Zdravlje: Šta se dešava kad anestezija zakaže

I najbezazleniji događaj može da prizove traumatično sećanje Done Palmer na operaciju koju je imala pre više od deset godina.

Jednog dana, na primer, čekala je u kolima dok je njena ćerka izašla da na brzinu obavi nešto i shvatila da je ostala zaključana unutra.

Ono što je nekada možda bila frustrirajuća neprijatnost pretvorilo se u pravi pravcati napad panike.

„Počela sam da vrištim. Mahala sam rukama, plakala sam“, kaže ona.

„Bila sam jako potresena.“

• Otac anestezije Vilijam Morton: Kako je bol nestala
• Zubar na neobičnom zadatku – leči morža sa zuboboljom
• „Nisam imala snage da se suprotstavim“: Porođaj i pravo na izbor širom sveta

Čak i pogrešna odeća može da pogorša njenu anksioznost.

„Bilo šta što me steže oko vrata ne dolazi u obzir zato što se osećam kao da se davim“, kaže Pener, pedesetpetogodišnjakinja iz Altone u Manitobi, u Kanadi.

Njeni napadi panike počeli su posle malog hirurškog zahvata koji je imala pred 45. rođendan.

Radila je u računovodstvenom sektoru lokalne transportne kompanije i upravo je proslavila venčanje jedne od ćerki.

Ali imala je obilna krvarenja i jake bolove tokom menstruacije a njen porodični lekar je predložio da istraže uzroke eksploratornim zahvatom.

To je trebalo da bude rutinski postupak, ali iz razloga koji nisu najjasniji, opšta anestezija nije proradila.

Umesto da leži u spokojnom neznanju, probudila se neposredno pre nego što je hirurg napravio prvi rez na njenom abdomenu.

Dok je njeno telo još uvek bilo paralisano od anestetika, nije mogla da signalizira da nešto nije u redu.

Ostala je bespomoćna na operativnom stolu, u neopisivoj agoniji, dok je hirurg kopao po njenom telu.

„Pomislila sam: ‘To je to, ovako ću umreti, ovde na stolu, a moja porodica nikad neće saznati kakvi su mi bili poslednji sati zato što niko ne vidi šta se dešava.'“

Trauma koja joj je ostala i dalje joj izaziva „dve-tri noćne more na veče.“

Završivši na medicinskom odsustvu sa posla, Pener je sada izgubila finansijsku samostalnost.

Ona podozreva da se nikad neće potpuno osloboditi posledica toga dana od pre više od deset godina.

„To je moja doživotna kazna.“

Godinama je budnost pod anestezijom bila obavijena velom tajne.

Iako su ekstremna iskustva kao kod Done Pener retka, sada postoje dokazi da bi oko 5 odsto ljudi moglo da se probudi na operativnom stolu – a moguće i mnogo više.

Zahvaljujući amnezijskim efektima lekova, međutim, većina ovih ljudi ne može da se seti ničega o samom događaju – a da li je to nešto oko čega treba da se brinemo ili ne takođe je istovremeno i praktično i filozofsko pitanje.

Još je značajnije kad se uzme u obzir koliko se često danas koristi opšta anestezija.

„Svake godine se desi skoro tri miliona opštih anestezija samo u Velikoj Britaniji“, kaže Piter Odor, arhivar u bolnici Svetog Đorđa u Londonu.

„Kao posledica toga, vrlo je verovatno da je neko, negde u svetu, u ovom trenutku svestan tokom hirurškog zahvata.“

Nekada smo znali iznenađujuće malo o tome zašto anestezija funkcioniše.

Sada, međutim, istraživači pokušavaju da shvate malo bolje prirodu uspavljivanja i okolnosti pod kojima anestezija ne proradi, u nadi da će doći do napretka koji će smanjiti rizik od budnosti pod anestezijom.

I sa većim razumevanjem anesteziranog stanja, možda ćemo uspeti da preokrenemo čak i rudimentarnu budnost u našu korist – u obliku medicinske hipnoze.

Da se razumemo: anestezija jeste medicinsko čudo.

Najmanje još od Starih Grka, lekari i medicinari su tražili najbolji način da ublaže bol kod medicinskih zahvata.

I dok droge kao što su alkohol, opijum, pa čak i kukuta, mogu da posluže kao sedativi, njihova efikasnost bila je nepouzdana; većina pacijenata nije uspela da izbegne torturu.

Do 1840-tih, naučnici su otkrili razne gasove koji su delovali kao da imaju efekte sedativa.

Jedan od njih, sumporni etar, privukao je posebnu pažnju jednog zubara iz Bostona koji ga je isprobao na javnoj demonstraciji u masačusetskoj Opštoj bolnici 1846. godine.

Iako je pacijent još uvek mogao da mrmlja polu-koherentne misli, navodno nije osećao bol, samo blagi osećaj da mu se koža „grebe motikom“.

Vest o demonstraciji uskoro se proširila medicinskim establišmentom, najavivši početak ere anestezije.

Uz naknadno otkriće još efikasnijih anestetskih agensa kao što je hloroform, izgledalo je da je agonija hirurškog noža stvar prošlosti.

Opšta anestezija stvara kontrolisani gubitak svesti koji je dublji i odvojeniji od stvarnosti nego san.

Danas, anesteziolozi na raspolaganju imaju širok raspon lekova protiv bolova i za smanjenje svesnog stanja, a tačan izbor zavisiće od zahvata i posebnih potreba pacijenta.

Cilj često nije da se proizvede manje svesno stanje već naprosto da se ukloni senzacija iz određenog dela tela.

U takozvane „regionalne anestetike“ spadaju spinalni i epiduralni anestetici, a oba se daju između kostiju leđa da bi oduzeli donju polovinu vašeg tela.

Oni se obično koriste tokom porođaja, operacija bešike i zamene kuka.

Možete da dobijete i sedativ, koji izaziva opušteno, uspavano stanje.

Međutim, on ne gasi vašu svest do kraja.

Opšta anestezija, poređenja radi, želi da postigne upravo to, da stvori kontrolisani gubitak svesti koji je dublji i odvojeniji od stvarnosti nego san, bez sećanja na bilo koje događaje tokom tog perioda.

Kao što to kaže Robert Sanders, anesteziolog sa Univerziteta Viksonsin-Medison: „Izgleda kao da smo izbrisali taj vremenski period iz iskustva osobe.“

(Tokom operacije, pacijent bi mogao da dobije sredstva protiv bolova da bi mu se olakšao oporavak kad se probudi posle zahvata.)

Još uvek ne znamo tačno zašto anestetički agensi ugase našu svest, ali se veruje da oni utiču na razne moždane hemikalije zvane neurotransmiteri.

Ove hemikalije pojačavaju ili slabe aktivnosti neurona, posebno široko rasprostranjenu komunikaciju između različitih moždanih oblasti.

Propofol, na primer – mlečnobela tečnost koja se koristi kod opštih anestetika i nekih tipova sedativa – čini se da pojačava efekata GABA-e, inhibitora koji ublažava aktivnost u nekim delovima mozga, kao i komunikaciju između njih.

Sandersove kolege su nedavno koristile oblik neinvazivne moždane stimulacije da demonstriraju ovaj princip na delu, sa propofolom koji je utišao talase aktivnosti koje biste obično videli da se šire po mozgu kao reakcija na stimulaciju.

„Vrlo je moguće da anestezija utiče na tu uzlaznu transmisiju informacija“, kaže on.

A bez nje, um se privremeno gasi, postavši prazan ekran bez mogućnosti da procesuira ili reaguje na telesne signale.

Na klinici, u obzir moraju da se uzmu brojni komplikujući faktori, naravno.

Anesteziolog bi mogao da se odluči da koristi jedan lek za izazivanje privremene kome a drugi za njeno održavanje, i mora da uzme u obzir mnoge faktore – kao što su starost i težina pacijenta, da li puši ili uzima lekove, prirodu njegove bolesti – da bi odredio doze.

Mnogi zahvati takođe koriste relaksante mišića.

Na primer, skoro polovina opštih anestetika koji se daju u Velikoj Britaniji sadrže neuromišićne blokatore.

Ti lekovi privremeno parališu telo, sprečavajući spazme i reflekse koji bi mogli da ometaju sam zahvat.

Neuromišićni blokatori takođe mogu da olakšaju ubacivanje cevi kroz dušnik, što može da osigura da disajni putevi ostanu otvoreni kao i da unose kiseonik i lekove, i da se spreči da stomačna kiselina uđe u pluća.

Ako, međutim, paralitički agensi zaustavljaju i pomeranje mišića u dijafragmi i abdomenu, disanje pacijenta mora da se pomogne veštački uz pomoć respiratora.

Sve to anesteziju čini jednako veštinom kao i naukom, a u ogromnoj većini slučajeva funkcioniše zapanjujuće dobro.

Više od 170 godina posle njene prve javne demonstracije, anesteziolozi iz čitavog sveta ubacuju milione ljudi svake godine u komu i izvlače ih iz nje bezbedno.

To ne ublažava samo neposrednu patnju pacijenata; mnogi od najinvazivnijih postupaka koji spasavaju živote prosto ne bi bili mogući bez dobre opšte anestezije.

• Kontroverzni lek za Alchajmerovu bolest nije odobren u Evropskoj uniji
• Alchajmerova bolest: Da li bi novi lek mogao da bude prekretnica u lečenju
• Alchajmer: Novi lek usporava bolest, lekari kažu „značajno otkriće“

Ali kao i kod svakog drugog medicinskog zahvata, može biti komplikujućih faktora.

Neki ljudi bi mogli da imaju prirodno viši prag tolerancije na anesteziju, što znači da lek ne smanjuje dovoljno moždanu aktivnost da priguši svetlost svesti.

U nekim slučajevima, kao što su povrede koje imaju obilna krvarenja, anesteziolog će možda biti primoran da koristi nižu dozu anestetika radi vlastite bezbednosti pacijenta.

Takođe, može biti teško tempirati efekte različitih lekova, da bi osigurali da takozvana indukciona doza (koja vas uspava) ne iščili pre nego što počne da deluje doza održavanja (koja vas održava u nesvesti).

U nekim situacijama, možda možete da podignete ili spustite ud, ili čak govorite, da biste pokazali da anestetik ne funkcioniše pre nego što hirurg podigne skalpel.

Ali ako ste dobili i neuromišićne blokatore, to neće biti moguće.

Neželjeni rezultat je da će mali procenat ljudi možda ležati budan tokom dela ili čitave operacije bez mogućnosti da obavesti lekare o svom stanju nelagode.

Pener govori o vlastitom iskustvu, tokom dugog telefonskog razgovora iz njenog doma u Kanadi.

Ona kaže da je bila nervozna pred samu operaciju, ali da je imala opštu anesteziju ranije bez bilo kakvih ozbiljnih problema.

Bila je uvedena u operacionu salu, postavljena na operacioni sto i primila je prvu dozu anestezije.

Uskoro je počela da tone u san, pomislivši: „Evo ga, kreće.“

Kad se probudila, mogla je da čuje medicinske sestre kako se muvaju oko stola i osetila je kako joj neko pere stomak – ali je pretpostavila da je operacija već završena i da oni to samo pospremaju posle nje.

„Pomislila sam: ‘Vidi ti to, bila si nervozna bez razloga.'“

Tek kad je čula kako hirurg traži od medicinske sestre skalpel, konačno joj je sinulo: operacija ne samo da nije bila gotova.

Ona nije ni počela.

Sledeće što se desilo, osetila je oštricu njegovog noža na stomaku dok je pravio prvi rez, što je izazvalo neizdrživi bol.

Pokušala je da ustane i kaže nešto – ali zahvaljujući neuromišićnom blokatoru, telo joj je bilo paralisano.

„Osećala sam se… jako nemoćno. Ništa nisam mogla da uradim. Nisam mogla da se pomerim, nisam mogla da vrisnem, nisam mogla da otvorim oči“, kaže ona.

„Pokušala sam da zaplačem da bi mi se suze slile niz obraze, misleći da će oni to primetiti i shvatiti da se nešto dešava. Ali nisam mogla da istisnem suze iz sebe.“

Njena frustracija je bila ogromna.

„Osećala sam se kao da neko sedi na meni, pridržava me prikovanu i da apsolutno ništa ne mogu da uradim.“

Na kraju je pokušala da usredsredi svu pažnju na to da pomeri jedno stopalo, koje je uspela neznatno da promeškolji – i osetila ogromno olakšanje kad je jedan od bolničara stavio ruku na njega.

Pre nego što je uspela ponovo da ga pomeri, međutim, bolničar ga je ispustio.

Pokušala je ukupno tri puta, svaki put sa istim rezultatom.

„Bilo je veoma frustrirajuće znati da je to za mene jedini način komunikacije a da on ne funkcioniše.“

Patnja Done Pener trebalo je da se okonča nakon što je hirurg završio sa svojim delom posla.

Ali kako su neuromišićni blokatori počeli da popuštaju, počela je da pomera jezik oko cevi nagurane u njeno grlo; bio je to način, pomislila je, da signalizira osoblju da je budna.

Nažalost, osoblje je pogrešno protumačilo njene pokušaje komunikacije i počelo da izvlači cev prerano, pre nego što je paralitički agens oslabio dovoljno da njena pluća mogu da prorade sama.

„I tako sam ležala na stolu a on mi je oduzeo moj sistem za veštačko održavanje u životu, moj kiseonik, i nisam mogla da udahnem vazduh“, kaže Pener.

Pretpostavila je da će umreti.

U tom trenutku je operativna sala počela da joj deluje sve udaljenije, dok je osećala kako joj um beži u nečemu veoma nalik vantelesnom iskustvu.

Kao pobožna hrišćanka, ona kaže da je osetila prisustvo Boga.

Tek kad je osoblje vratilo njen dotok kiseonika, počela je da se vraća u operacionu salu i da se budi, uplakana.

Taj bol, strah, osećaj apsolutne nemoći, ostali su sve do današnjeg dana.

„Teško je sedeti kod kuće i gledati sve te komšije kako izleću iz svojih kuća ujutro, uskače u kola i odlaze na posao, a ja to ne mogu da uradim.“

Razni projekti širom sveta pokušali su da dokumentuju iskustva kao što su ona Done Pener, ali Registar budnosti pod anestezijom na Univerzitetu u Vašingtonu, u Sijetlu, nudi neke od najdetaljnijih analiza.

Osnovan 2007. godine, on je sada sakupio više od 340 izveštaja – većinu iz Severne Amerike – i iako su ti izveštaji poverljivi, neki detalji su objavljeni, i čine veoma prosvetljujuće štivo.

Skoro svi obuhvaćeni pacijenti rekli su da su čuli glasove ili druge zvuke pod opštom anestezijom (oči pacijenata obično su zatvorene tokom operacije tako da su vizuelna iskustva ređa).

„Čuo sam nekakvu muziku i pokušao da odredim zašto se moj hirurg odlučio baš za nju“, rekao je jedan pacijent registru.

„Čuo sam nekoliko glasova oko sebe“, rekao je drugi.

„Zvučali su kao da paniče. Čuo sam ih kako kažu da me gube.“

Kao što možete da pretpostavite, ogromna većina svedočanstava – više od 70 odsto – takođe se požalilo na bol.

„Osetio sam ubod i senzaciju pečenja od četiri reza koja su napravljena na meni, kao da mi oštar nož seče prst“, napisao je jedan.

„Potom prodoran, neizdrživ bol.“

„Dva dela se sećam prilično jasno“, napisao je pacijent kome je napravljena velika rupa u butnoj kosti.

„Čuo sam bušilicu, osetio sam bol, i osetio sam vibraciju sve do kuka. Sledeći deo bio je pokret moje noge i pulsiranje ‘eksera’.“

Bol, rekao je on, „nije ličio ni na šta zamislivo.“

Mnogima je, međutim, najviše smetao parališući efekat blokatora mišića.

Pod jedan, on proizvodi senzaciju da ne dišete – koju je jedan pacijent opisao kao „suviše strašnu da bi se istrpela“.

• Kako je lek za mršavljenje lansirao dansku kompaniju u svetski vrh
• „Najskuplji lek na svetu“ budi nadu obolelima od hemofilije u Srbiji
• Srbija i zdravstvo: Lekara opšte prakse ni za lek

Potom je tu bespomoćnost.

Jedan drugi pacijent je zabeležio: „Vrištao sam u vlastitoj glavi stvari kao što su: ‘Zar ne znaju da sam budan, samo otvori oči i pokaži im’.“

Da sve bude gore, sva ova panika može biti pojačana nerazumevanjem zašto su budni a ne mogu da se pomere.

„Nemaju referentnu tačku da bi shvatili zašto se to dešava“, kaže Kristofer Kent sa Univerziteta u Vašingtonu, koautor studije o ovim svedočanstvima.

Rezultat je, kaže on, da mnogi pacijenti počnu da se plaše da umiru.

„Ta su najgora iskustva sa anestezijom.“

Procene koliko se često dešava budnost pod anestezijom variraju u zavisnosti od korišćenih metoda, ali oni koji se oslanjaju na izveštaje samih pacijenata tvrde da je to zaista veoma retko.

Jedna od najvećih i najtemeljnijih istraga bila je peti Nacionalni revizorski projekat koji su sprovela udruženja britanskih i irskih anesteziologa, u kojima je svaka javna bolnica u Velikoj Britaniji i Irskoj morala da prijavi svaki incident budnosti tokom godinu dana.

Rezultati, objavljeni 2014. godine, pokazali su da je celokupna zastupljenost bila svega jedan na 19.000 pacijenata podvrgnutih anesteziji.

Brojka je bila viša – oko 1 na svakih 8.000 – ako je anestezija uključivala parališuće lekove, što je i za očekivati, pošto oni sprečavaju pacijenata da obavesti anesteziologa da postoji problem pre nego što postane prekasno.

Mnogo više ljudi bi moglo biti svesno tokom operacije, ali prosto toga ne mogu posle da se sete

Ove niske brojke bile su utešne vesti.

Kao što su mediji javljali u ono vreme, veća je bila verovatnoća da ćete umreti tokom operacije nego da postanete svesni tokom nje, potvrdivši sumnje mnogih doktora da je to veoma redak rizik.

Nažalost, ove brojke su verovatno potcenjene, kao što mi Odor objašnjava u bolnici Svetog Đorđa u Londonu.

Kao prvo, Nacionalni revizorski projekat se oslanjao na prijavljivanje samih pacijenata direktno bolnici – ali mnogi ljudi se možda osećaju nesposobno ili nevoljno da izađu sa tim u javnost i radije bi samo da to iskustvo ostave iza sebe.

A tu su i amnezijske posledice samih lekova.

„Anestetički lekovi ometaju vašu sposobnost kodiranja sećanja“, kaže Odor.

„A doza koju dajete da biste izbrisali uspomene niža je od one koju dajete da izbrišete svest. I zato uspomena nestane mnogo pre nego što nestane svest.“

To sugeriše da bi mnogo više ljudi moglo biti svesno tokom operacije, ali se prosto ne sećaju posle.

Da bi istražili ovaj fenomen, istraživači koriste ono što zovu tehnikom izolovane podlaktice.

Tokom uvođenja anestezije, osoblje stavi manžetnu na pacijentovu nadlakticu, što odlaže prolazak neuromišićnog agensa kroz ruku.

To znači da, nakratko, pacijent još uvek može da pomera ruku.

I zato član osoblje može da ga zamoli da stisne ruku u odgovor na dva pitanja: da li je još svestan i, ako jeste, da li oseća bol.

U najvećoj studiji ove vrste do sada, Robert Sanders sa Univerziteta Viksonsin-Medison nedavno je sarađivao sa kolegama iz šest bolnica u SAD, Evropi i na Novom Zelandu.

Od 260 proučenih pacijenata, 4,6 odsto je odgovorilo na prvo pitanje eksperimentatora o budnosti.

To je stotinama puta više od stope zapamćene budnosti koja je zabeležena u Nacionalnom revizorskom projektu.

A oko četiri od deset tih pacijenata koji su odgovorili stiskom ruke – 1,9 odsto u čitavoj grupi – takođe je prijavilo da oseća bol, na eksperimentatorovo drugo pitanje.

Ovi rezultati pokreću neke etičke nedoumice.

„Kad god pričam sa stažistima, govorom o filozofskom elementu svega ovoga“, kaže Sanders.

„Ako se pacijent ne seća, da li je onda to zabrinjavajuće?“

Sanders kaže da nema dokaza da pacijenti koji su reagovali tokom eksperimenta izolovane podlaktice, ali se ne sećaju iskustva kasnije, razviju PTSP ili neke druge psihološke probleme kao u slučaju Done Pener.

A bez tih dugoročnih posledica, mogli biste da zaključite da je trenutačna budnost nesrećan razvoj događaja, ali da nije zabrinjavajuća.

Ali njemu ta studija ipak nije dala mira, pa je uradio anketu da bi otkrio mišljenje javnosti o ovom pitanju.

Mišljenja su bila različita.

„Većina ljudi je mislila da amnezija sama nije dovoljna – ali je zabrinjavajuće velika manjina mislila da dok god se ne sećate događaja, sve je u redu“, kaže Sanders.

„Moj stav je da pacijent očekuje da bude nesvestan i, kao istraživač koji želi da razume mehanizme na delu, ali i kliničar koji želi da pruži negu najvišeg kvaliteta i ispuni očekivanja pacijenta, smatram da nas dužnost obavezuje da razumemo ovu ravnotežu i otkrijemo istinsku stopu uticaja ovih događaja, bilo da imaju nekakvog stvarnog uticaja ili ne, kao i način na koji možemo da ih suzbijemo.“

Imajući u vidu da će se ogromna većina pacijenata probuditi iz opšte anestezije bez traumatičnih uspomena, postoji opasnost da će izveštaji o budnosti pod anestezijom – poput ovog koji upravo čitate – nepotrebno uneti nervozu kod ljudi pred operaciju.

U najgorem slučaju, ti strahovi čak mogu da odvrate nekoga od podvrgavanja krajnje neophodnom medicinskom zahvatu.

U svakom slučaju, anesteziolozi kao što je Sanders ističu da su rizici od eksplicitnog prisećanja veoma mali, ali ako ste nervozni, bolje porazgovarajte sa bolničkim osobljem u vezi sa vašom zabrinutošću.

Postoje, međutim, jaki argumenti za to da se ovaj fenomen učini naširoko poznatijim.

Na primer, kao što pokazuju izveštaji iz registra Univerziteta u Vašingtonu, nelagoda nekih pacijenata bila je pojačana njihovim nerazumevanjem šta im se dešava.

Oni su pretpostavili da je njihova budnost znak da umiru.

Da su znali za rizik unapred, možda bi ta panika bila ublažena.

Bolje razumevanje budnosti pod anestezijom moglo bi da pomogne i medicinskom osoblju da bolje izađe na kraj sa pacijentima koji su iskusili ovu traumu.

Mnogi – među njima i Pener – osećali su da su njihova svedočanstva pogrešno shvaćena ili naprosto odbačena kod zdravstvenih profesionalaca.

Vašingtonski registar, na primer, pokazao je da 75 odsto onih koji su prijavili budnost nisu bili zadovoljni reakcijom medicinskog osoblja, dok je 51 odsto rekao da ni anesteziolog ni hirurg nisu iskazali razumevanje prema njihovom iskustvu.

Sveukupno gledano, samo je 10 odsto dobilo izvinjenje, a samo 15 odsto je bilo upućeno na savetovanje kako bi lakše izašlo na kraj sa traumom.

Pener kaže da su mnogi članovi osoblja njene bolnice delovali potpuno zbunjeno njenom traumom.

Kad joj se potpuno povratila svest, pokušala je da objasni medicinskim sestrama šta joj se desilo, ali su je one samo ćutke posmatrale.

„Nikad neću zaboraviti njihove izraze – bilo je to kao da su u šoku.“

Ona to objašnjava nedovoljnim obrazovanjem i nerazumevanjem ovog fenomena.

„Ne znaju kako da izađu na kraj sa ovom vrstom situacije.“

Pronašavši snagu u godinama posle traume, Pener sada pokušava da pomogne u rešavanju ovog problema.

Ona sarađuje sa kanadskim univerzitetima na edukovanju doktora o rizicima budnosti pod anestezijom i najboljim načinima da se pacijenti izleče.

„Želim da budu spremni, zato što kad stvari pođu po zlu, morate da znate kako ćete reagovati na pacijenta, zato što je to ključno za njegov proces oporavka.“

Krajnji cilj, međutim, jeste da se spreči da se ova traumatična iskustva uopšte dogode, sa studijama koje koriste tehniku izolovane podlaktice da pomognu da se identifikuju najbolje procedure koje će osigurati gubitak svesti.

„Mogla bi da postoji konkretna kombinacija lekova koja proizvodi pravu mešavinu anestezije da malo bolje izoluje ljude od spoljnog čulnog sveta“, kaže Sanders.

Postoji čak i šansa da, kako se naše razumevanje anesteziranog stanja produbi, možemo da pretvorimo rudimentarnu besvesnu reakciju tokom operacije u našu korist.

Pokazalo se da određeni oblici medicinske hipnoze imaju pravi efekat na iskustva pacijenata u kontrolisanim kliničkim ispitivanjima – a anestezirano stanje može da bude savršena prilika da se ona iskoristi u praksi.

Iako široko rasprostranjeno putovanje signala po mozgu deluje kao da je onemogućeno kad su ljudi pod opštom anestezijom, postoje dokazi da neke oblasti – među njima auditivni korteks – ostaju aktivni, sugerišući da medicinsko osoblje može da šalje sugestije i ohrabrenje dok je pacijent u nesvesnom stanju, kako bi se smanjio njegov bol posle zahvata.

Studije koje istražuju ovu mogućnost su malobrojne, ali Dženi Rozendal iz Univerzitetske bolnice Jena u Nemačkoj, i njene kolege pokušali su da sakupe sve dosadašnje dokaze na jedno mesto.

Njihova meta-analiza pokazala je malo ali značajno poboljšanje u oceni post-operativne mučnine i povraćanja kod pacijenata, i manju upotrebu morfina posle operacije.

Očigledno niko ne predlaže da držite pacijente potpuno budnim namerno, ali možda će jednog dana više anesteziologa moći da iskoristi sposobnost mozga da apsorbuje informacije na operativnom stolu.

Uzbudljiva je pomisao da reči koje čujemo tokom ove misteriozne zone sumraka mogu da imaju trajne posledice na naš oporavak.

Pogledajte i ovu priču:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]