Zdravlje i medicina: Kako da zaustavimo otpornost bakterija na antibiotike

„Svet se kreće ka post-antibiotskoj eri u kojoj će obične infekcije ponovo ubijati.

„Ako se aktuelni trend nastavi, sofisticirane intervencije, kao što su transplantacija organa, zamena zglobova, hemoterapija i nega prerano rođenih beba, postaće teža ili čak suviše opasna za izvođenje.

„To bi moglo da dovede i do kraja moderne medicine kakvu poznajemo.“

Ovo je izjavila tadašnja generalna direktorka Svetske zdravstvene organizacije kad se u aprilu 2016. godine pojavila pred Ujedinjenim nacijama.

• Koji se lekovi protiv Kovida-19 koriste u Srbiji
• Zašto su „lekovi koje ima svaka kuća u Srbiji“ povučeni sa tržišta
• Spas od superbakterije: „Želim da živim, drži me za ruku“

Doktorka Margaret Čen je želela da upozori na ono što su mnogi smatrali najvećom pretnjom po globalno zdravlje: sve veći problem infekcija koje ne reaguju na lečenje antibioticima.

Zvuči paničarski, ali možda nije dovoljno paničarski.

Efikasnost svetskih antibiotika u rapidnom je padu – lekovi koje koristimo za lečenje infekcija sve manje i manje funkcionišu.

Ako nastavimo ovom stopom bez intervencije, moglo bi da nam se dogodi da ostanemo bez ijednog antibiotika za lečenje od bilo kakve vrste bakterijske infekcije.

„To bi zaista izmenilo život kakav poznajemo“, kaže doktor Dejvid Vajs, direktor Centra za otpornost bakterija na antibiotike sa Univerziteta Ejmori.

„Zamislite samo da se vratimo u doba kad omanja nesreća kao što je ogrebotina može da dovede do smrti,“ dodaje on.

Do toga bi svet sa potpunom otpornošću bakterija na antibiotike mogao da dovede.

Ali ima i dobrih vesti: najverovatnije nećemo nastaviti ovim tempom.

Svet je svestan problema i ima mnogo organizacija, vlada i zabrinutih građana koji vredno rade na izbegavanju najgoreg mogućeg scenarija.

Loša vest je da je problem izuzetno složen i rasprostranjen.

A zahvaljujući samoj prirodi bakterija i načina na koji one funkcionišu – i šteti koju smo već načinili – svet više nikad neće biti do kraja lišen te otpornosti.

Šta je otpornost?

Zamislite, na primer, da se zarazite stafilokokama.

U prošlosti se to lako lečilo penicilinom, ali danas je vrlo moguće da je vaša infekcija stafilokokama zapravo MRSA – verzija otporna na antibiotike (samo 10 odsto aktuelnih infekcija stafilokokama nisu MRSA).

• Zašto su virusi potrebni da bi svet funkcionisao
• Aspirin bi mogao da pomogne u lečenju agresivnog raka dojke
• Nobel za novu šansu za lečenje anemije

Penicilin je bespomoćan protiv nje. Štaviše, studije pokazuju da dvoje od 100 ljudi nosi okolo sa sobom bakteriju MRSA.

Evo kako se razvija otpornost: baš kao i ljudi, i bakterije imaju DNK. I baš kao i kod ljudi, taj DNK može da mutira ili da se menja.

Potom, kad spoljni svet dođe u kontakt s tim mutacijama, opstanak najjačih znači da će samo najjače varijacije preživeti.

Ovo će zaista izmeniti život kakav poznajemo.

I zato kad ljudi koriste antibiotike da bi ubili bakterije, u nekim slučajevima geni tih bakterija spontano mutiraju, što im promeni sastav i na taj način antibiotici ne mogu da ih ubiju.

Bakterije koje prežive te susrete prosleđuju ove gene drugim bakterijama najobičnijim parenjem (tehnički poznatim kao ‘konjugacija’) – i te otporne bakterije mogu da pređu sa jednog živog bića na drugo.

Zloupotreba antibiotika u Srbiji i kako protiv nje

U Srbiji postoji „velika zloupotreba“ antibiotika, a ona je kulminirala u prethodnih nekoliko meseci usled pandemije korona virusa, kaže za BBC na srpskom doktorka Tanja Aleksić, internistkinja u Domu zdravlja u Pančevu.

„Pacijenti su nezadovoljni kad im ne prepišete antibiotik, jer često pogrešno smatraju da je to je to jedino rešenje za respiratorne infekcije.

„Antibiotici se u Srbiji uzimaju kao ‘bombonice’ – to može da dovede do takve otpornosti bakterija na antibiotike, da nećemo moći da lečimo bakterijske infekcije u budućnosti i to me plaši,“ ističe doktorka.

Oko 65 odsto ispitanika koji su ove godine učestvovali u anketi Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd koristilo je antibiotsku terapiju tokom prethodnih 12 meseci od učešća u istraživanju.

U 56 odsto slučajeva terapiju im je propisao lekar, a 20 odsto ispitanika je antibiotike uzimalo samostalno i bez saveta lekara, dodaje se.

Antibiotsku terapiju 58 odsto ispitanika koristilo je na način koji je propisao lekar, ali je istraživanje pokazalo da 18 odsto ne ispoštuje preporuke lekara i prestaje sa terapijom čim oseti poboljšanje, pokazuju rezultati istraživanja Gradskog zavoda za javno zdravlje.

Skoro dve trećine (63 odsto) učesnika u anketi reklo je da u svojoj kućnoj apoteci čuva rezerve antibiotika, prema podacima iz ankete.

„Kupovina antibiotika je zakonski regulisana i ide na recept, ali se još uvek nedovoljno poštuje“, nadodi doktorka Aleksić.

Ministarstvo zdravlja Republike Srbije izdalo je u novembru 2018. godine Novi nacionalni vodič za racionalnu upotrebu antibiotika kako bi pomoglo lekarima u prepisivanju ove vrste lekova i pomogne globalno suzbijanje antimikrobne rezistencije.

Pacijenti uglavnom pogrešno misle da se virusna infekcije može brže izlečiti antibioticima i osećaju se sigurnije ako ih piju, kaže Aleksić.

„Delimično je to i krivica lekara – većina pacijenata kojima objasnite da antibiotik ne može izlečiti virusnu infekciju to prihvate.

„Edukacija je zato mnogo važna – sa mlađim ljudima ona ide lakše, shvate i prihvate kada im objasnite, dok sa starima to bude dosta teže“ zaključuje ona.

Neprijatan deo u svemu ovome je da bakterije mogu da dele gene među sobom u čitavom bakterijskom svetu – ne moraju čak ni da budu previše genetski slične da bi prosledile otpornost.

Ljudi i životinje, koji su puni biliona različitih tipova bakterija, potom otporne bakterije prenose jedni drugima.

I, uz sve to, mi upoznajemo te otporne vrste jedne sa drugima u našim vlastitim telima.

Dakle, čak i ljudi ili životinje koji budu izloženi antibiotiku samo jednom u životu mogu da sadrže mutirane bakterije koje mogu lako da se rašire dalje.

Bakterije, ispostavlja se, ne mare za političke granice ili imigracionu politiku- na primer, istraživači su čak pronašli bakterije otporne na lekove na repovima galebova u Litvaniji i Argentini.

Najvažniji deo svega ovoga je da je otpornost na bakterije suštinski igra brojki: što više ljudi pokuša da ubije bakterije antibioticima i što više različitih antibiotika upotrebe, više će prilika bakterija dobiti da razvije nove gene kako bi pružila otpor tim antibioticima.

Što ih manje koristimo, manje bakterija može da podeli tu otpornost.

Koliko je ovo velik problem?

Teško je reći zasigurno, ali američki Centri za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) procenjuju da samo u SAD postoji oko 23.000 ljudi koji umru svake godine od infekcija uzrokovanih otpornošću bakterija na antibiotike.

Na primer, oni procenjuju da otpornost na antibiotike koji leče Clostridium difficile dovodi svake godine do skoro 500.000 infekcija u SAD, što na kraju dovede do oko 15.000 smrti.

Ali, Amanda Džezek, portparolka specijalizovana za politiku i odnose sa vladom pri Društvu za borbu protiv zaraznih bolesti Amerike, kaže da je ukupan broj smrti prilično skromna procena i vrlo verovatno u realnosti mnogo viša.

Za to vreme, studija iz 2015. godine objavljena u časopisu Nejčer pokazala je da je globalna upotreba antibiotika skočila za 30 odsto između 2000. i 2010.

SZO procenjuje da samo u slučaju tuberkuloze postoji 480.000 ljudi širom sveta sa sojevima bolesti koji su otporne na lekove.

Oni su 2014. godine procenili da su 3,3 odsto svih novih slučajeva tuberkuloze otporni na više lekova, a u slučajevima koji se vrate i do 20 odsto otporni.

Pratili su i slučajeve otpornosti (neke veoma česte, neke manje) kod lekova koji se koriste za lečenje Ešerije koli, infekcije urinarnog trakta, HIV-a, gonoreje, malarije, upale pluća i infekcije stafilokokama (od kojih je MRSA verzija otporna na lekove).

A prema Javnom zdravlju Engleske, „britanska vlada razmatra pretnju od otpornosti bakterija na antibiotike jednako ozbiljno kao i od pandemije gripa ili masovne poplave.“

Ako bi se ostavila da slobodno divlja, otpornost bakterija na antiobiotike mogla bi širom sveta da dovede do 10 miliona smrti do 2050. godine, sa troškovima od 66 biliona funti.

Kako smo stigli dovde?

Najprostije rečeno, čovečanstvo je drastično preteralo sa upotrebom antibiotika.

Ne samo da su lekari decenijama delili antibiotike šakom i kapom svakom pacijentu kojih ih je tražio (bez obzira na to da li im je stvarno potreban ili ne), neke zemlje i dalje smatraju antibiotike lekovima bez recepta – koje je jednako lako kupiti kao anadin ili tajlenol.

Veći deo Evrope sklon je da koristi tri puta više antibiotika nego neke druge evropske zemlje kao što su, na primer, Švedska ili Holandija, gde se oni koriste samo povremeno, prema doktoru Marku Sprengeru, direktoru antimikropskog programa.

„To nema nikakve veze sa oboljevanjem većeg broja ljudi. To je kulturološki fenomen“, kaže on.

Uz sve to, poljoprivredni razvoj širom sveta decenijama je hranio antibioticima stoku i životinje koje daju hranu – ne samo kao način da se kod njih smanji infekcija, već i kao metod podsticanja rasta.

Iako ljudi ne unose u sebe te antibiotike, oni u sebe unose bakterije koje žive u tim životinjama.

Dakle, ako te životinje nose bakterije otporne na lekove, mogli biste, potencijalno, i vi.

• Tablete za krvni pritisak „bolje rade pred spavanje“
• Da li pilula može da ublaži bolna sećanja na bivše
• Nobelova nagrada za otkriće virusa hepatitis C

Sve donedavno, antibiotici u SAD navodili su rast životinja kao indiciju za upotrebu na etiketama za antibiotike, a farmerima nije bio potreban recept da ih nabave.

Da ilustrujemo koliko veliki problem ovo predstavlja: samo u novembru 2016. godine otkriveno je da je soj ešerihije koli pronađen u kineskim svinjama otporan na kolistin.

To je antibiotik koji je u SAD korišćen samo u najtežim slučajevima ljudske infekcije, neizlečivim drugim antibioticima.

Za manje od šest meseci, CDC je otkrio taj soj ešerihije koli kod jednog pacijenta u Pensilvaniji.

Zašto onda ne napraviti samo nove antibiotike na koje bakterije neće biti otporne?

Prošlo je nekoliko decenija otkako je neka fabrika lekova razvila i prodala neki novi antibiotik.

„Voleli biste da imate nove antibiotike za lečenje infekcija sa rezistentnim bakterijama, ali ako pogledate vremenski raspored izbacivanja novih lekova, on je prazan već skoro 30 godina“, kaže Sprenger.

To je zato što je proces izrade bilo kog novog leka izuzetno skup, a moguća dobit od antibiotika posle tog masovnog ulaganja relativno mali.

„Ne postoje pravni instrumenti za zabranjivanje upotrebe novog antibiotika“, ističe Sprenger.

To znači da ako se pojavi novi antibiotik, nema načina da se svet zaustavi da ne pretera sa njegovom upotrebom.

Pri aktuelnom stepenu korišćenja novog antibiotika, kaže on, antibiotik bi imao svega dve godine života na tržištu pre nego što bi se razvila bakterijska otpornost na njega.

Kako da se izvučemo iz ovoga?

Prvo, mora da učestvuje čitav svet.

To se 2015. praktično i desilo kad su se zemlje članice SZO-a složile da prihvate Globalni akcioni plan – u tom trenutku, otpornost bakterija na antibiotike već je bio problem koji je bio poznat više decenija.

Plan je izložio opsežna rešenja i najbolju praksu koju sve zemlje mogu da preduzmu da bi smanjile otpornost.

„To je istorijska stvar“, kaže Sprenger.

Pre toga, kaže on, jedini ljudi koji su aktivno raspravljali o tome kako smanjiti otpornost bili su uglavnom ljudi iz medicinskih krugova.

„Devedeset pet odsto svetske populacije sada živi u zemlji u kojoj postoji razvijen nacionalni akcioni plan. Sve ove zemlje pojačale su aktivnosti u obrazovanju, obučavanju i kontroli prevencije.“

Potom, prošle godine, UN su se pozabavile ovim problemom na Generalnoj skupštini – tek četvrti put u istoriji raspravljano je na tom mestu o nekom zdravstvenom pitanju.

A u maju 2017. godine, lideri G20 potpisali su deklaraciju o globalnom zdravlju koja podrazumeva rešavanje problema otpornosti na antibiotike.

Tako da je to definitivno ogroman izazov koji su svetski lideri počeli da shvataju veoma ozbiljno.

Najveći deo akcionog plana SZO-a bavi se bolničkim upravljanjem i nadzorom.

CDC je krenuo tesno da sarađuje sa američkim bolnicama da bi im pružio smernice i edukaciju za bezbedno i racionalno prepisivanje antibiotika.

„Ostvarili smo nekakav napredak“, kaže doktorka Ketrin Fleming-Dutra, epidemiološkinja iz SAD.

„Poslednjih nekoliko decenija doživeli smo pad u prepisivanju antibiotika deci u SAD. Imamo manji napredak kod odraslih. – stopa kod odraslih ostala je relativno nepromenjena“, dodaje ona.

Jednom kad bolnice i lekari počnu da smanjuju prepisivanje recepata, sledeći korak je promena regulative u vezi sa zemljoradnjom.

Evropska unija je 2007. godine zabranila antibiotike kao podsticaj rasta kod životinja.

U januaru 2017. godine, američka Uprava za hranu i lekove (FDA) uklonila je rast iz navedene upotrebe antibiotika na etiketama lekova.

„Postojalo je iskreno razumevanje među farmerima da je ovo nešto što moraju ozbiljno da shvate i da reaguju.

Ohrabruje nas činjenica da su nas slušali i sarađivali sa nama kako bi pronašli način da to funkcioniše“, kaže doktor Vilijam Flin, zamenik direktora naučne politike u Centru za veterinarsku medicinu FDA.

Ali i druge zemlje moraju da slede taj primer – kao što se vidi iz relativno skorašnjih otkrića o otpornosti bakterija na antibiotike koja stižu iz Kine.

Jedan od najvažnijih koraka u hvatanju u koštac sa otpornošću jeste njeno praćenje. CDC je osmislio sistem pod nazivom Nacionalni antimikropski sistem nadzora (NARMS).

„Nadzor bakterija otpornih na antibiotike veliki je deo naše misije“, kaže doktorka Džin Patel, zamenica direktora kancelarije zadužene za Otpornost bakterija na antibiotike u CDC-u.

„Radimo to da bismo izmerili teret zaražavanja, ali i da bismo okarakterisali tipove otpornosti koje srećemo. To nam pomaže da izradimo strategiju kako najbolje sprečiti otpornost,“ ističe ona.

Nećemo moći u potpunosti da je zaustavimo, tvrdi Amanda Džezek, potpredsednica javne politike i odnosa vladom pri Društvu za zarazne bolesti Amerike.

„Čak i pravilna upotreba antibiotika doprinosi stvaranju otpornosti“, objašnjava Jezek.

CDC finansira ministarstva zdravlja saveznih država širom SAD (i u koordinaciji je sa svetskim laboratorijama) kako bi vodio mrežu podataka i uzoraka bakterija otpornih na antibiotike.

„Možemo to da iskoristimo da bismo imali nacionalne procene stopa infekcija i kako bismo videli na koji način se ove bakterije menjaju, da bismo testirali nove lekove protiv bakterija, a iskoristili bismo i bakterije koje smo sakupili na ovaj način da pomognemo kod izrade vakcina“, smatra Patel.

Ali isprobavaju se i neke netradicionalne metode.

Univerzitet Ejmori u Atlanti, u Džordžiji, osnovao je jedinstveni Centar za otpornost bakterija na antibiotike.

Jedan od njegovih glavnih ciljeva je da se naprave dijagnostički testovi uz pomoć mutiranih bakterija koje je sakupio nacionalni sistem za nadzor i lekari na svojim klinikama koji mogu da primete otporne bakterije.

„Cilj je imati naučnike, lekare i epidemiologe koji rade zajedno na rešavanju ovog problema“, kaže direktor centra Dejvid Vajs.

To je nešto što se inače nije dešavalo – postojao je raskol između onoga što su radili naučnici i lekari, objašnjava on.

„Ja nisam doktor i moram da saznam od lekara šta viđaju na prvoj liniji fronta, a što bi pomoglo da naše istraživanje bude što relevantnije“, dodaje ovaj stručnjak.

Sveobuhvatni, kolaborativni pristup mogao bi da funkcioniše: Nacionalna zdravstvena služba Engleske najavila je 2016. da je 2015. smanjila prepisivanje antibiotika za 5,3 odsto u poređenju sa 2014. godinom.

Javno zdravlje Engleske kaže da je odgovornije prepisivanje recepata ključno: ono kaže da je savetovalo NHS 2015. da preduzima bolju praksu čiji je cilj smanjenje prepisivanja antibiotika za 10 odsto sa nivoa iz 2013.

I na kraju, moraju postojati inicijative koje podstiču na izradu novih antibiotika.

Američki Nacionalni Institut za zdravlje i Uprava za biomedicinsko napredno istraživanje i razvoj organizovali su biofarmaceutski akcelerator po imenu CARB-X.

Fond izdvaja 48 miliona dolara za podršku projektima otkrivanja novih antibiotskih lekova.

„Oni rade sa kompanijama u veoma ranim fazama otkrića da bi im pružili sredstva i tehničku podršku kako bi stigli do tačke u kojoj imaju proizvod sa kojim mogu da započnu klinička testiranja“, kaže Džezek iz IDSA-a.

U istom smislu, IDSA radi i na razvoju zakona koji bi omogućio sredstva za klinička testiranja da bi kompanije mogle da izbegnu ogromne troškove i dobiju šansu da zarade nešto od novih antibiotika.

Sa svim ovim programima koji se udružuju i sa sličnim naporima koji se sprovode širom sveta, velika je nada da će čovečanstvo uspeti da reši ovaj problem.

Ipak, „mi samo možemo da usporimo napredovanje otpornosti. Nećemo moći u potpunosti da je zaustavimo“, kaže Džezek.

„Čak i pravilna upotreba antibiotika doprinosi stvaranju otpornosti.“

A to znači da će izazov uvek ostati ogroman.

Dok god ima ljudi, a ti ljudi nose i prenose bolesti – što će oni raditi – čitav svet će morati da nastavi borbu protiv otpornosti.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]