U mnogim razvijenim zemljama bol u leđima se pretvorio u svojevrsnu epidemiju i smatra se jednim od najvažnijih zdravstvenih problema u društvu.

Bolest pogađa više od 80 odsto stanovništva u nekom trenutku njihovog života.

Da bi bolje razumeli ovo pitanje, prvo je važno istaći razlike, jer ova vrsta nelagodnosti ima različite nazive u zavisnosti od dela leđa u kojem se javlja bol.

Nazivi se prave spajanjem sufiksa „algija“ (što znači bol) sa svakim regionom pršljenova.

Tako postoje bol u vratu, kada zahvata cervikalni region (vrat); bol u leđima i bol u donjem delu leđa.

Uobičajeno je da se ove reči nalaze u mnoštvu kliničkih izveštaja, ali u stvari one ne predstavljaju dijagnozu – samo ukazuju da bol postoji u određenom delu tela.

1. Kada treba da budete zabrinuti?

Iako skoro svako pati od bolova u leđima u nekom trenutku života, problem, na sreću, u većini slučajeva nije ozbiljan.

Uglavnom, bol nestaje u roku od mesec dana od početka.

Fizioterapeuti i lekari koriste izraz crvena zastavica za znake upozorenja i simptome koji mogu otkriti ozbiljno stanje u kičmi ili na drugim mestima u telu.

Neki znaci upozorenja su senzorne i mišićne promene (peckanje u udovima, gubitak snage, urinarna inkontinencija…), neobjašnjivi gubitak težine, bol u grudnom delu ili povišena temperatura.

Stoga, iako je bol u leđima generalno benigna briga, treba konsultovati lekara kad god postoji bilo kakva sumnja.

Sve dok nema znaka upozorenja, moramo ostati mirni, jer nema znakova ozbiljnijih patoloških problema.

2. Da li način suočavanja sa bolom utiče na to kako on evoluira?

Psihosocijalni faktori, nazvani „žute zastavice“, mogu da znatno da utiču da bol traje dugo.

Drugim rečima, postaje hroničan.

Neki primeri ovakvih upozorenja su:

usvajanje negativnog stava (moramo imati na umu da bol nije nužno sinonim za ozbiljnu povredu ili invaliditet);
prestanak fizičkih aktivnosti iz straha od nelagodnosti ili pogoršanja problema (tzv. kineziofobija);
stav da su pasivni tretmani bolji od vežbi;
društveni, porodični ili finansijski problemi.

3. U slučaju bolova, da li treba uraditi rendgen?

To je odluka koju mora da donese lekar, jer rendgenski zraci nisu bezopasni.

Posle 50. godine života normalno je da se pojavljuju degenerativni procesi u kičmi ili promene na intervertebralnim diskovima, ali od toga pate i zdravi ljudi.

Dijagnoza ovih bolesti upotrebom slika sa magnetne rezonance doprinose prekomernoj primeni lekova i povećanju broja dana odsustva sa posla.

Međunarodno udruženje za proučavanje bola ukazuje da je bol nespecifičan (ne može biti povezan sa određenim problemom) u 85 odsto slučajeva.

Zbog toga se rendgen najčešće koristi kada postoje ozbiljna upozorenja, odnosno crvene zastavice.

4. Koje su po nauci najbolje vežbe protiv bolova?

Uzimajući u obzir sve dostupne opcije, od specifičnih aktivnosti za region kičme do vežbi za celo telo, teško je sve sumirati, a da na kraju ne izostanu neke relevantne informacije.

Fizioterapeut propisuje vežbe na osnovu potreba i patologije svakog pacijenta.

Kod dugotrajnih bolova u donjem delu leđa, međunarodna mreža stručnjaka Cochrane Collaboration ukazuje da je terapeutska vežba efikasnija od drugih intervencija ili tretmana.

Ali nijedan program nije imao očigledno bolje rezultate od ostalih.

Međutim, neke nedavne publikacije predlažu pilates i Mekenzi metode vežbe (koje su usredsređene na pokrete proširenja leđa) kao izvanredne u ublažavanju bolova u donjem delu leđa.

U BBC istraživanju primećeno je da terapeutska vežba i korektno savetovanje pacijenata pojačavaju efekat lečenja.

Stoga, fizioterapija nudi više alternativa.

Cilj mnogih vežbi je poboljšanje pokretljivosti kičme i istezanje mišića.

Druge vežbe nastoje da ojačaju i pravilno kontrolišu muskulaturu, posebno u centralnom regionu.

Ali svaka aktivnost, pa i ona najjednostavnija, može da bude korisna.

Nauka ukazuje da hodanje smanjuje bol i poboljšava kvalitet života, kao i sprečava ponašanje izbegavanja kretanja kao rezultat hroničnog bola u donjem delu leđa.

Osim toga, ovo je jedan od najlakših i najpristupačnijih načina da ostanete aktivni.

Važno je upražnjavati aktivnost koja se pacijentu dopada – najgora vežba je ona koja se nikada ne radi.

5. Ima li bavljenja sportom posle bolova u leđima?

Stil života sa mnogo sedenja je veliki neprijatelj zdravlja, izaziva produženi bol u leđima i dovodi do invaliditeta.

Stoga, neaktivnost zaista mora biti samo opravdana i ograničena na minimalno vreme.

Nije se pokazalo da bavljenje sportom (rekreativnim ili takmičarskim) izaziva povratak bolova u leđima.

Naprotiv, sport pospešuje održavanje blagodeti fizioterapeutskog tretmana, sve dok je regulisan intenzitetom i trajanjem.

U svakom slučaju, važno je izabrati pravu aktivnost i osloniti se na savete stručnjaka.

To je slučaj, na primer, sa plivanjem, gde mora da se nadgleda ako neko izabere leptir stil.

U vožnji bicikla morate da prilagodite položaj na sedištu da biste zadržali pravilno držanje.

Ako izabarete timski sport (fudbal, košarka…), važno je voditi računa o kontaktu učesnika i naglim i intenzivnim pokretima.

A u tenisu je servis posebno stresan zbog pokreta leđa.

Trčanja generiše ponovljene udare i stres u lumbalnoj regiji u fazi udarca pete.

Teško trčanje može biti faktor rizika za bol u donjem delu leđa, ali umereno trčanje čak poboljšava bilo kakvu nelagodnost u leđima.

Ukratko, najbolji način za lečenje bolova u leđima je da se pacijent umiri, da se insistira na izbegavanju nepotrebne neaktivnosti, kontroli upotrebe lekova i izbegavanje preteranog sedenja.

Pogledajte video