Zdravstvo: Koliko je važno imati davaoce organa i zašto ih nema u Srbiji

Tog 19. januara 2018. godine jedan život se ugasio.

Tog 19. januara 2018. godine jedna majka je u bolu smogla snage da kaže „da“.

Tog 19. januara 2018. godine smrt jedne Lejle omogućila je novi život za dvoje ljudi.

„Bila je dobro dete, baš onakvo kakvo bi svaki roditelj poželeo.

„Dok je bila živa stalno je pomagala drugima, tako je bilo i kada je umrla“, kaže Fatima Emšija, Lejlina majka, koja je dala saglasnost da organi njene preminule ćerke budu presađeni drugim obolelima.

Lejla Emšlija iz Bijeljine, grada u Bosni i Hercegovini, umrla je u Urgentnom centru u Beogradu, samo nekoliko sati posle teškog izliva krvi u mozak.

• „Žuta sam i svi to vide“: Zašto su u Srbiji stale transplantacije organa
• Srbija kaska u širenju mreže davalaca organa
• Ona je saznala ko je bila žena od koje je dobila srce

I pored stalnih apela, Srbija, međutim, nema dovoljno davalaca organa.

Podaci Hemofarm fondacije pokazuju da u Srbiji više od 2.000 ljudi, među njima i 35 dece, čeka na transplantaciju organa.

Tokom 2023. godine, bilo je 13 davalaca čiji su organi – 23 bubrega, četiri jetre i pet srca -23 bubrega, četiri jetre i pet srca, pokazuju podaci Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja Srbije.

„To je pomak, jer su u 2022. obavljene samo dve kadaverične transplantacije“ sa preminulog davaoca, objašnjavaju u Hemofarm fondaciji.

Zlatni standard u zemljama Evrope je 10 davalaca na 1.000.000 stanovnika, pa se može zaključiti da je taj broj u Srbiji, nažalost, manji od očekivanog, kaže dr Aleksandra Vlačić, direktorka Uprave za biomedicinu, za BBC na srpskom.

Po broju davalaca organa u svetskom vrhu su Amerika, Španija, Island, ali i Hrvatska i Slovenija.

Preliminarni podaci Ministarstva zdravlja Hrvatske pokazuju da je prošle godine u ovoj zemlji bilo 116 kadaveričnih davalaca.

„Zakon takozvanog pretpostavljenog pristanka, znači da su svi građani Hrvatske mogući donori organa ukoliko se za života nisu tome protivili.

„Ukoliko se porodica umrle osobe izričito protivi tome, njihova želja se poštuje“, kažu iz Ministarstva zdravlja Hrvatske za BBC na srpskom.

U Srbiji je najveća prepreka saglasnost porodice, ocenjuje dr Mirko Jovanović, urolog i načelnik Centra za transplantaciju na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu,

„U trenutku kada saznaju za smrt bližnjeg, od šoka i psihičkog stanja, oni se teško odlučuju da doniraju organe.

„Potrebna je bolja edukacija stanovnika da bi bolje shvatili značaj transplantacije“, kaže Jovanović.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Samo je srce kucalo

Bijeljina, 18. januar 2018. godine.

Lejla je došla kući dan ranije, iz Tuzle, gde je studirala, na sestrino venčanje.

„Ručala je, malo mi je pokazivala fotografije i odjednom rekla ‘mama, užasno me boli glava i vrat mi se ukočio'“.

„Otišli smo do hitne pomoći, odatle u urgentni centar i tada je pala u komu“, priča Fatima drhtavim glasom.

Lejla nije stigla ni da se „presvuče, bila je u pižami, jer se spremala za svadbeno slavlje“, jedva izgovara majka.

Porodica je tražila od lekara da je prebace za Beograd, gde je priključena na aparate koji su je održavali u životu.

„Pukla je aneurizma u glavi i mozak je prestao da funkcioniše. Samo je srce radilo.

„Pustili su me da je vidim, a onda su pitali da li želim da doniram Lejline organe“, govori Fatima tiho kroz jecaj.

Ni u jednom trenutku nije pomišljala da kaže ne.

Sa Lejlom je gledala emisiju o mladiću čija je porodica posle saobraćajne nesreće u kojoj je izgubio život donirala njegove organe.

Lejla je, kaže, tada rekla da bi zaveštala organe i da je to nešto što svako treba da uradi.

„Mi, njeni roditelji, tu želju smo ispunili.

„Uzeli su jetru i bubrege, dok srce nisu mogli jer je već dugo bila na aparatima“, kaže Fatima.

Dvadesetogodišnja Lejla, jedinica, studirala je novinarstvo i volela da svira gitaru i piše eseje.

„Tek posle nekoliko godina počela sam da razmišljam ko je dobio Lejline organe.

„Na internetu sam našla priču Lidije Stojanović iz Srbije, koja je tog 19. januara 2018. dobila novi život, novu jetru. Odmah sam znala da je to ona i poželela da je čujem“, kaže Fatima.

Suze nisu mogle da zaustave kada su prvi put razgovarale.

„Na neki način, moja Lejla živi kroz nju.

„Nije meni lako da pričam o ovome, tragediju mnogo teško podnosimo, ali je doniranje organa humano.

„To su ljudi koji samo čekaju poziv, čekaju da im jave da će možda dobiti jetru, bubreg, srce. Kakav je to život“, tužno govori Fatima.

Lidija Stojanović, devojka kojoj je transplantirana Lejlina jetra

Kuća je puna Lejlinih fotografija.

„Moja Lejla ne bi bila srećna da sam drugačije postupila.

„Kada već nekog nema, zašto da se ne pomogne nekome“, kaže Fatima.

‘Otac je spasao troje ljudi’

„Oca smo pronašli majka i ja kako leži u dvorištu.1. januara 2008. godine“, priča Milan Gajić iz Opova, sela nadomak Beograda.

Doživeo je težak moždani udar, i lekari su ga operisali tri puta, ali bezuspešno.

Onda je usledio poziv.

„U početku nismo znali zbog čega zovu, rekli su nam da se neće probuditi, i čak i da ostane u životu, ne bi znao za sebe, bio bi kao biljka, ali na aparatima.

„A onda su pitali da li želimo da doniramo organe, i morali smo brzo da odlučimo“, seća se Milan.

Majka i sestra su pogledale Milana, i taj pogled je sve rekao.

„Potpisali smo, isključili su ga sa aparata i za nas je postao heroj.

„Kakav je to život da ležiš u krevetu, da ne znaš da li si živ, moždano je maltene bio mrtav, više od polovine mozga je bilo zdrobljeno.“

Milan u dahu kaže da želi da i njemu „uzmu sve organe koje mogu“ posthumno.

Nikada nisu poželeli da upoznaju ljude kojima su presađeni organi njegovog oca.

„Moj otac je spasao troje ljudi, donirali smo njegovo srce i bubrege“, kaže.

Bitno im je da su primaoci danas zdravi i srećni.

„Glupo je zatrpati organe pod zemlju, a nekome to znači sve.

„Majka je umrla četiri godine kasnije od akutne leukemije, njene organe zbog bolesti nismo mogli da doniramo“, kaže Milan.

Srbija na dnu svetske liste

Zvanična statistika ne ide u prilog Srbiji – u 2022. godini bilo samo dva davaoca organa, a umrlo je više od 110.000 ljudi.

„Ljudi ne žele da doniraju organe iz neznanja i predrasuda.

„Da bi se probudila svest mora glasnije da se govori u institucijama, medijima, a i verske zajednice mogu da odigraju značajnu ulogu“, kažu u Hemofarm fondaciji.

„Lekari su nemoćni, gube se ljudski životi, jer se građani u Srbiji teško odlučuju da daju saglasnost“, kažu iz Fondacije.

Srbija bi, po procenama, trebalo da ima „najmanje 70 davalaca godišnje“.

„Zbog toga mnogi ne dočekaju najvažniji poziv u životu“, objašnjavaju.

Merama poput uspostavljenog efikasnog sistema za prepoznavanje mogućih donora i unapređenjem kvaliteta i bezbednosti transplantacije može se povećati broj davalaca u Srbiji, kaže dr Vlačić.

Pacijenti koji su čekali na transplantaciju u 2023. godini

• Bubreg – 746
• Jetra – 68
• Srce – 78

Kada se mogu ustupiti organi za transplantaciju

• – Kada nastupi moždana smrt, nepovratno oštećenje svih funkcija mozga, a drugi organi još funkcionišu.
• – Starost davaoca do 67 godina, nije obavezujuće.
• – Ispunjeni medicinski kriterijumi.
• – Da se osoba nije za života izjasnila da ne želi da bude davalac.
• – Saglasnost porodice.

Kada se utvrdi moždana smrt kod mogućeg davaoca, traži se saglasnost porodice, objašnjava dr Jovanović.

Ukoliko porodica da pristanak, traže se primaoci organa koje na odgovarajući način čuvaju anesteziolozi na odeljenjima intenzivne nege.

„Dok se ne obavi transplantacija, organi se čuvaju u specijalnim frižiderima, na ledu i u određenim rastvorima“, objašnjava dr Jovanović.

„U našem stanovništvu vlada mišljenje da se za transplantaciju vezuju neke radnje koje nisu medicinske, a to je strah među ljudima gde će da završe ti organi.

„Zakon definiše sve segmetne i postoji potpuna transparentnost procesa“, ukazuje dr Jovanović.

Postoje komisije za utvrđivanje moždane smrti, tim za održavanje donora i stručnjaci za razgovor sa porodicom.

„Svi koji učestvuju u samoj transplantaciji, hirurzi, anesteziolozi i drugi lekari, ne mogu da budu deo tih komisija“, navodi Jovanović.

Daleko od Eurotransplanta

Pošto u Srbiji skoro i da nema davalaca, zemlja nije deo Eurotransplanta, međunarodne neprofitne organizacije koja se bavi sistemom doniranja.

Sve zemlje članice ovog udruženja – Austrija, Belgija, Hrvatska, Nemačka, Luksemburg, Holandija, Slovenija i Mađarska – dele zajedničku listu čekanja organa za transplantaciju, kaže dr Vlačić.

Na ovaj način su organi više i brže dostupni, jer „članstvo zahteva uzajamno darivanje i razmenu organa“.

Ali Srbija nema šta da ponudi, kažu iz Hemofarm fondacije.

Izmene i dopune Zakona o presađivanju ljudskih organa i zakona o ljudskim ćelijama i tkivima predviđale su da će davaoci organa biti svi, ukoliko se nisu izjasnili protiv, još nisu usvojene.

Statistika pokazuje da je 20 puta veća šansa da nekome organ zatreba, nego da bude davalac, objašnjavaju u Hemofarm fondaciji.

Pomoglo bi i kada bi se Srpska pravoslavna crkva „direktno obratila vernicima“ pristupom da je „greh zakopati u zemlju ono što može spasiti život drugoga čoveka“, poput Katoličke crkve u Hrvatskoj, smatraju u Hemofarm fondaciji.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]