Zatvoreni tinejdžer kog je razmenila Rusija: „Da si živeo u vreme Staljina, streljali bi te“

Kad je Rusija oslobodila 16 ljudi u razmeni zatvorenika 1. avgusta, među njima je bio i Kevin Lik.

Uhapšen prošle godine dok je još išao u školu, on je najmlađa osoba u savremenoj ruskoj istoriji osuđena za izdaju.

Govoreći posle oslobađanja, on opisuje kako je bio prisiljen da prizna zločin koji nije počinio, kako su ga premlaćivali cimeri u ćeliji i kako je upotrebljen kao ulog u pregovorima.

• Oslobođeni zatvorenik Kara-Murza opisuje život u najstrožem ruskom zatvoru
• Tajni pregovori i veliki ulozi: Kako je postignut dogovor o razmeni zatvorenika
• Najpoznatije razmene zatvorenika u istoriji

Dvadeset osmog jula, 19-godišnji Kevin Lik sedeo je u upravnikovoj kancelariji zatvorske kolonije broj 14 kod Arhangelska, na ruskom dalekom severozapadu.

U rukama je stezao četkicu za zube i pastu, i, posle šest sati čekanja, nije imao pojma šta će se dogoditi.

„Ne govorite mi gde me vodite“, rekao je upravniku kolonije.

„Možda me vodite na streljanje.“

„Ne brini, sve će biti u redu“, glasio je odgovor.

„Istu stvar mi je rekao oficir FSB-a pre godinu i po dana“, priča Kevin, dok razgovaramo preko video-poziva.

Tajna policija upotrebila je iste te reči: „Ne brini, sve će biti u redu“, pre nego što su ga zatvorili.

Kevin je visok oko 1,9 metara, ali je težak svega 70 kilograma.

„Mnogo sam smršao u koloniji“, objašnjava on stidljivo.

On ima dvojno državljanstvo i kad ga pitam da li se više oseća kao Rus ili kao Nemac, kaže: „To je veoma komplikovano pitanje.“

Rođen je 2005. godine u Montabauru, gradiću na zapadu Nemačke.

Njegova majka Ruskinja, Viktorija, udala se za nemačkog državljanina i, iako taj brak nije potrajao, ona i njen sin su ostali da žive tu.

Posećivali bi Rusiju svakih nekoliko godina sve dok njegova majka nije odlučila da želi da se vrati za stalno – nedostajala joj je rodbina i njeno rodno mesto Majkop na Severnom Kavkazu.

I tako su se 2017., kad je Kevin imao 12 godina, oni preselili tamo.

Skrasili su se u stanu na obodu grada, sa pogledom na planine i vojnu bazu.

Kevin je uživao u šetnjama po seoskim predelima i sakupljao je biljke za herbarijum.

Voleo je i da čita i trošio je većinu džeparca na knjige.

Voleo je da uči i oduševljeno mi pokazuje diplome sa nacionalnih i lokalnih školskih takmičenja koje je osvojio.

Zainteresovao se za rusku politiku tokom predsedničkih izbora 2018. godine.

Njegova majka je bila medicinska radnica u javnom sektoru.

„Dolazila bi kući i pričala kako su autobusima prebacivani na birališta gde im je govoreno: ‘Glasajte za Putina ili ćemo vam oduzeti bonus.'“

Imao je samo 12 godina, ali kaže da je razumeo „da u Rusiji maltene ne postoji demokratija“.

Kevin se razbesneo kad je shvatio da skoro svaka učionica u njegovoj školi ima Putinovu sliku.

„Stalno su nam govorili da škola nije mesto za politiku.

„To prosto nije bilo u redu, kačiti protrete i promovisati kult ličnosti na taj način“, kaže on.

Godinu ili dve kasnije, odlučio je da zameni Putinov portret za jednog od opozicionih vođa Alekseja Navaljnog.

Incident je izazvao pravi skandal.

„Jedan nastavnik je rekao da bih u Staljinovo vreme bio streljan“, priseća se on.

Drugi nastavnik, međutim, rekao je Kevinu da se slaže sa njegovim stavovima, ali ga je savetovao da bude oprezan.

Njegova majka je pozvana u školu: „Prekorili su je, vikali su na nju“, kaže on, a zamenik direktora je upozorio Kevina da će završiti u zatvoru ako se to ponovi.

BBC je zatražio komentar školske administracije, ali nije dobio odgovor.

Pica, ali bez lisica

Kako se Kevin bližio poslednjoj godini u školi, njegova majka Viktorija je odlučila da je bolje da se presele u Nemačku – brinula se za njega kad bi otputovao za Moskvu, gde je želeo da studira medicinu.

Ali onda je Rusija zaratila sa Ukrajinom i, kao i svi mladi ljudi, Kevin je morao da bude prijavljen u vojsku.

Prema zakonu, morali su da izbrišu njegovo ime sa spiska ako žele trajno da napuste zemlju.

I zato je vojna regrutna komisija pozvala Viktoriju da raščisti Kevinu papirologiju.

Kad je stigla 9. februara 2023. godine, policija ju je odjednom optužila za psovanje na javnom mestu.

Narednog dana je osuđena na deset dana pritvora, pa nije mogla da ode.

Ostavši sam, Kevin je prestao da ide u školu i nije mnogo izlazio napolje.

Ali jednog dana, izašao je iz stana na nekoliko sati, a kad se vratio, primetio je da su „predmeti u stanu bili ispreturani“.

Kad je Viktorija bila puštena, pokušali su da stignu do Nemačke preko Sočija, gde postoji međunarodni aerodrom.

Pošto su se prijavili u hotel, izašli su nešto da pojedu i Kevin je ubrzo primetio čoveka sa medicinskom maskom i kapuljačom kako ih snima na telefonu.

U roku od nekoliko sekundi, kaže on, prikočio je minibus pred njima.

„Iskočilo je osam ili devet pripadnika FSB-a.

„Jedan me je ščepao za ruku, drugi za rame. Prišao mi je treći, pokazao mi legitimaciju, i rekao: ‘Protiv tebe je pokrenut krivični postupak po članu 275: za izdaju.’

„Oči su mi se razrogačile od šoka. Moja mama ništa nije razumela.“

Strpani su u minibus i rečeno im je: „Žele da razgovaraju sa vama u Majkopu.“

Pošto su preuzeli prtljag iz hotela, pokupili su još jednog oficira FSB-a, prebacili se u druga kola bez registarskih tablica, i uputili u piceriju.

„Naručili su picu i ponudili i nas.

„Nisu mi stavili lisice, niti me vezali na bilo koji način. Naravno, vrteo sam sve u glavi, ali nisam mogao da razumem kako sam to počinio izdaju“, kaže Kevin.

Pitao je da li će ga strpati u zatvor, ali su ga oni umirivali: „Ne brini, sve će biti u redu.“

Kevin je čuo za bivšeg operativca FSB-a Vadima Krasikova, koji je služio doživotnu zatvorsku kaznu u Nemačkoj zato što je ubio čoveka u berlinskom parku 2019. godine po naređenju Kremlja.

On se zapitao da li Kremlj planira da ga iskoristi – kao nemačkog državljanina – „za taoca“ da bi povratio Krasikova.

‘To je šahovska partija – tu nije bilo pravde’

Vratili su se u Majkop usred noći.

Pokazuje mi video snimke koje su napravili službenici FSB-a dok su pretresali njihov stan.

Pretresli su Kevinove udžbenike i pronašli pokvareni teleskop – stari rođendanski poklon od njegove majke.

Nekada ga je koristio da bi gledao zvezde, ali su vlasti posumnjale da ga je upotrebio da slika vojni vozni park ispred njegovog prozora i da je prosledio nemačkoj obaveštajnoj službi.

Oduzeli su mu telefon i laptop na kojem su pronašli slike baze.

Kevin otvoreno priznaje da je načinio te slike, ali kaže da nije imao nameru da ih prosleđuje bilo kome.

Pokazao ih je nekim školskim drugovima i zapitao se da li ga je možda neko od njih prijavio FSB-u. U vreme kad je tek pošao u školu, neko vreme su ga maltretirali zato što je Nemac.

U 03:00 sata Kevin je odveden u zgradu FSB-a u gradu na saslušanje.

Bio je uplašen.

Pošto je imao samo 17 godina, njegova majka je išla sa njim.

Dok su sedeli tamo, na stolu je zapazio bistu Dzeržinskog – vođe prve sovjetske tajne policijske službe.

Kevin kaže da mu je advokatkinja koju su mu dodelili odmah rekla da prizna da bi smanjio kaznu na šest do sedam godina umesto deset.

Ona je čak predložila da bi mogao da nađe devojku jer ljudi ponekad pišu zatvorenicima.

Dok razgovaramo, on citira članove ruskog krivičnog zakona, koristeći pravne izraze da bi objasnio zašto je nepravedno optužen, ali tada nije znao kako da se nosi sa tom situacijom.

Kevinovo priznanje je već bilo otkucano i on je pristao da ga potpiše – što je kasnije zažalio.

Kaže da se plašio da će se, ako to ne uradi, „stvari pogoršati zato što su mogli da izvrše pritisak na moju mamu“.

On je rekao da je istražitelj upozorio da imaju moć da zaplene njihov stan.

„Priznanje je bilo potpuna glupost“, kaže on.

„To je šahovska partija, bilo je očigledno da tu nema pravde.“

Zato što je još uvek bio maloletan, odveden je u specijalnu ustanovu na dva sata vožnje od Krasnodara, gde je smešten u samicu.

Iako je bio budan čitavu noć, nije mogao da spava.

„Doneli su mi hranu, ali nisam mogao da jedem.

„Nisam imao apetit. Bio sam naprosto u šoku. Nisam znao šta će se dalje dešavati. Jako sam želeo da vidim mamu.“

‘Neću preživeti ako ne prihvatim situaciju’

Nekoliko meseci kasnije, kad je napunio 18 godina, prebačen je u drugi zatvor na obodu Krasnodara, gde je mogao da dolazi u kontakt sa drugim zatvorenicima.

Za njega je to iskustvo bilo teško i usamljeničko, ali kaže: „Zaključio sam da neću preživeti ako ne prihvatim situaciju“.

On citira ruskog pisca Fjodora Dostojevskog, koji je napisao: „Čovek je životinja koja može na sve da se navikne“, nakon vlastitog zatvaranja u zatvorskoj koloniji pre 175 godina.

U jednom trenutku ga je grupa zatvorenika pretukla, nakon čega je bio prestravljen.

„Vezali su mi ruke, pretukli me, i čak su ugasili cigaretu na meni.

„Udarali su me toliko jako u grudi da nisam mogao da dišem.“

Sve to vreme istraga protiv njega se nastavljala.

Direktor Kevinove škole je govorio u njegovu odbranu, ali je njegov razredni starešina svedočio protiv njega, tvrdeći da kad su išli na školsko takmičenje u Moskvu, on je želeo da ode do nemačke ambasade da kontaktira obaveštajce.

Kevin objašnjava da je samo želeo da dobije nemačku ličnu kartu jer je napunio 16 godina.

Pozvan je ekspert iz Ministarstva odbrane da analizira fotografije koje je napravio Kevin i zaključio je da one ne sadrža državne tajne, ali, u stranim rukama, mogu da naude Rusiji.

FSB-ov dosije o njemu takođe je sadržao detalje o svim njegovim putovanjima u Rusiji u detinjstvu, među njima i jedno kad je imao samo dve godine, i otkrio je da su mu prisluškivali telefon još od 2021. godine.

Kad je došlo do Kevinovih sudskih ročišta, osam meseci posle njegovog hapšenja, sutkinja je održala najmanje desetak zasedanja da bi pokušala da shvati suštinu optužbi, ali je skinuta sa slučaja na zahtev FSB-a.

Novi sudija je doneo odluku krajem decembra 2023. godine posle samo dva ročišta.

U sudskom saopštenju stoji da je Kevin „vršio vizuelni nadzor“ i fotografisao lokacije ruske vojne jedinice u Majkopu, potom mejlom slao slike „predstavniku strane države“ zbog „neslaganja sa ruskim političkim kursom“ i „specijalnom vojnom operacijom u Ukrajini“.

Kevin je negirao optužbe i kad je njegova žalba bila odbijena, ostala mu je presuda na četiri godine u zatvorskoj koloniji.

„Tužilac se obratio mojoj majci i rekao: ‘Imate veoma dobrog sina, ali manje od četiri godine po ovoj optužbi je nemoguće’,“, priseća se on.

Sem njegove majke, niko kog je poznavao u Majkopu nije ga kontaktirao posle njegovog hapšenja, ali nakon što su mediji izvestili o njegovom slučaju, počeli su da mu pišu neznanci.

„Ta pisma su mi mnogo pomogla“, kaže on.

„Na rođendan sam primio 60 čestitki. Zacrtao sam sebi da odgovorim svakoj osobi“, ali su mu pisma i razglednice kasnije bili zaplenjeni.

Sa iscrpljenim svim pravnim opcijama, Kevin je bio poslat u zatvorsku koloniju u Arhangelsku.

Putovanje, preko velikog broja drugih zatvora, potrajalo je mesec dana, i stigao je tamo krajem juna.

Tokom tog vremena najteže mu je palo što ne može da priča sa majkom.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

‘Suviše dobro da bi bilo istinito’

U zatvorskoj koloniji je delio spavaonicu sa desetinama drugih muškaraca, a vreme je provodio čitajući i učeći.

Potom, najednom, u utorak 23. jula, šef specijalnog odeljenja zatekao ga je dok je odlazio iz kupaonice i rekao mu da ima 20 munuta da „hitno napiše peticiju“ za predsedničko pomilovanje.

Shvatio je da je neko došao u zatvorsku koloniju po nju.

Pet dana kasnije, kad je Kevin odlazio iz menze, zatvorski čuvar ga je zaustavio i rekao mu da uzme četkicu za zube, pastu i papuče.

„Obično uzimaš tu opremu kad treba da te strpaju u kaznenu ćeliju“, objašnjava Kevin.

Ali umesto toga, bio je zaključan u kancelariju upravnika kolonije.

U 01:00 sat u ponedeljak, konvoj je stigao iz Arhangelska da ga odvede.

Nisu mu rekli šta se dešava – Kevin se nadao da će biti razmenjen, ali je mislio da je to suviše dobro da bi bilo istinito.

„Mislio sam da me vode na streljanje“, ponavlja on.

Avionom je prebačen u Moskvu i odveden u zatvor Lefortovo – gde su se, ispostavilo se, sakupljali zatvorenici koji će biti razmenjeni.

Kevin nije shvatio da su oni tu sa njim i, iako je počinjao da se nada, ostao je oprezan.

Ujutro u četvrtak 1. avgusta, on i drugi su ukrcani u autobus – bilo je to prvi put da ih je video – i odvezeni na aerodrom Vnukovo, gde su se ukrcali u avion za Tursku.

Nikad mu nije konkretno rečeno da će biti razmenjen, ali kad se našao u vazduhu, postalo je očigledno šta se dešava i počeo je da vežba nemački sa drugim zatvorenikom.

Kao što je Kevin oduvek sumnjao, atentator Vadim Krasikov bio je deo drugog kraja razmene.

Kevin se uskoro vratio u Nemačku i posle pregleda u bolnici, konačno je mogao da se pozdravi sa majkom, koja je doletela iz Rusije, sa cvećem u rukama na aerodromu.

„Plakala je, nije isprva ni primetila cveće.

„Rekao sam joj da je sve u redu, da ne brine, da je mnogo volim“, kaže Kevin.

Oni sada žive u Nemačkoj, a on žudi za tim da završi školu.

„Nemam želju za osvetom, ali imam veoma jaku želju da učestvujem u opozicionim aktivnostima“, kaže on.

Kevin još čuva zatvorsku uniformu, spakovanu u torbi i ostavljena u ćošku.

Kad ga pitam šta je najviše želeo sve vreme dok ju je nosio, odgovara: „Da zagrlim majku, naravno.“

Pogledajte video:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]