 1935, sa kolegom Nejtanom Rozenom, predstavio je novi koncept osmišljen sa izričitim ciljem da ih se reši.

Povezivanjem jednog ekstremnog gravitacionog događaja sa drugim, Ajnštajn-Rozenov „most“- kasnije popularizovan kao „crvotočina“ – formirao je neku vrstu tunela između dve zone prostor-vreme, zamenivši singularitete materije koja se raspada prolaznim, praznim tunelom.

Ajnštajn i Rozen bili su nedvosmisleni povodom njihovih motiva za objavljivanje ove ideje: singularitete, napisali su oni, „ne možemo nikako da prihvatimo. Jer singularitet uvodi toliko arbitrarnosti u teoriju da praktično anulira njene zakone.“

Godine 1939, Ajnštajn se vratio ovom problemu, demonstrirajući da zvezda koja se raspada ne može da postane stabilna u kritičnom radijusu koji je identifikovao Švarcšild i zaključio da singulariteti „ne postoje u fizičkoj realnosti“.

Čini se da je najveći fizičar svoga vremena nekako bio nespreman – nesposoban čak – da razmišlja o singularitetima i beskonačnostima koje su sadržali.

U tome nije bio jedini.

Ser Artur Edington bio je sekretar britanskog Kraljevskog astronomskog društva i Ajnštajnov glavni popularizator na engleskom govornom području.

Preveo je opštu teoriju relativnosti za engleske časopise, a potom, 1919. godine, poveo ekspediciju da testira jednu od njenih najvećih predviđanja.

Otputovavši na zapadnoafričko ostrvo Principe, napravio je seriju fotografija tokom pomračenja Sunca.

Pošto su postale vidljive u tami pomračenja, fotografije su pokazale da su zvezde u istoj liniji vidokruga kao i Sunce delovale kao da su u neznatno drugačijim položajima nego kad se gledaju po noći, u odsustvu Sunca.

To je dokazalo da je gravitacija Sunca skretala svetlost zvezda – zakrivljenjem prostor-vremena – baš kao što je opšta teorija relativnosti to predvidela.

Jedna stvar bar je sigurna, svetlo ima težinu

Jedna stvar je sigurna, ostalo je predmet rasprave

Svetlosni zraci kad su blizu Sunca,

skreću sa putanje

Ironično je da, nakon što je uložio toliki trud da demonstrira efekte relativnosti, Edington, baš kao i Ajnštajn, nije mogao da prihvati njene najznačajnije implikacije.

U svojoj uticajnoj knjizi, Unutrašnja konstitucija zvezda, objavljenoj 1926. godine, jasno je izložio pretpostavku da je astralno telo dovoljno masivno da zatoči svetlost nemoguće.

Ogromna zvezda Betelgez, na primer, „ne može da ima toliku gustinu kao Sunce“, zašto što bi „sila gravitacije bila toliko velika da svetlost ne bi mogla da pobegne od nje“ i zato što bi masa proizvela toliko zakrivljena prostor-vremena da bi se „prostor zatvorio oko zvezde, ostavivši nas napolju (što će reći, nigde)“.

Ali, matematika nije bila na njegovoj strani.

• Šta je matematika: Između brojeva i stvarnosti
• Za ovaj numerički sistem malo ko je čuo, a u Evropi je korišćen vekovima

U julu 1930. godine, 19-godišnji student Subrahmanjan Čandrasekar bio je na parobrodu koji je plovio od njegovog doma u Indiji do Engleske da bi započeo diplomske studije na Univerzitetu u Kembridžu.

Dok je još bio na brodu, napravio je neke proračune i otkrio da sudbina umiruće zvezde neizbežno zavisi od njene mase.

Zvezda otprilike veličine Sunca postepeno bi se smanjivala i stabilizovala kao super-gusti „beli patuljak“, ali bi samo neznatno veća zvezda stvorila previše gravitacije da bi sledila taj postepeni pad.

„Nisam u to vreme shvatao šta to ograničenje znači“, napisao je on kasnije, „i nisam znao kako bi se sve to završilo.“

Zvezda velike mase ne može da pređe u stadijum belog patuljka i čovek prosto počne da spekuliše o drugim mogućnostima.

Edingtonu se nije dopadalo kako zvuče te „druge mogućnosti“ i na jednoj konferenciji 1935. godine izveo je zapanjujući javni napad, izloživši protivljenje ideji o raspadu zvezda.

„Razne nesreće mogle bi da intervenišu da spasu zvezdu“, rekao je on, „ali ja želim više zaštite od toga. Mislim da treba da postoji zakon Prirode koji bi sprečavao zvezdu da se ponaša tako apsurdno!“

Čandrasekar će na kraju biti ovenčan Nobelovom nagradom za svoj rad, ali u to vreme Edingtonov napad je bio efikasan.

Čandrasekar, i dalje mladi akademik kome je nedostajala profesionalna težina, povukao se iz te svađe.

Godine 1931, i Ajnštajn i Edington odgovorili su na sličan način kad je belgijski sveštenik i fizičar Žorž Lemetr izneo pretpostavku da je sam Univerzum nastao iz singulariteta.

Ta ideja će se vremenom razviti u Teoriju o velikom prasku, ali u ono vreme ju je Edington opisao kao „odbojnu“ , dok je Ajnštajn rekao Lemetru:

„Tvoji proračuni su tačni, ali je tvoja fizika odurna.“

Na to se pozvao Verner Izrael, decenijama kasnije, kad je opisao Ajnštajnov i Edingtonov „otpor koji se graniči sa iracionalnim“.

Ali oni su možda pružali otpor upravo zato što je za njih singularitet predstavljao poniranje u bezumlje, napad na njihovo razumevanje šta bi „racionalno“ moglo da znači.

Obojica su shvatala razliku između naučnih dokaza i ličnog ubeđenja.

Ajnštajnovim rečima, „jedina svrha nauke je da utvrdi ono što jeste“, a „utvrđivanje onoga šta bi trebalo da bude nema veze s njom.“

Ali, prema svedočanstvu fizičara Kipa Torna iz 1990-tih, upravo je pitanje „šta bi trebalo da bude“ dominiralo njihovim prihvatanjem crnih rupa.

Prema njegovim rečima, crne rupe su „narušavale Ajnštajnovu i Edingtonovu intuiciju kako bi naš Univerzum trebalo da se ponaša“.

Početkom 20. veka, crne rupe su bile suštinski nepristupačne za posmatranje – ako ne mogu da propuste svetlo, ne postoji način da se posmatraju ili otkrije šta sadrže.

Vrsta teleskopa neophodna da se posmatraju ovi inače nevidljivi fenomeni još uvek se nalazila mnogo decenija u budućnosti.

Suočeni sa tom činjenicom, Ajnštajn i Edington su se pozvali na odranije postojeće filozofske – čak duhovne – pretpostavke šta se smatralo racionalnim i kako Univerzum funkcioniše.

U pismu napisanom 1951, Ajnštajn je pomenuo svoj „emocionalni ili psihološki stav“, „uverenje u racionalnu prirodu stvarnosti“.

U brojnim prilikama on je isticao vlastito verovanje u predstavu o Bogu filozofa Spinoze: božanskom biću koje postoji u svemu.

Ajnštajn je ovom Bogu pripisao lepotu i „logičku jednostavnost“ Univerzuma, Bogu koji se ukazivao u „zakonitoj harmoniji“ .

Edington, doživotni kveker, verovao je u Boga kao „sve-prožimajuću silu“ koja može da se identifikuje sa „prirodom“.

Pisao je o „mističnim iskustvima“ koja su sjedinjavala um sa „harmonijom i lepotom“ šireg Univerzuma.

Ali iako je za njega priroda bila prelepa, povremeno bi govorio o osećanju gađenja prema nekim njenim pojavnim oblicima, među njima čak i ljudskim bićima.

„Beznačajnom greškom u mašini“, napisao je on 1934, „povremeno bi nastajale neke gromade materije pogrešne veličine. Njima nedostaje pročišćujuća zaštita izuzetne vreline ili jednako efikasna apsolutna hladnoća svemira…“

Čovek je jedan od stravičnih rezultata ovih povremenih propusta antiseptičkih mera predostrožnosti.

Možda je želeo da se našali, ali Edingtonove reakcije na singularitete – njegovo zahtevanje „veće zaštite“ od tih „odbojnih“ ideja – kao da su želele da prenesu istu vrstu gađenja, kao da su na neki način egzistencijalno ružne ili prljave.

I za Ajnštajna i za Edingtona, singulariteti su bili nespojivi sa lepotom i harmonijom na kojima su zasnivali vlastite svetonazore, i sa racionalnom bogom koji je stajao iza njih.

Osvrnuvši se na sopstvenu karijeru kasnije u životu, Čandrasekar je imao slično mistični – mada emocionalno različiti – odgovor na crne rupe.

„U čitavom mom naučničkom životu“, napisao je on 1975. godine, „našokantnije iskustvo bilo je kad sam shvatio da tačno rešenje Ajnštajnovih jednačina opšte relativnosti pruža apsolutno tačnu reprezentaciju nebrojenih masivnih crnih rupa koje naseljavaju Univerzum.“

Za razliku od Ajnštajnovog i Edingtonovog otvorenog gađenja, Čandrasekar je opisao vlastito iskustvo kao „drhtanje pred lepotom“.

Izraz je preuzet iz Platonovog Fedra, dijaloga koji je filozof napisao pre više od 2.000 godina:

Duša je ophrvana strahopoštovanjem i podrhtava od prizora

lepote jer oseća nešto probuđeno u sebi

što već postoji u njoj duboko u nesvesnoj oblasti

U istom predavanju, Čandrasekar je citirao fizičara Vernera Hajzenberga u razgovoru sa Ajnštajnom o iskustvu naučnog otkrića: „I vi to mora da ste osetili: gotovo zastrašujuću jednostavnost odnosa koji priroda najednom rasprostre pred nas i na koje niko od nas ni najmanje nije bio spreman.“

Užasnutost i strahopoštovanje pred beskonačnim; sukob između lepote i gađenja: iako ovi impulsi možda deluju krajnje lično, oni su zapravo povezani sa dugom kulturološkom istorijom.

U Evropi, odbojnost prema beskonačnom datira najmanje od Starih Grka, za koje je to bilo nešto što je, prema istoričaru Tobajasu Dancigu, „moralo da se drži podalje, po svaku cenu.“

Razvoj teleskopa u 17. veku doveo je zastrašujuću beskonačnost Univerzuma u prvi plan.

„Večna tišina ovih beskrajnih prostora ispunjava me užasom“, napisao je francuski polimat Blez Paskal 1650-tih, opisujući ljude kao „ništavne u poređenju sa beskonačnošću“.

Anglo-irski aristokrat Edmund Berk je 1750-tih formalizovao ovu duhovnu teskobu u konceptu „uzvišenog“.

• Rešena misterija pustinje: Kako nastaju zvezdane dine
• Iznenađujuća prednost prstiju smežuranih u vodi

Ovaj „spokoj začinjen užasom“ nigde nije bolje prikazan nego u kontemplaciji o beskonačnosti, koja ispunjava um „predivnim strahom“.

Nemački filozof Imanuel Kant je 1780-tih – takođe fasciniran uzvišenim – pisao kako „zvezdana nebesa proširuju vezu u kojoj stojim u neograničenom mnoštvu svetova izvan svetova i sistema nad sistemima“, i opisao Zemlju kao „puku trunčicu u Univerzumu“.

Razmišljajući o beskonačnosti kosmosa, Kant je napisao:

…bezbroj mnoštava svetova razbija moju važnost kao životinjskog stvora…

Još jedan pisac čije su reči predvidele uticaj crnih rupa – na jezoviti način – bio je Amerikanac Edgar Alan Po.

U njegovoj kratkoj priči iz 1841. godine „U Malstremskom vrtlogu“, on kontemplira o transformativnoj moći uzvišene beskonačnosti, dok njegov neimenovani pripovedač zuri u zastrašujući vrtlog – „Malstrem“ – i sluša svedočanstvo o ribarevoj borbi sa istim vrtlogom godinama ranije.

Priča sučeljava pripovedačev osećaj za racionalno sa strahom koji preti da ga celog obuzme.

„Uzalud sam se borio“, kaže pripovedač tokom besne oluje, „da se otarasim ideje da su sami temelji planine u opasnosti od besa vetrova.“

O vrtlogu on kaže: „Obična svedočanstva o ovom vrtlogu me ni na koji način nisu pripremila za ono što sam ugledao… ona ne mogu da prenesu ni najblažu predstavu niti o veličanstvenosti, niti o užasu te scene…“

…niti o zbunjujućem osećaju nečeg novog sa čim se suočava vernik.

Ovi opisi odražavaju i Čandrasekarovo „drhtanje“ i nelagodu koju su ispoljili Ajnštajn i Edington.

Po svojim slikama, Poova priča je takođe preteča Ajnštajnove ideje o crvotočinama.

Pripovedač priče pominje kako su lokalni Norvežani „gotovo svi odreda verovali“ u predstavu „da je u centru kanala Malstrema ambis koji prolazi kroz planetu i izlazi na nekom njenom veoma udaljenom delu.“

Poov izvor za ovu ideju bio je nemački sveštenik i polimat Atanasius Kirčer, čija je knjiga iz 1664. godine Mundus Subteraneus sadržala mape tunela ispod Norveške koji su povezivali vrtlog koji je opisao Po sa jednim istim takvom u Botnijskom zalivu, na drugom kraju Švedske, kao i jednim koji je prikazao uticaj sličnog podzemnog kanala na vrtlog Haribda na obali Sicilije.

Ideja veoma liči na tunele prostor-vreme koje je zamislio Ajnptajn kao bekstvo od egzistencijalnog vrtloga singulariteta bez dna.

Postojao je, međutim, najmanje jedan naučnik s početka 20. veka koga nisu pokolebali singulariteti.

U septembru 1939. godine, Robert Openhajmer i jedan njegov kolega objavili su prvu studiju koja je opisala crne rupe ne kao puke teoretske artefakte već kao realan zvezdani fenomen.

„Kad svi termonuklearni izvori energije budu iscrpljeni“, napisali su oni , „odgovarajuće teška zvezda će se raspasti.“

Kod najvećih zvezda, i kod onih kod kojih nije intervenisao nijedan drugi faktor, raspadanje bi se nastavljalo u beskraj i zvezda bi se odsekla od ostatka Univerzuma.

Članak su neki opisali kao Openhajmerov najveći doprinos nauci a opet u ono vreme jedva da ga je bilo ko primetio.

Istog meseca kad je objavljen, nacisti su izvršili invaziju na Poljsku, a u oktobru 1941. godine Openhajmer je regrutovan da prevodi rad na atomskoj bombi.

Nikada se nije vratio temi gravitacionog kolapsa.

Pogledajte video: Kako zvuči crna rupa

Iako to nije eksplicitno povezao sa crnim rupama, Openhajmer je često govorio o osećaju strahopoštovanja i dezorijentacije u vlastitom radu.

U jednom karakterističnom govoru iz 1960, on je rekao, rečima koje podsećaju na Hajzenbergove: „Užas se vezuje za novo znanje. On ima kvalitet izvlačenja tepiha ispod nogu; zatiče ljude nespremnim da se suoče sa njim.“

Godine 1965. opisao je „osećaj bede kad uronite u novu nepoznanicu“, navevši strah maltene kao signal veličine otkrića.

„Čuo sam od nekih velikana našeg vremena“, napisao je on, „da kada su otkrili nešto zapanjujuće…

…znali su da je dobro zato što su se uplašili.

Iako su reagovali na različite načine na dokaze pred sobom, ono što je zajedničko za sve ove naučnike – od Ajnštajna do Openhajmera – bilo je da su u najvažnijim pitanjima bili rukovođeni osećanjima.

Ali ta osećanja su i ono što ih razdvaja.

Kad je bio uznemiren, Ajnštajn je postao oprezan; Edington zgađen; Čandrasekar je pokazao više simpatija ka uzvišenom.

Openhajmer je, konačno, mogao da prigrli ono što ga je plašilo, mogao je to da razume kao predznak transcendencije.

I kao što se svet uskoro u to uverio kroz bombu koju je napravio, strah nije osujetio njegovu potragu za otkrićem.

Čak i danas, crne rupe nastavljaju da prizivaju kontradiktorne emocije.

Početkom ove godine tim australijskih astronoma identifikovao je najsvetliji poznat objekt u Univerzumu – masivnu crnu rupu okruženu gasovitim „akrecionim diskovima“ prečnika sedam svetlosnih godina.

Oko 500 biliona puta jarkiji od Sunca, disk sadrži međuzvezdanu oluju sa munjama, sa temperaturama od 10.000 stepeni Celzijusovih i vetrovima koji duvaju tolikom brzinom da bi obišli Zemlju za sekundu.

Rupa u njenom središtu guta ekvivalent solarne mase svaki dan.

Intervjuisan u februaru, lider tima Kristijan Vulf, podsetio je na pretke svojom reakcijom: radovao se zbog novog otkrića, ali je „i bio šokiran i zatečen trenutkom strahopoštovanja, zamišljajući to pakleno mesto… zamišljajući te uslove i da priroda proizvodi nešto još ekstremnije od onoga što smo zamišljali pre.“

Crna rupa je neprobojna enigma.

Nijedna svetlost ne može da prodre kroz nju, nijedna energija u bilo kom obliku: nijedan zvuk, nijedna slika, nijedan signal, ništa po čemu bi njena unutrašnjost mogla da se istraži ili razume.

Štaviše, čak i sa pravim astronomskim crnim rupama koje su sada primećene, i dalje je moguće da je Ajnštajn bio u pravu – da u njima nema singulariteta – zato što očigledno trenutno nema načina da se to sazna direktno.

Ali ako su crne rupe ono u šta većina fizičara veruje, one nemaju dno, i vode samo ka unutra, u beskraj.

Po definiciji, sa njima se ne može raspravljati, u njih ući, spoznati ih.

One nude beskonačnost mraka i uništenja: suprotno od prosvetljenja.

One su proba istovremeno hrabrosti i racionalnog, mračni bazen u kom vidimo odraz kosmosa – i samih sebe.

Ben Plats-Mils je pisac i ilustrator čija dela istražuju moć, rezonovanje i ranjivost, i načine na koje je nauka zastupljena u popularnoj kulturi. Njegovi memoari, Izrecituj mi planete, objavljeni su 2018. godine. Pratite ga na Instagramu @benplattsmills

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]